...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

Аутентичан снимак.Пристигао са Косова: Невиђено национално понижење Срба на Косову

Да ли је ово могуће? Да ли је ово улаз у нацистички пакао, или на Газиместан?
Србима који улазе у Републику Косово забрањено уношење било каквих српских обиљежја, ваш коментар на овај видео?

среда, 10. децембар 2014.

ПУТИН - ЕРДОГАН - "Велика игра"? ...


Док се многи ватрени навијачи у Србији, са непристојном дозом сладострашћа, утркују ко ће „Јужном току” написати што помпезнији епитаф, а међу Србима лове вештицу и спремају ломачу због његове обуставе, пажњи јавности измичу најважнији аспекти велике игре. Руски председник искористио је прилику да 1. децембра, у Анкари, раме уз раме с турским колегом, свету обзнани потписивање меморандума о разумевању којим је предвиђена изградња гасовода који ће руски гас довести на саму границу Грчке и Турске. Ако у обзир узмемо и то да ће, већ у мају идуће године, руски „Росатом” започети изградњу прве нуклеарне електране у Турској – посао вредан 20 милијарди долара, можемо да закључимо да су Владимир Путин и Реџеп Ердоган одлучили да окрену нову страницу. Такав окрет може да има и те какве последице по распоред снага на који смо навикли на међународној позорници.
„Велика игра”, како су крајем 19. века називали хладни рат Русије и њених западних супарника, одувек се водила за мореузе Босфор и Дарданеле, који спајају Црно море и Средоземље, и Русију изводе на топла мора. Сваки у своје време, Бизмарк и Дизраели, Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, Черчил и Рузвелт, имали су за циљ да Русију истисну са простора данашње Турске. Балкански народи и једној и другој страни служили су углавном као топовско месо, у најбољем случају као монета за поткусуривање.
И сама најава руско-турског приближавања ставова о спорним питањима представља геополитички земљотрес. Речима да нова Турска „више није земља која са забринутошћу чека одлуке које ће велики донети о њеној судбини”, садашњи премијер и идеолог „Стратегијске дубине”, Ахмет Давутоглу, потврдио је оно од чега већ неколико година зазиру западни савезници. У контексту актуелне међународне конјунктуре, на првом месту посрнулог Арапског пролећа и украјинске кризе, јасно је да би евентуално руско-турско савезништво превасходно било уперено против Америке и Немачке.
Руске пориве да Турску преотме или је што више одвуче од савезништва са САД и ЕУ, не треба посебно објашњавати. Турски мотиви, са друге стране, не налазе се једино у потреби Анкаре да трајно обезбеди енергетску стабилност. Иако НАТО савезница САД, Анкара је на Блиском истоку остала без подршке Вашингтона у готово свакој појединачној кризи изазваној Арапским пролећем. Турска је у Сирији, у настојању да обори режим Башара ел Асада, остављена на цедилу од западних савезника. У Египту се, у односу на војни пуч који је са власти свргао демократски изабраног председника идеолошки блиског Ердогану, званична Анкара нашла на дијаметрално супротним позицијама са Америком. Када је реч о палестинском питању и држави Израел, Анкара и Вашингтон разишли су се још маја 2010, после трагичног случаја „Мави Мармара”, када је у интервенцији израелских командоса погинуло деветоро Турака.
У унутрашњој политици, највећа опасност за власт Ердогана и његове АК партије претила је од Фетулаха Гулена и тајновитог Хизмета. „Паралелне структуре”, како пенсилванијског имама и његов покрет назива турски председник, изазвале су прошлог децембра политичку кризу која је, у последњих дванаест година, најозбиљније уздрмала Ердогана и његов режим. Са уточиштем у САД, Гулен је отворено заговарао идеје које су се више подударале са интересима Вашингтона него са интересима владе у Анкари. Америчка подршка Курдима у Ираку и Сирији не престаје да изазива нелагоду код турског естаблишмента.
Немачка, која у НАТО савезу игра маргиналну улогу, преузевши вођство у Европској унији постала је главни такмац Анкаре за утицај на Балкану. ЕУ у којој за Турску, све је извесније, неће бити места, у првим годинама Ердоганове владавине била је пожељан савезник у сламању утицаја секуларних упоришта на челу са турском армијом. Иако је кандидат за пуноправно чланство у унији још од 1999, са којом је приступне преговоре започела 2005. године, Турска се потписујући меморандум о разумевању са Москвом очигледно није обазирала на бриселска правила због којих су друге земље, истог или вишег статуса интеграција са ЕУ, оклевале у погледу „Јужног тока”. Чињеница да се званични Брисел није огласио да, са аспекта acqui communautaire, оспори руско-турски гасни договор, најбоље говори у прилог да ни ЕУ озбиљно не рачуна са турским чланством.
Ако ништа друго, Ердоган је Путину пружио задовољство да непријатно изненади своје западне супарнике. У склопу досадашње неутралности у конфронтацији Русије са Западом, чији је непосредан повод криза у Украјини, Турска Москви није увела санкције, што је чини једином чланицом НАТО-а која то није урадила. С друге стране, позиције Запада на Блиском истоку, региону у коме, најблаже речено, никако не успева да освоји „срца и душе” већине становништва, озбиљно би биле пољуљане губитком поузданог савезника какав је претходних 60 година била Анкара. Иако до гуше презасићена непрестаним лекцијама са Запада у погледу људских и мањинских права, слободе штампе и независности правосуђа, Турској никада нису уведене санкције због окупације Кипра. Анкара се, управо из тог разлога, неће одрицати формалног чланства у НАТО, нити прва одустати од статуса вечитог кандидата за пуноправно чланство у ЕУ.
На Балкану, вечитом претпољу „Велике игре”, различито се гледа на њен ток, „Јужни” и било који други. Једним очима посматрају га пуноправне чланице ЕУ и НАТО, другим они који то нису. У борби за балканска срца и душе, Москва и Анкара, свака за себе, рачунају на браћу по крви и вери, Србе и Бошњаке. Питање је да ли и колико балканска браћа могу да рачунају на њих. Или било кога другог. А да ватрено навијају, за или против, и знају и умеју.
Амбасадор Србије у Турској 2010–2013.
Душан Спасојевић
     = извор:  Душан Спасојевић

понедељак, 08. децембар 2014.

Evropa - to smo mi!



STRADANjE Srba u Krajini tokom rata devedesetih, hrvatska
"Oluja" i zločini, ostrašćeni Balkan i ravnodušna Evropa, ratni
profiteri i mirnodopski gubitnici, ljudi koji se pitaju gde je stvarnost
njihovog postojanja: u bezbrižnosti jučerašnjice ili mržnji današnjice.
Sve ovo stalo je u kratki roman Slobodana Despota "Med", koji je
prošlog meseca osvojio Nagradu čitalaca na Festivalu evropskih
književnosti u Konjaku, u Francuskoj.




Tamošnja publika čitala je "Med" u originalu, jer je
napisan na francuskom i objavljen u čuvenom "Galimaru". Za srpsku
publiku knjigu je objavila "Geopoetika", u prevodu Miloša
Konstantinovića.

Despot (1967) je rođen u Sremskoj
Mitrovici, živi u Sionu, u Švajcarskoj, i povremeno u Parizu i Beogradu.
Vodi izdavačku kuću "Ksenija", preveo je na francuski dela Ćosića,
Crnjanskog i Kapora. Deo njegove porodice poreklom je iz Kninske
Krajine.

- Francuski mi je prvi jezik. Pre "Meda"
sam svih svojih šest knjiga napisao na francuskom. Svoju pripovetku o
krajiškoj sudbini sam i pisao za francusku i svetsku publiku koja o toj
ogromnoj tragediji veoma malo zna - kaže za "Novosti" Despot".

* Ovde su retki romani o egzodusu krajiških Srba. Zašto se srpski pisci nerado upuštaju u ovu temu?

-
Teško pitanje, na koje nema jedinstvenog i prostog odgovora. Ozbiljni
književnici se uglavnom uzdržavaju od tumačenja svežih zbivanja - a
srpska književnost jeste jedna ozbiljna svetska književnost. Nemci su,
na primer, vrlo oprezno i sporo krenuli u tumačenje Drugog svetskog rata
i sopstvenog poraza. Teže je poraženima pisati o ratu nego pobednicima.
Od njih se uglavnom očekuje da prime na sebe više krivice nego što to u
svojoj duši osećaju i zaslužuju. Taj sukob između proživljenog i
pogodnog, između unutrašnje istine i spoljne sputanosti, čestiti pisci
rešavaju - ćutnjom, a licemeri - karikaturom. Andrić je u vreme nacizma i
komunizma pisao o turskom zulumu ne bi li slobodnije "proturio" i
pokoju savremenu istinu.

UZBURKANO PODNEBLjE * KOLIKO znači objaviti knjigu kod "Galimara"?

- Galimarova "bela" biblioteka je najbolji mogući prenosnik za takav
roman, ne samo zato što je najprestižnija edicija na svetu, već pre
svega zbog svog neprikosnovenog književnog ugleda. Veoma mi je stalo da
se "Med" čita kao roman, ili parabola, a ne kao letopis ili esej - i da
bude prilagodljiva na svako uzburkano podneblje.
*
Priča o Nikoli, učitelju u penziji i pčelaru, koji posle "Oluje" ostaje
na Velebitu, sažeto predstavlja sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj u
20. veku?


- Za mene pčelar Nikola pre svega
predstavlja jedan uzvišeni ljudski uzor, ideal unutrašnjeg mira ka kom
valja težiti. No on je naravno i ćutljivi svedok svih muka svog naroda.
Poput starca Vukašina, on u zlu ne učestvuje, niti zlikovcima sudi, jer
zna da tolikim zločinima ljudska pravda nije dorasla.

* U kojoj meri je ovo knjiga i o našem mentalitetu?

-
Dok sam je pisao, pripovetka je po sopstvenim zakonitostima uvlačila
likove koji su u nekoj meri: poraženi oficiri, mešetari, novopečeni
fanatici, žene muževnije od muškaraca, itd. No za mene je Nikolin sin
Vesko, prznica i mekušac, nehotični kukavni heroj, najtipičniji
predstavnik posleratnih srpskih generacija, ljudi poljuljane vere, slabe
samosvesti, lišenih ponosa i stvarnog znanja.

* Kako francuska i uopšte zapadna publika reaguje na ratne i bolne balkanske teme i priče o srpskoj tragediji i istini?

-
Do sada je ta, zapadna, publika reagovala jednoumno, jer je jednoumno
informisana, da ne kažem dresirana. Od prvih dana jugoslovenskog raspada
Srbima je dodeljena uloga zlikovačkog tabora, iz kojeg ni deca i starci
nisu izopštavani. To je upravo i omogućilo "Oluju" i proterivanje
čitavog jednog naroda sa vekovnih ognjišta bez ikakve reakcije spolja,
sem onog ciničnog: "Tako im i treba!". Taj stav kod mnogih i dan-danas
opstaje, uprkos vremenu i strašnom kažnjavanju ovog naroda. Do pojave
"Meda", priče o toj tragediji mogle su da se "provlače" samo uz
istovremene žalopojke o srpskim zločinima i njihovim žrtvama. U
stidljivoj argumentaciji koja je suprotstavljana tom jednoumlju - tipa
"i Srbi su stradali" - ono početno "i" je uglavnom služilo zapadnom
svetu da olakša svoju savest prividnom objektivnošću bez konkretnih
posledica.

* Ima li književnost danas snagu i moć da utiče na javno mnjenje, ruši stereotipe, ispravlja nepravdu?

-
"Med" je koliko znam prvo umetničko svedočenje o našoj savremenoj
sudbini iz koje je izostavljeno ono "i". Možda zato što to delo pripada
francuskoj književnosti, te dolazi "spolja". Pisano je bez mržnje, ali i
bez licemernih ustupaka koje sam maločas spomenuo. Uprkos tome, i možda
upravo zbog svoje iskrenosti i književne zahtevnosti, roman je našao
put ka ljudskim dušama i srcima. Pre neki dan je odneo nagradu čitalaca u
Konjaku, jednu od najautentičnijih priznanja, pošto je dodeljuje žiri
od preko 60 klubova i 800 čitalaca, Francuza, koji o srpskoj tragediji
vrlo malo znaju. Mnogi mi kažu da je ta knjiga u francuskom govornom
području više postigla za razumevanje naša dva bratska no razdvojena
naroda nego sve informativno-diplomatske inicijative od devedesetih
naovamo. Sada se već prevodi na arapski i hebrejski, što je meni veoma
simbolično i dirljivo.

* Treba li pisac da bude angažovan?

-
Smatram da uvek vredi uzdati se u književnost. Ali i da pisac ne mora i
ne treba da se angažuje izvan svog pripovedačkog zanata i uloge
svedoka. To je sav njegov jezik i njegova politika. A političari su
bolji pisci nego što su pisci političari.

* Koliko smo na polju kulture daleko od Evrope, po čemu smo bliski?

-
Kad pogledam današnju Srbiju, vidim kulturnu pustoš, navalu vulgarnosti
i cinizma na koju institucije više nemaju odgovora, već se tu i tamo
trude, iz evro-ulizištva, da pod obod kulture trpaju fenomene koji s
njom nemaju nikakve veze. Po tome smo veoma bliski Evropi, onoj na koju
verovatno mislite, zapadnoj, a veoma udaljeni, recimo, od Rusije gde se
tradicionalna kulturna baština sa ponosom (a pomalo i neukusno) ističe.
Nasuprot tome, pak, nešto nas na sreću oštro razlikuje od današnje
(zapadne) Evrope, a to je žilava, često i nesvesna, privrženost
nacionalnim vrednostima i identitetu koju otkrivam kod mnogih mladih
ljudi. Ništa me to ne čudi niti me preterano brine. Mi smo kao narod
suštinska "karika" između istoka i zapada, istorijski neopredeljeni,
okrenuti poput Janusa ka obema stranama - pa čak i svojom u svetu
jedinstvenom navikom da proizvoljno koristimo dva pisma. Umesto da
strepimo kako misli Evropa i šta govori o nama, mislim da bi zgodnije i
pravilnije bilo proglasiti: Evropa - to smo mi!





Tragične krajiške sudbine | Kultura | Novosti.rs

среда, 03. децембар 2014.

Шифра ЈА / Радивој Шајтинац



Ознака З-Ш


КОНКУРСНА  СРБАДИЈА


Постоје ,током године
Дани избачених језика,
Језика који су облизнули поштенску марку
Па висе доле ко набрекле латице

С очију изнад њих
Поглед који леденом поруком
Објашњава чин који је претходио

Е,тако ја спаковах и послах
Свој сам део обавио
Сад  атрес нек обави свој
И јави ми и удели награду

Сад,сад,сад,
Ако нису паметни,ако нису  часни,
Ако нису стручни,ако нису поштени
Ако,ако, ако,

Тако ми ове језичне репине,
Друге нема нити може бити.
Ни макац одавде,из убеђења

Ни мислити ,ни писати
Само на уста дисати

             

комплетариум

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"