...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 23. децембар 2015.

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00380 - 00381 )



ДИЗ  - дестодневни избор «Заветина»

 Недеља, 27.  децембар  2015. ... Материце

У СУСРЕТ ДВЕ ХИЉАДЕ ШЕСНАЕСТОЈ И ПЕТОЈ СРБИЈИ

Ко ће и када основати „Пету Србију“ и да ли би она могла добити петицу, или  двојчицу? 

Странке су, политичке, у последњих четврт века ницале као печурке  и брзо нестајале, изневеривши и своје програме и своје чланове. Странке  доминантне Србије, произишле из једине и једноумне  партије у овој земљи, оставиле су – пустош за собом. Шта је, у ствари, прва и права Србија?
Друга је била, лаж, трећа - фатаморгана, четврта -метафора подела, цинизма, изругивања, душевног отрова, лутања, забуна.
Да ли би  "Пета Србија" била друкчија, то јест  - на земљи, у дубокој и искреној вези са својом традицијом и културом, и са мудрошћу најмудријих предака, и са енергијом нових генерација неотрованих ујдурмама, марифетлуцима и политичким неморалом?... Да ли је то уопште могуће? И ко би, такву, потенцијалну, политичку партију оличавао?  Да ли они грађани Србије, невиљдљиви наизглед, који  до сада нису били чланови ни једне од партија? И шта је то, што би те људе могло да извуче из  најдубље апатије и учмалости, неверице и  безнађа?  Да ли би "Пета Србија" имала и свој "когито клуб", и да ли би, пре свега, била израз стварне и дуго чекане обнове не само српског друштва, него Србије у целини, дуго чекана трећа српска ренесанса...
Зар није идеја о таквој једној „Петој Србији“, после свега, готово немогућа?
Објављујући претпоследњи број   НовиБуСура, нисмо били сигурни, да ли ћемо  стићи да публикујемо новогодишњи двоброј  до 29. децембра  ове године, али, ево, некако стигосмо. Без ичије помоћи, као и обично,  што је  некако и подразумевана судбина једног стварно независног медија, какав је „Сазвежђе З“, или „Заветине“, или  „Посебна породична заветина“, ми трајемо упркос свему што нас окружује у тзв. локалној средини, коју смо одавно надрасли, захваљујући, пре свега „Сазвежђу“ на Мрежи.
 Најобимнији до сада објављен, овај двоброј је  -  река у коју се сливају  многе друге реке и речице Србије и Света, и Сазвежђа З, из кога извиру, верујемо,  многе добре ствари. И енергије.
   Сазвежђе „Заветина“  је стигло тек овог децембра  до црте од петнаест милиона  приказа, прегледа, посета.  Нешто о чему смо могли само да сањамо пре неколико година, када написасмо са вером у Бога да  су „Заветине“  највећа партија у СрбијиСазвежђе З. је постало нови медиј. У оквиру тога Сазвежђа  постоје локације  велике посећености (Ренесанса, Противотров,  Опало лишће, ЗаветинеПресс, Васељенски ЛистГоогл+ профил  уредника и оснивача Сазвежђа и низ других),  али је приметно и то: да  НовибуСур и Прототип  не спадају, у оне – и најпосећеније, напротив. Али, за све је потребно време, упорност и разноврсност садржаја. И Божји Благослов!
Интернет је, заиста, спојио свет,  и „Заветине“.   Захваљујући  алатки или виџету   Live Traffic Feed, у ситуацији смо да пратимо посећеност  значајног  дела  интернет локација „Сазвежђа З“.  „Сазвежђе З“  није  популарно  само у Србији, или  само у бившим републикама СФРЈ, -  „Заветине“ прате посетиоци из  Европе,  Америке, Азије, Африке  ( Mountain View, California, Palo Alto, California, Simi Valley, California, San Francisco, California,  Redmond, Washington, Vinica, Zrnovci,  Курск, SwedenLondon, Kitchener, OntarioKematen An Der Krems, Oberosterreich, Bielefeld, Nordrhein-Westfalen, Yekaterinburg, Sverdlovsk, Odintsovo, Moskva , Saint Petersburg, United States, AustriaKonstanz, Baden-Wurttemberg Hoyerswerda, SachsenForest City, North Carolina, Purgstall, NiederosterreichAntalyaWoodbridge, New Jersey , Boulogne-billancourt, Ile-de-France, Vancouver, British Columbia, Berlin, Texas, Esslingen, Baden-Wurttemberg , Spreitenbach, Aargau, Mogliano Veneto, VenetoCraiova, Dolj, WienElbasan, Софија, Graz, Steiermark , Kiev, Bursa, IstanbulZurichGrodno, Minskaya Voblasts,  Göteborg, Vastra Gotaland, Amsterdam, Noord-Holland, Romania, Lomé, Maritime (Того), Linz, Oberosterreich, Lomma, Skane Lan  (Шведска), Wavre, Brabant Wallon (Белгија), Yaroslavl, (Русија), Korea, United KingdomKharkov, (Украјина), San Jose, California, Wohlen, Aargau (Швајцарска),) итд. „Сазвежђе“ је популарно у Русији и Канади, Немачкој, Аустрији, Шведској. Наравно, „Сазвежђе З“ има значајну популарност у Србији, почев од Београда, Ниша, и других српских градова, посећивано је и од посетилаца из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Словеније, Македоније, Албаније, а има посетилаца и из Турске, Грчке, Белорусије, Пољске, Кореје, Италије, Румуније и Бугарске.
Навели смо, поједина места, посетилаца, ad hoc (посетилаца у реалном времену , забележених 20. децембра 2012).  Нисмо слутили да имамо толико пријатеља и посетилаца по свету!  Свима њима, ма где се тренутно налазили,  шаљемо срдачан  новогодишњи  поздрав са жељом да их прате бољи, ведрији дани.  
     То исто желимо и „Сазвежђу З“, стрпљив и сталан раст. То исто желимо и свим осведоченим, најискренијим,  пријатељима „Заветина“, без обзира где живели, без обзира на њихова уверења - политичка и естетска, веру, нацију и пол. Девиза „Сазвежђа З“ је позната: Цео свет је једна држава! И нека би дао бог да у тој држави влада мир, ред и разумевање, а не хаос, рат, и несреће проузроковане из најсуманутијих и најкористољубивијих побуда светских лицемера и хохштаплера!
  Али да се вратимо на питање са почетка овог текста.  Закључак је изостао, чини се. Због двојчице се не оснива странка, због петице и десетке би вредело покушати...Ниједна од странака  осниваних последњих деценија  није заслужила ни два минус! Тако да би оснивач једне нове странке, на Балкану, и у Србији, посебно, данас или сутра,  морао бити – човек, који долази из сасвим неиочекиваног правца. Неко сасвим непознат, неко ко би једноставно и сваком разумљиво  показао ту другу, друкчију, непознату и  запарложену Србију. Неко коме би се веровало, ко би имао и довољно мудрости и части  да своју отаџбину поведе  не у нови рат, већ у неизбежно, обнову и ренесансу.
Изгубљене су деценије не само са комунистима, већ и пре тога, губило се време  на нечему, што је производило  српску дезоријентацију. „Наш национализам угушен је или умртвљен био пре него што је имао времена да се развије и да се до краја изживи, пише доктор Свет. Стефановић 1934. Године - . Интернационални дух прекрио је наш национални и притиснуо га толико да је овај угаснуо пре него што се, заправо, разгорео. Он је само плануо, запалио свет и онда, скоро насилно и на пречац, био угушен. Највећи број самих националиста или се растурио био по разним интернационалама, или се повукао и елиминисао из јавног живота. Идеали нације потиснути су били чак од интернационалних идеала спорта. Ни у животној акцији ни у области духовног стварања национални дух није дошао до изражаја.
                Фатална слабост повођења за туђим и страним, која је већ пре рата сметала полету националног стваралачког духа, после рата постала је скоро општа и доминантна. Сам Мештровић је једва у скулптурној репродукцији народне поезије покушао да нађе израза националном, да се и сам после преда лутањима интернационалног стварања. Већ више пута имао сам прилике да са жалошћу констатујем да је једна од највећих народних поезија света остала скоро без утицаја на уметничко стварање, док су много слабије и штурије дале бескрајно веће инспирације.... ( чл. «За ново интегрално постављање националног проблема», Време, 11. 07. 1934)
И сада се губи сваки дан, свака недеља, сваки месец и година, у очекивању – не Годоа, већ дубоког преображаја земље Србије у целини,  организовања, и консолидације „Пете Србије“, којој дижемо, ево  чашу  пуну вина од прокупца!

У Београду, 23. децембра 2015, Свети мученици Мина и други, свети Јован Деспот Српски   М. Лукић

ПС.  – Следећи, број излази  (ако бог да)  пред Богојављење  2016.

                



*
(КОМПАС)   ЛеЗ 0004674    КОВИОНА. -Једно од могућих објашњења. - Ковиона – Да се никад ништа не заборави!
Ковиона – Двестогодишњи брест- запис, који у својим годовима носи прошлост и садашњост и будућност. И небеско-земаљски паралелизам.Тело и душу. Када је у српској култури и књижевности кулминирало само тело, само један део, то је било опасно, неприродно и погубно.Многе су цивилизације нестајале зато што су губиле равнотежу тела и душе. Сетимо се опет Лазаревићевих лековитих речи:”Ићи само у једном правцу носи катастрофу.Кад је египћанска цивилизација била на врхунцу, рај је био и на небу и на земљи. Тако је то било и са осталима. Треба тражити Бога на оба места, и једновремено. Ако је тражен и нађен само на једном месту, катаклизма је пред вратима…”
Ковиона – призива ону уметност која као и велике реке делтом утиче у бескрај. Призива писце и критичаре чија је мисао “делтоидна”.
Ковиона – зна да религија и уметност иду заједно, да ритуална акција тражи уметнички приказ. И дозива критичарски дух, широк, на свим путевима, који мири све противуречности и може да живи под свим констелацијама…
Ковиона би се, ипак, могла догодити, већ данас – као нови  књижевни часопис, посвећен првенствено непоткупљивој савременој српској књижевној критици. Могао бих бити оснивач и издавач таквог једног часописа…  https://zavetinekruna1.wordpress.com/about/

(ЂЕРЂЕЛИН)  ЛеЗ 0005056  Бесмртни, Мраморни цар. -  СТРАХ ОД БЕСМРТНОГ ЦАРАЛЕГЕНДА настала после пада Цариграда каже да цар Констнатин Драгаш Палеолог није погинуо већ се претворио у камен док не дође време да се тријумфално врати кроз Златну капију Цариграда. Колико је ово веровање било јако говори чињеница да су сујеверни Турци вековима држали зазидан тај пролаз у зидинама. Кад је сер Томас Пој, тадашњи амбасадор Енглеске на Порти, покушао у 17. веку да узме неке античке статуе са Златне капије, умало је линчован јер су сујеверни Турци мислили да ће оживети Константина. У 18. веку турски стражари су ухапсили посланство које је носило египатску мумију у Француску, јер су мислили да је реч о Константиновом телу. Мумија им је одузета, за сваки случај.    http://posebnaporodicnazavetina.blogspot.rs/2015/12/blog-post_14.html

(Златна капија- Религија поезије)  ЛеЗ 0005057  О паду Цариграда, или о Издаји. - ”Цариград се не може на мач узети, све и да га султан опседа седам пута са седам страна и све и да му још три јуначке части сијају са чела. Сан речито каже, цар, који буде носио вучју шапу, тај белег српског племена, неће пасти ни од сабље ни од самострела. (Константин XI Драгаш, од мајке Српкиње Јелене, чије је презиме сам себи додао, последњи византијски цар.) Просто зато што се Срби оружјем не могу победити. Тај народ се не плаши несреће, ни ратних справа, ту претње ништа не користе, та луда храброст је у рату свашта кадра да уради, она само смишља како ће у боју славно да погине, а то зацело, сваку рачуницу доводи у питање. Ипак, има нешто што ту срчаност превазилази, има нешто чиме се та пркосна снага може зауздати, има нешто чиме се Србима ратна срећа може украсти. Та коб у коју је ђаво снео јаје, то зло око које само себе урекне, та реч која се свађа сама са собом јесте издаја. Издаја и само издаја. Издаја је против Срба једино оружје, на издају опомиње предсказање, издајом се тај цар од српског семена може везати у девет чворова, та реч у својим недрима крије кључ за капије Цариграда   



 (ПРОТОТИП)  95   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)  ... ЛеЗ 0004783  Узурпаторинеба. – Тајанствена тачка
Сви погинули су били извучeни из подрума и изложени пред кућом, на улици, само се није пoјавила Радомирова свеска, у којој је било цeло његово песничко дело. – Најсажетија оцена М. Павловића: Рођен током првог светског рата, погинуо при крају Другог,Радомир је тек почео да остварује свој велики таленат и да тка своју песничку визију. Да је остао жив, сигуран сам, био би један од темељних наших духовних песника и једини прави настављач у поезији момчила Настасијевића. Овако је међу многим нашим прекраћеним песничким судбинама Продановић остао најболније неостварен. И велик, у исти мах…    

*
(ПРОТОТИП)  96  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0004814       ДРУГА.ДРУКЧИЈАСРБИЈА.Одабрана места (1). Уместо увода: ОДЛОМАК ИЗ ЈЕДНОГ ПИСМА  
*
(ПРОТОТИП)  97  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0004856       Дијагноза:књижевна филоксера . –  Према речима Винавера. Из Предговора антологије „Несебичан музеј“. –  Према мишљењу Винавера, ипак, „наша нова књижевност и крај све помамне дреке јадних старкеља и мумија има све услове да се испне на европски ниво. – Један Растко Петровић, за мене ниуколико није испод једнога Артура Рембоа…“ Винавер је аргументовано критиковао „француски култ мишљења“ у српској култури и поезији 20. века, његову јаловост и калупе ( Дучић, Ракић, Грол, Б. Поповић…)   
*
(ПРОТОТИП)  98  (Прототип  Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

Бескрајну бразду заоравши, овде бисмо се могли зауставити, да се одморимо. Ово није роман, ни повест, ово је можда јек музике којом се наслађују орачи. Ову књигу су састављали двојица.
Тројица.
Четворица…
Понављам: Док је један морао да мисли ништа не говорећи, други је морао да пише ништа не мислећи. Личили смо на анђела и ђавола; када је Сенковић ходао, ја сам му се као ђаво крио у сенци. Када је ђаво ходио, анђео му се крио у сенци.
Кад год је ђаво из мене говорио, анђео је прислушкивао.
Одбијање београдских издавача да обелодане Сенковићеве рукописе, Сенковић је временом прихватио као нешто природно и неизбежно (зна се да је већина уредника, који су одобравали штапање књига, чак и оних најбољих уредника, била тетовирана у катакомбама комитета, да би обманули и угушили – све што је било друкчије. Па су и наследнике своје научили да се тетовирају, да би скрили лаж лажју.
У свим тим издавачким предузећима Сенковић је видео све спратове лажи, и изашао је на другу страну, вођен Анђелом или Богом): видео је крај књижевне фабрике лутака. Узалуд те уредничке и књижевничке лутке савременика шарају кожу, да би отклонили пажњу од онога што им је испод коже. Бог је Сенковићу открио њихово шаренило душе. Много је, премного шарендаћа на пијацу, те им је цена пала на зеро. Чуо је Домаћина Који дозива тихим, господским гласом, и
пошао је за њим. Није се бојао доласка Анђела смрти, и није с временом био засењен славом пролазном, дозивао је архангеле и ангеле за браћу своју, и веровао је да ће му Бог и свет послати онолико браће и сестара колико жели. А желео је – много. Желео је и да се, пре доласка Анђела смрти, сабере и цео пође у други свет. Јер целина сабрања њему је била важнија од његових комада код његових земних
и земаљских сродника     

*

*

*


*


*

*
*
**

(КОМПАС)  ЛеЗ 0004651     Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо. -  Седам дана, седам страна – Заветине
На свету има више од четири стране.
Према којој ћете се окренути?
На којој излази, а на којој залази Сунце?
Можете кренути према мору, преко мора, преко девет гора и мора. Ваш је избор.
Можете цртати монограм свога имена на песку.
Можете лебдети као рода испод облака.
Можете све своје најдраже и најбоље мисли затрпати у песку, блату. Ваш је избор. 

(КОМПАС)  ЛеЗ 0004654     учитељ Антонио Ла Кава – библиотекар. -  Пензионисани италијански учитељ Антонио Ла Кава своју љубав према књизи и читању наставио је да шири и након 42 године рада са децом. Од старе веспе направио је покретну библиотеку која садржи око 1.200 књига, и од 2003. године обилази забачена италијанска села.  Сваке недеље, он пређе 500 километара сиромашне области Басиликата на југу Италије. Када деца зачују звук сирене која најављује долазак „Библиомобила“ сјате се око Антониа са радошћу какву обично испољавају због камиона са сладоледом.

Блед, априла
– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум,  
        

(КОМПАС)  ЛеЗ 0004666     ФРАГМЕНТ (генеалошка скица) / Влах Белатукадруз. -  То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
Нити он може да приповеда своју легенду     



***


(КОМПАС)    ЛеЗ 0004675     ПЕВАТИ И МИСЛИТИ У ЈЕДНОЈ ТРАГИЧНОЈ КУЛТУРИ* / Бошко Томашевић.-  * Наслов овога рада преузет је из књиге Hajnca Kimerlea (H. Kimmerle, prir.) “Poesie und Philosophie in einer tragischen Kultur”, Würzburg 1995. Prim. Б.Т.
Шта значи певати и мислити у једној трагичној култури? Шта значи певати и мислити у зони Аушвица 1943. године? Шта значи певати и мислити у Воркути, Колими или Старобјелску 1938? Шта значи певати и мислти у Гвантанаму 2005? Шта значи певати и мислити унутар неолибералне агенде и глобализованог капитала? Шта значи певати и мислти унутар истрошених утопијских енергија као и унутар владајућих технолошко-економских утопија нове реалполитике? Шта значи певати и мислити унутар простора створеног „укидањем граница економије и културе“? Шта значи, коначно, у контексту Српства данас певати и мислити у сенци Опленца, унутар таме Брисела и претњи Вашингтона? Шта значи, читајући „Политику“, бити загледан у фотографију било којег данашњег српског министра? Шта значи певати и мислити загледан у фотографију било којег српског министра 1992, 2002 или 2010? – Значи ли то за српског песника данас не моћи више певати и мислити? Одустати од праксе певања и мишљења на неодредјено време? До када? Док се над Србијом наставља да успоставља трагична култура укорењена у локалној затворености, у конструкту националног суверенитета без транснационалне сарадње?
Будући да је у овом раду један од основних појмова “трагична култура” нужно је питати: шта је (то) трагична култура и шта овај појам значи управо унутар савременог српског културног простора. Подјимо од основне претпоставке и концепта према којем једна држава у оквирима досадашњих претстава о суверенитету и аутономији мора да следи један дугорочан циљ своје државне и националне политике. У том смислу појам “трагично” у српској култури везујемо превасходно за чињеницу непостојања прокламованог националног програма и националне стратегије у једном релативно дугом периоду њене историје. Јасно дефинисане националне премисе у данашњој Србији напросто нема. Принцип националне предострожности, као да је реч о тудјој држави, не провлачи се кроз спис, делање или мисао ниједног савременог српског политичара, нити иједне досадашње владајуће гарнитуре од, рецимо, 1989. до данас. Државну политику води хаос страначких интереса, извесна стално присутна ничија владавина унутар владавине слепо наткрилујућег политичког, економског, социјалног хаоса и, рецимо такодје, еколошког хаоса       https://zavetinekruna1.wordpress.com/about/pevati-i-misliti-u-jednoj-tragicnoj-kulturi-bosko-tomasevic/  

(КОМПАС)   ЛеЗ 0004685   Сеоски дневник / Мирослав Тодоровић.    -  .... Довољно о томе какав смо народ казује наша штампа и  ми  као конзументи културе, као и она песма из времена Слобо Слобо-до „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“.
И да о томе више не арчим артију, ево и
 Његоша.
Каже: „У нас Срба има једна песма која вели: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
Шта се променило, дични Имењаче?
Повремено узмем моју „Теренску свеску“ и видим шта је све
 било,  и како, кобајаги живило. Какав Смак? Само напред, за  вођом. Домановић ће своју причу тек да напише.  Итд. Не шаљаш ти узаман горе своје „Билтене“.
Шаљем Ти уз ове прилоге за „васељенски часопис“ најлепше жеље
 за срећну Нову 2013. годину  ( Теби, Г-ђи, Ивану, Димитрију, Михаилу…и осталима) честитке.
Нека вам је све срећно и благословено, од Бога здравље и свеколика благодат, а ви се
 постарајте да тако будет. Теби посебно желим да и даље у пуном замаху ствараш и да ти  златно доба живота  такво и буде  

(ЗАВЕТИНЕPress ~ Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни)  ЛеЗ 0004551    ВОЂА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ КУКАВИЦЕ. - Док је Ласта Колар певао, да ли од вина, песме, или затошто је дошао суђени час, Јакушев је склопио очи и почео да разговара сам са собом. “Ну, ви пријехаљи канешна?…” Привиђало му се да су допутовали његови из Русије да га воде. Дошла је и жена Ласте Колара са децом, а поп Николај избуљио у њих очи. “Оче Николај, ти ћеш да умреш, бре!” дрекнуо је уплашено Ласта Колар.Поп Николај гледао је избечених очију у децу Ласте Колара,али их није видео, његова је душа летела небом. Одлетела! Бог да мудушу прости!Ласта Колар је укопао попа Николаја јужно од наше босиљковачке цркве, на једно педесетак корака. Све ствари покојног попа Николаја Јакушева Ласта је чувао у свом војничком куферу који је донео из немачког заробљеништва, а када је сазнао да је и онај поп,из Лучице код Пожаревца, коме су биле намењене БЕЛЕШКЕ Н.Јакушева, умро, Ласта је донео мени и БЕЛЕШКЕ и преписку и лична документа пок. Николаја Јакушева. Што је било добро...  

(ЗАВЕТИНЕPress ~ Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни)   ЛеЗ 0004552  MOARA PARASITA : Лице / Белатукадруз. - Књига садржи ефектан Пролог и још жешћи Епилог, где аутор проговара јетким језиком сасвим примереним   околности да су већину тих песама тек сада одштампаних, тридесет или четрдесет година након свог настанка, у песниковој 62. години живота, издавачи игнорисали, одбијали… Тако да је то, поред осталог, и веома потресан Каталог осујећеног песника
…Та књига, у свом коначном облику, овде, сва од понирања везаног стиха, стварана годинама и далеко од очију јавности, објављује, на свој начин:
Дошло је време да богови и полубогови Наметног века, политички бандити и песници оду у пензију!
Лудило и распамећеност Србије довело је на власт – фантастичну бирократију. Пуцао је њима прслук за српски народ – научили су да је народ ђубре.... 

(ЗАВЕТИНЕPress ~ Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни)  ЛеЗ 0004553   ЗАБОРАВ ИЗВОРНОГ ОДРЕЂЕЊА ПОЕЗИЈЕ / Бошко Томашевић. -   




Песму Моје Косово изговорио сам у тренутку празавичајне егзалтације. Пустио глас човечуљак који тумарао не знам више све чијом земљом. Само не својом. Снимљена диктафоном, па бачена на папир, па електронски-што ће рећи у екранску културу, преведена на енглески, италијански и шпански, изазвала реакцију дијаметрално супротстављених, од похвале до покуде. Далеко се чула, само не тамо где и настала, нити шире, у целој Србији!
Не може бити објављена, зна се овде добро шта се не сме.
Политикантска,
 ја промуцам: исказ личног доживљаја. Да, али политика је све! Кратко узвратим(скривено да сам докторирао науку о политици-ако тако нешто уопште и постоји!): Ако је политика све, све није политика. Хеј, као да не знаш да се свет поделио око Косова, да ко год је почео песму на к-одмах Срби, лоши момци, објавили.
Такозвани критичари с десна:
Ако ти је презиме Бранковић, завет није умро, нити издајице могу овде да прођу!
Узалуд сам покушавао да укажем на Вука Бранковића као једног од првих бранилаца Србије и Европе, и то и после Косовског боја…   


ЛеЗ 0004598  Из рукописа: Сенке будућности/ Миодраг Мркић. -   Радост зависти. -  Моје ватре за превредновање су мислим плитке, бар у поетском изразу. Ватре Мирослава Лукића су поетска дела општег смисла, дирљиве сатиричности и поштеног гнева. Наравно – он је песник, романсијер, ја сам више гневно брбљало, мада искрено и поштено пишем.  У Трећој Србији на страни 69. – 72 . постоји део обимнијег рада (бар нам то каже – “наставља се”) под насловом Еро са онога света. Скоро да није важна чињеница да је повод Братићев роман Трг соли о коме говори Гојко Тешић… Спектакуларност запажања о духовном стању у литератури (песништву) и критици је општег значаја. Текст има и ватре сатиричности. Највише импресионира тачност запажања о стању у литератури. И сам имам неке идеје да саставим речник речи, термина, синтагми фраза које су најчешће код официјелних критичара. Да кажемо коњуктурних, режимских, маркетишких   

(ЕCUMENICAL NEWSPAPERSЛеЗ 0004599   И нови документи потврђују: Краљ Петар II није абдицирао. -   Пронађена нова документа која потврђују, историчарима добро знану истину, да краљ Петар Други  никада није абдицирао. О околностима у којима се крајем и по свршетку Другог светског рата налазио Краљ Петар Други и цео српски народ у Медија Центру у Београду говорили су новинарима историчари: др Чедомир Антић, проф. др Љубодраг Димић и проф. др Момчило Павловић. / На иницијативу Канцеларије Његовог Краљевског Величанства Престолонаследника Александра II Карађорђевића  1. марта 2012. године у Медија центру у Београду поново је отворено питање наводне абдикације Краља Петра Другог Карађорђевића. У заоставштини адвоката Ранка Брашића, која је доспела у Сједињене Америчке Државе, нађени су нови докази који потврђују да краљ Петар Други никад није абдицирао и да је наводна абдикација била брутална измишљотина којом је махао режим Јосипа Броза Тита.    

(ЕCUMENICAL NEWSPAPERS)   ЛеЗ 0004600   IN VIVO / Александар Лукић   

(ЕCUMENICAL NEWSPAPERSЛеЗ 0004622     ПОЕЗИЈА ОД ОВОГ СВЕТА/ Мирољуб Милановић. -  Александар Лукић : „ Јаспис“ , Нар. књига/Алфа, Бгд., 2007.
Већ самим насловом једне од песама збирке „Јаспис“ Александра Лукића, одређен је њен мотивски слој као и оштра супротстављеност поезији истрошених тема, површног родољубља, вечних питања,општих места и помодне духовности, а наглашено опредељење за савремени живот и истину о њему. Стварност савременог живота биће тематска осовина ове збирке , често пресна и огољена, каткад полемичка, али увек у тежњи за праведношћу и истином. Етичност је њена мисао водиља. Непоштедан према другима али и себи, са увек истакнутим ставом. И доследношћу, ретком особином код савремених песника. Јаспис је драги камен али и Ја-спис, субјективност. Потпуна одговорност песничког субјекта за изговорену реч    




(КОМПАС)   ЛеЗ 0004643     НЕПРАВДА (неописана!). - О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни четири године након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?
Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана? Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.  У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и  молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије… Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна. 

(КОМПАС)   ЛеЗ 0004644     Великани јединственебирократске књижевности. - Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни социјализам је укинувши приватну својину и приватну иницијативу зацарио монополну својину државе, тј. монополску иницијативу јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина : феноменолошки гледано, заиста је реч о великанима јединствене чиновничке књижевности. Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема нити ће бити правог покајања. Овде ће се бавити триковима, хокус – покусима, бацањем прашине у очи: као у каквом надреалном циркусу. Они који су до јуче били социјалисти или комунисти, данас су чланови Крунског савета, или истакнути чланови тзв. опозиционих партија. Сви су, при том, задржали своје виле и огромне станове, и места у значајним институцијама. Нико их неће померити, осим Смрти.
Не завидим ником од њих. Направили су сјајне каријере, обогатили се; не бих да говорим о њиховим талентима. Само нека нам не причају они о слободи.
Јер социјализам који их је као уметнике омогућио био је антисоцијалан и убијао је стваралачку иницијативу   

(КОМПАС)   ЛеЗ 0004647     СУДСКА РЕХАБИЛИТАЦИЈА ПЕСНИКА И ФИЛОСОФА МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА ОД ЛУЖИЦЕ. - „Случај Младеновић“ у више наврата потресао је Удружење књижевника Србије и Српско филозофско друштво, а јавност се досад искључиво бавила спољашњим околностима песниковог тамновања (одбрана са слободе и коректно суђење, хумано поступање власти док је дуготрајно штрајковао глађу, бројни захтеви за повраћај његових судско- полицијски трајно одузетих дневника, јавно изражавање
згранутости и неверице када су они најзад ипак били судски уништени).
Захваљујући часопису Херетикус (бр. 2, 2011), јавност је први пут обавештена о правим разлозима због којих је песник и философ др Милан Младеновић од Лужице пре четврт века ухапшен и осуђен на 14 месеци затвора. Сазнајемо да је Младеновић у својим чланцима објављеним у париском емигрантском часопису „Савременик“ разоткрио намеру српских комуниста да под маском екстремног национализма
очувају узурпирану власт и спрече обнову монархистичког легитимитета. О томе понајвише сведоче чланци „Следећи рат Драже Михаиловића или Солунци поново међу Србима“ и „Мефистофеловски загрљај Запада“.   



 ***


(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)   ЛеЗ 0004687     ПОДСТИЦАЈИ И ОТПОР. - 7. август 2011. 17.15 - 
(Сфинга: Белатукадрузу. )
Мирославе, неуморни и немирни човече,
Врти ми се већ три дана по глави једна суманута идеја, коју Ти као да си у некој чудној вези са њом, мојом главом, почињеш да реализујеш. Истина, „канцеларијаје отворена за све, и тако треба да буде. Временом ће се, надам се, посета тој канцеларији ЗАВЕТИНА згушњавати, правећи место за људе који имају шта рећи и то сачувати од заборава у овом нашем временском плићаку у коме живимо, краткопамтивог убрзаног таласа…. И смешкам се на све ово чудотворење које се рађа изслучајавођеног неком невидљивом Божијом руком Милосрдника. Већ три дана радим као мушко, а мислим као женско, прибојавајући се да сву женску енегрију не прелијем на мушко поље. Одувек сам се ужасавала оних алфа жена које су као предводнице својег чопора, заборављале успут да понегују мало својег суштинског унутрашњег женског Ја. То се ја, ваљда, грозим себе саме?!  https://pomocdotwordpressdotcom.wordpress.com/2011/08/08/16/


(ЈАВНОСТ)  ЛеЗ 0004699     Издаја писаца - тзв "подгузних мува".  -  БРАНКА Ћопића је највише болела издаја писаца, присећа се Момчико Срећковић кога су велики писац и његова супруга школовали и гајили као рођеног сина.  - То ми је Бранко, цитираћу га, овако описивао: "Јаране мој, нашао сам се на удару жподгузних муваж које су се трудиле да оправдају поверење партије, па ме почеше као Христа разапињати" - наставља Срећковић своју исповест "Новостима", започету у документарцу "Мала моја из Босанске Крупе" Пурише Ђорђевића. Први пут у овом филму он је осветлио истину о самоубиству Бранка Ћопића, као једини очевидац тог догађаја. Као сведок огромне неправде и великог зла које је велики писац доживео, нарочито после "Јеретичке приче" и хумореске "Ко с ђаволом пише", Срећковић открива и у кога се Ћопић посебно разочарао: - То су били Душан Поповић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи Мерин, Милорад Панић Суреп, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, и још таквих улизица. Од њега су бежали као да је туберкулозан, заразан. Нико није желео да буде у његовом друштву, био је изолован. Када га виде на улици, прелазили су на другу страну. У "Клубу књижевника" нико није смео да седне за његов сто, нико га телефоном није звао. Тада је први пут видео каквих све људи има у овом Београду. Говорио је: "Али, ја и даље нисам хтео да затварам очи пред социјалним и политичким појавама у новој Југославији". http://zivotjesenisan.blogspot.rs/2015/12/blog-post_5.html

(ПАУКОВА МРЕЖА) ЛеЗ 0004700    ЗАКЛЕЛА СЕ ЗЕМЉА РАЈУ....ДА СЕ ТАЈНЕ, СВЕ, САЗНАЈУ! -Пронађена оригинална пресуда Дражи Михаиловићу  . - Београдски лист Блиц објавио је да је дошао у посјед једине оригиналне и комплетне пресуде са суђења генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу из јула 1946. године, што је тајна која је скривана 70 година.
Овај документ, који је прије неколико деценија нестао из свих архива југословенских обавјештајних и цивилних служби, има, према мишљењу историчара, немјерљиву историјску важност.
Документ, којим је Врховни суд Федеративне Народне Републике Југославије /ФНРЈ/ 15. јула 1946. осудио Михаиловића на смрт, налазио се, по личном Титовом наређењу, у приватној архиви једног од учесника самог процеса, преноси Срна.
Пресуду је београдском листу на увид дао потомак једног од учесника у процесу против Михаиловића, који ју је чувао по наређењу тадашње тајне службе ОЗНЕ и Тита.

 (ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)    ЛеЗ 0004712        ОКТОБАР 13, 2013. Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање / Радомир Батуран. Торонто. - Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), “Орфеј”, Нови Сад, 2012.. - ... Као научник који се деценијама бави оним најбољим у креацији српског духа, како индивидуалног тако и колективног (студије о Његошу и Милошу Црњанском), тако и књигу критике српске
културне политике и српског самопорицања Ломпар не почиње од себе свезнајућег, већ им налази генезу у радовима својих претходника Милана Кашанина, Милоша Црњанског, Сретена Марића, Драгослава Михајловића Михиза, који профетски казују да  “у сваком Србину чучи мали Југословен и једва чека да поново појури у своју стару пропаст”.  



(АРАНЂЕЛОВДАН)  ЛеЗ 0004723        МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ НА БРДУ ЈЕВИК ПОНАД КЊАЖЕВЦА /  Стојан  Богдановић. -  ..... Ови сада причају разне искривљене и нетачне ратне приче.
Утркују се ко ће наћи уверљивијег сведока, то значи да је на већем положају, који би потписао да је тај и тај био у рату против окупатора. А тих ратника је било врло мало, али су зато измишљене
нове категорије, симпатизер, помагач, достављач... Праве ратнике смо видели октобра када је протутњала силна руска војска. Од тада до данас су се само умножавали борци, па и сведоци, тако да су се до смрти маршала накотиле дивизије и дивизије, и четника и партизана.
Четници и партизани су наставили рат и после рата. Рат се води и дан-данас, само су се средства променила, а и методе борбе и стратегија и тактика. Главне методе су: отимачина, подметачина, опањкавање, олајавање, пребројавање, пребојавање, заседе, заседања,... Свака од  ових метода је најглавнија, а тек њени актери, од којих је сваки и на једној и на другој страни, зависно од тога ко превлада      http://70simbolisz.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html

(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)     ЛеЗ 0004724        a la bonne heure! -  Душан МАКАВЕЈЕВ : ФИЛМ ЈЕ ЖИВЉИ ОД ЖИВОТА
* Често помињете и Кочу Поповића, његово велико образовање, то доба комунизма. Да ли данас имамо политичаре таквог сензибилитета?
– Коча Поповић је био велики надреалистички песник, а данашње политичаре не познајем. Они су толико заузети свим и свачим, често чак не знаш ни чега су министри. Друго, они су у невољи, и у међусобним невољама. Једни другима праве проблеме, не умеју да буду заједно, играју се „ко у клин, ко у плочу“, са народом који чека да они нешто озбиљно ураде. Лако видиш да су њима много важнији и лични интереси, и нека њихова „надпишавања“, тако да немам бог зна какво мишљење о њима.   

     ****

(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)     ЛеЗ 0004725        (Одломак из Одјека) - (Excerpt from Echoes)  -  Belatukadruz 

*
Заточена у кавезу,
у бунилу на југ креће,
пауница, тим друмом,
јер јој се учинило,
да је неко зове,
а не види га.

Јаблан ли је, или онај
што гору ломи без руку,
а косе мрси без прстију?    


(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)    ЛеЗ 0004726        ГУБАРИ /Александар Лукић .... Сакривени за чворовима шумског дрвећа,
насади губарових јаја. У руци носим
алуминијумску кашику, и емајлирано лонче.
Читава школа, мој четврти разред
организовано наступа у сакупљању
губарових јаја.
Кашике стружу са коре дрвета
мале насеобине јаја.
Као да захватамо из чиније сутлијаш,
кашике пресипамо у лимено лонче, а потом
јајашца заврше у огњу логорске ватре.   

(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)     ЛеЗ 0004729        Kosmički institut "Kopelius"  Stanislava Vinavera. - САДА
"Да би се бавило књижевном критиком, треба бити одан једној илузији, вели Васа Павковић у метакритичком запису "Поговор", којим закључује књигу Критички текстови, избор из петнаестогодишњег праћења домаће прозне продукције. Добро сте прочитали: вера у илузију у метакритичком тексту. ....Када се неко позива на илузију као на аргумент, то значи да, истовремено са поверењем, гаји и извесну сумњу. Значење овог исказа врти се око смисла критике---"  итд.
Климав аргументић: "Станислав Винавер је тврдио како кртитичаре мрзе књижевност, али сигурна сам како би, да је имао прилике читати Павковићеве радове, у најмању руку проблематизовао своју тврдњу". (Повеља, Краљево, октобар , 37/1998, стр. 126: Душица Потић: Књига оданости...)
         Остаје да верујемо дотичној, као каквој сеоској врачари, зар не? Какве везе имају Винавер и Павковић?
         Павковић припада табору псеудодемократске, тј. српске бирократске критике. Као и она која га препоручује.
         Господи илузионистима.
-
"Кишолози" - по Васовићу они мали - малецки писци и критичари, попут оних лкоји су написали књиге па и књижурине о кишовом делу као да су мотиком обрађивали какву њиву (Јованб Дедлић, на пример!) - не желе сад да се огласе поводом полемике око књиге Лажни цар Шћепан Киш и потврде своје молебане и хвалоспеве одабраном свецу. Ћуте као заливени, вагају, на коју страну ће ветар да дуне па да потрче с мотиком на рамену на нову њиву...
Љиљана Ђурђић: Мукотрпно разбијање канона  (Европа, 2005)

-
И НЕКАДА : Винавер
 Poziv na Skupštinu.
Skupština Udruženja Beogradskih Vatrogasaca održaće se u uredništvu "Književnog Glasnika" sa ovim dnevnim redom:
(1) Nestašica vode u Beogradu kao uzrok razviću "Moderne". Referent g. Bogdan Popović.

Ко данас чита Ћосића? Какав је профил тих људи? У чему је њихов проблем? Наши медији припомажу да један осредњи писац (али не само они, већ и неко други) буде повремено у жижи културне јавности. Чудна је и танка српска читалачка публика кад јој могу продавати рог као свећу! Али та публика је као и српско друштво. Не треба је идеализовати...
Изненађује мали број коментара на текст о интелектуалцу у транзицији? Шта то значи? У хваљеном тексту младог Вашег чланкописца промакла је, треба рећи, и једна полуистина. То да нико пре у српској критици није критички писао о Д. Ћосићу... Писало је неколико људи у књигама које су објављене и доступне: на првом месту писао је оштро професор у пензији и књижевни критичар Миодраг Мркић, на другом месту писао је врло принципијелно и аргументовано професор, прозни писац и књ. критичар Мирољуб Милановић, који предаје у петровачкој гимназији (с-и Србија).     

(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)    ЛеЗ 0004740        ПРЕТЕК. -  Заветине призивају покајнике, призивају
отварање очију за два пута : за онај којим се иде, и за
онај, којим треба да се иде…
Зато и не очекујем да ће нови часопис, ико, ко
сада нешто тобож значи, помоћи. Помоћиће они што
скупљају жир.
Лажно је много шта. Лажне су тобожње
величине. Сећао се пљускова – које је упамтио кад га је
мајка водила у воћњак своје бабе по мајци, да свиње по
пљуску покупе шљиве опале. Оживљава те пљускове
које је добро упамтио. Хиљадугодишњи пљускови су
подигли ову земљу, а не књижевници, садукеји и фарисеји.
Многи међу њима, чак и прононсирани вечни претенденти
за Нобелову награду, напросто трабуњају о
лепоти, јер они не знају да она почиње онда, кад
гледалац наднесе своје лице над ствари и бића. Они грде
и цијучу из мрака и студени, као гладне и прозебле
свиње.. Све је узалуд, ако нема истинске светлости, оног
сјаја после обилних а кратких летњих пљускова. Ничија
се биографија и дело није завршило са огледалима. Са
много огледала. Нема овде огледала, ни обичних, ни
чудесних, не заваравајмо се. Аконема огледала, како
може бити лица пред огледалом?
ПРЕТЕК не подвлачи црту. Црта је
одавно подвучена.
Без хиљадугодишњих пљускова, без Бога и
жира и свиња, ми и ствари и свиње, и баре, не би
били огледала једни другима, но мрак и бездан, и
мутна језа. Таква је већина књижевних часописа
друге половине 20. века ( с малим изузецима);
добрим делом таква је и књижевност таквог периода.
Она више сања Јаву, или булазни о њој, него
што је признаје. Дошло је време да признамо Јаву,
као сан, да се пробудимо, да више не трабуњамо о
Лепоти, но да будемо сама лепота…
(2000 – 2002)
(Прештампано из часописа  ТРЕЋА СРБИЈА  Јесен 2004  – Пролеће 2005)      
  

Драги  Лукићи,још ми је у ушима глас Александров,лепо је било,прелепо чути се.
Поменусмо ЗАВЕТИНЕ,рекох му то је још
 једина веза песника с временом и ноћним сатима вечности.Тако поезија личном животу дарује неку редовност.
Ролан Барт је рекао
  да утопије стварају смисао,шта је друго поезија ако није утопија?
Ролан Барт је рекао и следеће-на крају свака се религија сведе на фасцинацију ритуалима.
Нису ови цитати потреба да се буде у праву али јесу израз жеље да се очајнички спасе дигнитет знака и
  неуништивости поезије
         
(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)     ЛеЗ 0004749     Цјеломудрија овог света
ДНЕВНЕ ВЕСТИ
…Услед непредвиђенога узрока, бављење
Господина Министра у нашој средини сведено је на
два сата. Са тога узрока у мом поздравном говору
изостаће историјски део, а из банкета ђувеч с
овчетином и гуска на подварку. Зато се позива
грађанство, које је позвато, да се после испраћаја
министровога врати натраг у салу, где ће чути
историски део говора, и јести ђувеч и гуске на подварку.
(Пожаревачки “Грађанин”, 1893)


(ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА)     ЛеЗ 0004750        Бургије сузоваца. -   Михаило Петровић је сакупљао "Бургије из новина" не само српских, него и иностраних (француских, швајцарских).
Понешто од тих "Бургија" сачувано је до данашњих дана и у ковчегу познатог математичара и још више у народу познатијег као аласа и сузовца.   

        ****

  
(ЕПИТАФ)  ЛеЗ 0004755   Поезија и новинарство. - Разлика постоји. Увек ће постојати. Могла би се смањити уз помоћ културе, бола и анђела. - Знате ли, можда, колико верзија има Настасијевићева песма "Епитаф"? Две пронађене. Али има Настасијевићевих песама које имају и много више верзија. Новинарски текстови, изгледа, имају само једну верзију. Могу се пронаћи и много бољи примери за илустрацију од наведених, али и наведени на најдрастичнији начин подвлаче то  на шта скрећем пажњу. И најбољи новинари, нису имуни од ове свакодневне доминанте.  Уредници тзв. културних рубрика у Србији одавно нису песници, уметници, већ новинари-каријеристи, стасали у необичној лажи (самоуправном социјализму). Такви често намећу, одређују и кроје, иако нису изучили прави занат кројења ни у шестој деценији живота...   https://sites.google.com/site/trubaodjek/razlika/poezijainovinarstvo

(Библиотека: Из Заоставштине) ЛеЗ 0004762  Факсимил писма Др Бранислава Петронијевића, писаног у Ници, 11. I 1948. године, а упућеног  Г-ђи Мари Перић, супрузи универзитетског професора Др Живојина Перића, а сестри Михаила Петровића Аласа. Перићи су живели у то време у Оберурнену у Швајцарској, код ћерке Вуке и зета Ханса. Писмо се чува у Фондацији Михаило Петровић Алас, у групи Писама Вуки (и професору Перићу), и има инвентарски број 389. Ово писмо се не сме прештампавати без изричите дозволе "Фондације Михаило Петровић Алас"!!! Ово писмо је сведочанство првог реда, и директно и индиректно указује на природу нове тзв. "ослободилачке" или титоистичке власти у Југославији. "Колега Перић може се сматрати срећним што није у Југославији, и нека и не помишља на то да се врати докле год је садашњи режим у снази (а сумњам да ћемо га се лако ослободити)", пише Петронијевић...  https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/srpska-emigracija/pismodrbranislavapetronijevica# 

(Библиотека: Из Заоставштине)  ЛеЗ 0004766  Мика Алас свирао и на београдским свадбама. - Овај сајт покушава да сачува,пре свега, рукописну заоставштину,  српских научника, писаца, емиграната, музичара и других, али и фотографије. Још увек нисмо изгубили наду да ћемо, можда, пронаћи, једнога дана,  и друге делове својеврсне Петровићеве књиге ЦЈЕЛОМУДРИЈА.Позивамо све људе на свету,који поседују рукописе, или фотографије, или неке друге ствари, везане за живот Мике Аласа да нам их пошаљу. Контакт адреса miroslav7275@gmail.com       https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/mihailo-petrovic---mika-alas/mikaalassviraoinabeogradskimsvadbama#

(Библиотека: Из Заоставштине)  ЛеЗ 0004783  Узурпатори неба. - Тајанствена тачка 
Сви погинули су били извучeни из подрума и изложени пред кућом, на улици, само се није пoјавила Радомирова свеска, у којој је било цeло његово песничко дело. - Најсажетија оцена М. Павловића: Рођен током првог светског рата, погинуо при крају Другог,Радомир је тек почео да остварује свој велики таленат и да тка своју песничку визију. Да је остао жив, сигуран сам, био би један од темељних наших духовних песника и једини прави настављач у поезији момчила Настасијевића. Овако је међу многим нашим прекраћеним песничким судбинама Продановић остао најболније неостварен. И велик, у исти мах...    https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/radomir-pprodanovic/uzurpatorineba

(Библиотека: Из Заоставштине)  ЛеЗ 0004784  Велики паликућа. Пета,посмртна књига песама М. Димића 

(Библиотека: Из Заоставштине) ЛеЗ 0004790 Како је сликар Д. Глишић доспео у село Мишљеновац?. - У мом роману, Литургији, постоје спомен на пок. професора и академског сликара Д. Глишића, не дужи од врапчијег кљуна. Ни две реченице. Податак је аутентичан, преузет из преписа заштитне повеље узидане у темеље мишљеновачког храма Вазнесење Господње, некадашњи срез Звишки, округа Пожаревачког. Глишић је израдио олтар и живопис мишљеновачке цркве ( у роману босиљковачке); из романа се види када аје то било. Пар година уочи почетка Другог светског рата. У време када сам скупљао грађу за роман "Литургија", шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година минулог века, поуздани сведоци су били, на жалост, већ две деценије под земљом, и само је један од њих оставио забелешке, које су ми његови наследници, пријатељи моје породице од старина, великодушно уступили на коришћење. Тамо није било више података о сликару Глишићу. Тек кад је рукопис романа био завршен и понуђен једном београдском издавачу, сасви случајно сам од уредника сазнао да Глишић има потомке у Београду, чак ми је понуђено да упознам потомке Глишића, али до тога није дошло из сасвим прозаичног разлога, што тај издавач и тај уредник ни после пола година након што сам им предао рукопис, нису хтели да га штампају, из страха или неких обзира, који мени нису били сасвим јасни, тако да је пропуштена прилика да упознам потомке пок. Глишића.     https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/kakojeslikardglisicdospeouselomislenovac#

           ****

(ФРЕСКЕ «Сазвежђа З») ЛеЗ 0004794  Преотимајући власт у Русији бољшевици су од 65 чланова породице Романов убили чак 18, од тога 13 мушкараца. Преживели, њих 47, побегли су на Запад и углавном су живели у Француској и САД. Садашњи сви живи представници рода Романових су потомци четири сина императора Николаја Првог. Најмлађи потомак је рођен 2013. Године. -   ВЕСТ о смрти Леонида Гурјевича Куликовског (72), праунука руског цара Александра Трећег Романова и сестрића последњег цара Николаја Другог, објавили су малобројни листови у Русији. Штуру вест емитовала је агенција ТАСС саопштивши да је царев праунук умро у граду Кетрин, где је живео последњих година. Рат у Сирији и обарање руског бомбардера СУ-24 у фокусу су пажње овдашњих медија, па је то разлог што опело Леонида Куликовског у Српској православној цркви Светог Саве у Аустралији није добило већи простор. СУДБИНА наследника руског цара Александра Трећег Романова који су побегли из Русије због страха да их после револуције не побију "црвени", личи на филмски сценарио.   http://osnivaczavetina.blogspot.rs/2015/12/65-18-13-47-2013.html  

(АРАНЂЕЛОВДАН)   ЛеЗ 0004795  Пророчанства. Узнемирујућа пророчанства. - ТРЕЋА ТАЈНА БОГОРОДИЦЕ ИЗ ФАТИМЕ
... ВАТИКАН ОД НАС КРИЈЕ СТРАШНУ ТАЈНУ! Само папа има кључеве од треће ТАЈНЕ БОГОРОДИЦЕ ИЗ ФАТИМЕ. Прва два пророчанства су се обистинила до најситнијих појединости. Зашто католичка црква не обзнани треће?
 Кључеве од тајних докумената у којима се налази записана Трећа тајна Богородице из Фатиме добија сваки папа и само папа. Прича почиње 1917. године када су у Португалу две девојчице и један дечак по имену Луциа Сантос, Јацинта и Францисцо Марто видели Девицу Марију лично.
Она их је, заправо, посетила неколико пута и пренела три тајне о блиским догађајима који ће се догодити нашој цивилизацији. Две тајне су објављене у документу који је 1941. године објавила Луциа лично. Трећа није! Прве две тајне се односе на Пакао, Први и Други светски рат. Међутим, трећа тајна је проблематична.  
http://70simbolisz.blogspot.rs/p/blog-page_7.html 

(АРАНЂЕЛОВДАН)   ЛеЗ 0004796  Антихрист. Најаве видовитих. Пророчанство Алоиса Ирламајера.
Пророчанство Хилдегард из Бингена. Мир ће се у Европу вратити тек када Француска поново постане краљевина. Пророчанство Светог Нила са Синаја

(Академија «ФЕНИКС»)  ЛеЗ 0004799  Један од путева и начина . - Отварање сталног конкурса за кандидовање чланова "Академије Феникс"...  Пре двадесет и више година, на крају 20. века, сањали  смо о  оснивању „Академије алхемије“,  подстакнути размишљањима једног духа (којег нису успели да угуше и избришу- неумољива епоха и једноумље, реч је о Бели Хамвашу), али то је, на почетку српске транзиције, било као нека бајка; и заиста, и остало је бајка. У међувремену осниване су академије „Квочке“,  академија јединог српског нобеловца Андрића, "Српска духовна академија",  те (удружење) "Српска краљевска академија", али мали је број људи размишљао о томе да покрене једну академију српских ренесансних духова – јер ко би такву једну установу потпомогао? Можда је овде, насред Балкана,  још прерано за тако нешто? И  можда би одмах требало покренути нешто што не звучи тако  неоствариво, као што је Академија Феникс, која би се бавила плодним поднебљем оних духова  који су преминули, али чија дела васкрсавају из пепела несебичних настојања тих уметника, научника, музичара, песника и алхемичара? 



(Библиотека КОГИТО)  ЛеЗ 0004813       Позив уредника књижевног часописа"Браничево".   [ ажурирано 27.02.2010. 15.51 Поштовани пријатељу, 
Часопис Браничево наставља са деловањем, актуелизовањем одређених тема, представљајући их на особен начин кроз тематске бројеве. Таква пракса ће бити настављена и у уређивачкој политици за 2010. годину. 
ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА 
Овај број је посвећен  нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања. Идеје о другој и друкчијој Србији  постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани – позивамо вас  да изнесете своје гледиште. Ваше идеје могу итекако бити подстицајне, и као такве, размишљање појединца, оне су добро полазиште за будуће време. Идеје никога нису уништиле. Да ли је могућа другачија Србија?   Постоје ли данас тзв. књижевне котерије, колико их је и око чега се окупљају? Какав им је домет? Шта је у ствари наступило као доминантно и официјелно победом револуције у Југославији и Србији? Униформност која је наметана од наметача, која је потрајала сувише дуго и цементирала живот појединца, као и пуноћу истинског стваралачког живота. Ко о томе, данас, јасно и разговетно збори? Зашто  се у нашој литератури отеже са процесом превредновања?  

(Библиотека КОГИТО)   ЛеЗ 0004820       Друкчија Србија, уместо закључка.... - Редакција «Браничева» је отворила једну значајну, нерасветљену тему; и било би потребно много више простора да се одговори на сва питања постављена у припреми овог тематског броја. Штета од убиства З. Ђ. је непроцењива.Србија је то схватила на сахрани бившег премијера. Србија то данас живи... 
         “Очигледно је на делу један процес конзервисања Србије, не могу тачно да одредим још увек еру у којој желе да нас конзервирају, али очигледно да сви напори владе иду ка томе да Србија буде једна рупа у времену у коју ће да се сјати све оно што је одавно прошло, свуда осим код нас и у још неким чудним земљама са којима ваљда не желимо да се дружимо”  - каже Видан Хаџивидановић у Пешчанику Б92. Драго нам  је  да се Браничево  одлучило да припреми темат о «нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања.Идеје о другој и друкчијој Србији  постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани «. 
Сложили бисмо се са Браничевом, али бисмо  и упозорили на једну околност – да се идејама о првој, другој, трећој и четвртој Србији, толико манипулисало, да би било добро, можда, посветити само томе један посебан број. М. Лукић, наш уредник и оснивач "Треће Србије" и ч. "Идентитет" , је,   на тему ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА  написао више текстова и књига, и ми смо га замолили да овде публикује, одабрана места из појединих текстова, које је  објављивао ту и тамо, током прве деценије новог миленијума, сабрана  на једном месту. Наравно, обим тих одабраних места превазилази обим који је гл. уредник "Браничева"  у свом позивном писму  одредио.  

(Библиотека КОГИТО)  ЛеЗ 0004826    Поглед искоса /Бошко Томашевић. - ГОСПОДАРИКњижевног ПОЉА ИЛИ  Окњижевно-критичком ИНЖИЊЕРИНГУ.  -  Дискурси владају светом: дискурси моћи. На једноставно питање које у овом раду желимо да обрадимо и које гласи: постоји ли српска књижевнички мафија - нешто, дакле, што би било  пандан бројним мафијама откривеним у последњем десетлећу на тлу Србије, попут друмске, градјевинске, професорске или нарко-мафије - могло би да се одговори: да, како да не. На следеће питање: можете ли то да докажете?, Одговор би био: тешко, јер мафија је у темељу увек нешто што је цоса ностра (наша ствар) закамуфлирана тајним радњама. Замишљени саговорник би нас потом посаветовала да одустанемо од писања на поменуту тему. Но, писање ових неколико реченица не бисмо ни започињали да нисмо уверени да се о поводом постављеног питања може говорити са посве разумног становишта, те да своје ставове можемо аргументовати искоса, Шта никако не значи ад хоц и ниоткуда. За то, постоје и инструменти: свуда присутан новоговору владајућих дискурс унутар промоције књижевног канона који пред нашим очима настаје посве брутално, опслуживан средствима предата попут дилерских лихвара на тржишним берзама. Једна дарвиновска естетика са једнодимензионалном светом нагона увлачи се у "економију" књижевности, чија је бит превасходно духовне провенијенције. Удјите у било коју бољу београдску књижару и већ на улазу ћете се срести са фирмирана бофл робом неких домаћих књижевника. Кажемо домаћих књижевника, јер овде је реч о њима. ..  

(Библиотека КОГИТО)  ЛеЗ 0004831       Иза сваког усправног тела тополе ијаблана предосећам скривеног песника који лута /  Су Танасковић . -  Река тихо ваља воде сећања својих притока, поштујући њихове тајне немире. Шум нечујне реке мами шумове моје душе, чемерничке разигране кантате брзака претворене у елегије скривених вирова и тишака. 
Иза сваког усправног тела тополе и јаблана предосећам скривеног песника који лута, још витак, и шапатом страшним слути тишине које ће и мене стићи; које, слутим, већ стижу опалим лишћем, свелим са јесеном уморених грана. Певуше магличасти репови који се провлаче кроз грање:
 „певаће ти да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог, увенулог“. Ах, ено га, мислим, надам се; ухватила сам одблесак сјаја сребрнастог лука којим се извија његово витко тело, скривено иза јаблана. Трчим полако, опрезно избегавајући да згазим сваку опалу гранчицу, да кртим звуком не одам своје присуство. Још кријем тајне у маглама. Нема га, нема песника, само витко стабло усамљеног јаблана између топола које се смеше мојим узалудним разоткривањем тежине и горког укуса дивље купине. „Ах, нико нема части ни сласти, ни пламена доста да мене воли, но само јабланови вити“... Осећам сопствене дланове на храпавој кори хладним знојем узаврелог унутарја. Осећам само додир којим милујем кожу усамљеног стабла, по коме се лагано сливају капљице мојих чежњивих сокова. Један усамљени магличасти вео ме обавија. Милује моје црвене образе, спушта се дахом низ душник, право у дно стомака и покреће чудне емоције; оне давне које бих да повратим. Нема песника, у јаблан се претворио, и шапуће ми: ....
  Пристигло на уреднички сто под насловом: СВЕ ШТО САМ ВОЛЕЛА УМРЛО ЈЕ ВИЧУЋИ МОЈЕ ИМЕ. Покушај потискивања стихова Црњанског у једном лутању...  Или, како описати магновења сећања из прошлости.   - Надамо се да ћете запамтити име Су Танасковић, баш због ове сејистичке прозе. Верујемо да је то  добра најава, права...




(ВИРТУЕЛНИ МИУЕЈ «Сазвежђа З»)  ЛеЗ 0004843       ПОСВЕТЕ, ДАРИВАЊА, ИЗДАЈЕ,ПРЕПОЗНАВАЊА, СУДБИНСКИ ДРВОРЕЗ . -  Знам да је мој Опус (Уметност махагонија)  "преголем залогај"за овакву, каква јесте дапашња српска култура и књижевност. Приметио сам са извесном сетом да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за  које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импрсивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја  леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу? Ова књига је посвећена једном од мојих скоро вршњака и човека који  се дуго година огледао на врло тешким истраживачким пословима наше књижевности. Схватиће читаоци о - коме је реч. Он зна  

(ВИРТУЕЛНИ МИУЕЈ «Сазвежђа З»)  ЛеЗ 0004853      КОКАКАЛИПСА / Стеван Бошњак    Из рукописа чланова Групе ЗАВЕТИНЕ Запис (Примљено у фебруарау 2014) . -   1999. /   Равно, празно, згађено!
Ничим у Нигдини насељено једино.
Прерадовићевом, ка броју 10, ка кући Његових. Староседеоци ту улицу рађе зову: улица Свете Ане...
тамо је, на почетку те лепе улице, капелицa у којој је кипић светице заштитнице...
Винковци.
Иде из правца Рудијеве куће.
Њему усусрет разсисила лепа жена.
Он укосо прелази ка кући...
и она, само из супротног правца...    

(ВИРТУЕЛНИ МУЗЕЈ «Сазвежђа З»)   ЛеЗ 0004854      (Примери тзв. „посмртне критике )   АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ   ЗНАМ

                                   Миодрагу  Перишићу

Не могу као Изет Сарајлић само да славим
јер Знам  не само да је пао Берлин
него и да су пакт потписали Хитлер и Стаљин
Не знам као Сарајлић " с каквим су запрепашћењем ту вијест
примили Езра Паунд и Луј Фердинан Селин"
али Знам зашто је нијесу стигли прославити
Владимир Мајаковски и Сергеј Јесењин.
Не могу као Изет Сарајлић да славим
јер Знам  да августа 1939. године
четири дана пре почетка другог светског рата
прогласише у Москви и Берлину Хитлера и Стаљина за брата
читајте млади старе новине кад старци истину не говоре
већ славе
свирала је капела маршеве у Москви и Берлину
вијориле лепршале црвене заставе
средњовековна симболика боја
испијали коктел Молотов     

      ****

(Архив у оснивању, 2)  ЛеЗ 0004871       МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Бршљан око младости) . - Овог текста уопште не би било , подсећам, да се није појавила Раичковићева књига Један могући живот (приредио Мирослав Максимовић) - Београд : БИГЗ : СКЗ , 1996.стр. 439 (Библиотека Разговори са писцима) . Ту књигу сам читао са отпором; у суштини, добро је да је објављена упркос томе што је то једна типична нарцистичка (ис)повест. Оиа може бити од некакве користи евентуалним истраживачима опуса Раичковића , мене је углавном, у целиии узев, разочарала. Ова врста сећања могла би да потраје. Извињавам се евентуалном читаоцу због тога и подсећам га да нисам промашио тему.
Иако је то једна врста разговора М. Максимовића са Раичковићем , то је књига која може бити повод за разговоре о многим тамним и неразјашњеним стварима нашег послератног књижевног живота. Пуна је сведочанстава, личних сведочења Раичковића. То је књига коју не треба хвалити , већ критички читати.... Грађа која се први пут објављује, о - домаћем пауку. - Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију , Београд, 1998, I , [417 - 418]    



(АМБЛЕМ тајног писма света)  ЛеЗ 0004895       Кругови ЗАВЕТИНА.  „НЕ ДИРАЈ МОЈЕКРУГОВЕ“. - Овај узвик се приписује грчком мудрацу Архимеду. Предање каже да је то узвикнуо неколико тренутака пред своју смрт. То нам даје за право да помислимо да је те кругове сматрао веома важним, важнијим чак и од сопственог живота. Кругови јесу били важни у античка времена. У центар сваког већег круга на земљи, могло се стати и посматрати небо и кретање небеских тела на њему. Круг се може оградити зидом, тако да ти зидови чине ОБЗОРЈЕ. Ако је у центру круга стајао СТУБ (СТОЖЕР или СОХА)8 , тај стуб би у подне бацао сенку право на СЕВЕР. На ободу круга могло се обележити место изласка и заласка Сунца на краткодневицу, равнодневице и дугодневице. Правац сенке стуба би јасно показивао промене правца зрака Сунца. Стари Грци су овакав стуб називали ГНОМОН.  

(My Opera  ~ Руј. Рајско дрво Звижда) ЛеЗ 0004905     АРМАГЕДОН. О1 Листајући те скоро избледеле странице, које су напале и нагризле влага и време, после деветнаест година, суочавам се са реченицом: „Ужасавају ме писма која касне…“ Која су то писма (те 1995. Године , стигла касно. Нема одговора. Оно што следи је индиректан одговор. „То су вампири који ноћу устају из гробова…“ Понека пролећа и писма касне. Нисам имао намеру да одговарам на окаснела писма, јер би – не правдам се, него је то истина – то било исто као да пишете неком незнанцу, а не више старом пријатељу или некој својој љубави. („Пре једанаест година добио сам – 24. Новембра 1984. Године – вероватно једно од последњих писама од… – Знам да си примио сва моја писма, да нису залутала, и јасно ми је да не желиш да одговориш. Можда сам те нечим повредила из незнања. Шта си према мени осећао, никад нисам докучила… (Неколико нечитких речи, да ли су сузе, и чије, направиле мрљу, враг би знао.) Сада када сам се заљубила у једног Француза – он је поморски официр твојих година, са њим сам оно лутала по Средоземљу у мају, кад сам ти први пут писала после дугогодишњег ћутања, почињем да схватам наш неспоразум… Да схватам шта је љубав, права заљубљеност. Мој муж је оно неизбежно…
Сад цепам листове из те давне бележнице, јер – чему све те белешке. Коме могу бити од користи… 

(My Opera  ~ Руј. Рајско дрво Звижда)  ЛеЗ 0004906     T- Књига о Звезди Пелен. - Ево књиге која никада неће бити објављена као књига.
До пре неколико година на писање овакве књиге могао се усудити неко ко је неурачунљив. Таква књига се тиче нечега што се догодило овде, она се може читати као увод у неке друге књиге које ће бити писане и објављиване у годинама које буду долазиле и ако већини буде стало до истине.Првоботни наслов ове књиге беше
 „Књига о Звезди Пелен“ и он је дошао са неба и из Библије у време чернобиљске хаварије (катастрофе) и смрти А.С.Због чега је написана? Не због оних који су њени јунаци, и жртве (мртви су); њу нико неће моћи да отпечати, слутим.Можда ће се дати само неколицини да је разумеју, прогутају и осете њену горчину – укус пелина.Многи ће ову књигу кад им доспе у руке читати и разумети на свој начин; да ли ту састављач нешто може?Шта може? 

(My Opera  ~ Руј. Рајско дрво Звижда)  ЛеЗ 0004907     НИЈЕ ЖИВОТ ЗАМИШЉАЊЕ / Соња Ковачевић  . - видим трава видим шљунак видим брег
у две димензије виртуелних поза
смењује се наизглед неправилан след
поглед упрегнут у недоглед
и привид створен да моје тако је тако и јесте
за све а не само моје а није
целулоидна трака
што пушта почетак разраду свршетак
онда заспеш
из вечности бачена није живот сен
врућа измаглица
поглед што лебди од јаре човек ко слеп
тетура титра
 на прашњави сеоски вијуга пут
искрица чари Андерсенове бајке
и не гризе се само реп   





(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004930     Крај књиге "ПИСЦИ ОТПОРА" Мирољуба Милановића. -  О СМИСЛУ ЖИВОТА УДЕЛИМА ПИСАЦА ОТПОРА . Скица за оглед. -  У делима писаца отпора мисао о богу заузима значајно, а понекад и пресудно место. Та мисао је често нераскидива од самог дела, али је различито интерпретирана. Како је реч о писцима из источног, православног хришћанства, разлике према западним су значајне и уочљиве.
„Ја прихватам бога, и не само радо, него још и више“… „него овај свет што га је он створио не прихватам, нити могу пристати да га прихватим“[1], каже Иван Карамазов брату Аљоши. Наводи и разлог: супротности између замисли и реализације, раскорак између речи и дела. Из овога следи следеће: ако прихвата бога али негира његово дело, Иван негира и смисао живота оличен у богу. Апсурд је рођен. Питање је колико се у њему може издржати.
Скоро век касније, али сада теже, нељудскије и без наде, опет Сибир, ледени Сибир! Гради се некаква зграда, и то на минус двадесет седам целзијусових, за кога, зашта, то ни наручилац не зна, а не зна се, богме, ни ко је он.   

(ПРОТИВОТРОВ)   ЛеЗ 0004931     Ко је данас опозиција у Србији?  Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta, za Danas . - Najveći problem Srbije – neefikasna opozicija
Autor: Snežana Čongradin
Beograd – Lično vidim najveći problem za Srbiju u tome što opozicija još nije našla političku viziju i jezik kojim bi predstavljala efikasan mehanizam kontrole vlasti – ocenjuje za Danas Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, koji danas počinje višednevnu posetu Beogradu, uoči usvajanja rezolucije o Srbije u EP u decembru.
 (Објављено 12. фебруар 2014. у 14:05)   

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004933     НАЈВЕЋА ПАРТИЈА У СРБИЈИ. -  Највећа партија у Србији – није она која оличава тренутну природну или неприродну коалицију; то су сви они данас, који нису чланови ни једне партије. Та партија, највећа партија у Србији, могла би се назвати Друга, друкчија Србија, једина коалиција за будућност, али под условом да се организује… Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ је постало знак препознавања нечег другог, и другачијег! Знамење те највеће партије у Србији! ...... Књижевни критичар Бранко Лазаревић је у своје време тврдио да је главно дело професора Богдана Поповића Српски књижевни гласник! Изузетан књижевни часопис са почетка 20. века у коме су сарађивали многи српски ренесансни духови. Можда ће и нашег савременика, пре свега песника Лукића, кроз коју годину, спомињати по Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ? Јер оно је изузетно по много чему, и за нашу културу и књижевни живот, али и за свет, јер представља, најсликовитије речено, стотине отворених прозора,кроз које се може упознати непозната и другачија Србија, недовољно познати и друкчији Београд.   

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004938     Распад и партизанство : подсећање . - према богослову Н. Велимировићу  ...Распад је отпочет, и отпочет и довршен, партизанством (партијашењем). (мој коментар: ''партизан'' на француском значи ''присталица''.) И то четворним: партизанством интелектуалним, моралним, политичким и економским. Синови србских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси, а не рађа се, да траже прво истину, коју је запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколиковекова жишцима филозофског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине у интелектуалне партије. Синови србских сељака отишли су на Запад да питају шта је праведно, а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се завађени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него партизанска свађа и препирка око тога. Синови србских сељака хаџијали су на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани. Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи, тј. Оно што су давно давно њихови ђедови и прађедови решили боље него ико: средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и завађени међу собом око тога као и народи на Западу. То четворно партизанство створило је од прескупо плаћене Србије једно тркалиште и вашариште, на коме су Христос и народна мудрост имали најнижу цену. Сва четири та чира распукла су се у време државе Југославије, и гној се разлио по целом народу. Југославија је представљала за србски народ највећу забуну, мајтеже грчеве и најсрамније понижење, које је он икад доживео и преживео у својој прошлости. Нико му за то није крив до његови сопствени синови, партизани у четири правца и хулитељи светиња на свим линијама 

(ПРОТИВОТРОВ)   ЛеЗ 0004939     Дубоке песме немогуће љубави / Бела Тукадруз.- Из Предговора овом џепном издању: “Лепу песму треба поново и поново читати. Права поезија је као палимсест: наслаге слојева, и силазак кроз њих, у њих, дубље и дубље. Зато су између разноврсних издања, добра мала, џепна издања са сведеним бројем песама, избор најбољега од најбољега. Неможе човек увек десетину најмилијих “својих” песама тражити међу стотином, превртатилистове унапред, унатраг, или крхати углове страница да бисмо лакше нашли што тражимо…”  Исидора Секулић је била у праву.Као што Ракића треба издати у џепном издању, укусном, у лако повезаној књижици, исто то, и још можда више, важи за Мирослава Лукића, који је, објективно гледано, написао далеко више од Ракића. Многе од песама, пробраних у овој невеликој књижици, биле су скоро сакривене, у поетској шуми Лукићевих сабраних књига песама (СТАРОБАЛКАНСКА ТЕТРАЛОГИЈА и ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ). Сам аутор се већ био изјаснио о томе. Песме су овде пробране, пре свега, из најобимније, недавно објављене Лукићеве књиге СТАРОБАЛКАНСКА ТЕТРАЛОГИЈА (Београд, 2006, 700 стр.). 


(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004941     Зоран М. Мандић : Доктор страха. - Млађани Зокс је педесетогодишњег Леона упознао двадесет година након њиховог првог, сасвим случајног, сусрета на железничкој станици у Београду..На почетку беше то, само, безазлена размена погледа без  обостраног визуелног задржавања на детаљима, међу којим се свако људско биће легитимише  разнобојним цртама лица у сумњивом чистом ваздушном простору бактерија и вируса. Тек после двадесет година збио се њихов стварни сусрет.  Старац и младић срели су се у једној чарди на Дунаву крај земунске Старе капетаније. Зокс је у задимљен простор чарде, опхрван оштрим мирисом речне влаге, бануо у  кријућој потрази за једном сликарком од које је више бежао него што је желео да га она улови причама о женским ликовима са којима је насељавала велике формате својих уљаница. Те године Дунав је био непредвидиво нервозан и то много више него што то приличи реци са германским рејтингом европске репутације. А, Зокс је ту нервозу осећао дубоко у себи и у свом сећању из времена одрастања на левој обали Дунава. Под заједничким кровом једне старе бачке варошице препуне гомиле бројних неспоразума, који су годинама, до крајносних граница нетрпељивости, раздвајали њене надобудне дођоше од  намргођених  швапских и мађарских нађоша. Тада се још увек није смело говорило о политичким регистрацијама табора победника и губитника, нити је ико са обе стране одавао тајне увида у «завршни рачун» историје Другог светског рата. Иако, водолепршајући на мирном путу од своје немачке колевке – Дунав је бахато кроз Бачку проносио своју нервозу гутајући и плавећи све на небрањеним местима. Тамо где није било ни пристаништа, ни обало утврђених насипа, ни белогардејских хидро инжињера из Русије, који су могли да усреће будућност чувене панонске равнице.  


(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004973 Двапут подвучено. -  П.С.
Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као отписани, баш као Прле и тихи, јуришали на непријатеља својим сопнетима, поемама, кукумаљкама и лелечницама, ту су се острили литерарни ножи, ту су се испевавале химне оштром сечиву и уопште ту је бујао косовски божур поезије и прозе, ту се зачела идеја о патриотским наградама типа успења, поклоњења, кондира, хрисовуља, тројеручица и ту је пружена прилика сваком да искаже своје родољубље без обзира на комунистичку прошлост када су сви људи били браћа. Омасовљено чланство омасовило је продукцију, омасовљена продукција омасовила је књижевна признања па се сад и неколико стотина награда што је за лепу реч премало у односу на родољубље које писци исказују. Партијски комесари, важни чиновници једнопартијске полиције добили су шансу да на многаја љета овере српски бећарац Суве шљиве и ораси, комесари па монаси те да по манастирима уз молитве пишу своје дирљиве исповедне песме о божијој правди, покајници..... - Из нових управо објављених књига: Предраг Чудић:ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ 

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004974 У СЕНЦИ / Б. Тукадруз. - Моје су мисли и помисли тужне. Не усуђујем се да забележим све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у мени из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… слична болести. Заборавност. Док сам прао чашу, помислио сам на нешто друго, на појединост од јуче. Умало је не разбих. Омашке имају свој невидљиви извор. Неки слојеви леда у сенци нису се отопили упркос лепом времену и високој температури за ово доба године, зато што су у сенци. Много тога је у мени залеђено и у сенци. И сам сам у сенци.... 

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0004983 Књижевнитерминатори - препоручен чланак.  -  Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле  Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку  познати бероградски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице  један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу.  

     *****
Богородичина црква у Трговишту (Пчиња)

(ЂЕРЂЕЛИН)  ЛеЗ 0005001 Бренд Сазвежђа"Заветина". -  ... Позиционирање и branding  / Снага бранд-а  пре свега зависи од позиције коју тај бранд има у свести потрошача у односу на остале бранд-ове. Прича о брандинг-у  би могла да се започне без претходног разумевања идеје позиционирања која је и довела до данашње револуције у маркетиншком размишљању. Појам позиционирања први пут се појавио у серији чланака под називом “Ера Позиционирања” у магазину Advertising Age” 1973 године. Писци чланака Al Ries и Jack Trout су непосредно после тога објавили и књигу под називом “Positioning - Battle for your mind”  позиционирање - борба за ваш ум). На насловној страни те књиге такође пише: Како да вас чују и примете на презасићеном модерном тржишту  (М. Костић)   

(ЂЕРЂЕЛИН)  ЛеЗ 0005002   Сеобе Београдске Богородице. -  ЦРКВА Београдске Богородице и непроцењиве српске иконе изгореле су пре 60 година у Истанбулу током турског погрома над Грцима и православним светињама. То је осујетило намеру академика Александра Дерока да истражи цркву коју су у османској престоници подигли јунаци одбране Београда 1521. године. Током кратке посете 1953, он је утврдио да је Београдска Богородица у Цариграду била близнакиња престоничке средњовековне саборне цркве. Митрополијски храм Успења Пресвете Богородице био је надалеко чувен по својој чудотворној икони Мајке Божје, заштитнице града, коју је насликао Свети Лука. Дероко је ишао трагом великог историчара Стојана Новаковића, који је 1898. обишао места где су живели цариградски Срби: село Београд на периферији Истанбула и Београдско насеље недалеко од Златне капије у древном Теодосијевом зиду Константинопоља. Ту их је доселио 1521. султан Сулејман после освајања Београда. Поштедео их је јер се угарска посада предала да би сачувала животе, док су Срби из унутрашње тврђаве Горњег града давали огорчен отпор још два дана. У дневнику Сулејмановог похода забележена је наредба да се ови "ратници одведу у Цариград под стражом" . - Ови пресељеници су по допуштењу султановом, из Београда понели и своје светиње: мошти Свете Петке, мошти царице Теофаније и икону Мајке Божје, живописану руком Светог јеванђелисте Луке - забележио је Новаковић. - Београдске пресељенике, због светиња које су носили, у Цариграду су дочекали патријарх, православно свештенство и мноштво народа.  

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005018  ДРУГАЧИЈИ ПОГЛЕД / Ранко Павловић.(Миодраг Мркић: Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, „Свен“, Ниш, 2011)
Писци који живе подаље од књижевних метропола често остају изван фокуса књижевне критике, па је зато свако настојање да се цјеловитије освијетли њихово дјело вриједно пажње. У том смислу, недавно објављени Огледи о поезији Мирослава Тодоровића Миодрага Мркића спадају у оне књиге које заслужују похвалу, али које неријетко, због инертности и равнодушности иначе неконзистентне критике, остају незапажене, као и аутори којима се баве. Ваља се надати да исту судбину неће доживјети и ова исцрпна анализа, која својим обимом (нешто више од 320 страница) готово досеже пјесничко дјело које цјеловито освјетљава. Узгред, за Мркића је карактеристична свеобухватност књижевне анализе. Да би дошао до уоpштеног он детаљнмо анализира сваки стих, сваку пјесму, сваку књигу, пажњу задржава на свакој пјесничкој слици, симболу, рефлексији, при чему тежи да компаративном методом, врло утемељеним аргументима, смјести књижевно дјело у контекст књижевности којој припада, не либећи се притом да укаже шта би све требало „одстранити“ и шта је прецијењено да би се мјеста нашло за запостављено и потцијењено.     

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005028  Фондови Руске државне библиотеке. - Фондови Руске државне библиотеке („Лењинке“) заузимају читаву једну четврт у Москви. Тамо се данас чувају и дигитализују огромне колекције књига. Најстарије здање комплекса је „Дом Пашкова“, вила са богатом прошлошћу за коју су везане многе легенде.
У доба СССР-а било је дозвољено да се у Лењинки чувају рукописи и књиге које је забранила цензура.
Сматра се да је испод „Куће Пашкова“, дубоко под земљом, могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Према легенди, она је најпре припадала византијским императорима, а после пада Константинопоља колекција књига је однета у Рим, да би затим била донета у Москву као мираз принцезе Софије Палеолог, невесте московског кнеза Ивана III.   

          *****


(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005029  Политикин „Додатак“ / Бошко Томашевић. - Желећи Ти, Мирославе, свако добро,
срдачно Те поздрављам,
Бошко Томашевић
ПС. Послати текст можеш да објавиш ако желиш под насловом:  „Хиперборејци против Политикиног додатка ‚Култура, уметност, наука’“.
„Политикин“ „Одбитак“ кога Рогановићева и њена екипа уредјује страсно је место страначки видјене и страначки сумануто наметане оне савремене српске књижевности чије естетске вредности јесу, углавном, смеће те књижевности. И док су у време владавине Слободана Милошевића у том истом, наводно „Додатку“ кога је у то време уредјивала нека друга екипа, владала националистички оријентисана књижевност, са опаким критичарима у њој, попут извесне Бојане Стојановић Пантовић и „свевременим“ Михајлом Пантићем, критичарем без сопственог књижевног укуса, но карактера шетајућег и подрепашког, дотле данас у том „Додатку“ влада деспотска олигархија тзв. писаца демократа, проистеклих из шињела Демократске странке и још неких странака блиских овој странци. Од разних Огњеновићки, Г. Божовића, Великићâ, Басарâ, Јеленâ Ленголд, Бајацâ, Пишталâ, Албахаријâ, издавачких лагуна, архипелага, службених гласника читалац не може ока да склопи. (Књижевност у служби службених гласника државе, странке на власти. Сам назив издавача је индикативан и надмашује све што је један Зоговић или један Дјилас могао да смисли у години, рецимо 1947.-ој). Речена политика о култури, уметности и књижевности обнародована у „Додатку“ кога уредјује Весна Рогановић, односно „политика“ оних њених страница посвећених савременој српској књижевности, није ништа друго до политика апартхејда спрам осамдесет одсто других српских писаца. Писаца изопштених, стављених „на лед“ пуком вољом једне политиканткиње у култури и која, гледећ угледа или „угледа“ коју код Срба ужива лист „Политика“ има над њима тоталну власт. Демократура се у у Србији назива демократијом, апсолутно бахато понашање спрам актуелних манифестација културе, књижевности и уметности подредјено је извесном неприродном стању које на вулгаран начин омогућава да буде поништена природа и књижевности, и уметности, и културе. У „Додатку“ којим диригује Рогановићка свака вредност која не потиче од стваралаца припадника владајуће олигархије производи најдубље инстинкте против неприпадника странке на власти, или бар доскорашње странке на власти, изражавајући смртно непријатељство према Другоме и Другачијем, тиме што се постојање тога Другог и Другачијег уопште не спомиње. Скривајући се иза угледа „Политике“ створена је моћ која одобрава вредности, инстанца која фабрикује  вредности, пљачкајући на тај начин друге вредности, ствараоце који производе другачије вредности, узурпирајући њихово право на јавност, њихову природну упућеност на јавност. Истини за вољу, писци и критичари, годинама исти писци и критичари, присутни у „Додатку“ и не морају нужно да буду чланови владајуће странке. Они могу да делују попут клана који су задобили поверење једне раднице у „Политици“, која, стицајем околности, може да им „смести“ огроман медијски-ехо простор у коме ће они сами себе рекламирати и у коме ће сваки њихов објављени текстић у земљи и иностранству бити вреднован као догадјај у култури Србије. Један пример: у „Додатку“ број 13, година ЛВИ (7. јул 2012) поводом објављивања приказа посвећеног поезији Душке Врховец у италијанском часопису „Л’ЕцоцделцЛиторале“ преноси се став ауторке приказа, извесне Изабеле Мелончели, о Душки Врховец, „једне од најзначајнијоих савремених песникиња“, односно став једне непознате италијанске критичарке о књижевности, како се вели,  „ове велике српске ауторке“, која је у Србији, иначе, једна посве безначајна списатељица, са знатним капацитетом за производјење саморекламе.    

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005034  МОНАРХИЈА: за и против. - Бећковић: Добро, али како ћемо пречицом ми стићи с монархијом, која је то пречица?
Ацовић: Знате, ако су од свих оних чврстих темеља комунизма који је код нас грађен, ако су остали још питање само имовине и питање државног уређења, онда ја не видим како би нас монархија могла више вратити уназад од онога где се већ налазимо. Ја мислим да би то био, ако хоћете, и дефинитиван аргумент да смо рашчистили с једним делом своје прошлости који се показао као леталан по ову земљу и по овај народ…..
Извор: Б92 Утисак недеље  

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005051 Лов наслонове. - Из логора чујемо слонове у шуми Видим једног човека са собом да носи велики "кодак" На дванаест метара једва разазнајем велику животињу...                                                   Блез Сандрар
Експресне вести из књижевности, културе и зоо-врта или Лов на слонове
ПОСЛОВИЦЕ. - Ако дуго живе скупа, животиње се заволе, а људи се замрзе.
Ако хоћеш да пљунеш, пљуни у шаку.
Бивши пријатељ је гори него непријатељ.
Бјежи куд ти је воља, од себе не утјече.
Благо ономе ко зна да не зна, а хоће да зна.
Богат је ко није дужан, а млад ко је здрав.
Болан се пита, а здравом се даје.
Болест на колима долази, а на длаку излази.
Боље је и мало с благословом, неголи и доста с проклетством.
Боље је имати рђаву годину, него рђава сусједа.
Боље је немати, него отимати.
Боље је поклизнути ногом него језиком      

(ПРОТИВОТРОВ)   ЛеЗ 0005052  ИШЛИ НА ЋАБУ. -  Или :  ПИСЦИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ  ПОСЕТИЛИ ДОБРИЦУ ЋОСИЋА. - Представници Удружења књижевника Србије – Радомир Андрић, председник, Марко Недић, члан Управног одбора, Адам Пуслојић, уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, и фотограф, песник Станоје Радуловић, посетили су књижевника Добрицу Ћосића поводом његовог деведесетог рођендана, у његовом стану у Београду. Том приликом су му, у име Управног одбора и у своје име, зажелели добро здравље и још низ година плодног књижевног рада, и као поклон Удружења уручили му уметничку слику на којој је његов портрет, рад академског сликара Момчила Голубовића Канија, који се писцу необично допао   

(ПРОТИВОТРОВ)  ЛеЗ 0005069  Из рукописа романа „Шифра: ЈЕГУЉА“ / Бела Тукадруз. - Бувљак је – истовремено, левак који све усисава и рудник чудесан!На њему цвета и никад не прецветава неописана и чувена уметност махагонија, уметност ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике!
СВЕ завршава (не на гробљу, или на ломачи, већ) на „Хановеру“ – земунском бувљаку, старом пола века. Сваке недеље, од шест ујутру, на тромеђи последњих станица аутобуса 15, 78, 18 и Новосадског аутопута, ради пијаца половних ствари, на којој буде и преко две хиљаде продаваца и петнаест хиљада купаца! На тој пијаци може се купити у бесцење свашта, од старинских телефона и стоних лампи до зимских капута и старих књига из минулког века. Пијаца се налази у продужетку Првомајске, на Батајничком путу и делу Бачке улице. Продавци су заузели и Стару окретницу код урбаног насеља Меандер и запосели тротоаре бензинске пумпе. Бувљак је у суштини једна дуга улица и два мала попречна сокака, на чијим тротоарима и травњацима локално становништво, али и продавци из Пожаревца, Младеновца, Беча и Милана нуде разну робу. Реч је о онима којима је ово једини посао, па се у зору отимају ко ће да заузме бољи положај на прашњавом друму. Пре двадесетак година, ту се продавала шверцована, квалитетна роба из западноевропских земаља (скупа гардероба, ретки уређаји, антикварни предмети и књиге). Данас је то типични вашар српске сиротиње, јер се за мале паре продају старе кућне ствари и подрумско смеће, предмети из контејнера и крадена роба. Купци су пензионери, сироти беспослени људи, они који пазаре за 100 или 200 динара гардеробу или храну сумњивог порекла. Овде долазе и пасионирани посетиоци бувљака из других градова. Тако је било и у недељу 12. августа 2012. године, отишао сам, на земунски бувљак, у трагању за неким старим стварима (грамофонским плочама, алатом)    


Чим је Крду умро (каква несрећа!)
У фотељу његову ускочио сам ја
Одакле Вам се јављам
Са очима изван сваког зла

Има ли ишта логичније
Него да деда наследи унука
Негде би то можда било брука
Али у Србији је сува логика    

(ПРОТИВОТРОВ)   ЛеЗ 0005086   НАЧЕЛА. - Николај Берђајев: О КОЗЕРВАТИВИЗМУ,  одломак из есеја, преузет из књиге Филозофија неједнакости. – Београд: Доситеј: , 1998. – Превод Др Мирко Ђорђевић  - ....Несрећна је судбина оне земље у којој нема здравога конзервативизма који постоји у самом народу, ту нема верности и везе са прецима; несрећна је судбина народа који не воли своју историју и који хоће да је поново започне од нуле. Таква је несрећна судбина наше земље и нашега народа. Ако конзервативизам постоји само код власти, одвојене од народа и њему супростављене, ако га нема у самом народу, онда развој народа креће морбидним смњером. У конзервативизму, као вези с вечношћу, мора да постоји не само сила него и правда утемељена у његовом духовном животу, а то је оно што осваја срца....Застарели и одбојни конзервативизам  је немоћан; он може да врши насиље али не може да привуче себи, да људе води за собом. Несрећна је земља у  којој је свака врста конзервативизма постала устајала и насилна.   

(Себични музеј ~ Једна од скривених антологија "Несебичног музеја")  ЛеЗ 0005092  За месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија… -  У српској култури и књижевности има много средњака и средњаштва – никада не треба подцењивати њихове предности…Социјализам је искварио неколико генерација; многи су помрли не схвативши ту једноставну и страшну истину…Лицемерје и бескрупулозност су ужасне ствари; почивају на стубовима двехиљадугодишње културе лажи.Књижевна критика је огрезла у свему томе. Политика је огрезла у томе, јер је болесна од свога недостатка храбрости.Читав ХХ век је већ иза нас, али иза нас су и осталих двадесет векова, и тридесет векова; ако је већ Ниче смогао снаге да јеванђеља чита као документ о разбујалој корупцији унутар прве хришћанске заједнице; зашто и ми не покушамо да читамо, рецимо, тако књижевна дела настала у ХХ веку, овде, у Европи и у свету? Треба свуда раскринкавати високо мајсторство у психолошкој покварености, значи већину књига пуке литературе! Стално сусрећем људе са убеђењима, јачим или слабијим : они не знају да су у властитим тамницама. Они не гледају довољно далеко и не гледају испод себе. Саживели су се толики са лажима, толики да им се не зна броја : они неће да виде нешто што се види и не желе да виде нешто таквим каквим се види. Лажу сами себе, па друге. Лажу пред сведоцима и без сведока  

(Себични музеј ~ Једна од скривених антологија "Несебичног музеја")   ЛеЗ 0005103    МиодрагПАВЛОВИЋ   СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. - Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)
П
ЖИВОТ У ЈАРУЗИ. Ктиторов сан

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

Тешко је копање
док се не дође
до чисте руде
анђели држе у руци
облике твог тела
затим се чуде:
шта ће сад овај овде
зар нисмо његове причице
још раније чули    


(Себични музеј ~ Једна од скривених антологија "Несебичног музеја")  ЛеЗ 0005104  Миодраг СТАНИСАВЉЕВИЋ  СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. - Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)
С
ЈАДИ СРПСКЕ ДУШЕ
Све се сли­ва у наш ле­вак
Ми не­ма­мо вој­них про­бле­ма. Са­мо је­зич­ких.
»Осло­бо­ђе­ње« или »пад«, на при­мер.
Или, ка­ко опи­са­ти се­деф­не пре­ли­ве не­мо­ћи,
ши­кља­ње пе­ска из сти­сну­те ша­ке
у вре­ме По­ган­че­вог ра­та.
На дво­ру се отва­ра шам­па­њац
за јед­ну во­ња­ву – гла­ва ша­ре­на – по­бе­ду.
Љу­би­ча­сти не­кро­фил, у ру­ше­ви­на­ма,
др­жи пр­ву сед­ни­цу вла­де.
Као што гу­штер свој пла­ви­ча­сти
је­зик хит­не на му­ву – до­гра­би­ће­мо их,
ре­ци­ту­је двор­ски пе­сник.
Два­де­сет оли­гар­ха апла­у­ди­ра му.
Евро­па је мли­та­ва, на­ше оруж­је со­фи­сти­ци­ра­но,
све се сли­ва у наш ле­вак,
– тол­ку­је глав­ни Ра­суд­ник. До­и­ста,
ми вој­них не­ма­мо про­бле­ма, а ло­гич­ке
ру­пе – по­пу­ња­ва­ју ле­те­ће гру­пе.
Пољ­ско лу­ди­ло је че­шће
ал’ лу­ди­ло бр­ђа­на увек је кр­во­лоч­но
– мни, гле­да­ју­ћи Пот­пред­сед­ни­ка,
ро­ма­но­пи­сац – чо­ко­то­ре­зац         

     **


(МАГАЗА ~ Концентрични кругови: непозната Србија)   ЛеЗ 0005128  ХВАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ СМРТИ /Новица Тадић. -  Хвалите ме после смрти.
Бићу тада варница
огња пакленог, или такво
(ништавно и неухватљиво)
штогод.   

(ПАМУК   ~ Non, Je ne regrette rien)   ЛеЗ 0005169   ОБАВЕШТЕЊЕ. -   Заветине не престају да буду мрестилиште нових иницијатива. Пре неколико година покушали смо да обновимо једно старо добро друштво –Друштво СУЗ, удружења грађана, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитета Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре седам деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво. Ново, баш овакво удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама настоје да институциализују своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво СУЗ не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватили Правила Друштва. Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу;и више него што могу.Та идеја није остварена, али једна друга јесте – оснивање «Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис…»
Свако може да буде члан
 Групе ЗАВЕТИНА ако су култура, поезија,уметност, музика и филм, свет без граница, друкчији свет, његов свет. ....  - подвлачење црте
…Писано, крајем новембра 2015. године у Београду. – У суштини, није се успело са оснивањем  Новог Друштва СУЗ. – Показало се . ни оснивање Групе Зз није превазишло ону стереотипну комуникацију једосмерног карактера – Уредник „Заветина“ – чланови, где се уредник сводио, временом, на неку врсту  неофицијелног секретара и објављивача чланова Групе Зз, које је, на жалост, морам то приметити, више занимало објављивање од оснивања Новог Друштва Суз. Требало ми је доста времена да се суочим са том чињеницом и да пожелим и примљеним и потенцијалним члановима, да се сами организују, да испоље мало више иницијативе, и да потраже неког другог издавача, агилнијег од мене. А ако којим случајем дођу до уверења да таквог нема, нека покушају да измисле или створе неког новог Гецу Кона, Бог да му душу прости. Дакле – финито!   – М. Л.


(ПАМУК   ~ Non, Je ne regrette rien ЛеЗ 0005181   Пишем ти одовуд... / Владимир Јагличић  - .... Песму Миши нисам слао дугих пет или шест година, ваљда сам је негде затурио, шта ли, нисам је ни објављивао… А онда му је послах, током рада на превођењу „Рамајане“, лета 2002. године, за издавачку кућу у којој је он радио као уредник, после пензионисања у Српској књижевној задрузи. Недељу-две касније, добих од њега писмо с песмом – његовим одговором на моје стихове. Тражио сам ту његову песму у време састављања збирке „Поседи“ (Калиновик, 2011. године, Миша је још био са ове стране), како бих је навео у коментарима (хтео сам да је наведем целу, као коментар на песму посвећену Миши, објављену у збирци) – но, у несређеним пусулама (које би могле да испуне читав један џак!), нисам успео да је нађем.
И ево, сад, кад сам одлучио да пречистим папире – изненадно је изронила – хтео бих да поверујем и неслучајно, као за годишњицу Мишине смрти.  

(ПАМУК   ~ Non, Je ne regrette rien)    ЛеЗ 0005200  Љубав је једина логика коју познајем, а вољети једини глагол који знам мијењати по свим временима”, Едит Пјаф.  /  Француска пјевачка икона и најславнија шансоњерка крхког стаса и необично снажног гласа, Едитх Пиаф, пјевала је о сиромаштву и биједи улице, али и о магији љубави: “Љубав је једина логика коју познајем, а вољети једини глагол који знам мијењати по свим временима”, говорила је она.    
 
Власинско језеро, бабље лето 2014, снимак "Заветина"

Нема коментара:

Постави коментар