...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 08. децембар 2014.

Evropa - to smo mi!



STRADANjE Srba u Krajini tokom rata devedesetih, hrvatska
"Oluja" i zločini, ostrašćeni Balkan i ravnodušna Evropa, ratni
profiteri i mirnodopski gubitnici, ljudi koji se pitaju gde je stvarnost
njihovog postojanja: u bezbrižnosti jučerašnjice ili mržnji današnjice.
Sve ovo stalo je u kratki roman Slobodana Despota "Med", koji je
prošlog meseca osvojio Nagradu čitalaca na Festivalu evropskih
književnosti u Konjaku, u Francuskoj.




Tamošnja publika čitala je "Med" u originalu, jer je
napisan na francuskom i objavljen u čuvenom "Galimaru". Za srpsku
publiku knjigu je objavila "Geopoetika", u prevodu Miloša
Konstantinovića.

Despot (1967) je rođen u Sremskoj
Mitrovici, živi u Sionu, u Švajcarskoj, i povremeno u Parizu i Beogradu.
Vodi izdavačku kuću "Ksenija", preveo je na francuski dela Ćosića,
Crnjanskog i Kapora. Deo njegove porodice poreklom je iz Kninske
Krajine.

- Francuski mi je prvi jezik. Pre "Meda"
sam svih svojih šest knjiga napisao na francuskom. Svoju pripovetku o
krajiškoj sudbini sam i pisao za francusku i svetsku publiku koja o toj
ogromnoj tragediji veoma malo zna - kaže za "Novosti" Despot".

* Ovde su retki romani o egzodusu krajiških Srba. Zašto se srpski pisci nerado upuštaju u ovu temu?

-
Teško pitanje, na koje nema jedinstvenog i prostog odgovora. Ozbiljni
književnici se uglavnom uzdržavaju od tumačenja svežih zbivanja - a
srpska književnost jeste jedna ozbiljna svetska književnost. Nemci su,
na primer, vrlo oprezno i sporo krenuli u tumačenje Drugog svetskog rata
i sopstvenog poraza. Teže je poraženima pisati o ratu nego pobednicima.
Od njih se uglavnom očekuje da prime na sebe više krivice nego što to u
svojoj duši osećaju i zaslužuju. Taj sukob između proživljenog i
pogodnog, između unutrašnje istine i spoljne sputanosti, čestiti pisci
rešavaju - ćutnjom, a licemeri - karikaturom. Andrić je u vreme nacizma i
komunizma pisao o turskom zulumu ne bi li slobodnije "proturio" i
pokoju savremenu istinu.

UZBURKANO PODNEBLjE * KOLIKO znači objaviti knjigu kod "Galimara"?

- Galimarova "bela" biblioteka je najbolji mogući prenosnik za takav
roman, ne samo zato što je najprestižnija edicija na svetu, već pre
svega zbog svog neprikosnovenog književnog ugleda. Veoma mi je stalo da
se "Med" čita kao roman, ili parabola, a ne kao letopis ili esej - i da
bude prilagodljiva na svako uzburkano podneblje.
*
Priča o Nikoli, učitelju u penziji i pčelaru, koji posle "Oluje" ostaje
na Velebitu, sažeto predstavlja sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj u
20. veku?


- Za mene pčelar Nikola pre svega
predstavlja jedan uzvišeni ljudski uzor, ideal unutrašnjeg mira ka kom
valja težiti. No on je naravno i ćutljivi svedok svih muka svog naroda.
Poput starca Vukašina, on u zlu ne učestvuje, niti zlikovcima sudi, jer
zna da tolikim zločinima ljudska pravda nije dorasla.

* U kojoj meri je ovo knjiga i o našem mentalitetu?

-
Dok sam je pisao, pripovetka je po sopstvenim zakonitostima uvlačila
likove koji su u nekoj meri: poraženi oficiri, mešetari, novopečeni
fanatici, žene muževnije od muškaraca, itd. No za mene je Nikolin sin
Vesko, prznica i mekušac, nehotični kukavni heroj, najtipičniji
predstavnik posleratnih srpskih generacija, ljudi poljuljane vere, slabe
samosvesti, lišenih ponosa i stvarnog znanja.

* Kako francuska i uopšte zapadna publika reaguje na ratne i bolne balkanske teme i priče o srpskoj tragediji i istini?

-
Do sada je ta, zapadna, publika reagovala jednoumno, jer je jednoumno
informisana, da ne kažem dresirana. Od prvih dana jugoslovenskog raspada
Srbima je dodeljena uloga zlikovačkog tabora, iz kojeg ni deca i starci
nisu izopštavani. To je upravo i omogućilo "Oluju" i proterivanje
čitavog jednog naroda sa vekovnih ognjišta bez ikakve reakcije spolja,
sem onog ciničnog: "Tako im i treba!". Taj stav kod mnogih i dan-danas
opstaje, uprkos vremenu i strašnom kažnjavanju ovog naroda. Do pojave
"Meda", priče o toj tragediji mogle su da se "provlače" samo uz
istovremene žalopojke o srpskim zločinima i njihovim žrtvama. U
stidljivoj argumentaciji koja je suprotstavljana tom jednoumlju - tipa
"i Srbi su stradali" - ono početno "i" je uglavnom služilo zapadnom
svetu da olakša svoju savest prividnom objektivnošću bez konkretnih
posledica.

* Ima li književnost danas snagu i moć da utiče na javno mnjenje, ruši stereotipe, ispravlja nepravdu?

-
"Med" je koliko znam prvo umetničko svedočenje o našoj savremenoj
sudbini iz koje je izostavljeno ono "i". Možda zato što to delo pripada
francuskoj književnosti, te dolazi "spolja". Pisano je bez mržnje, ali i
bez licemernih ustupaka koje sam maločas spomenuo. Uprkos tome, i možda
upravo zbog svoje iskrenosti i književne zahtevnosti, roman je našao
put ka ljudskim dušama i srcima. Pre neki dan je odneo nagradu čitalaca u
Konjaku, jednu od najautentičnijih priznanja, pošto je dodeljuje žiri
od preko 60 klubova i 800 čitalaca, Francuza, koji o srpskoj tragediji
vrlo malo znaju. Mnogi mi kažu da je ta knjiga u francuskom govornom
području više postigla za razumevanje naša dva bratska no razdvojena
naroda nego sve informativno-diplomatske inicijative od devedesetih
naovamo. Sada se već prevodi na arapski i hebrejski, što je meni veoma
simbolično i dirljivo.

* Treba li pisac da bude angažovan?

-
Smatram da uvek vredi uzdati se u književnost. Ali i da pisac ne mora i
ne treba da se angažuje izvan svog pripovedačkog zanata i uloge
svedoka. To je sav njegov jezik i njegova politika. A političari su
bolji pisci nego što su pisci političari.

* Koliko smo na polju kulture daleko od Evrope, po čemu smo bliski?

-
Kad pogledam današnju Srbiju, vidim kulturnu pustoš, navalu vulgarnosti
i cinizma na koju institucije više nemaju odgovora, već se tu i tamo
trude, iz evro-ulizištva, da pod obod kulture trpaju fenomene koji s
njom nemaju nikakve veze. Po tome smo veoma bliski Evropi, onoj na koju
verovatno mislite, zapadnoj, a veoma udaljeni, recimo, od Rusije gde se
tradicionalna kulturna baština sa ponosom (a pomalo i neukusno) ističe.
Nasuprot tome, pak, nešto nas na sreću oštro razlikuje od današnje
(zapadne) Evrope, a to je žilava, često i nesvesna, privrženost
nacionalnim vrednostima i identitetu koju otkrivam kod mnogih mladih
ljudi. Ništa me to ne čudi niti me preterano brine. Mi smo kao narod
suštinska "karika" između istoka i zapada, istorijski neopredeljeni,
okrenuti poput Janusa ka obema stranama - pa čak i svojom u svetu
jedinstvenom navikom da proizvoljno koristimo dva pisma. Umesto da
strepimo kako misli Evropa i šta govori o nama, mislim da bi zgodnije i
pravilnije bilo proglasiti: Evropa - to smo mi!





Tragične krajiške sudbine | Kultura | Novosti.rs

Нема коментара:

Постави коментар