...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 18. октобар 2016.

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00411)

        
ПЕЛИКАНОВО НАЛИВПЕРО, 
САВЕСТ, ИСТИНА, БОГ   И ЉУБАВ

„Јебеш везу преко интернета. ..једном не платиш рачун и готово...пукла веза...“

То сам прочитао недавно на једној од тзв. друштвених мрежа 
и додао најкраћи могући коментар: 
!!!! Даааааа! 

Допало ми се – најсажетије изречена истина о... много чему. Истог дана,стигао и коментар ауторке: Мирослав Лукић пријатно поподне свако добро и срећу од срца желим вам која веза на даљину на Facebook не може се на близу у твом месту одржати везу лудо време а људи још луђи шта рећи сви лажу муте само неке варке лагарије љубоморе видиш га он те наочиглед гледа како ће имати користи а на интернету лажне податке лажна имена маске профил лажни лажне професије све лаж човек да не поверује колико лажи превара није ми јасно како можеш бити неко и нешто кад ниси ти то 
неки су у глуми
превазишли глумицу милена дравић је аматер за њих .

Нисам исправљао непознату ми ауторку, важан је смисао написаног. Могао бих и сам да потпишем  нешто слично.  Тешко је оповргнути, и баш зато размишљам  да пребришем све своје профиле на друштвеним мрежама.  Нада Грујић је,иако прегрубо, милионима очитала буквицу.  Интернет и нове технологије су  донеле неслућену моћ, али душа није у последњих десетак година постала већа, моћнија, рекао би Розанов, већ „техничка“.  Значи,  повећала се моћ маскирања и моћ лажи, у ствари. И то се може документовати безбројним примерима – хиљадама и хиљадама!  Тешко оном ко на интернету тражи везу!
       Ко је себи ушао  „у трагове“ на време,  окренуће се  - Богу у себи, бескрајној интимности, бескрајној индивидуалности.  На интернету  можете препознати  особе , које не скривају  да њихова интимност  личи на два левка. Од њиховог „друштвеног ја“ (Розанов) иде левак који се сужава до тачке. Кроз ту светлу тачку пролази само један зрак. Од Бога. После те тачке -  други левак  који се не сужава, већ се проширује у бесконачност.  Наравно да таквих нема много, и после неког времена нестају – као да их је усисала нека матица речна – њихов Бог и њихова интимност – у неки понор  са кога више неће изронити.  Пре неког времена, допале су ми се слике једне госпође, која је она снимала повремено, тамо где живи, и на којима је тако очигледан био – бескрај, чији је свет само део.  Дописивали смо се, а онда је она умукла, ко зна зашто, помислио сам да се никада више неће огласити. Али бојазни и сличне ствари се појављују,опет и опет, понекад чак са закашњењем од неколико деценија.
      Корист од вођења дневника, бележница је, понекад, драгоцена. Ово што сам забележио у једном „Дневнику развалина“, вођеном пре скоро тридесетак година, и сачуваном – то потврђује. Наиме,када сам полагао пријемни испит  за упис у класичну гимназију,нисам имао наливперо – позајмио ми је своје, Пеликаново, шеф Месне канцеларије. Положивши успешно пријемни испит, вратио сам то налив-перо власнику. Захваливши се. Два дана после тога, Шеф ме је зауставио намргођен и рекао да сам му разбио налив-перо. Угурао ми га је у руке, што је значило другим речима да треба да му купим исто такво, Пеликаново – одакле ми новац? Осим тога – не сећам се да сам разбио то наливперо – што није реаговао одмах?   Читава ствар је постала толико непријатна, касније, током гимназијских дана, јер сам Шефа сусретао често, а ја Пеликаново перо нисам купио. То оштећено налив - перо  сам сачувао. Тај наш Шеф се, после,  одселио, у једну од оближњих варошица, и никада га после одласка на одлужење војног рока више  нисам видео. Заборавио сам на Пеликаново налив перо, и на све то.  Да,прошло је неких двадесет и шест година, када је у моју београдску канцеларију ступио   унук Шефа МК – допутовао је у Београд  ради полагања пријемног испита у средњој школи.  – Имаш ли налив-перо? Упитао сам га одмах.  – Не. Купићу хемијску оловку у неком киоску успут.  Поклонио сам му своје налив-перо, као талисман. И када је отишао, припалио сам цигарету, тада сам још увек пушио, не нисам, осетио извесно олакшање, ни после толико година. Момак ми рече успут, кад је одлазио а ја га упитао како му је деда, да је пре неку годину умро на ВМА  у Београду!
     Читав живот повремено искрсне преда мном са свим оним што је предодредило његов ток. Видим нешто што се догодило тачно пре двадесет и четири године. Видим нејасно. Видим дугу варошку улицу, једину, која је временом закржљала као слепо црево. Небо огромно. Месец. Јуду.
     Бог га беше послао, али ја сам био премлад да схватим зашто. Зато. Да ме припреми за сва могућа издајства, неверства и преваре, и лаж.
           О љубави жена је написано много више него о љубави мушкараца. Шта је, у ствари, љубав? „Љубав је наступ лудака“. – „Љубав је као позориште –они који  ти суфлирају у ствари ти завиде на главној улози!“ – „Кад гром љубави погоди ово срце, знај да је љубав и у оном срцу“.  Мени се  допада ова максима, и  у шесдесет и некој, А. Ф. Писемског: „Љубав је као векна хлеба. Најслађа док је још врућа, а чим охладне и обајати убрзо и начисто збуђа“.
      Дучић је забележио многе мисли  о жени,  неке су одлична и тачна запажања. „Жена се претвара и лаже, и кад љуби, и кад не љуби“. „Жена која зна шта  хоће, по карактеру је обично мушкобањаста“.  „Жена има више нежности и разнежености, него правог срца и доброте“.  „Жена је лишена осећања обожавања, она воли крвљу а не памећу“. „Жене дају радије све друго,него власт над самом собом“.  „Жене не траже поштовање, него удвараче“.  „Жена нема осећања одговорности као ни дете, и она се брани сузама, а не разумевањем“.  „Не чекајте никакво добро од женине памети, него само од жениног срца“....
Питали су Франциска Гоју зашто слика наге женске актове.  – Зато што само у нагој младој жени човек види ватру своје страсти.
Салвадор Дали  је једном приликом рекао да хаљине које су данас у моди подсећају на ограду. Чувају имање, а истовремено не заклањају лепе  видике.
Максим Горки је говорио да вољена жена не стари
А контрамитингаш, Драган Ујевац: „Од жена и од смрти не мож' да побегнеш“. 
„Јадне жене! Она која не воли – вене, она која воли – трпи, она која више не воли – гине. (Исидора Данкан.)
Дороти Паркер тврди да жене нису створене да би биле схваћене, већ да би биле вољене.
Естер Вилар   записа  да жена контролише свој секс јер за секс добија што јој је важније од секса.
Кад би мушкарци знали све што жене имају на уму – мисли Андрија Гросбергер - , били би много храбрији.
Искрена је она жена која не лаже кад нема потребе за тим. Сматра Антаол Франса. Зар није парадоксална и ова Франсова мисао: „ Само жене и лекари знају колико је лаж људима потребна и корисна... „
      И да ту станем(о). Прво, зато што се неко може побунити и помислити да сам постао прави женомрзац. Друго, стигла је са другог краја Европе, порука  (од госпође коју сам спомињао на почетку ). Није ли и она налик на већину жена – кад смо већ код Анатола Франса – по томе  што уживају у неком само њима знаном задовољству  да су близу забрањеног плода, али не да га и загризу?
     Пише да путује на крајњи север планете:Бог баш ту живи!. Идем се сакрити за неко време испод његовога скута....да би очистила душу и мисли моје...да бих се вратила животу који треба да живим до краја...“  Пожелео сам јој срећан пут, јер то је дуг и непознат пут, уз напомену - Није бог на Северном полу, у поларној светлости, ни само у Русији, ни само у Србији; љубав је свуда. За жену, она је у човеку, ако таквога има. Бог увек пошаље свог изасланика, само понекад препознамо, некад на време, и догоди се, а некад закаснимо, и онда - бескрајни хоризонт туге.
Чувај се и Бог ће да те чува. Ако ти буде било тешко, пиши, зови.
Бог почиње тамо где се ово писмо завршава.Да парафразирам Рилкеа, који је веровао да се Русија граничи са Богом.... Бог је свуда, тачније речено, значи - да скратим -  и тамо где се ово писмо завршава са три тачке.... то је смисао...  А не...
Али одговори на таква писма обично не стижу, знам.

Београд,  Свети апостол Тома* - Томиндан,  Среда, 19. октомбра   2016.   М. Лукић

__________________

    * РАСУЂИВАЊЕ.- Здање од Бога имамо, кућу нерукотворену, вечну на небесима, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор, срете по Промислу Божјем, апостола Тому, који му рече, да је он мајстор, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими, дакле, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом, т.ј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар, да Тома није ни почео двор зидати, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају, и показа му један предиван двор, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор, али му ангел рече, да не може, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем." И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима". Зачуди се цар, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа, поверова цар, и одмах изведе Тому из тамнице, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног, крсти се цар и брат његов. И потруди се цар новим милосрдним делима, те и он сазида за себе двор предиван на небесима.  




ЛеЗ 0008251     164 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. - Предисторија ЛИШЋА. – ПРЕДИСТОРИЈА Опалог лишћа Од почетка, тј. од првог издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), па до осмог издања (2009), Несебичан музеј  је – дело у настајањуотворено дело. Преко те, наизглед споредне и неважне околности, многи су прелазили олако. Једанаест година је прошло од објављивања 1. издања ове антологије, коју су критичари обасули хвалоспевима „антологија антологија“. На последњим страницама 2. издања Несебичног музеја, постоје и ови редови:  „Већина књига, објављиваних у нормалнијим околностима и респективнијим тиражима, има свој живот, који понекада траје две године. Лукићева антологија објављена у симболичном тиражу од 250 примерака планула је за непуна три-четири месеца. Одаво је било сазрело време за антологијско приказивање српске поезије у ХХ веку и непоткупљиве билансе, што је Лукић добро схватио и показао. Лукић као антологичар, није платио данак времену, као већина његових претходника – од богдана Поповића, до Михиза, М. Комненића и Миодарага Павловића и др.….  ... 164 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0008301     165 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. -  Опало лишће?! – Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?
Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.
Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи! .... 165 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА


*



ЛеЗ 0008302    СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ. Свети Игњатије Брјанчанинов:  …Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи. СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ

ЛеЗ 0008303    СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !!!    СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !!!

ЛеЗ 0008304    БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ. - Објављено је 23.08.2012. ДВД МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ  ИЗДАВАЧ: Манастир Св. Архангела Михајла  Михољска Превлака код Тивта  БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ ГОСПОДЕ

ЛеЗ 0008305    ПРОГРАМСКИ ЈЕЗИК УНИВЕРЗУМА. - У овом видео материјалу ћете се упознати са нашим древно Словенским давно заборављеним језиком  за који се сматра да је Програмски језик 
који се и данас задржао у већем делу Словенских племена, а највише у Руском језику.
 
Упознаћете се са неким археолошким проналасцима 
које су давно сакривали од нас мењајући нам истину са лажима. Нова лингвистичка истраживања у Русији су открила  да је Словенски Језик у ствари језик Унивезума и садржи у себи првобитан смисао, енергетику РОДА, односно матрицу и моћ стварања света.
У нашем Српском језику се доста добро сачувао
  древно Словенски језик и кроз овај видео могу 
да се схвате неке веома битне ствари
 и да се повежу изгубљени појмови. 
Снага једне нације је у њеној писмености
 и речима које носе у себи матрицу и енергетску снагу. 
Свако древно словенско слово или појам
 је везан за природу и наш ДНК. 
Космички паразити односно они који владају овом планетом за последњих 13,000 година су успели да растуре и униште  велики део наше Словено Аријевске културе 
и на тај начин су нас разјединили. СИЛА ЈЕДНОГ НАРОДА ЈЕ У ЈЕДИНСТВУ И У СЛОВУ, НАШОЈ МАТРИЦИ РОДАРОДА. - 
Објављено је 17.10.2016.   ПРОГРАМСКИ ЈЕЗИК УНИВЕРЗУМА


ЛеЗ 0008234    NEWSWEEK ПРЕДСТАВЉА Сентиментално васпитање: Једна зима са Добрицом Ћосићем Да ли је Ћосић био мој пријатељ? Мислим да јесте, колико сам допустила. Кад смо се упознали, био је у успону, ја сам падала. Он је имао 67 година, ја 29. Обоје смо били прилично тужњикава сорта. Нисам била фан његове литературе, никад га о томе нисам питала (Драгана Удовичић)    (… ) Пристао је да ми помогне, рекавши да не само што има најбољу новинарску документацију у Србији већ да о нашем писцу зна много, ако не и све. Управо је завршавао књигу о Ћосићу, „Човек у свом времену“.
Састали смо се у ресторану „Мадера“, а где другде. Тамо се окупљао политички, спортски, интелектуални и културни крем Београда, Слава је био један од њих. Кад смо се растали, имала сам све што ми је требало, костур текста био је готов. Недостајало је само неколико детаља. Одмах сам позвала Институт друштвених наука и ускоро пила хладну нес кафу с Љубом Тадићем и Небојшом Поповим. Институт је било место где смо ми, новинари омладинске штампе, често ишли да питамо или разговарамо о демократији, људским правима и осталим недостацима социјализма.
Допала им се тема и прича коју сам већ имала, а онда ме је један од њих, не сећам се који, упитао да ли сам икад разговарала са Ћосићем. Пошто нисам, Небојша му је одмах телефонирао.
„Добрице, овде је једна млада новинарка која пише текст о теби. Једноставно мораш да је упознаш.“
Дао ми је Ћосићев број телефона и ја сам га предвече позвала. Замолила сам га да се видимо, како бих проверила неке догађаје из његовог живота. Договорили смо се да се наредне вечери видимо у ресторану хотела „Ексцелзиор“. Наоружана Славиним подацима, које сам знала напамет, препорукама праксисоваца и готово личним ратом против Милошевића, ушетала сам у „Ексцелзиор“ као Тито на белом коњу.

Наш први разговор није био предуг. Ћосић је био обазрив, уљудан, благонаклон и неколико пута ме је заиста засмејао. Описивао ми је и имитирао сељаке из своје Велике Дренове који су били на Ушћу, звучнике звали звучњаци, а срце им је играло кад су загрмеле трубе. Мене звучњаци лакше купе од свих грешника и отпадника. Није се бунио на моју опаску да Милошевић од њега краде своје националне идеје, прешао је преко тога елегантно. Било је то прилично весело вече.
Ипак, да не останем кратких рукава, испричао ми је путовање „Галебом“ које му је згадило и Тита и комунизам. Прецизно је набројао колико је пари кошуља, одела, кравата, ципела и доњег веша свако од Титових гостију морао да понесе, колико се јело и пило, додворавало и понижавало - поражавајуће за све обожаваоце кумровечког бонвивана. (...) 
NEWSWEEK ПРЕДСТАВЉА Сентиментално васпитање: Једна зима са Добрицом Ћосићем



ЛеЗ 0008252  Ова нова страница је посвећена - томе. Питам. А и они,који умеју и усуђују се да питају, биће добродошли у ово Друштво питалица...
..
..
Питам.зашто данашње новине, а посебно књижевни часописи и листови, разговарају сами са собом, или у оквиру одређених секти, и не личе на оне од пре 20, 30 или коју годину више? Успркос напретку технологије. Ето, "Књижевне новине" на пример.  Упоредите. Ево,само ова два исечка  штампана оха хај када, и оно што се сада штампа у сличним рубрикама (да не спомињем неке озбиљније рубрике). ....  Питам

ЛеЗ 0008254    Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз. - Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен.  И тако даље.  Међутим, није Ћосић крив што је прецењиван и прецењен, књижевна критика је ту многе ствари довела до апсурда, до хипербола, и чини ми се – да су неки талентовани новинари, или људи хладније главе,  давали много бољу и реалнију слику о самом Ћосићу, а ево, зашто сам препоручио чланак непознате новинарке, само због следећих пасуса  Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз.

ЛеЗ 0008255    КАВГЕ / Миодраг Павловић.  -  Песма награђена наградом "ЗЛАТНИ ВЕНАЦ" "Струшких вечери поезије"  1970.  "Књижевне новине" штампају на две странице великог формата извештај о том  великом фестивалу  македонске и светске поезије . Доносимо два факсимила из КН, из извештаја о тим Деветим "Струшким вечерима поезије",као неку врсту лепог подсећања. Добре адресе. - "Заветине" су у прилици да донесу само један мањи део прилога, факсимила, као подстрек млађим нараштајима, истраживачима, али и љубитељима поезије... уопште... КАВГЕ / Миодраг Павловић


ЛеЗ 0008256    Motto. Девете „Струшке вечери поезије“.  ТЕМА"ЛОКАЛНА БОЈА И УНИВЕРЗАЛНО ЗНАЧЕЊЕ". – Георги Старделов (1930) – Милан Комненић (1940 – 2015)   ТЕМА"ЛОКАЛНА БОЈА И УНИВЕРЗАЛНО ЗНАЧЕЊЕ". – Георги Старделов (1930) – Милан Комненић

ЛеЗ 0008257    ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић. – Чекаћу,

Само још не познајем васиону,
Не познајем њене међе,
И не могу ти сада рећи:
Дођи на звезду ову или ону,
На ово или на оно сазвежђе.

      = извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98
        -  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави"  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице ) ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић


ЛеЗ 0008258    Смисао / М.М. Саичић - 
Смрти се не бојим,
нити кад ће доћи.
То ме се не тиче.
Ал' живот волим
свим срцем својим!

Ту , заиста нема никакве приче.
Ко је на небу, а ко је овде?
Овде ил горе, горе ил овде?
Све је ту, где ти је срце.
Оно животом једино туче,
ако се љубав у њега увуче.

ЛеЗ 0008259    Од дописника изван Србије. -  ДРВЕЋЕ КАО ОПСЕСИЈА ИЛИ ЉУБАВ ПРЕМА БРЕЗАМА (одломак из писма) -  ... Од тада имам неку дубоку унутарњу везу са дрвећем, волим их, волим шуме....од увек....то је био почетак мога пријатељства са тим дивним бићима дрвећа.....шума.....Једно дрвено стабло је толико чисто у своме бићу, толико достојанствено у своме расту на горе...увек горе што више то ближе савршености...универсуму, сунцу...звездама и планетама.....то ближе Богу!!! 
Само најчистије мисли и осећаји су моји према стаблу сваког дрвета ... али ми је бреза веома лепа, мека, њени мали разиграни у ветру листићи....као хиљаде златних птица или звездица..... терпере у ветру, купају се у сунчевом зраку....то је музика, игра, илузија, чежња...  Бранка ВрС  -  ДРВЕЋЕ КАО ОПСЕСИЈА...


ЛеЗ 0008264    У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА / Мирослав Тодоровић. -  Средином јануара 2000 године стиже ми дар-ак: Сујеверице и друге приче од Бранка В. Радичевића , књига IV  у издању београдске Просвете.
 
Драгом Тодоровићу
за доколицу и уозбиљавање
Б.В. Радичевић
Телефонирам Бранку, да му захвалим. Каже, коначно је изашла. Право је чудо да у Просвети било шта излази. Благодари на послатку, ретким нигде забележеним речима које сам чуо од своје мајке, записао и Бранку за нове Сујеверице послао.  Беху ту и неке причице записане на терену.
Управо
 сам записао страшну клетву, вели, из Босне је:
Да Бог да се собом бавио.
Жали, не може да се накаје, што је у овој књизи, у причи-ци
 Прање прошлости изостала реченица оклеветаног, неправедно оптуженог, песника Бориса Јованчевића. Рекао је на суду, скоро у чуду које га је снашло завапио обраћајући се Јеврему Брковићу који га беше лажно оптужио:
- А што ме оптужујеш, зашто лажеш у том оделу које сам ти ја дао?
Можда је, згранут, казао:
-Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш, него си у томе, које сам ти ја дао?
Изостала реченица, прича крња. Вратиће ту реченицу, поновити причу са фалинком, у
 петој књизи Сујеверица.
На жалост, отпутовао је наш једини Бранко, променио се светом 12. јануара 2001.
Прхну, за трен, десетлеће. И јошт више.
Остала је, јамачно, пета књига
 Сујеверица, у фијоци. И не само Сујеверица.  Чека/ју Издавача. Нека Повратак заборављене реченице буде сећање на великог писца, позив Издавачима да штампају дела Бранкова, да његову заоставштину изнесу на видело......   У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА / Мирослав Тодоровић.


**




ЛеЗ 0008265    Рубикон. - Овде ћемо убудуће публиковати у целини поједине критички интониране текстове о српској поезији 20. века - како домаћих, тако и страних аутора. Текстове бира уредник из књижевних часописа, према свом уверењу - да ли су заиста прешли Рубикон наше, тзв. официјелне књ. критике...
================================================================
Ма­рин­ко Ар­сић Ив­ков
ЧА­РИ СРП­СКЕ ПО­Е­ЗИ­ЈЕ
Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли,
На ви­со­ко по­ди­гли се су­те­ре­ни.
Сви под­му­кли, сви про­кле­ти и сви ма­ли
По­ста­ли су да­нас на­ши су­ве­ре­ни.
Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли.
(Дис, „На­ши да­ни“)  ....
Се­бе ви­ше не сма­трам до­вољ­но ком­пе­тент­ним да оце­њу­јем срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, пре све­га због то­га што не­до­вољ­но пра­тим са­вре­ме­ну пе­снич­ку „про­дук­ци­ју“. Мо­жда не­што бо­ље по­зна­јем вред­но­ва­ње те по­е­зи­је и тек­сто­ве на­ших кри­ти­чар­ских ауто­ри­те­та о њој, као и не­про­мен­љи­ву „вред­но­сну ле­стви­цу“ срп­ске по­е­зи­је дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, и то из про­стог раз­ло­га што ме у по­след­ње вре­ме све ви­ше при­вла­че при­ме­ри људ­ске глу­по­сти и де­ви­ја­ци­је, ко­ји бу­ја­ју сву­да око нас. По­зна­ти су ми, на­рав­но, и „ла­у­ре­а­ти“ на­ших нај­пре­сти­жни­јих пе­снич­ких на­гра­да, ко­је су у функ­ци­ји тог вред­но­ва­ња. Број „овен­ча­них“ ни­је ве­лик. Они, у ства­ри, пред­ста­вља­ју жи­ву ан­то­ло­ги­ју на­шег са­вре­ме­ног пе­сни­штва, ко­ју је са­чи­нио, та­ко­ђе ма­ли број, кри­ти­чар­ских „ауто­ри­те­та“. (На јед­ног „ла­у­ре­а­та“ до­ла­зи от­при­ли­ке је­дан „ауто­ри­тет“, све у све­му, ни де­се­так на де­се­так. Али је сва­ки од оних пр­вих до­био сва­ку пре­сти­жну на­гра­ду, а сва­ки од ових дру­гих је лич­но сва­ко­ме од оних пр­вих – и то бар је­дан­пут – до­де­лио сва­ку од тих на­гра­да. Ако ко­јим слу­ча­јем прет­ход­на ре­че­ни­ца не­ко­ме ли­чи на ло­гич­ку бе­сми­сли­цу, он­да тај не­ко ве­ро­ват­но не жи­ви у Ср­би­ји.) И упра­во та­ква кри­ти­ка и та­кво вред­но­ва­ње су ме и од­вра­ти­ли од си­сте­ма­тич­ни­јег чи­та­ња са­вре­ме­ног пе­сни­штва. (Јер та, „на­ша“, кри­ти­ка за­бо­ра­вља на основ­ни свој за­да­так – да не­при­стра­сним вред­но­ва­њем по­пу­ла­ри­ше и под­сти­че чи­та­ње по­е­зи­је. Сва­ко ње­но не­по­ште­ње и за­ку­ли­сне рад­ње упе­ре­ни су ди­рект­но про­тив пе­сни­штва.) Знам да се, чи­та­ју­ћи уз­гред, али не по­вр­шно, из­ме­ђу оста­лих, пе­сме Мир­ја­не Бо­жин, Но­ви­це Та­ди­ћа, Бо­шка То­ма­ше­ви­ћа, Рад­ми­ле Ла­зић, Ср­бо­љу­ба Ми­ти­ћа, Не­бој­ше Ва­со­ви­ћа, Ми­о­дра­га Ста­ни­са­вље­ви­ћа, Ву­ји­це Ре­ши­на Ту­ци­ћа, Пре­дра­га Чу­ди­ћа, Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, Ибра­хи­ма Ха­џи­ћа и дру­гих, пра­ве вред­но­сти на­ла­зе из­ван ви­до­кру­га тих офи­ци­јел­них кри­ти­ча­ра. (.....)
Мо­же ли је­дан пе­сник, жи­ве­ћи у све­ту пу­ном не­прав­ди и на­си­ља, про­ћи кроз жи­вот и ни­је­дан­пут не по­ди­ћи свој глас, не ус­про­ти­ви­ти се, не уста­ти у од­бра­ну жр­тве, сло­бо­де ми­шље­ња и сло­бо­де умет­но­сти? А у исто вре­ме при­ма­ти на­гра­де, ужи­ва­ти у при­ви­ле­ги­ја­ма, би­ти ака­де­мик? Про­ми­ну­ти, а оста­ти у исто­ри­ји књи­жев­но­сти као ве­лик пе­сник.
Пе­сни­ко­ва ми­си­ја се не за­вр­ша­ва пе­сма­ма. Би­ти пе­сник, зна­чи би­ти и не­што мно­го ви­ше.
То је раз­лог што увек ма­ло ис­под ока гле­дам на пе­сни­штво Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа, Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа, Ива­на В. Ла­ли­ћа и још не­ких… Не до­во­дим у пи­та­ње умет­нич­ку вред­ност њи­хо­вих пе­са­ма, али до­во­дим у пи­та­ње њи­хо­ве умет­нич­ке до­ме­те, њи­хо­ва не­при­ко­сно­ве­на ме­ста ко­ја су бра­ни­ли и сво­јим ћу­та­њем, и од­ри­ца­њем од сво­је ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и ин­те­лек­ту­ал­но­сти. Ве­ли­ка по­е­зи­ја не до­зво­ља­ва сво­ме ауто­ру да ћу­ти.
Ве­ру­јем да се ин­те­лек­ту­ал­ни и мо­рал­ни не­до­ста­ци ауто­ра мо­ра­ју про­јек­то­ва­ти као не­до­ста­ци и сла­бо­сти у њи­хо­вој по­е­зи­ји.
„Јао! Јао! Јао три­ста пу­та!“ И од го­рег има го­ре, и од ни­жег има ни­же.
Тран­зи­ци­ја. Пре­ла­же­ње.
Као што су се на­кон па­да ко­му­ни­зма сро­за­ли и еко­но­ми­ја, и по­ли­тич­ка кул­ту­ра, и мо­рал, и стан­дард гра­ђа­на и ква­ли­тет њи­хо­вог жи­во­та (што се они­ма ко­ји су се па­ти­ли у ко­му­ни­зму чи­ни­ло не­мо­гу­ћим), та­ко су се сро­за­ли и књи­жев­на кри­ти­ка и мо­рал књи­жев­них кри­ти­ча­ра (што је та­ко­ђе из­гле­да­ло не­мо­гу­ће, јер су и до та­да би­ли на ни­ском ни­воу). Оно што су да­нас кон­тро­верз­ни би­зни­сме­ни и тај­ку­ни у еко­но­ми­ји, то су у књи­жев­но­сти „углед­ни“ кри­ти­ча­ри, ко­ји­ма би са­свим ле­по ста­ја­ла од­ред­ни­ца кон­тро­верз­ни кри­ти­ча­ри. Про­фи­те­ри, ко­ји­ма је ин­те­рес у пр­вом пла­ну и ко­ји до књи­жев­но­сти др­же ко­ли­ко и до лањ­ског сне­га.
Баш та­ко би се, на осно­ву ње­ног учин­ка, мо­гао оква­ли­фи­ко­ва­ти ве­лик, ако не и нај­ве­ћи део, са­вре­ме­не кри­ти­ке.
На­ши књи­жев­ни пре­су­ди­те­љи, ста­са­ли и ка­ље­ни у окри­љу ко­му­ни­стич­ке књи­жев­но­те­о­риј­ске шко­ле (што под­ра­зу­ме­ва мно­го ви­ше од књи­жев­не те­о­ри­је и књи­жев­но­сти), пре­жи­ве­ли бро­до­лом два ре­жи­ма, за­др­жа­ли су и сво­је по­зи­ци­је и сво­ја ме­ри­ла. Пре­гру­пи­са­ни у ин­те­ре­сне гру­пе и кла­но­ве, не­рет­ко са ло­ги­сти­ком по­ли­тич­ких пар­ти­ја и по­ли­тич­ких моћ­ни­ка, ар­би­три­ра­ју, ни­кад моћ­ни­ји, у срп­ској књи­жев­но­сти. Ту ар­би­тра­жу пре све­га од­ли­ку­је про­ти­вље­ње би­ло ка­квом пре­вред­но­ва­њу и по­нов­ном чи­та­њу срп­ске књи­жев­но­сти. И при­пре­ма­ње књи­жев­ног „под­млат­ка“, кло­ни­ра­ног пре­ма њи­хо­вим узо­ри­ма.
Да­кле, на­ши офи­ци­јел­ни кри­тича­ри по­е­зи­је не са­мо да кри­ју ча­ри по­е­зи­је и од­би­ја­ју чи­та­о­це од чи­та­ња пе­са­ма фа­во­ри­зо­ва­њем тре­ће­ра­зред­них пе­сни­ка, не­го сра­чу­на­тим пре­ћут­ки­ва­њем пра­вих, аутен­тич­них ства­ра­ла­ца и на по­чет­ку XXI ве­ка гра­де и одр­жа­ва­ју ла­жну, и ло­шу, сли­ку са­вре­ме­ног срп­ског пе­сни­штва.

ЛеЗ 0008272    "РЕСАВСКИ ВЕНАЦ", Дончић. - (БЛИЦ)   ШОКАНТНО Песме плагирали Давичо, Попа, Цесарић... / Бранко Јанаћковић | 17. 10. 2014. - 22:20х - После ове књиге више ништа неће бити исто - каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“. - Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера - наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов... Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година...   "РЕСАВСКИ ВЕНАЦ", Дончић


ЛеЗ 0008266    Увод у бескрајни списак ужаса. - Увод  УЖАС У ИВАЊИЧКОМ СЕЛУ ДЕВИЋИ: Затекла мушкарца спуштених панталона крај четворогодишње ћерке!  STRAVA I UŽAS NA PUTU: Vozio je noću, a onda je video prizor zbog ... www.kurir.rs/.../strava-i-uzas-na-putu-vozio-je-nocu-a-onda-je-video-pri... 07.10.2016. - Noćna vožnja na pustom putu, bez gužve može biti uživancija, ali i prava noćna mora. - УЖАС: Проститутка заразила сидом шест дечака и терала их да ...   Увод у бескрајни списак ужаса

ЛеЗ 0008267   Ужас -интермецо -.  Интермецо: или шта штампа штампа (одломак) СТРАВА И УЖАС: Овај народ у Србији откопава покојника 7 дана после сахране! У селу Прахову налази се једно такво необично гробље. Већина гробова грађана је у облику малих цркава, али има и правих дворана у које може да стане и стотину људи!  шта штампа штампа


***


ЛеЗ 0008306    РЕГИСТАР III: Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра. - Нова Књига ситног инвентара Упутство са објашњењем за уписивање података из Магацинске књиге у Књигу ситног инвентара Уписивање у Књигу ситног инвентара врши се на следећи начин :  1. Уписује се редни број за сваког аутора појединачно (име и презиме, година рођења и смрти - ако је умро). Редослед аутора је азбучни. У оквиру одређеног слова Азбуке редослед је истовремено и азбучни и хронолошки... РЕГИСТАР III
ЛеЗ 0008307    Амфилохије : Санта Мариа Ди Трастевере. - У средишту свијета
с оне стране Тибра
пинија гдје цвјета
гори од старина
неугасиво огњиште
вјере
Санта Мариа Ди Трастевере.
На њему
пламеном
Купине неопаливе
блиста лик
Пресвете Дјеве
свједочанство
Истине живе
То душе покољењима
пере
Санта Мариа Ди Трастевере
Дођох Ти, Дјево, и ја грјешан
у походе
у часу таме
да милост за њега молим
не од онога
што земну моћ има
но од Тебе,
Родитељке чисте
Која Небеском цару
у јаслама постељу
стере
Санта Мариа Ди Трастевере....
Санта Мариа Ди Трастевере

ЛеЗ 0008308    РАДОМИР АНДРИЋ  -  Бунари Радоша Модричанина  Извор крај њега глог  РАДОМИР АНДРИЋ


 ЛеЗ 0008248  Предисторија ЛИШЋА. - ПРЕДИСТОРИЈА Опалог лишћа Од почетка, тј. од првог издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), па до осмог издања (2009), Несебичан музеј  је - дело у настајању, отворено дело. Преко те, наизглед споредне и неважне околности, многи су прелазили олако. Једанаест година је прошло од објављивања 1. издања ове антологије, коју су критичари обасули хвалоспевима "антологија антологија". На последњим страницама 2. издања Несебичног музеја, постоје и ови редови:  "Већина књига, објављиваних у нормалнијим околностима и респективнијим тиражима, има свој живот, који понекада траје две године. Лукићева антологија објављена у симболичном тиражу од 250 примерака планула је за непуна три-четири месеца. Одаво је било сазрело време за антологијско приказивање српске поезије у ХХ веку и непоткупљиве билансе, што је Лукић добро схватио и показао. Лукић као антологичар, није платио данак времену, као већина његових претходника - од богдана Поповића, до Михиза, М. Комненића и Миодарага Павловића и др.....  Предисторија ЛИШЋА

ЛеЗ 0008241   б. ПОГОВОРИ. -  Канал  ФИЛТРА. Напомене уз прво издање ове књиге, објављене као посебне   
1.
Крајем 2003. године, постало је јасно, да треба, колико је то
 могуће, сажети треће издање антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ Плус ултра (ЗАВЕТИНЕ :Мобаров институт, Београд 2002,
 944 стр. ситнога слога), како због књиговезаца тако и због евентуалних
читалаца, ових данашњих и оних будућих, кроз време.
 Решио сам да РЕГИСТАР  I и РЕГИСТАР III објавим као
посебну књигу, под насловом
 Канал ФИЛТРА. Одлучио сам да оба регистра буду прештампана онако како су и објављена у трећем
издању НМ, четвртој књизи мојих Дела у 32 књиге (октобра 2002). Да
 уочене грешке исправим. Канал ФИЛТРА  заузима око 270 страна -
више од шеснаест табака. Та околност ме је унапред спутавала да
 поговор таквој једној књизи, овај текст, не буде преобиман.
А могао би, и требало би, с обзиром, да у српској
 књижевности 20. века има толико гомила Шљаке и нерашчишћених
ствари, захваљујући, пре свега, дејству овејаних богобораца и
 најистакнутијих представника бирократске књижевности од Скерлића
до Деретића, од господе Поповића до Константиновића, Мишића,
 Миодрага Павловића, Новице Петковића, и др...
2.
Да ли смо довољно упознали књижевну прошлост, шта је и
 каква је? Млади Винавер је веровао да је будућност материјал од кога
ће бити створена прошлост.
 То се изгледа догодило. Био је не само песник, него и визионар. Винаверови књижевни синови сву своју
садашњост и амбиције потрошили су изгледа да би им та будућа
 прошлост била што лепша. И зато не један песник у 20. веку, а
поготову они афирмисани, тј. наметани после Другог светског рата,
 имају онолико важности (пре свега Васко Попа) колико је била њихова
моћ да учине зла.
 О томе официјелна критика ни мукајет!
Антологија НМ гледала је песнике и поезију 20. века поиздаље,
 да би је целу видела. На основу њеног читања можда ће се мало боље
разумети прошлост? Винавер је својим укриваним есејом
 ОДБРАНА ПЕСНИШТВА видео на време стварне проблеме српске културе и
поезије, не само 20. века. Они су актуелизовани овом антологијом, и
 овим регистрима, који се сада објављују као посебна књига. Будућност
је пронашла изгледа себе, решавајући у прошлости своје проблеме...

ЛеЗ 0008238   Поговор 8. издању "Несебичног музеја"  (Пожаревац, 2009). – ИЗЛАЗ ИЗ ЛАВИРИНТА или Увод у превредновање -   Највећа анегдота - то је српска модерна поезија Наметног века! То је читава збирка анегдота!Како је српска култура била покрадена 1938. године. Или 1945. године. Или 1960. и неке?... Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и да одлепљујем модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од
своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију 20.
века.Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби
песници, па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона
бесмртних заблуда. Понекада ми се чини да су, понеке моје књиге (Архив у оснивању,
1 - 5, Несебичан музеј, или Антологија ФЕНИКС - сва издања) започеле излазак
из блиставих заблуда широких размера, зато се о тим књигама ћути, зато се ћутало! Тзв.
модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска)
кожа која се може предати у неки од музеја, пошто овај народ нема Музеј
књижевности и воштаних фигура...Нису схватили, нису чак ни покушали : усуђујем се
рећи - нису чак ни прочитали! Јер су, изгледа, са ВОЗА УМЕТНОСТИ, сишли на
некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили
се у бари на некој успутној постаји...
Уместо уводне напомене. - "Ви сами, ма ко да сте, знате или ћете
сазнати, путеве сазнања уметности, или - ако хоћете - истине - енергију
сазнања; енергију која обрађује камен, плетење игли чипком у ваздуху, зато што
овде нема хеклица; ово су ствари од нити, од камена, од успомена и прекора, из
чежње. Нема лаког пута за човека - није пут потребан, потребно је посматрање,
вишеструко, разнолико, бесмртно - знање осваја свет. Бесмртне су заблуде, оне
украшавају и узвисују живот" (В. Шкловски, ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ, Београд,
Просвета, 1985, стр. 329, поглавље "Још једном о почецима и завршецима ствари -
дела; о сижеу и фабули")
Прештампавања књига нуде аутору могућност дотеривања, поновног
обделавања и стапања материјала. Паунд је имао на уму да то уради приликом
прештамавања "Cantosa", али до тога није дошло. Није стигао? Паунд је, по
Елиотовом признању, најодговорнији за преврат у светској поезији 20. века. Његови
дужници су многи: Елиот, Јејтс, Камингз...Па ипак, коначни суд о "Cantosu" није
изречен (да ли се још увек ишчекују плодови зрачења овог подухвата на развој
поезије?). Ако песници Наметног века, или тумачи, нису стигли да дају коначне
судове о споменутој Паундовој summi poundiani, зашто би неки други песник, словенски,
руски, српски, или француски, румунски, шпански, очекивао за себе више? У том
смислу, када је реч о свим антологијама,које сам саставио, па и о овој, треба бити
стрпљив и ствари препустити времену... ИЗЛАЗ ИЗ ЛАВИРИНТА
ЛеЗ 0008249  Јосип Броз Тито у поезији. - Из чачанског часописа ГРАДАЦ, бр. 34, мај - јуни 1980. Редакција: Милијан Милошевић, Радојко Николић, Миленко Пајић, Милосав Маринковић и  Бранко Кукић. Уредник Бранко Кукић.. - Да ли се тога сећате?
Тих и таквих бројева часописа, те и такве поезије, тих и таквих актера? Погледајте где су сада, ако којим случајем нису на неком гробљу, или гробљу слонова.
Питам Вас : зашто овде нема књижевне лустрације?
Одговорите ми. Врло радо ћу објавити...
Овде не треба дизати тон, већ само листати књижевне часописе, новине, издавачке планове издавачких гиганата титославије, и одговори ће навирати сами од себе.  Јосип Броз Тито у поезији

ЛеЗ 0008242    Двадесето и двадесет и треће Винаверово питање.  - Или питање 20: Зашто је г. Велибор Глигорић објавио ликвидацију модернизма? - Одговор: Јер је запослен као чиновник у ликвидационом одељењу министарства трговине и индустрије, па као добар чиновник жели да се одужи савести. Али постоје још и други разлози (стр. 180). Или питање 23: Које су дахије наредиле књижевну сечу кнезова? - Одговор: Богдан Поповић, Павле Поповић, Милан Грол, Милан Богдановић у име свога пророка Јована Скерлића. Кабадахије: Марко Ристић, Велибор Глигорић, Жика Милићевић, Божа Ковачевић, Павле Стефановић и читав низ потурица, то јест бивших верника културе и књижевности, који су са двоструким жаром кренули да пале оно што су некад обожавали (стр. 181)   Погледајмо мало у Личне податке, при крају другог издања Винаверове ПАНТОЛОГИЈЕ. Велибор Глигорић. Подкивач - мајстор из Малог Мокрог Луга. У своме  занату стекао је и лепу подкивачку културу и нарочито уме да дува у мехове (стр. 188). Марко Ристић. Деда Богдана Поповића (стр. 189) Богдан Поповић. Дуго се времена мислило да уопште не постоји и да је легендарна личност. После се показало да је приватни детектив и да је уловио познатог француског превратника и обијача Бомаршеа. Тврди се да од онда живи као повод за ситна питања г. Павла Поповића. По некима г. Богдан Поповић није унук Марка Ристића и између гг. Поповића и Ристића не постоје никакве друге везе, осим стилских и идејних (стр. 189).  - Зашто је г. Велибор Глигорић објавио ликвидацију модернизма?
ЛеЗ 0008250    Паланка филозофије / Владимир Димитријевић. - НАПОМЕНА Уредника "Опалог лишћа": Колико знамо, "ПАЛАНКА ФИЛОСОФИЈЕ", или тематски број посвећен поред осталогф и философији европаланке, није прештампаван, није дигитализован,  помало је заборављен после само осам година након штампања. Није објављена посебна књига, није тај грдни материјал укоричен и доступан најширем кругу радозналих и разумних читалаца. Текстова из овог темата, оних најподстицајнијих, писаних са несумњивом енергијом, нема ни на светској Мрежи. Ми смо до овог тематског броја дошли чистом игром случаја, на жалост. Ту има подстицајне грађе за размишљање о много чему; донели смо садржај овог тематског броја часописа, као и литературу на основу које је састављен. Било би лепо да се ови текстови укориче и одштампају као посебна књига, као фототипија, предлажемо неком од издавача у Србији да то изда. Лепо би било да се може дигитализовати све то што се налази између корица споменутог часописа, јер то све задире углавном у НЕЗАВРШЕНЕ РАЗГОВОРЕ... Паланка филозофије / Владимир Димитријевић  

>>>>
ЛеЗ 0008235  в. Одјек. Добит од овог Веб издања? Није само баштенска, сезонска, напротив! -  Уместо поговора овом издању :::::  .........Опало лишће такође треба уклонити са осетљивих изданака, траве, зимзелених биљака и травњака јер биљке могу да иструле због влажног лишћа. Недостатак светла доводи до ружних смеђих флека на травњаку.  Међутим, лишће може да буде и корисно. Слој до 10 цм може да се остави испод дрвећа, грмља и жбуња и на рашчишћеним лејама за цвеће и поврће. Пожељно је да се лишће пажљиво рапореди у леје помоћу грабуља и покрије слојем земље тако да га не одува ветар и да би се убрзао процес труљења. На тај начин ће се формирати свеж и богат хумус који ће доприноси интензивном цветању биљака наредног пролећа. Лишће које брзо трули, као оно са воћака и жбуња који цветају, најпогодније је за овај процес који се зове компостирање земљишта. Хранљиве материје у лишћу и одсеченим гранама се понашају као еколошко ђубриво због овог изузетно рационалног метода употребе велике количине лишћа. Покривач од лишћа штити биљке од ниске температуре.  ---- (Наставља се...Опало лишће шта урадити са њим?)  -- - Изводи из критика штампани на крају 2. издања антологије српске поезије Несебичан музеј О првом и другом допуњеном издању моје антологије није се писало на
велика врата; али објављено је низ текстова, углавном млађих писаца и песника.
1. В. П. М. : ПОУЗДАНО ЧУЛО ЗА ПОЕТСКО И ЕСТЕТСКО, „Данас“,
Београд, бр. 612, петак 12. март 1999, стр. 12.  
Добит од овог Веб издања?
ЛеЗ 0008236  а.ПРЕДГОВОРИ. - Из Предговора антологији Несебичан музеј, 3. издање
_______________________________________________
РЕГИСТАР I
 
Увод у
 Уметност махагонија. Од Алајбегове сламе ка Богочовеку
(Предговор трећем и вероватно коначном српском издању.
Увод у Зоне преливања : српске културе и поезије 20. века)
Уметност махагонија је, према речима Бориса Пиљњака, уметност ствари
које су преживеле своје мајсторе и сопственике.
Уметност махагонија је надживела све, господо, културу и литературу!
Лажи, много лажи. Поколења и векове. Заблуде, пожаре и мржњу...Ратове и
трагедије.
Уметност махагонија је надмоћна, надмоћнија од редукованог
разумевања културе и цивилизације, и без речи уме да саопшти многе истине,
горке и болне...
Култура и цивилизација гутају једна другу.
Треба ли таксативно доказивати све то?
Наравно...    
РЕГИСТАР I
ЛеЗ 0008237   Предговор првом, другом и трећем издању "Несебичног музеја". - РЕГИСТАР  I. Увод у  Уметност  махагонија Предговор трећем и коначном српском издању Увод у  Зоне преливања : српске културе и поезије 20. Века -   ² Случај Комедијант, Судбина, или Бог, удесили су да се треће издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА  појави, ево,  годину дана после другог :  и оно је замишљено, као оно најављено, четврто - коначно издање ове књиге. Не треба много да причам и образлажем. Учинио сам то у претходним текстовима. Покрећући нове књижевне часописе "ЗАВЕТИНЕ Плус ултра", "Уметност махагонија" и  "Дрво живота", мислио сам да у њима објављујем  део грађе - Додатак за четврто и коначно српско издање ове антологије, што сам и учинио у "Заветинама..." и "Уметности махагонија". Исто тако, мислио сам да у зборнику "Велика магаза" ( наставку Аламаха за живу традицију, књижевност и алхемију) објавим један обимнији Додатак - Другом допуњеном издању НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА. Сада, када зе појавила изгледна прилика за треће издање, ја сам се прихватио да га урадим; а да у споменутим часописима наставим истовремено да објављујем онај део грађе који неће моћи да уђе ни у треће коначно српско издање ове антологије. То је посао који ће потрајати низ година, као и рад на састављању   Нацрта Кратке историје српске поезије 20. века.
Прича се, да тако кажем, не завршава објављивањем
  трећег издања ове антологије поезије српске 20. века ; њен најузбудљивији део, чини нам се, тек отпочиње њеним објављивањем.   Ова антологија, морам то да кажем одмах, није канонска : оне не устоличава, она открива, она је откровењска и васкрсењска. >>>>>   Саставити још једну антологију, најкобнију ("Најкобније је што се оне -"немогућне, нагомилане залихе извешталих клишеа" или "формуле које напросто значе спречавање и кочнице", како каже Вујић -  путем школе распрострањују и предају, тако да кажемо, са колена на колено, те се њиховим мандаринским понављањем умртвљује свако слободно посматрање и могућност других, новијих, аспеката. Наши студенти, наши млађи наставници књижевности, наши читаоци написа, чланака и критика по часописима и публикацијама, понављају готове, примљене формуле о људима, о покретима, о делима из наше књижевне прошлости ; понављају непрекидно, тако да то понављање одиста не заслужује друго име до једно које можда није баш најкњижевније ни најотменије..."), то би био посао - да будемо мало грубљи, као и В. Вујић - за наше свете краве и књижевне преживаре.Знам да сам учинио нешто друго, састављајући антологију НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : схватио сам то ове јесени, 1998. године, довршавајући своју књигу есеја РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ, и поново читајући  оно што сам урадио током лета 1997. године. Чине ми се више него тачне речи Николаја Берђајева да је резултат светског живота и светске културе "постављање проблема стваралаштва, проблема антрополошког откровења. Све нити се спајају у тој тачки, све се концентрише у тој тачки"... Моја књига ће открити извесну специфичну тежину српске поезије у ХХ веку, схваћене у најширем смислу речи. Можда ће некога повести и према непознатом истинском стваралаштву у крајњем, коначном, религиозном значењу те речи?Можда ће бити доживљена као одважна иницијатива у писању Кратке историје српске поезије у ХХ веку? У разумевању наслућеног стваралачког живота, или као извесно беспоштедно прочишћавање пута до њега?У сваком случају, ова књига је настала вертикалним кретањем у висину и дубину, јер стваралачки духовни живот није кретање по површини. Ова књига је рангирала ауторе, зашто и то не рећи, према томе колико је у њиховим опусима било духовне смелости и иницијативе унутрашњег човека да се упути према најдубљим безданима духа. Мистика овде није мода, већ је оно што је одувек и била,  што је показивала : свет унутрашњег човека који се супроставља свету спољашњег човека. " Мистичка откривања унутарњег човека су увек, у различитим облицима, сведочила о микрокосмичности човека. Мистично искуство открива унутар човека космос, читаву безграничну васиону. Мистика је суштински супротна сваком затвореном, од космичког живота изолованом индивидуализму, сваком психологизму. Мистичко удубљивање у себе је увек излажење из себе, пробијање преко граница. Свака мистика проповеда да је човекова суштина - више него људска, да је у њој сакривена тајанствена веза са Богом и светом. Прави излазак из себе, из своје затворености и одвојености, скривен је у самом човеку, а не негде напољу, у унутрашњем, а не у спољашњем..."  Берђајев је тачно запазио да душевни елемент још није мистични елемент. Унутрашњи човек је - духован, а не душеван. Какав је однос био према мистици у српској поезији током ХХ века? Необавезан? Помодарство? Синоним хаотичности модерне душе? Површан? Пантеистички? Колико је српских песника у ХХ веку код којих је мистика постала преображени живот света? Није ли претежнији део српске поезије у  ХХ веку заобилазио око хиљадугодишње окултистичке традиције, скривених подземних токова у светској култури?  Будућа Кратка историја српске поезије ХХ века мора жигосати позитивистички и рационалистички пут, јер на том путу је модеран човек и песник видео стравичне плодове... Средином децемба 1998. У Београду.  Предговор првом, другом и трећем издању "Несебичног музеја"
**



ЛеЗ 0008223   Администрација Нечисте крви, или Прелазак Рубикона. ЈЕ­ЗИЧ­КИ РЕ­ДАК­ТОР: АН­ДРЕЈ ЈА­НУ­АР­ЈЕ­ВИЧ ВИ­ШИН­СКИ.УРЕД­НИК БИ­БЛИ­О­ТЕ­КЕ СТВАР­НОСТ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ -  УВОД У ПРО­ШЛОСТ УВОД У БУ­ДУЋ­НОСТ -     У Мољ­ко­ви­ће­вим до­ступ­ним штам­па­ним ства­ри­ма има ви­ше исти­но­љу­би­во­сти не­го у књи­жу­ри­на­ма и оних ко­је хва­ли! Умро је не на­пра­вив­ши ком­про­ми­се, до­сле­дан се­би. Што га не пре­штам­па­ва­ју не­при­ја­те­љи, за­точ­ни­ци Нео­бич­не ла­жи, то је ра­зу­мљи­во.
Што га не пре­штам­па­ва­ју при­ја­те­љи, ко­је је имао за жи­во­та, сва­ка­ко, то је не­схва­тљи­во! Да ли су му би­ли пра­ви при­ја­те­љи? И ка­ква су то при­ја­тељ­ства ко­ја ни­су и иза­гроб­на?
Умро је сит жи­во­та, ка­ко на­пи­са, уби­ја­ју­ћи се шљи­во­ви­цом. Не, Мољ­ко­вић ни­је био бо­ем и ал­ко­хо­ли­чар, био је из­у­зет­на лич­ност, ин­ди­ви­ду­ал­ност. Ви­део је крај Нео­бич­не ла­жи, ви­део је Бу­ду­ће. Мир­но је до­че­као смрт и пре­о­бра­же­ње, ко­ја она со­бом но­си. Ви­део је мно­го то­га бит­ног, али ње­га ни­су ви­де­ли они ко­ји су ми­сли­ли да ви­де. Ни­су ви­де­ли да из­ме­ђу ре­до­ва ко­је је пи­сао, сти­лом ко­ји је ири­ти­рао, ни­че за­ме­так ствар­не кри­ти­ке – не са­мо те­ку­ће књи­жев­но­сти већ и кул­ту­ре и при­ли­ка…
Осу­ђен на мар­ги­ну за зе­маљ­ског жи­во­та, овај ће пи­сац вас­кр­сну­ти, ве­ру­јем, ако ни­кад пре, а оно кроз ко­ју го­ди­ну, ка­да ста­са­ју ње­го­ви уну­ци…
Умро је, да­кле, Мољ­ко­вић са на­дом ко­ју ни­је рас­тва­ра­ла – шљи­во­ви­ца. Овом чо­ве­ку ни­је би­ла по­треб­на же­сто­ка ра­ки­ја да би у њој на­шао за­бо­рав, уте­ху, по­бе­гао од исти­не. Не, и не!
Шљи­во­ви­ца је по­треб­на ме­ни, и мно­ги­ма дру­ги­ма, ко­ји не сти­го­смо да га упо­зна­мо за зе­маљ­ског жи­во­та, и ње­го­вим при­ја­те­љи­ма, ко­ји му не уз­вра­ти­ше ме­ром ко­јом је он уз­вра­ћао као чи­та­лац, ре­дак­тор и кри­ти­чар њи­хо­вих ру­ко­пи­са. Јер по­сто­ја­ла је и та вр­ста књи­жев­не де­лат­но­сти, крип­то­граф­ска до­ду­ше, ко­ју би вре­де­ло ис­тра­жи­ва­ти… Она се раз­ли­ко­ва­ла од тзв. јав­но пу­бли­ко­ва­них офи­ци­јел­них кри­ти­чар­ских на­гва­жда­ња…
Шљи­во­ви­ца, исти­на, UN­DER­GRO­UND ČOČEK или UN­DER­GRO­UND TAN­GO, дра­га­чев­ске тру­бе, гро­бља ши­ром Ср­би­је, за­пу­ште­не утри­не Ми­ро­ча, би­стре и здра­ве во­де Ста­ре пла­ни­не, нај­за­го­нет­ни­је срп­ске пла­ни­не, за­пу­ште­не се­о­ске цр­кви­це по­пут оне Ивањ­ске (ис­под Ра­да­на), ето не­ких, не свих, по­бро­ја­них зна­ко­ва пре­по­зна­ва­ња Дру­ге Ср­би­је, ко­ја ни­је огре­зла у Нео­бич­ној ла­жи. Пит­ке во­де у се­лу Крем­на, бо­ро­ви, и Бе­ла ку­ћа Мољ­ко­ви­ћа. Или­ја је та­мо сти­гао сле­де­ћег да­на на­кон што је пре­ми­нуо, и че­ка да се ба­рем нај­бли­жи се­те да је сти­гао и да му до­ђу на раз­го­вор…
Дру­га Ср­би­ја са­би­ра се уз шљи­во­ви­цу, на­ду и Гор­чи­ну.
Блат­ња­ва је од ли­те, му­ља и по­вод­ња Нео­бич­не ла­жи. Али, уми­ће се она… На сво­јим из­во­ри­ма…  Мирослав Лукић, Језички редактор: Андреј Јануарјевич Вишински. Уредник библиотеке Стварност књижевности 53 - Текућа литература. Необична лаж 70   (Одломци из романа У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА, Београд, Народна књига, 2005) - публиковано као прилог у оквиру  тематског броја часописа Браничево, 1-4/2012, посвећеног свођењу биланса српске поезије 20. века.)   УВОД У ПРО­ШЛОСТ УВОД У БУ­ДУЋ­НОСТ


ЛеЗ 0008224  Превредновање. -  Пут  према превредновању ...
(одломак из једног рада који у целини чека на објављивање деценијама!)
...Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост - како рече Блејк - тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после - верујем,  до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима које су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо ми удови.Али ја то нисам тако јасно схватити (одмах ), као што сада пишем. Схватио сам касније, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија).  Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где.  Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?
Било је оних који су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети - станове, атељеа, синекуре, (и да не набрајамо остало ....списак је дудачак); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?
Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?
Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?
Једном је од њих  (а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња. Срећом, судбина и Бог су нас  на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.
Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.
Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :
...Без непрестана рада ништа се не може учинити.
            Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен....  Пут према превредновању


ЛеЗ 0008225  Разноразна писма . А И ОВА ПИСМА СУ РАЗНОРАЗНА - назив рубрике у београдском листу "Студент", из које вреди донети с времена на време, фасимиле неких штампаних, публикованих писама. Како би се стекла "арома" седамдестих у ондашњем Београду и бившој СФРЈ, граду који је био права балканска и светска престоница, и књижевна метропола...  Било би добро да се дају факсимили сличних писама и из неких других новина, оних отворено режимских, какве су биле... (изволите, допуните сами, млади, будући истраживачи)... Писмо  Миодрага Булатовића, штампано у листу "Студент", на стр.. 8, , 12.маја 1970. Год    Писмо Миодрага Булатовића

ЛеЗ 0008226    Разноразна писма -  Писмо  Издвачког предузећа "Просвета", Издавачког савета ""Просвета", штампано у "Студенту" бр, 8, 12 маја 1970, на  стр. 7. Писмо Издвачког предузећа "Просвета", Издавачког савета ""Просвета"


ЛеЗ 0008227   Писмо управном одбору "БРАМС"-а. - Штампано на 7. стр. листа "Студент", 12.маја 1970. (Факсимил)   Писмо управном одбору...

ЛеЗ 0008228   "Велика Хоча" -  Први део документарног филма. Продуцент - новинар : Славен Крањц Продуцент - новинар : Славен Крањц. Режија и камера : Предраг Ђурђић Монтажа : Предраг и Александар Ђурђић Текст писао : Бранко Димитријевић Отпремљено је 14.01.2010.  "Велика Хоча"

ЛеЗ 0008229  Канал ФИЛТРА. – део подстицајне књижевне грађе. - Подсећање (одломци из Дневника) (НЕДЕЉА, 12. мај 2002.) - Рукопис трећег издања ове антологије, знатно обимнији од овога, предао сам пре скоро годину дана једном београдском издавачу. Рукопис је садржао и две моје студије плус : студију о књижевној истини и студију о српској култури и поезији 20. века. Рукопис је био припремљен за штампу, на седам дискета. Премашио је обим од 100 шт. табака. Штампање те књиге би вероватно коштало много пара. Издавач до дана данашњег није ми јавио - шта је са тим рукописом. Чекао сам до Ускрса ове године, а онда донео одлуку : о свом руву и круву ћу објавити треће издање антологије (...). Наметнуло се некако само по себи, да рукопис тога припремљеног трећег издања поделим у две књиге. У првој књизи била би антологија; у другој - РЕЛИГИЈАПОЕЗИЈЕ, на коју упућујем евентуалног читаоца. Ова књига, до овог тренутка има 1160 непреломљених страница, куцаних писмом Цирил Гарамонд 11 пинта.
Антологија
 НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра и РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ повезане су пупчаном врпцом. Верујем и знам да сам урадио огроман књижевни посао; надам се да ће ова књига бити од велике користи - како читаоцима поезије уопште, тако и српске. Надам се да ће ово коначно издање , кроз простор и време, само себи
крчити пут. Сигуран сам да ће бити велики подстрек књижевној генерацији која
 тек долази, која ће тек доћи. На крају, ова књига је окренута Новом почетку... Нови почетак је окренут - колико Вечној Србији, толико и Потпуној истини.   (...)Састављач НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра био би обрадован чињеницом да неко покуша и састави корективне антологије - антологије у којима би били заступљени аутори 20. века, којих, на жалост, нема у трећеми коначном издању ове књиге. Сматрам, што је и природно, своју књигу - отвореним изазовом да се то учини. У сваком случају, дао сам и ову врсту "рачуна" на коју можда и нисам био обавезан; али пошто је ово књига обиља и претека - дајем и ове информације, које могу скратити евентуалним истраживачима и антологичарима пут, јер пут којим сам ја ишао бејаше мукотрпан, дуг и предуг. Обично тим путем иду тимови Института за књижевност. У ствари - не иду! Још увек се боје да зађу у ту непрегледну српску шуму, чија су стабла обрасла бршљаном.. Канал ФИЛТРА. – део подстицајне књижевне грађе. - Подсећање  


*****




ЛеЗ 0008221   Ра­ди­вој Шај­ти­нац  КРАЈ ОТПОРА Ди­ја­мант­ски је сјај мр­ве екс­пли­цит­но­сти   ко­јом По­е­зи­ја ове­ко­ве­чу­је тре­ну­так  
Лу­ки­ћу, Лу­ки­ћу, упор­ни пре­во­ди­о­цу
Не­чи­је ма­пе ни­чи­је зе­мље
Вр­ли При­ја­те­љу, ако смем и ако хо­ћеш, Бра­те,
За­што од се­бе и дру­гих тра­жиш пре­де­сти­ни­ра­но
Пре­свла­че­ње, нор­ма­ти­зи­ви­за­ци­ју и фор­ма­ли­за­ци­ју
Ко­му­ни­ка­ци­је, стил­ско је­зич­ку би­жу­те­ри­ју
Ка­ко те ни­је жао да и ва­гон Ро­за­но­ва пре­тре­саш
Ко де­ка­бри­стич­ки по­кај­ник, фо­ли­зо­фо­ид­ни по­е­ти­ча­рац
Пе­сник је ве­ћи, бо­ли­ји, све­тли­ји и ви­ши,
Не фор­ма­ли­зуј ис­кљу­чи­во пра­во на ре­зиг­на­ци­ју
Ак­ти­ви­стич­ко- мо­би­ли­за­тор­ске ин­диг­на­ци­је.
Па­тим и бе­сним са­мо ја, мо­ја је са­мо жуч зе­ле­на
У сва­ку ту­ђу мо­же се ле­ба ума­ка­ти
И по­врх све­га при­зна­њем утвр­ди­ти
да у сла­ву бит­ке про­тив би­ро­крат­ског књи­жев­ства
то баш по­ли­ти­ча­ру, во­ђи стран­ке и ми­ни­стру
спољ­них де­ла сле­ду­је
пе­сни­че Лу­ки­ћу, Бо­гу је­дан,
ауто­ру
 ја­спи­са
то­ли­ко је оча­ја у оно­ме што се мо­ра об­ја­шња­ва­ти ...
ЛеЗ 0008280  Универзитетска критика у пракси / Радивој Шајтинац. - Универзитетска критика у пракси, продукт је репетитивне стереотипије,препотенције,искључивости и обесне некреативности,мудросерско кревељење мрвороиђенчета у кетрецу у ком су играчке за личну и туђу таштину. Дело се посматра као узорак из мистичне аксилошке изнутрице у ком су утврђени редоследи  метода, канонска историја појмова, аналитичких инструмената.Те досадне књижурде у којима се нашироко прежвакава значење хиљаду пута деценијски поновљених цитата и закључака сасвим је логичан,писмени исход саме науке о књижевности. Она је пресипање из аподикитичног у неинвентивно и   обратно,застрашујућом словно текстуалном сигнатуром изобличено у књишко чудовиште с густином,стеновитим пасусима, жилавих фуснота,вирусологијом  истрошеног апстракта,  и све семантичком магнетном резонанцом типолошки амблематизовано квазифукциналном балсамованом терминологијом(!?). Универзитетска критика у пракси / Радивој Шајтинац


>>>>>>>>>>>


ЛеЗ 0008220  Ситна душа. (Фељтон) -  Ситна душа; 09. март 2005. 00:00 | Коментара: (невероватно - коментара уопште нема на овај фељтон, ни после десет година,како је штампан! )  - Писац за Марка Ристића каже да је господско дете, а комуниста са душом праље. Ристић је, у "Гласу ЈАЗ У" објавио рукопис "Три мртва песника", у које је уврстио и живог Црњанског. -  Пише: Драган Р. Аћимовић. - ЦРЊАНСКИ је једном мене назвао „мегданджијом“ јер се хватам укоштац. Ја му сад кажем да је кавгаджија и мегданджија, и да му то ништа не смета. Такви смо. Подсетим га како га је један лондонски емигрант оговарао у писмима, нама у уредништву "Риалитија", док је био наш дописник из Лондона и да је то вероватно била последица неке његове свађе с тим човеком, јер све што је казао о њему „ни пас с маслом не би појео“, кажем ја. Црњанском засијаше очи:
- Имате ли то писмо?
- Чувам га у Јоханесбургу.
- Пошаљите ми га, тужићу га.
Обећах, али морам признати да нисам био искрен. Знао сам да би му то само загорчало живот, ушао би у компликације и потрошио вероватно нешто новца од своје сиромаштине.
Биће боље да донесем шта је говорио о својим колегама, књижевницима и уметницима. - Ситна душа

ЛеЗ 0008243  МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов". - Хрватски академик: Андрић припада свима /  Ј. КЕРБЛЕР - Д. БОГУТОВИЋ | 13. октобар 2016. 17:00 | Коментара: 7  Крешимир Немец за "Новости", о монографији о нашем Нобеловцу. Књига има 640 страница, а само на 60 пишем о политичким и љубавним кривудањима. - МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов". Ми смо у Хрватској искључиви, док су Срби укључиви - каже, за "Новости", академик Крешимир Немец, аутор књиге "Господар приче" која говори о великом писцу и добитнику Нобелове награде, а биће промовисана средином следећег месеца. 
Сам Немец тврди да му је страно то "својатање Андрића", јер Андрић заправо "припада свима": - То је уосталом била и његова жеља, он се осећао Југословеном, рушио је Аустроугарску и сматрао да ће бити успостављена једна срећна јужнословенска заједница. Касније се разочарао. Како је у јавност процурио део рукописа у којем се говори о породичном пореклу писца, те његовим политичком и љубавном животу, аутор књиге Немец, који је члан Хрватске академије знаности и умjетности, каже да је то само мали део онога што је написао годинама проучавајући грађу. - На шездесетак страница пишем о Андрићевим политичким и љубавним кривудањима, а књига има више од 640 страница и у њој се Андрић обрађује на много другачији начин од оног што се сада спомиње у новинама   МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов"

ЛеЗ 0008244   Чега све нема у коментарима уз вест о додели Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану!. - ..... Спорна Диланова изјава о Хрватима  Боб Дилан је избегао казну у Француској, по тужби хрватске дијаспоре, због контроверзне изјаве о Хрватима у магазину „Ролинг стоун”, када је рекао да „Афроамериканци могу да осете расисту баш као што Јевреји могу нацисту, а Срби Хрвата”. Издавач француског издања часописа „Ролинг стоун” Мишел Бирнбаум на суду се бранио тврдњом да је Дилан уметник и песник и да су његове речи, па и оне у спорном интервјуу, једна врста поезије, док се његов адвокат позвао, између осталог, и на пресуду хашког трибунала по међусобним тужбама Хрватске и Србије за геноцид. Бирнбаум је открио да је Иво Јосиповић, док је био председник Хрватске, покушао да наговори Дилана да дође на разговор и да се или извини или некако другачије изглади спорну изјаву. Бирнбаум је додао да је и он требало да буде позван на тај састанак, али је Дилан одбио да у томе учествује.  Спорна Диланова изјава о Хрватима


******



ЛеЗ 0008207    ( Среда, 1. јул   2015. – Салаш СЕВЕРАЦА) - БилтенСазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00350)  - - (ДУХОВИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ) ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ (прва верзија"УЗМИТЕ папирну траку и спојите јој крајеве изврнувши их у облику осмице: добили сте Мебијусову траку, која је за математичаре тврд орах. То више није цилиндар, имамо само спољну и унутрашњу површину које се неприметно стапају. То је сада деформисани цилиндар, уврнути ваљак унутар кога би се моторциклиста у непрестаној кружној јурњави нашао у одређеном тренутку на леђима с точковима мотора у ваздуху! Стварност треба изобличити, само мало је изврнути да би нам открила нове размере простора и времена. Мислим да се Грегор Самса нашао пред таквим изазовом у тренутку кад се преобразио у инсекта. Подређен људским законима равнотеже, он једноставно више није могао ни да хода ни да пузи. Да би се изборио са простором у коме иде час горе час доле, у коме се више не зна шта је унутарње а шта спољашње, ништа друго му није преостало него да постане инсект. Преображај људи и предмета последица је јуриша унутарњих слика. (...) Ешар се не задовољава пресликавањем природе : то свако зна, или скоро свако. За њега је васељена чудо, тајна. 'У тродимензионалном свету, показати истовремено лице и наличје није могућно. ' Полазећи од те замисли, Ешар се упустио у космичку пустоловину потраге за четвртом димензијом. Да би се створио свет тако сличан а тако различит од онога кога ми опажамо, прво га морамо видети другим очима, из друге перспективе. А потом постићи такво савршенство израде, такво мајсторство да нам се предочи "привид простора". У нашем свету површности, Ешар је можда последњи настављач уметничке традиције за коју је "потпуно овладавање занатом" врлина, идеал. (... ) Под руком мајстора и који промишља свет, свако његово остварење покреће механизам мишљења који нас неумитно доводи до суштинских питања: Где је почетак? Где је крај?"Данило Киш је написао овај текст за рубрику Ле мусее егоисте (Себични музеј) која већ годинама постоји у Ноувел Обсерватеуру и где људи од угледа - уз приложену репродукцију - тумаче своју "слабост" према некој слици (или цртежу). - (Библиотека СВЕДОЧАНСТВА)  ЛеЗ 0002498,  ХАНИБАЛОВ ШАТОР / Зоран М. МАНДИЋ  ... И да будем искрен, годинама не знам где ми се заметнуо јужнопацифички Речник питања са острва пацова. И, како, уопште, да напишем овај текст, макар и у форми депеше, свестан колико и Џулијан Асанж, о томе да је прича о брату Ликсу и сетри Вики уздрмала свет, чак и уназад, све до паганина Ханибала Оршевског и његовог трезорског симулакума у: слезини, хемоглобину и јетри антрополошког здања мог савременог егзистенцијалног бића, које воли да: чита, упоређује, пише и записује.И сарађује са браничевским књижевним текама. И ко зна до када би трајало то незнање (које је најтеже научити} да недавно нисам налетео на један позивни пропагандни плакат за утакмицу коју су на старом Баск-овом фудбалском игралишту требали да одиграју ЦРНО-БЕЛИ против ШАРЕНИХ. На плакату је, без кладионичних мамаца, писало:
БЕЛИ – на голу - Белатукадруз, леви бек - Јовица А., десни бек - Александар  Л.,
леви халф – Јован П., центархалф – Мирољуб М., десни халф – Бошко Т., лево крило – Душан С.,лева полутка – Леонид Ш., центарфор – Бранко М., десна полутка – Сава Д. (Миливој Н.),десно крило – Станислав В. (капитен), портпарол –
  тренер – Милић С. од М., главни консултанти Бата М. и Милош Ц.,. официри за медије –  Сава М. и Зокс.
ШАРЕНИ – на голу – Драган Ј., леви бек – Александар Ј.  (капитен), десни бек -
Војислав К., леви халф – Фрања П., центархалф – Саша Р.., десни халф – Давид А., лево крило –
 Драган Х., лева полутка Милован М. -  центарфор – Милосав Т., десна полутка – Александар Л, десно крило – Раша П., портпарол – тим – менаџер – Радивој М., главни консултант . Недељко Р., официр за медије – Благоје Б.. Утакмица, нажалост, није никада одиграна, одложена је због поледице. А, ех, ех, ех....:))), да је одиграна, макар и једно полувреме, јер само би се на њој заједно, са ревијом разнобојних оковратних шалова, у публици, нашли многи ликови, рецимо: Јован Скерлић, Бранко Ћопић, Христифор Жефрановић, Јован Рајић, Раде Драинац, Доситеј Обрадовић, Стојан Новаковић, Ј. Ј. Змај, Јован Цвијић, Ј. Стерија. Поповић, Владимир Ћоровић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Ђура Јакшић, Владислав Петковић Дис, Иво Андрић, Антоније Исаковић и Бранко Радичевић. Зашто жал и жалост? Зато, што би, само, одигравање једино једне такве утакмице у наведеним, или сличним саставима, дала одговоре на нека важна питањима о спорењима...  - (ДОПИСНИЦЕ)  ЛеЗ 0002497,   "Дон Гиљермо Аполинер", "прималац непознат". БЕРЛИН - Разгледница са потписом у виду цртежа Пабла Пикаса продата је на аукцији у Немачкој за астрономских 166.000 евра. / "Ниједна разгледница није постигла овако високу цену", тврде у аукцијској кућу Гертнер из Штутгарта. / Купац, амерички колекционар чије име није познато, купио је разгледницу лицитирајући путем телефона. / Разгледницу са панорамом из ваздуха јужног француског града По, Пикасо је послао свом пријатељу, куму и чувеном песнику Гијому Аполинеру 5. септембра 1918. Али, уместо да напише неколико речи, шпански мајстор је нацртао цртеж који се, према Гертнеру, може сврстати у сликареву кубистичку фазу. Разгледница никада није стигла на Аполинерову адресу.- - - Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00350)  


ЛеЗ 0008211  ( Среда, 15.  јул  2015. – Салаш СЕВЕРАЦА) - Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00354) -  -  -  - (УЗДУЖ И ПОПРЕКО) ЛеЗ 0002545, Друмови Немањића ЗАБОРАВЉЕНА траса средњовековног немањићког Краљевог пута, чије име опстаје само у предању на простору Раса, биће ускоро уписана у службене мапе европског пашачког коридора којим годишње пролазе милиони туриста. Управо та саобраћајница од Поморја преко Милешеве, Пештера, Дежеве,
Раса, Студенице, Столова и Жиче до Мораве довела је до цивилизацијског, привредног и војног уздизања средњовековне Србије. Каравани су је користили и вековима после пада српске државе под османску окупацију. -  (ЂЕРЂЕЛИН) ЛеЗ 0002542, НАРОД И ЗЕМЉА МОРАВА У ПРАИСТОРИЈИ - САКРИВЕНА ИСТОРИЈА СРБА / Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ ТРОЈАН-ГРАД НА ВЕЛИКОЈ МОРАВИ И КУЛТ БОГА ТРОЈАНА (Проширена верзија) - (Библиотека ПЕЛАЗГИОН) ЛеЗ 0002543, КУЛТ БОГА БАКА У ОКОЛИНИ ПАРАЋИНА / Мирослав Димитријевић Први Бог Бак (Нино Белић-лево) и други Бог Бак (Сербо Макеридовић-десно) кога су Срби Балкана и Русије звали цар Тројан. Бог Бак (Нино Белић) и Бог Сербон (Сербо Макеридовић), приказани као крилати богови бакови (бикови),  симболизују два србска светска царства  - (Заветине препоручују) > BALKAN ORIENT PRESS + > ЛеЗ 0002544, Pismo ambasadoru Velike Britanije - Gospodinu Denisu Kifu .... Odkud vam pravo? Posle svega navedenog, postavlja se pitanje da li Velika Britanija ima moralno pravo, odnosno kredibilitet, da bude "Judge and the Jury" ne samo u slučaju Srebrenica nego i uopšte. Koliko je genocida, zločina i otimanja nacionalnih dobara učinjeno u ime i za račun V. Britanije u proteklim vekovima britanskih kolonijalnih ratova na svih pet kontinenata, od Amerike, preko Afrike, Indije i sve do Kine, gde se broj žrtava meri stotinama miliona. Koliko ju genocida, zločina i otimanja nacionalnih dobara počinjeno u ime i za račun Velike Britanije .... -  Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ +
Бр. 8-9, јануар – мај 2015, папирно издање   299,00 дин
Бр. 8-9, јануар – мај 2015, ЦД   210,00 дин
Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, папирно издање   299,00 дин
Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, ЦД   210,00 дин
Бр. 5, септембар 2014, папирно издање   299,00 дин
Бр. 5, септембар 2014, ЦД   210,00 дин ..... Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00354)


*******



ЛеЗ 0008282   Подсећања. /   Четрдесет година од Лоркине смрти ОМИЉЕН КАО  ГИТАРА / Владета Кошутић /   Објављено у Политици,1976. др Владета Кошутић, преводилац, професор Филолошког факултета у Београду (Београд, 04. 01. 1926 - 21. 01. 2005)  Подсећања. / Четрдесет година од Лоркине смрти

ЛеЗ 0008283    ГЛАВОБОЉЕ ПОСЛЕ САЈМА КЊИГА. - Овај текст Милана Влајчића, новинара "Политике"  писан после београдског сајма књига  (штампан пре четрдесетак година), актуелан је и данас. Шта се променило у држави Данској? Да ли је створена кључна карика између књиге и потенцијалних читалаца?  ГЛАВОБОЉЕ ПОСЛЕ САЈМА КЊИГА

ЛеЗ 0008284    Из птичје перспективе. Тридесет година од смрти Жарка Васиљевића / Драшко Ређеп  (Факсимил)  Тридесет година од смрти Жарка Васиљевића / Драшко Ређеп

ЛеЗ 0008285    Сава Мосић - Бабејићева Песма  Сава Мосић - Бабејићева Песма

ЛеЗ 0008286    Чуда Хомоља   Чуда Хомоља

ЛеЗ 0008287    Тања Пауцановић игра док свира. - Тања Пауцановић игра док свира

ЛеЗ 0008288    Тања Пауцановић на Виолини

ЛеЗ 0008289    МЛАДА СВИРА ВИОЛИНУ НА СВОЈОЈ СВАДБИ. - Објављено је 07.06.2015. Невена Савић на својој свадби засвирала виолину за свог изабраника Миодрага Добросављевића, али и за остале пријатеље на весељу.  Невена Савић на својој свадби...

ЛеЗ 0008290    Снежана Бабић на свадби у Мустапићу - стари ВХС снимак   Снежана Бабић на свадби у Мустапићу

ЛеЗ 0008291    Mikica Krstic - Sus, sus, la kulmja mika  Mikica Krstic - Sus, sus, la kulmja mika  

ЛеЗ 0008292    Ekskluzivno! Vlajko Pernic 1993. god. JABUKOVAC  Ekskluzivno! Vlajko Pernic 1993. god. JABUKOVAC

ЛеЗ 0008293    na baciji 4  na baciji 4

ЛеЗ 0008295    МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ ХОМОЉА. ОСАНИЦА, КРЕПОЉИН, БРЕЗНИЦА.. .. МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ ХОМОЉА

ЛеЗ 0008296    МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. - МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. Традиција, историја и култура, једног народа, некада богатог села које се зове Мелница. МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ

ЛеЗ 0008297    ZUMERIJADA 2016 KLADUROVO. - Објављено је 26.07.2016. - ŽUMERIJADA 2016 KLADUROVO. Tradicija, običaji i kultura Vlaha sa Homolja, Mlave, Zvižda i Stiga.  Osma tradicijonalna manifestacija Vlaškog specijalitteta "žmare" ZUMERIJADA 2016 KLADUROVO

ЛеЗ 0008298    Jelenče.....bećaruša    Jelenče.....bećaruša 


********



ЛеЗ 0008299    ИВО АНДРИЋ  "РИЂА" СВЕСКА. – А СТЕПЕНИЦЕ. ... - 1. ИВО АНДРИЋ (1892 - 1975 )1 , Еx Понто , 1918 ; Немири, 1920. Еx Понто, Немири, лирика , Сабрана дјела Иве Андрића , Свјетлост, Сарајево - Младост, Загреб , 1977 (друго издање)
Андрић је читавог живота писао поезију у најужем и најширем смислу речи. Овде је представљен РИЂОМ СВЕСКОМ, објављеном у "Књижевности", бр. 2, 1981, стр. 230 - 231. Приређивач који је објавио те текстове вели :" Из ове свеске у којој, има записа на одвојеним листовима, издвојили смо две целине : СТЕПЕНИЦЕ. Формат : 14 ,5 х 21 цм .Писано на белој хартији. Записи из године 1969."
Намерно сам изабрао, из читавог позамашног поетског опуса Андрића, баш ове редове, из рукописне заоставштине, јер , прво, припадају периоду који се "књижи", друго, јер оживљују из пепела, треће, представљају изврсну "увертиру" за овакву једну књигу која почиње Андрићем а завршава се Леонидом Шејком.
Метафизичка димензија присутна је у Андрићевом творилаштву од његових најранијих дана. НЕМИРИ (1920), који почињу Немирима од вијека отварају се овим реченицама : " У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. - Нису ми биле пуне четири године када сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало. / И ништа ми друго ниси на пут дао. / Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих. / Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио мој пут. / Па како сам могао бити срећан?" У истој књизи Андрић пише : " Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче. / Осамљен камен на жалу има ауреолу и његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види. / Он је као топлина у даху свега што живи. / Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена. / Он је као миран сјај и велика тишина у којој се чује глас који га нијече. / Он тако добро шути да се већ помишља да га нема. / А Он је мирно срце свих атома". Или : " Ја благосивљем , а сјен мојих дланова пада на свијет. / Зашло је сунце и мисо о Богу, и оставили ме сама. / Умор, и задах прашине.. / Вече. Мени се чини да је ово час кад ћу као птица која има неразумљив поглед, одлетјети, заједно са вриском са свијета".  ИВО АНДРИЋ "РИЂА" СВЕСКА


ЛеЗ 0008300    МЕТЛА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ,1. - Библиофилско издање, штампано 2002. године. - Белешка овом издању. Ово је практично 32. објављени наслов Мирослава Лукића (1950). Књига садржи 67 стр.  - плус Информације  о поруџбинама, набавци, претплати и куповини издања "Заветина" (стр. 68 -76).
Преостала 2 примерка (нису више на продају...)

Одломак са стр. 20. КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1

Претресам фијоке радног стола.
Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним...
Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдужње чека, то би биосамо делић Истине.
Ухватио ме је око 4 поподне, обилан пљусак, на Видиковцу... (...)

Овај текст се завршава, речима које не треба подцењивати. Речима које нису можда схваћене.  Неких двадесетак година доцније, када сам ушао у 67. годину живовања, уместо свега што бих могао да кажем, напишем, после свега то би биле те речи, на крају "КОНФИТЕОРА..."

*
Ава, Оче, све је могућно теби; пронесу чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти.
Тако је говорио Онај чија је душа жалосна до смрти.
И нико није остао крај њега и бдио.
Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?
спавају изгледа сви, иако је дошао одсудан час,ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.

Овај крај је Гетсиманија, овај дом је њен симбол. МЕТЛА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ,1.



ЛеЗ 0008294    ПОГЛЕД СА ШОПОТА. - Ово су корице Бележнице у којој је Шоле повремено уписивала понешто, желећи да то једнога дана угледа светлост дана, као одштампана књига, под насловом «Манистра». Записала је 25 страница, ситним рукописом, хемијском оловком. Записивала је и у другим свескама, којих се сећам. Ову сам запазио, неколико месеци након што је преминула. То је нека врста роковника, штампаног поводом «200 година Службениг гласила од Новина сербских до Службеног гласника». На првој страници је записала Марко. Финитор. Па то прецртала. Ту је била и фотографија, Шолетова. Снимљена на самом врху Шопота. Пре две године.
Са те фотографије са врха Шопота, коју је снимио њен братанац Никола, Шоле нас гледа, данас, док преписујемо ове њене записе такве кави јесу. Недовршени, али убедљиви...Гледа нас са највишег врха планине на којој је одрастала. Зашто баш та фотографија. Зато  Ово су корице Бележнице у којој је Шоле повремено уписивала понешто





Нема коментара:

Постави коментар