...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 22. јул 2014.

Srbi u Hrvatskoj žive u getima!

GENERACIJA GAVRILA PRINCIPANAVRŠILO se 100 godina od početka
Prvog svetskog rata i Sarajevskog atentata. Neki u Evropi Srbe
proglašavaju glavnim krivcima za te događaje, a u Srbiji se, uglavnom,
ćuti...
- Pre desetak dana bilo je javno slušanje jedne moje
radio-drame koja se zove „Princip i drugovi ruše Austrougarsku
monarhiju“. Napisao sam je pre 35 godina i ni tada nisam imao nikakvu
dilemu ko je Gavrilo Princip i njegovi drugovi i šta su to oni hteli. I
ne bi trebalo ni mi Srbi da imamo ikakvu dilemu. Bosna i Hercegovina
posle „Mlade Bosne“ nikada nije dala vredniju i značajniju generaciju.
Tu za mene nikada nije bilo dileme. E sad, u našoj akademiji je održan
jedan međunarodni skup o Sarajevskom atentatu, ali nije doživeo nikakav
odjek. Srbija je trebalo mnogo značajnije to da obeleži. Evo, na primer,
ovo je bila prilika da se preštampa knjiga Vladimira Dedijera „Sarajevo
1914“, koja se na sveobuhvatan način bavi Sarajevskim atentatom.

ATOMI U VINČI I EVROPA * Šta mislite o trci za Evropom?
- Mi
smo deo Evrope, priznali nas oni ili ne. I kada uđemo pitanje je da li
će to imati smisla. Ima jedna dobra priča o Vladimiru Dedijeru - kada je
pravljen Institut za atomsku energiju u Vinči, Dedijer, koji je bio
prijatelj sa tadašnjim rukovodiocem Vinče Pavlom Savićem,
prokomentarisao je: „Kada moj Paja proizvede atome u Vinči, oni će se u
Evropi prodavati u fišecima“. Znači, kada mi uđemo u Evropsku uniju, ona
više nikome neće trebati.
ĆIRILICI nikada nije bilo lako u Hrvatskoj. Čak ni u ono vreme
samoupravnog socijalizma. Možda, čak, ćirilice sada ima više nego tada.
Bila je takva politika. Govorili su - nećemo da vas getoiziramo, šta će
vam ćirilica. Ko je i u ono vreme štampao knjige na ćirilici u Zagrebu?
Niko. Da li je bio neki časopis na ćirilici. Nije. Da li su bile neke
emisije na televiziji. Nisu. Ćirilica će biti prisutna onoliko koliko je
sami Srbi sačuvaju.
Pisac Jovan Radulović, autor čuvene „Golubnjače“, drame koja je
obeležila njegovo književno stvaralaštvo, ali i celu jednu epohu,
ističe, u intervjuu za „Novosti“, da je proces nestanka srpskog pisma u
Hrvatskoj počeo davno.
- O tome sam i sam govorio. I bio žestoko napadan u hrvatskoj štampi - kaže Radulović.

Napadan je zbog mnogih stavova, jer se nikada nije libio da napiše i kaže šta
misli. Ali, najžešći napad, pravi cunami, kako kaže, doživeo je 1982.
kada je u pozorištu u Novom Sadu izvedena drama „Golubnjača“ koja se
bavila hrvatskim zločinima nad Srbima.
Prozivan je i kada je krajem osamdesetih rekao da Srbi u Hrvatskoj žive gore nego Srbi na Kosovu.

Književnik, rođen u Polači kod Knina, gotovo celopkupno stvaralaštvo posvetio je životu Srba u Hrvatskoj.

Osim „Golubnjače“, napisao je roman „Braća po materi“, po kome
je kasnije snimljen istoimeni film. Napisao je i zbirke pripovedaka
„Ilinštak“, „Dalje od oltara“, „Idealan plac“... Romane „Od Ognjene do
Blage Marije“, „Prošao život“. Gotovo sva dela nagrađivana su mu.
Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Andrićeve nagrade,
nagrada „Isidora Sekulić“, „Bora Stanković“, „Branko Ćopić“, „Joakim
Vujić“ „Petar Kočić“...
- Ne pripadam piscima koji jure aktuelne teme. Imam svoje teme i ne vodim računa o tome da li će to
nekoga povrediti. Nagradam se nikada nisam bavio. Ali, nije loše da
stignu - navodi Radulović.
U Hrvatskoj je, kaže, poslednji put bio pred „Oluju“:
-
Posle „Oluje“, Srbi su u Ustavu svedeni na manjinu, nisu više narod. A,
kada ste proglašeni za manjinu, onda bar znate koja su vaša istinska
prava i kako treba da se ponašate.

* Ipak, Srbi tamo žive u velikoj napetosti, a njihova prava često su mrtvo slovo na papiru...

- Napetost u kojoj žive i ono na šta su svedeni nije nešto čime bismo se
mogli pohvaliti. Ali, oni su se prilagodili tome, i tamo u svojoj
zajednici žive i rade koliko mogu, ali sigurno da im nije lako. Stotine
prepreka im je na putu da žive i da eventualno zaštite imovinu. Pročitao
sam nedavno razgovor sa sveštenikom iz Zadra u kome kaže da kada umru
neki stariji Srbi, njihova deca ne zovu srpske sveštenike. Sahranjuju ih
po obredima katoličke crkve, njihovi potomci neće da strče u toj
sredini, a verovatno smatraju i da treba prekinuti s onim što su oni
bili. Ipak, dobro je da se u svemu tome lepo snašla naša Srpska
pravoslavna crkva, posebno Dalmatinska eparhija i Eparhija
zagrebačko-ljubljanska na čije čelo je sada došao vladika Porfirije,
razuman i ugledan mitropolit. Crkva je ta koja uspešno radi na očuvanju
ono preostalih Srba i njihovog nasleđa. Ulogu koju joj je istorija
dodelila ispunjava časno i odgovorno.

* Da li je trud SPC dovoljan? Status Srba u Hrvatskoj je političko pitanje. Zar ne bi i Beograd, pa i Brisel trebalo aktivnije u to da se uključe?

-
Crkva čini sve što može i uspeće onoliko koliko žele njeni vernici. Ja
ponekad dobijem neki časopis iz Dalmatinske eparhije i u tim listovima
vidim da se o praznicima okuplja dosta sveta. Znači, Srbi su prihvatili
ulogu koja im je dodeljena. Ne izazivaju nikoga, ne strče, ne prkose,
imaju veoma gorko iskustvo iz 90-ih godina, kada im je i iz Beograda
svašta obećavano, a i kada su u Hrvatskoj jedva dočekali da Srbi pokažu
svoj stav i zatraže svoja prava. Toga više nema. Ali, problema uvek ima.
Neki ljudi u Saboru, poput Milorada Pupovca, bore se, uz sve muke. Tamo
izlaze neki srpski časopisi, u Beogradu je bila lepo posećena izložba o
Srbima i pravoslavlju u Dubrovniku, u Zagrebu postoji i ponešto objavi
SKD „Prosvjeta“. I to je to... Ne treba očekivati da će se drastično
popraviti položaj Srba tamo. Oni su tamo getoizirani. I tu nema zbora.
Žive u tim svojim getima, skupljaju se oko crkava, poštuju običaje...
Verovatno će se proces otuđivanja nastaviti, ali se neće tako brzo
završiti.

* Istorija srpsko-hrvatskih odnosa duga je i bremenita problemima. Njome ste se bavili i u „Golubnjači“.

-
Pravi cunami je izazvala ta drama, a knjiga nije. Za knjigu sam čak i
nagrađen, o njoj su pisani afirmativni tekstovi. Ja „Golubnjaču“ nisam
pisao da bih nekome gurao prst u oko. I danas se u „Golubnjači“ nijedna
reč ne mora promeniti, a može se igrati u nekom hrvatskom pozorištu. Ja
sam, pre dve godine, a povodom 30 godina od premijere, u jednom
intervjuu rekao da u Hrvatskoj ima mlad, provokativan reditelj Oliver
Frljić, koji bi mogao da režira „Golubnjaču“ u Zagrebu. Ali, oni se nisu
obazirali na moje reči. Kada je „Golubnjača“ učestvovala na festivalu u
Sloveniji, žiri koji je bio sastavljen od pozorišnih delatnika iz cele
tadašnje Jugoslavije, jednoglano je proglasio ovu predstavu za najbolju.

* Drama je u mnogim krajevima bivše SFRJ nagrađivana i hvaljena, samo je u Novom Sadu imala tako negativan odjek.

-
To je bila stvar politike. „Golubnjača“ se jeste bavila provokativnom
temom, a neki političari iz Novog Sada videli su priliku da preko te
teme optuže Beograd za izazivanje nacionalizma. Čovek koji je vukao
konce, a on ostajao u senci, bio je čuveni autonomaš Dušan Popović. Pre
nekoliko godina objavio je romansirane uspomene, u tri knjige na oko tri
hiljade stranica. Ja sam u tim knjigama tražio da vidim šta je napisao o
„Golubnjači“, jer je to u ono vreme bio veoma važan događaj u kome je i
on učestvovao. Nisam našao ni jedne jedine reči. Što znači da se
verovatno i on sam toga stideo, ako takvi ljudi uopšte imaju stida.

*
Osim što se Novi Sad preko vaše drame obračunavao sa Beogradom, da li
je problem bio i u temi kojom ste se bavili? Jer, to je, ipak, vreme u
kome se nije smelo govoriti o zločinima nad Srbima u Drugom svetskom
ratu...


- I jedno i drugo. Otkako imamo
višestranačje vidimo koliko su ljudi surovi u političkim obračunima. I
onda su bili. Postojala je samo jedna stranka, ali u okviru nje je bilo
obračuna. Politika je surova. Čovek koji je zaslužan što je „Golubnjača“
postavljena u Novom Sadu, tadašnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta,
Nikola Petrović, bio je smenjen, posle je otišao u Zagreb da režira.
Međutim, doživeo je infarkt i umro u Zagrebu, a na to su uveliko uticali
i događaji oko „Golubnjače“. Kada su kovčeg sa njegovim telom dovezli
pred pozorište u Novom Sadu, sanduk je cele noći bio napolju u kolima,
jer nisu dozvolili da ga unesu unutra. Nisu hteli da imaju posla sa njim
ni mrtvim. Sve zbog „Golubnjače“.

* Svojevremeno ste rekli da je položaj Srba u Hrvatskoj gori od položaja Srba na Kosovu. Usledila jenova hajka na vas. -
Za novogodišnji broj prištinskog „Jedinstva“ 1988-1989. godine rekao
sam da je položaj Srba u Hrvatskoj gori nego položaj Srba na Kosovu. To
je izazvalo veliku gužvu u Hrvatskoj, pogotovo kod ljudi koji su bili
srpski kadrovi na visokim položajima. Tužio me je SUBNOR Dalmacije i
tražio od saveznog javnog tužioca da pokrene postupak protiv mene.
Međutim, događaji su išli takvom brzinom, da nisu stigli da me gone.

* Osim Kosova, Srbija se suočava i sa nizom drugih problema. Kako na sve to gledate?

-
Primećujem da padaju veoma krupne reči, a ne vidim da se iza tih
krupnih reči išta pomiče napred. Ali, naslušali smo se mi i ranije
krupnih reči. Svi ih izgovaraju, a ne vidim da nešto ozbiljno stoji iza
njih i da se pomeramo napred.

* Zašto intelektualna elita ćuti i nerado se izjašnjava o ključnim društvenim problemima?
-Intelektualce niko ništa ne pita. Ne treba precenjivati njihovu ulogu u društvu. Reči
koje bi oni izgovorili nemaju nikakvu posebnu težinu. Mi nemamo
nezavisnu intelektualnu elitu čije bi reči odjeknule. Takvo nešto je
postojalo pre tridesetak godina. Možda i zato što tada niste mogli reći
neke stvari u svim časopisima i novinama. Danas možete reći šta god
hoćete, ali niko vas ne sluša i vaše reči ništa ne znače. Čak vas mogu
proglasiti i budalom, ako iznesete radikalan stav o nečemu.


Jovan Radulović: Srbi u Hrvatskoj žive u getima! | Društvo | Novosti.rs

Нема коментара:

Постави коментар