РЕАГОВАЊА...

РЕАГОВАЊА  читалаца НовиБуСур-а, посетилаца ове локације "Сазвежђа З". - Уредник добија "реаговања" појединих читалаца овог планетарног листа, са разних страна, а поводом појединих чланака публикованих у последње време; понеке ћемо, с времена на време, и публиковати, по избору уредника, на овој страници овде. Не само оне који нас одушевљено хвале, него и оне који нам упућују умесне и разумне примедбе. Непримерена и простачка писма, наравно, нећемо публиковати... Писма се могу писати и директно, тј. у дну овог сајта, на електронску адресу уредника и помоћника. Могу и у писаној форми, на познату адресу...
 

..
..

КАКО МОЖЕ БИТИ ДОБРО ДА "СЕРБИЈА ПОСТАЈЕ ШУМАДИЈА"!

nenads3 24.07.2017, 12:49

----- Originalna poruka -----
Miroslav Lukic
Datum: Petak, Jul 21, 2017 21:38
Tema: НОВИБУСУР 00437 /00438 СУРБИТА Диз НовиБуСур – Новине будућности Десетодневни избор "Заветина"
>БОЖЕ МУ ОПРОСТИ, ГОДПОДИНУ ЛУКИЋУ! КАКО МОЖЕ БИТИ ДОБРО ДА "СЕРБИЈА ПОСТАЈЕ ШУМАДИЈА"! НЕ ЧИНИ ТИ СЕ ДОБРО, МИРОСЛАВЕ ЛУКИЋУ. ТО ШТО НАС ЈЕ ЗАХВАТИО ЗАБОРАВ СВЕГА, НИЈЕ ОПРАВДАЊЕ ДА СЕ СРБИЈА СВОДИ НА ШУМАДИЈУ, И НИКАКО НА САМО НАШ ЛИЧНИ ИМЕТАК, НЕ ДАЈ БОЖЕ. ТВОЈЕ СУ "ЗАВЕТИНЕ" ВРЛО УТИЦАЈНЕ, И НИЈЕ ДОБРО ДА ТИ У ЊИМА ШИРИШ ТАКО ДЕПРИМИРАЈУЋЕ ПОРУКЕ. ПОЗДРАВ, ЉУБОМИР ЋОРИЛИЋ

(...)

ММСаичић

Драги пријатељу,

Пролеће стигло. Све кренуло да ниче и расте. Видим теби бркови прете да порасту у брчине! Шалим се! Лепо ти стоје. Као да истичу твоју мудрост и знање и тврдоглаву упорност староседеоца. Како си? Како су ране? Да ли зацељују? Да ли су Мита и Иван добро?

Мене сустигао неки умор. Никако да прође. Сутра идем до лекара. Можда је неки вирус или пролећна бактерија. Испуњена сам оним осећајем да сам се наживела. Не осећам изнутра ону истинску борбу за садасњим тренутком. Ниије ми све једно. Али, досадило ми је да мало, мало будем болесна. Волела бих да болест престане и нестане, како год.

Волела бих да лежим на земљи која мирише на живот, на све нове травке што ће да изникну, на пролеће. А поглед ка распуклом плавом небу ми заклањају расцветали бехари. Волела бих да у тој тишини се расточим и спојим са природом . Да ми земљица извуче све боли и да постанем лака и нежна као бели , пролећни облак.

Волела бих да лутам шумама и грлим се са дрвећем, а мирис маховине и старог ,влажног отпалог лишћа да ме опије и уздигне на неке више вибрације, вибрације душе.

Пуно поздрава са суровог бетона, што ми душу једе, нежно твоја другарица.

ММСаичић 27.03.2017.

ЛеЗ 0010475

..

Драги пријатељу,

Да наставим твоју тужну, али истиниту беседу...колико њих је страдало од паса изелица, стрвинара или луталица?. Колико њих је уједано из дана у дан, док им и последњу жили нису покидали? Колико њих је у немој патњи доведено на ивицу лудила или је излудело?

И зашто, драги Бог им није подарио самоодбрамбени механизам, да се заштите од гладних и завидних људских олупина?

Зар у небеској ризници Мајстор није могао и ту особину да им угради? Зар би то био дар " више"?

Да ли само у патњи уметници стварају? Да ли је бол мајка најузвишенијим духовним и уметничким творевинама?

Одмори се и заспи....

Мира Саичић

26.12.2016, 00:24 сати

__________

Шта рећи о приликама зeмаљским данас, и о положају ствараоца?

Као и увек, драги мој Мирославе, подарите нам - нама о којима стрепњиво брине велики Иван Иљин - духовне лекове, и чини се увек у прави час. И велико хвала Вам на томе.

Шта рећи о приликама зeмаљским данас, и о положају ствараоца? Ништа ново што већ није уочио Иљин. И не само. А тек о нама, овде и данас, шта се може казати? Можда отрцану фразу да је опако низак наш културни (и социјални) водостај, и да је једва за јоту био бољи, хоћу рећи виши, од времена далтониста-материјалиста и преких дијалектичара, с којима смо хлеб делили (неко кору, понеко корицу ипо, а неко богами и преко погаче хлебца је тражио и имао!?). И за ону корицу (а толи тек за погачу и крушац!) плаћао се, као увек што је, одређени данак у слободици-несмиреници, духовни порез, већи или мањи; зависно од уметниковог духовног и моралног габарита...

Да, право је питање (на које нема одговора, и што је можда и добро!) како уметника заштитити од простих и наметљивих људи, којих је вазда било и биће их, а данас их се намножило, и чуче и сачекују човека ма где он кренуо, где се денуо. Као да се литература досад њима није ни бавила, и није нимало смањила њихов пакосни прираштај! Као да једно друго траже, и требају!

Управо ти и такви људи производе свеколику немаштину и беду на свим плановима живота, и загорчавају живот свима, али уметницима можда понајвише...

Шта рећи ново о чудесној дијалектици уметност - немаштина, чудесној гравитацији таленат - беда, о ономе звезданом међупростроу, међувремену изван сваког времена у коме су генијално стварали генијални Хомер, Данте, Леонардо, Сервантес, Рабле, Достојевски, Гогољ, Бетовен, Рембрант, Шопен, или наши светли мученици: Аница Савић Ребац, Исидора, М. С. Српкиња, и дабоме Милош Црњански, на пример?

Можда само у себи, или наглас, да поновимо стихове оног великог Ирца:

...Откако се зби Адамов пад

у све што је лепо улажу се труд и рад...

Управо у предстојећој старој-новој години најпре себи, па и и другима, желим ТРУД и РАД. Оно остало, оно најважније, нека им (нека нам, нека ми) подари Онај што је подарио све видљиво и невидимо. И ову нашу даровну, а јадовну јабуку!

У здрављу и у труду вазда били!

Анђелко Анушић 26.12.2016. 10:51

Драги Мирославе,

Нека Вам Господ у наредноме Лету даје духовне махове и потребно време, а на радост Ваше уже, и нас Ваше шире фамилије који пијемо са ваших духовних и књижевних извора!

Анђелко Анушић

_____________

(...)

Уважени господине Лукићу,

Иако дуго пратим Ваш рад, захваљујући што ми највећи дио тога прослијеђујете електронском поштом, нисам никада реаговао и на било који начин дао до знања шта мислим о томе. Одмах да кажем да сте ме много пута обрадовали било текстовима било фотографијама прелијепих пејзажа или оних из богатог културног наслијеђа Србије. Доживио сам Вас као добронамјерног човјека који жели, на свој специфичан начин, дати допринос општем добру, буђењу и подстицању доброте коју посједује сваки човјек. Доживио сам Вас и као искреног вјерника и поборника православне традиције српског народа. Иако сам атеиста, веома цијеним праве вјернике. А за мене су то они људи чије је то искрено увјерење, чија је то филозофија живота. Они су нажалост, малобројни. Таквим људима бих увијек повјерио свој живот. Већина су такозвани манифестациони вјерници, који своју припадност одређеној религији јавно манифестују, а у себи су празни и углавном се понашају потпуно супротно ономе што им та религија налаже. Чак док су у цркви, на литургији, смишљају као да другима учине зло.

Стицајем околности упознао сам и лично највећи број савремених књижевника са простора бивше Југославије, наравно највећи број је оних који пишу на Српском. Како су ми књижевност и сторија хоби и много читам, закључио сам да је укупно стваралаштво у последње три деценије, уз часне изузетке, фаталистичко. Ту је, по мени и одговор, зашто се српско друштво скоро четири деценије врти у кругу безнађа и безперспективности.

Моралне вриједности: да се поштују родитељи, учитељи и старији, да се успјех постиже само истрајним радом и учењем, да је породица светиња, да су лаж и завист велике мане, да се не смије красти ни другоме чинити штету итд, на којима је већина нас рођених послије Другог свјетског рата, одгајана, данас је окренута наглавачке. Чак и ако се то проповиједа (напримјер у цркви) проповједници се први тога не придржавају.

Иако се можда нећете у свему сложити са мном, а и не тереба, ја Вам желим свако добро. Нека Вас здравље добро служи да бисте и даље могли да служите својој идеји, а тиме и свом народу, али осталима који препознају Вашу добру намјеру.

Остајте ми здраво. Срећни Вам предстојећи празници уз наду да ће бити боље, јер послије кише увијек долази сунце. Драгутин Илић (проследио писмо Ivan Shishman )

(....)

mudrim i časnim čuvarima ljudske vaseljene porodici Lukić zdravlja,mira ,stvaranja i darovanja, nezaustavljivih i neprestanih otkrića u NOVOJ GODINI ŽELI Radivoj Sajtinac porodica šajtinac (....) Драги Имењаче, поЗдравље и од Бога здравље у Новој 2017. И успех свуда и у свему. И да Ти (нам) писање буде сигурно склониште од ове наше стварности. Ево и одломка из мог Дневника који ми не даде да пишем ведрије ни на измаку ове године. 20. 12. јуче сам дан провео на очној клиници, у душегупки коју би само Достојевски могао да опише. Чекаоница узана, у подрумској просторији, сви причају, бруји као у кошници, а ту су и мобилни што непрекидно звоне, испијена лица у изанђали оделима, старци и старице са својим јадима, чујем како жени којој је испала торба човек до ње каже да је добро што је пала на под, јер да је ту бунар не би могла да је дохвати, ако би покушала пала би и удавила се... па се грохотом насмеје као кад да се камење котрља низ стрмину, баба до мене вели да не види ни ич... сестре нервозне, из једне просторије се чује разговор о Слави... Итд. Нема сочива, треба набавке, тендер, сменили су претходне руководиоце јер су све усмеравали на своје клинике и... ја се вратих у мој кавез. Сада не знам на чему сам, кажу да ће ме позвати, само не знају када... И то је Србија "Међу шљивама...", "Србија земља, а точкови у блату", како у једној песми каза В. Јагличић. Ишао поново 26. дец. Др. Каћа м е шаље у очну амбуланту да ми поново узму меру за сочива. Почиње кишица. У амбуланти нема места ни за иглу. Стоје стари, са штакама, са завојима преко лица, стоје испред амбуланте. Нервоза, звоњава мобилних, ишчекивање. Помислим какав би то документарац био. 3 сата сам стајао наслоњен уза зид и коначно улазим. Лекарка нервозна, сестра уместо у лево око хоће капи да ми стави у десно. И коначно добијам папир са вредностима. Враћам се у клинику, али докторка је отишла. Сад ће да се врати, каже сестра. Чекам. Старица из Врања прича како све покрадоше. Ћутим. Чекам. Нема докторке. Доћи ће, каже сестра.... Ето, мој Имењаче, и не позваше ме, а стиже Нова. Па нека нам је срећна Нова. Ваљда ће бити боља, а неће. Срећно, вазда Твој Мирослав (Тодоровић) On Friday, December 30, 2016 2:24 (...) ЛеЗ 0008842

..
                         

(М. Саичић* – М. Лукићу)


09.09.2016, 22: 29

Драги пријатељу,

Још ми се врти у глави од подераног поветарца Звижда. Као да се поцепао на грању и трњу шљива ранки и тако ослабљен и уморан удари ме право у главу, у очи. Поглед сам једино могла да склоним ка процепу на небу,који је остао нем и заточен зеленом завесом дрвећа.

Не знам да ли си осетио између трептаја листа и тромог звука универзума тихи шум душа, наших преминулих?

Можда су чекали да их својим присуством подсетиш да им живот није био узалудан? Можда су желели да виде твојих и Иванових стопала траг? Можда је крик фазана и марш мрава био знак живота у низу и вечитог настављања кроз потомке?

Учинило ми се да сам тама и да ме хвата летња обамрлост Звижда и да ништа ми не треба више него једно место под шљивом и тај звук тишине. Тишине која опија и буди. Тишине која продрма последњу ћелију и крвно зрнце. Каква је то симфонија неумирућег богатстава. Лишћа које од врућине отромбољено висе, мрава који некуда журе, трња које цепа устајали летњи ваздух...и успомена које промичу у безгласном крику.

Можда је требало на том узвишеном месту попити по једну шљиву на име свих нажуљених руку, неизбројаних корака, подераних опанака и неизречених брига, отете земље од шума ...и бола за опстанком.

Ту би могао бити први састанак ПРВЕ ВИРТУЕЛНЕ РЕДАКЦИЈЕ . Ја бих седела под шљивом и мирисала бих пето свеже увране папрати. Служила бих тек пристиглу ракију и окитила бих присутне лишћем багрема. Позвала бих ветар да нам отпева сонату Лета и замолила бих те да проспеш речи међу аудиторијум као киша капи по језеру.

Хвала ти на овом фином и мојој фуши драгоценом путовању. Чула сам да су путеви до РАЈА или ПАКЛА поплочани речима.

Срдачан и искрен поздрав са терасе на Коњарнику, која пружа поглед на ноћ.

Твоја другарица Мира ММСаичић

*Професор, ради у Београду, један од чланова уредништва некадашње, угашене «Треће Србије»

* *

(Ранко Соколовић* – М. Лукићу)

09.09.2016, 22: 25

In medias res!Ово могу да схвате искључиво земљоделци...Србијанци...Државотворци;ко обрађује земљу,тешко да мо же постати издајник рода и Отаџбине...
Крчим, трсим...не допуштам ни Месецу да ми се НЕОВЛАШЋЕНО шуња над Радан-планином и мојим имањем...
Да ли сам у праву?Јесам, дакако!
Поздрав,Редакцији и свима око тебе...


*Родом из села Ивања на Радан планини, доктор правник наука и генерал, аутор бројних књига из струке и књижевности

ЛеЗ 0008633  
..

"KO TO, ŠAKOM I KAPOM, DELI NAŠE PARE" Akademik objasnio zašto je vratio nagradu grada Beograda Politika | 28. 08. 2016 - 0:50h | Komentara: 351

Akademik Dejan Despić, kompozitor i muzički pisac, vratio je nagradu Grada Beograda, najviše gradsko priznanje koje se svake godine dodeljuje najistaknutijim pojedincima iz raznih oblasti drušvenog života, od kulture do medicine i nauke.


Foto: RAS SrbijaDejan Despić

On je u otvorenom pismu, koje je objavio list "Politika", objasnio zašto je odlučio da vrati ovo priznanje.

Pismo prenosimo u celosti:

Poštovani gradonačelniče,
Sasvim nedavno primio sam iz Vaših ruku s radošću i ponosom Nagradu grada Beograda za muziku i muzičko scensko stvaralaštvo za 2015. godinu. Uz veliku zahvalnost onima koji su smatrali da sam to priznanje zaslužio, nažalost, moram da ga se naknadno odreknem i vratim ga u Vaše ruke, zajedno s njegovom novčanom podlogom!
Naime, u međuvremenu su se dogodile Olimpijske igre, na kojima su se naši učesnici pokazali zaista, impresivno, uz veliki ponos i radost nacije. Usledili su, opravdani i očekivani, razni izrazi zahvalnosti, pa i oni u "kešu". A ti su još - malo je reći - stostruko impresivniji! Pa još iskazani u evrima (iako je u ovoj zemlji, valjda, zvanična valuta i dalje dinar?), ali možda zato što bi sume prevedene u legalnu monetu zašle već u područje milijardi i tako bile još šokantnije za "običan svet". Za svet koji grca u kreditima, nezaposlenosti, otpuštanju tehnoloških viškova, uglavnom bednim penzijama, ciničnim povišicama u jednocifrenim procentima, itd. itd.
Ne želeći ni najmanje da potcenim dostignuća sportista i ogroman trud koji su morali da ulože da bi do njih stigli, ipak ostajem zapanjen bezobraznom razlikom između ta dva sveta i njihovih života! Kakva je savest onih koji tako olako "šakom i kapom" dele (i čije?) pare, u sumama od kojih "boli glava" ne samo one koji "jedva sastavljaju kraj sa krajem"?
Ova pitanja imaju još jedan aspekt: upadljivu, generalnu razliku između finansiranja sport(ov)a i kulture, računajući tu i "javne službe" - prosvetu, zdravstvo...i razne njihove poslenike i ustanove - svakako bitnije za funkcionisanje i razvoj celog društva, nego što je to "vreme sporta i razonode"!
Meni lično uvek se postavlja i osnovno, načelno pitanje: mora li, uopšte, javno priznanje da podrazumeva i podlogu u "kešu"?
Nije li ono vrednost kao takva, na ponos i zadovoljstvo svoga nosioca, pa i na sredine čiji je dobitnik član? Mora li baš sve da se (is)plati? Aman!"

Dejan Despić je nagradu Grada Beograda dobio za premijerno izvođenje končertine "Sofiji di soma" u Kolarčevoj zadužbini.

     

       = преузето. Ннеколико одабраних коментара уз ово писмо.

       

Komentari (351)

~sani : Svaka Vam cast gospodine Despicu. Vi ste STVARNI akademik,a nadam se da ih jos dosta postoji. Posebno me raduje sto ste pozitivnim osvrtom na napore i uspehe nasih sportista sprecili,bar delimicno,da Vas zlonamernici sa namerom pogresno tumace. Mada,onima koji Vas ispravno razumeju,nikakva podmetanja zlonamernika nece znaciti nista. Ostaje mi mali zal,nadam se da mi necete zameriti zbog ovoga,sto u Vasem cenjenom pismu niste samo jos bar ovlas pomenuli nase mlade matematicare,fizicare,hemicare,...itd.iza kojih je takodje mnogo medalja i napora na svetskim takmicenjima. HVALA VAM !

~Dragan Pantović : Impresioniran sam Vašim pismom i postupkom ( vraćanje nagrade ) !!!! Žao mi je što ste se kao zaslužni gradjanin ipak odlučili da to uradite ??!! Evo, mog mišljenja; Siguran sam, počev od samog vrha pa do samog " DNA ", rukovodstvo ove napaćene zemlje, većine stanovnika a slušajući njihovu retoriku, koja je ispod svakog minimuma, uglavnom je rudimentirana, što proizilazi iz činjenice o njihovoj ne(stručnosti), nekoj sposobnosti da i ne govorim ( poklonjenim diplomama, kupljenim diplomama, falsifikovanim diplomama ) !!!!??? Kako mislite da će shvatiti poentu Vašeg pisma ( postupka ), jer " ONI ", neznaju i nisu sposobni da razmišljaju kao Vi i kao Vaši istomišljenici !!! S moje strane HVALA Vam, što ste podržali i pokušali da zaštite većinu naroda koji sve više pada u dubiozu bezobraznosti ovog sistema, kome trenutno nevidim kraja, žalosno ali njihov egoizam, nema granica !!! Srdača pozdrav, gospodine u želji da jednog dana doživite da dobijete svake godine po jedno priznanje od nekog zdravijeg i boljeg sistema !!! Sve najbolje !!!


~gaga : Bravo akademice,
Koliko slojeva drustva postoji u Srbiji zar nismo po ustavu svi isti.Za zaposlene u EPSu otpremnine bice oko 1000 evra a za ostale 200 evra.Za navrsenih 30 godina rada dobila sam 60000 hiljada dinara a u EPSu dobijaju po 300 000 dinara.
Mogla bih da idem u penziju jer imam 62 godine imam platu 40 000 dinara radim u pravosudju izracunali su mi penziju od 22000 dinara i ja ne zelim da postanem socijalni slucaj dok neko deli pare kao svoje pevaljkama i raznim glumicama za koje niko ne zna zkako su to zasluzile.Zbog ovih idrugih razloga mladi beze iz zemlje. 

..















































~Andjelija : Postovani i dragi prof.Despicu,kao i u vreme kada ste mi predavali harmoniju,vrstan ste strucnjak bili i ostali,a iznaf svega dkromam covek.Sve ste u pravu,jer znate da su na republickim i tadasnjim Saveznoim takmicenjima
dodeljivane 1,2,3,nagrade mladim umetnicima,cak specijalne u viduplakete,koje su oni uramljivali i cuvaju ih i danas,kao i skolama iz kojih su poticali.Dobila sam nagradu kao bolji pedagog da u Parizu slusam takmicenje pijanista najboljih na svetu "Margarete Long" 1975 god.simbolicnu sumu od drzave a ostatak,put,i troskove,izuzev hotela skromnog na Trgu Republike sam snosila sama.Bila sam vrlo srecna bez ikakve materijalne nagrade.Lep gest sto ste vratili novcanu nagradu za nauk mladjim takmicarima njihovim prof.i trenerima.Hvala dragi profesore sto mi ulepsaste dan.Ponosna sam sto sam Vas put sledila u svom zivotu,gde su svake godine bila takmicenja.HVALA PUNO STO OVO URADISTE I REKOSTE. 

~Prosvetni radnik : Poštovani,
Najzad neko javno da se oglasi.I ja sam bila srećna zbog rezultata naših olimpijaca.Ali, zastala mi je knedla u grlu , kada sam čula koliko dobiju sportisti , dobrom voljom, našeg premijera .Setila sam se svojih trideset godina u prosveti i nemogućnosti da taj novac zaradim za ceo svoj život!Da li je toliko bezvredan moj rad?Da li su bezvredne tolike generacije mojih đaka , koji su sada lekari, inženjeri, doktori nauka!Gledah neki dan i gosp.Palmu kako iz opštinske kase deli keš svojim sugrađanima.Nije mu potreban pravilnik, kriterijumi.Dovljna je njegova dvominutna procena i onda deli dve , pet hiljada..To može i kada je predsednik opštine i kada je predsednik skupštine!Moćiće i kada bude predsednik mesne zajednice!To se zove uređena država! 

~Dramaturg : Svaka Vam čast dragi gospodine Despiću, potpisujem svaku vašu reč! Sve čestitke sportistima, ali molim vas, davati vrtoglave sume i benificije, u doba nemaštine, je apsurd! U kulturu se skoro i ne ulaže, honorari su uglavnom mizerni u odnosu na primanja sportista a o nagradama da i ne govorimo! Ali kome u Srbiji i treba kultura? Pa zamislite da slučajno naučimo nešto pa počnemo da mislimo svojim glavama! Ova kvazi država se već dugo vodi principom Leba i igara, i to je jedino u šta ulažu! Naravo, sportisti nisu krivi, već sistem u kojem preživljavamo. 

ЛеЗ 0007741  

..
РЕАКЦИЈЕ ЧИТАЛАЦА (.....) "НовиБуСуР-а", почев од броја 00387.

=========

Драги Мирославе,

хвала на брзом писму, хвала на почасти као први читалац (или читаоц?) вашег новог АСПЕКТа. Један новинарски исечак онај са "како је лепо бит глуп" ....баш је написан на мој рођендан.29. дец. смешно...тера ме на смех.... А одмах после смеха, слушала сам и читала онај део "за препознавање"..... Боље да нисам.....тај стил писања својих осећаја, музика која све то потврђује......моја замрзнута душа почела да капља, тече...разара све пред собом...осећај издајника, који је све напустио .... који је бежао читаог живота и још увек бежи...Добро, душу ми је отворило, и нећу више да је затварам.....нека тече како тече....од данас узимам судбину у своје слабе невежбане руке.....нека буде како мора бити.
Ето тако се сада захваљујем вашем искреном, драгом писму.....непоправљиви идиот као што сам ја ...извините...
Извињавам се и на моме лошем писању, али много речи је заборављено, преко тридесет година је сигурно прошло од када сам писала некоме писмо, и то чак и Ћирилицом....... вама, или .. теби леп дан, срећу....пуно љубави и светлости да доживиш... до следећег писма, мисли дубоке .....желим ти свако добро од Господа, срећу и здравље ....Бранка Феддер рођене Стевановић (Шведска)

19.07.2016

===


Мира Саичић

Драги пријатељу,

Пишем ти, а знам да није довољно. Пишем ти, а знам да је слаба вајда од утехе. А, жао ми је....жао ми је тебе и твоје фине, напаћене душе..

Можда је то твој задатак у овоме животу? Можда си најлепше и најмудрије речи откинуо из патње. Можда је то због нас. Нас- других. Нас који нисмо сушти ти, нити било која кап твоје крви.

Вероватно нас речима рођеним у горчини своје патње, лечиш. Најбољи лекови су у основи горки.

Изазов и привилегија је бити у твом окружењу. Слушати изречено и неизречено. Читати написано и између редова неписано.

Шоле оде тихо и рано. Рано за све услове данашњег живота. Можда се телу могло наћи лека. Шоле је душу предала богу. Вероватно пре него што је тело одустало. Надам се да јој је душа целовита отишла и да је гавран времена није покидао. Молићу се за живот њене душе. Молићу се за мир и тишину твога срца. Молићу се за радост и здравље твојих синова. Молићу се за светлост у Мишљеновцу и спокој на Радану.

Молићу се за таму твојих очију и светлост ума.

Ништа не мењај, остани исти. Ништа не мењај и буди ми добро. Знам да гориш у патњи, али не одустај.

Ломача бола је твоја судбина. Из ње си изнедрио дела за будућа, нека поколења. Ништа не мењај и остани овде. Овде, за све нас мале, унижене, згажене, без наде, жељне истине и лепоте. Овде, за све нас велике, да не залутамо, у величини да не обвидимо, да се својих не одрекнемо.

Драги пријатељу, устани, намести круну и крени даље!

Искрено и нежно, са пуно разумевања твоја другарица..

Мира (ММСаичић 2. Јул 2016.)
_____________________


Већ добијам пошту, хвала вам за сјане прилоге. Само да потврдим жељу. Иначе може ли било ко слати свој књижевни прилог за часопис... Има ли можда конкурс за књигу за штампу?
Срдачан поздрав! -Милка Стефановић - Мими, Београд (1.07. 2016, 19.13 )
_________________
Драги Мирославе,
Драги пријатељу,
Прочитах данас Ваш текст, После вазнесења... Пренео сам га и на фејсбук. Зиаста ме дирнуо. Потресен сам.
Ваш Стојан Богдановић  (средином јуна 2016)
_____________


Драги Мирославе Лукићу,

тражиио сам те у петак и суботу, помоћу интерфона на улазу у зграду, али сам остао без одјека.
А тражио сам те јер сам два дана пре тога, у седу, 18, мја, на путу у Параћин, где сам примио Прву награду на Фестивалу винске позије "Дани вина" за два сонета, и назад, заправо у аутобусу, којим сам се превозио, заборавио књигу "УЈКИН ДОМ" и да је среће да ју је неко други који је сео на моје место продужио да чита од 107-ме стране па надаље, био бих утешен, овако сам те тражио да, ако је икако могуће добијем још један примерак, или само на читање, како бих видео како је даље ишла судбина онога Бакарела Њагојевића који ме је све време подсећао на оног Гарсијиног мајора Бауентија, с почетка "100 година самоће", јер каснији потомци сличних имена су се још ређали и са по неким новим карактеристикама.
Осим тога у суботу сам сео у нови аутобис за Париз, па сам могао да читам, рецимо, другу половину тоје књиге, а не да гледам кроз прозор као ""везана врећа".
Добра је књига, баш као што си узгред, дајући ми је, рекао, а ја из тога извукао афирмативан закључак: "Ово би требало да прочиташ".
Сад, не знам, ваљда кад поново дођем тамо (на пар месеци) око 1. јула, па да ти се јавим, попијемо опет кафу, било где, и ти ми спремиш једну да довршим. Мени никада ниједна књига није остала "напола" читана и недочитана. Жао ми је само што сам већи део добрих места означио, како бих понешто, као што о свакој то радим, записао, али то ћемо и поново урадити.
Поздрав од бата-Власте Шаркаменца из Париза. (Крајем маја 2016)

___________________

Мирославе, поздрав! Да је више људи у српској култури као што јеси ти, да нас и подсете и опомену на мудре речи претходника, и покажу нам смер као колективу којим се путима запутити! /Милица Краљ  (23.05.2016. око 8:30)

_______


Браво, драги мој колега и пријатељу Мирославе,

Ова твоја само најава новог броја ”Сурбите” боља је од иједне студије коју сам прочитао о пропадању Срба и Србије.
Подићи ћу је на сајт часописа ”Људи говоре” и обавестити око 700 наших читаоца.


Срдачно,
Радомир Батуран (29.02.2016, поподне)
______________


Свака част за текст, Мирославе!
Поздрав!

Б. (Братислав Милановић) (29.02.2016,14.37)

__________

ЛеЗ 0007674  

..

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМРТ У КОТАРИЦИ КОЛАЧА

(Прича о недостајању)

Кадгод се поведе реч о њој

Кадгод зацвили мисао у напетости

Од страха да је ту на поглед да нас

Гледа са небезбедне раздаљине

Из котарице свакојаких колача

Осетим страх од неписања

Од немогућности да постројим речи

Са исуканим и добро наоштреним мачевима

Онако како их је у својим тајнама сањао Мајаковски

Онако како је Достојевски лутао Европом

Да би боље видео Русију

Онако како је Каирос Бог среће усред белог дана

На сопствени врат стављао дрвени иг агујући у

Ироничној расподели ерира или

Платна од беле свиле

Песницима страшљивцима и кукавицама сакривеним у

Брвнарама епохе интерне граматике којом влада

Договор између мозга и чула у човеку

Кадгод се накостреши и нациља мету сетим се

Детињства у Губчевој три наспрам ограђеног

Јеврејског гробља у коме је са унутрашње стране

Његовог северног зида стајао запис:

И хајде ми сада реците

Како сам и где научила

Да ми овако недостајете

То је запамтио сам била она

Смрт у котарици свакојаких колача

Судбине и других заповести без изузећа

Са ликом и гласом тишине

У којој сам након протока неоверених година

На истом зиду написао

Нико није довољно стар

Да не би могао да живи бар

Још један дан

Дуго након тога одвојено ме је гледала

Поручујући ми у сну да је писање теже од дисања и да

У писању треба бранити живот

Више од талента

Много више од смешних обрада говорног језика

Апстрактних база знања

Запамтио сам боју гласа из те поруке да бих јој

Недуго потом отписао текстом

Расељене песме у чијем уводу се испрсио позив

 А сада почујте пажљиво читаоци

(Писало је као на некој импрвовизованој

Успутној Трајановој табли или на неком збрзаном

Јосифовом нишану или стећку)

Не требају вам визе за улазак у ову причу

Домаћин вам је учитељ недостајања

Коме је кроз Бога знано шта значе снови

Међу којима Смрт заузима важно место

Усклађивања времена са простором и

Простора са храном да увек буде рецимо

Цикорије (цигуре-коњогриза-водопије-гологуза-коњске траве

Мдрице) са

Листовима окупљеним као народ веровника

У розету са

Језичастим светлоплавим цветовима

И васкрснути све историје лепоте и ружноће и

Других цветова и

Других модрица најсличнији крику вапаја за

Поетиком граница тумачња и неприслушкивања

Слободе живљења а

О чему Бог пише у књизи

Морални и естетски проблема човека

У котарици свакојаких колача може се пронаћи и

Студија о границама тумачења по ком је

Живот само други начин да водимо дневник о

Ланеном брашну, овсеним пахуљицама, багремовом меду

Белом луку или о лишћу од

Пелина, боровнице и цикорије од кога се

Прави чај за живот без унутрашњих бора и модрица

(На Спасовдан 2016. г.)  *

* Драги Мирко,

у последњем броју твојих Новина будућности СУРБИТА (оо398) изнедрио  си до крајносних емоционалних граница (превео у речи) "неизрециви тужни утисак" о смрти и њеној феноменологији..Тај утисак је извукао из  мене овај емпатијски текст који ти шаљем за твоје Заветине.

Твој ЗММ      (из писма аутора  11. Јун 2016, 17.33 )

...

ЛеЗ 0007074   

Благоје Свркота (Сомбор, 24. 03. 2016, око 01 ч.)

Драги Мирославе, Читам твоје дивне новине, твоје комплетне Заветине са милионским прегледима широм земљиног шара, мислим често на тебе и на твој велики и јако плодни рад, једноставно речено дивим ти се као песнику, уреднику, ерудити, Човеку медју људима. Твоји уводници су уочљиво племенити, јасни ко пламен, бритки као оштрица савести. ЗОКС ми је рекао да си изгубио свог часног оца Михаила, што ме је дубоко дирнуло. Молим се да твоја драга супруга добије тешку битку и да прездрави. Ево, дође и нови 24. март, језа ме хвата, па одлучих да ти пошаљем мој жалосни, протестни , тужни и самотни смотуљак од песме који се зове ВРИСАК из моје друге књиге Где је Сентандреја. Поздрављам те, твој благоје свркота

ВРИСАК / Благоје СВРКОТА

  

1

Ватра је била.

И бол мрачне дуге.

И спектар који раздире срце.

И врисак тих 78 светлосних година.

Онда је багрем побелео

И већ је почињало лето.

2

Били су деца.

Волели су јагоде и чоколаду.

И нестадоше.

3

Мајко драга,

Само кад ти то ниси видела.

Не бих знао да ти одговорим

Како смо то ми небески народ.

4

Таман се појавио свети ратник.

Сањарили смо путовање до Рта добре наде.

Светлост је зачудо непрестано горела.

5

Хоће ли опет

Мисли да крену

Кад једном једна велика Барка стигне

До новог Арарата.

Или до Карпата. 

6

Као да се мозак осушио.

Време се вратило у доба јуре.

Као да су речи умрле певајући.

Звона се откачише у очима

Као да су црви рајске птице.

7

Неми повратак обавијен лелеком

Потоци ко млеком опрани.

Име је задржала само љубав

И понека сенка.

8

Не сањај,

Док ти се око срца

Мотају опране жиле,

Да можеш без крила

Брже да прођеш

На другу страну живота.

                9

            Милосрдни анђео

            Нема мира.

            Без обзира.

                                               

 Сомбор, 13. јуна 1999. год.      

ЛеЗ 0006427

..
Милена Вукоје Стаменковић  ( 21.03. 2016; 19:43)

Поштовани господине Лукићу,

хвала на овом искреном тексту. Што се тиче дијаспоре не очекујте много. Превише кукоља постало је стваrалаштво. Сви могу да буду песници и романописци, поготово песници. Саморекламирање влада.

Како појединац може да вам помогне ?

Срдачно,

Милена Вукоје Стаменковић  

..

Sanda Stojanovic  (М. Лукићу, уреднику) , 

24.12.15.

Poštovani Miroslave,
samo da napišem par rečenica o vašem odgovoru. Prijateljske veze u književnosti se uvek mogu staviti pod navodnike i ne moraju. Ko je iskren i ko je iskren prijatelj medju književnicima, e tu možete mnogo da se prevarite.
Još mi je davno Krdu rekao o Vasku Popi : " mi nismo bili prijatelji, bilči smo saradnici ". I ja sam razumela šta je hteo da mi kaže. A mislio je da je za njega bilo presudno delo autora a ne da li je u bliskim vezama sa autorom. I naravno može se o svemu tome još mnogo toga reći i napisati. A bogami ja sam prekaljena u tim iskustvima sa mnogobrojnim piscima i kritičarima. Meni se obraćaju sasvim nepoznati pesnici. Ako me zainteresuje pesma ja pomažem, dajem podršku. Ne tražim ništa, čak ni da upoznam autora...A nekada i upoznam autore, ali i razumem zlovolju mnogih pesnika, pa mnogi su bili i usamljeni, razočarani ali verujem u snagu poezije i osetila bih pravu pesmu čak i da nemam potpis autora. I naravno može se o svemu tome još mnogo toga reći. I razumem i to da je vaša lična tragedija, bolest žene pojačala neki bol i usmerenje vaših postupaka. Želim vam sve najbolje. I ko je pravi prijatelj medju pesnicima, vama ili meni e to je mnogo teško imenovati, znati, osetiti...često se prevarite
pozdrav Sanda

ЛеЗ 0006299    

..

Хвала на писмима и поздравима, и из Србије и из света.

Из Ниша: "Мирис ђувеча и белог лука, органски југ, смрад на све стране.Свет ко свет. Мој свет" ((Читава прича са Аутобуске станице у Нишу)

*

Dragi Miroslave, Srećna ti Nova 2015-ta godina i Božićni praznici!!!", gde li ćeš ti stići, na kraju - u nedogled. Guraj! Srećne ti rane junnče!!!

Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac - Pariz

*
Хвала ти, Мирославе, што си ми проследио ”Новине будућности”те сам тако прикочио у припремању 23/24 двоброја часописа ”Људи говоре” и оплеменио душу твојим зналачким ибором књижевних и других тема.

Посебо ти хвала цитирање мог размишљања и писања о роману ”Дан шести” од пре 25 године. Вратио си ме у полетније дане живота.

На многаја лета размишљали и писали,

Р. Батуран

*

Одличне су ти Новине, поштовани Мирославе, драги Мирко, Сазвежђем повезујеш нас и Свет и свет и Нас. Чини ми се да те обожавају светлости Ртња! - 18.42 ч. 29. 01.2016 . - С поштовањем, Благоје | - Напомена: Ова е-порука је послата преко гаџета са обрасцем за контакт наНовиБуСур

*

Билтен редовно пратим. Има изузетних прилога и желим вам да тако и наставите. - Време: август 6, 2015 at 11:02 amБожидар Пешев, Београд

*

Мирославе, / Само да јавим да сe моје нове књиге могу читати и бесплатно копирати 20.38 ч.. 29. 01.2016.. Адреса сајта: Небојша Васовић

*

Имењаче драги, нека је вечна слава и покој души блаженопочившем Михаилу.И нека Теби Господ да да доживиш очеве године и да мудрим речима , као у слову у спомен на оца, наставиш списатељску мисију што свему да је смисао живљења.Саучешћем с Вама због одласка Вашег оца, радујем се што си Речју својом као Божјом дао свему виши смисао.С пријатељством МирОСлав из Трешњевице (12.02.2016)

*

Мирославе,честитам.Сада се приближисмо броју од 15 милиона душа...читава информатичка нова нација-ЗАВЕТИНАРИ, грађани државе ЗАВЕТИНЕ.Поздравља Те Стеван Бошњак (2.02. 2016)

ЛеЗ 0007675  

..