...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 08. децембар 2016.

НОВИБУСУР - Новине Будућности Сурбита 00416

     



УВОД или Столп раба Божјег Мирослава



... Редакција Едиције Браничево објавила је 1994. године Митићеву поему СТИЛИТИ „из песникове заоставштине „ ( у којој вероватно има још рукописа, које би требало објавити, ако не као посебну књигу, а  онда сигурно као Додатак једном критичком издању изабраних песама  овог занемареног песника). Ево, ускоро ће бити  пола године како су се појавили СТИЛИТИ, а о том објављеном рукопису из Митићеве заоставштине није објављен ваљанији  критички приказ, али се зато ( у међувремену) писало о песницима много мањег формата и значаја. Врло чудно и симптоматично, имајући у виду околност да СТИЛИТИ спадају у једну од најбољих Митићевих књига. Митић је СТИЛИТЕ завршио 1981. године и нису могле бити објављени све до јуче, из разлога  који су тешко схватљиви. Нова подмлађена редакција Браничева на челу са Г. Александром Лукићем, објављјући Митићев рукопис  из заоставштине, учинила је изузетно  частан чин, спашавајући  образ српских издавача пред будућношћу. То је био књижевни догађај првога реда у протеклој 1994. години, али то је регистровала, нажалост, само штампа, не и (текући) књижевна критика. Она, дакле, има “ преча посла.“Шта се, заиста, дешава са текућом или  новинском књижевном критиком; шта, уопште, са савременом српском књижевном критиком?Објављјући, по седми пут, једну од књига С. Митића, редакција Браничева испунила је део свога дуга, који би, барем редакције књижевних  часописа у унутрашњости земље, морале имати према ауторима, живим или мртвим, из  свога најближег окружења.....
Митићева „поема“ СТИЛИТИ почиње посветом „Његошу захвалница / Опрост иштући / За начин песмин“ и стиховима:Трајем човек/Ко онај на ступу/ Суочице / Сваком невремену // Где не има/Оца и стараца/ Нити има / Смејне деце слатке // Где не има / Дуба гранатога/ Нити има / Хлада нит уклона, а завршава се стиховима: Осука се / Лепа кругља земна/ Размота се / Ко од магле клупно //  Као да се /Избројало једно / Време да се / У друго уточи. // Три пут себе / Надумно окренух / Три пута свесвет /Собом премештуће // Разломиће / Црно усудиште / Одолеће / Небу угнутоме // Објавиће / Срце јасан човак.                            Због чега стишки песник Митић „опрост“ иште од горског песника Његоша, аутора спева Луча микрокозма? Да ли због „начина“ на који је састављена , створена његова „поема“? И да ли су СТИЛИТИ поема, или (метафизички) спев, написан у оном извандредном зрелом замаху у коме су написана два претходна ванредна и недовољно протумачена спева :Луча микрокозма и Дивно чудо М.Павловића? Између првих и последњих строфа, по много чему изузетног и јединственог Митићевог спева СТИЛИТИ , стоји читав један свет, обележен трагичним осећањем живота. Стоји ступ, столп, стуб. Спев је могао понети наслов СТУБ, или СТУП, који представља један од основних стубова небеског симболизма, ВЕРТИКАЛУ СВЕТА, СВЕТСКИ СТУБ, axis mundi , universalis columna. Издавач, изменивши наслов рукописа не би оштетио аутора; напротив, пошао би за  унутрашњим налогом аутора. Писан последњих година живота, овај спев представља уједно и Митићев песнички тестамент,  завештање. Па ипак, и под насловом под којим је објављен, Митићев спев не губи нешто много. Симеон Столпник, духовник из 5. века, припадник оних духовника који су проводили живот на високим стубовима , како би били ближе Небу, „јунак“ је Митићевог метафизичког спева, али „јунаци“ су овог спева и други подвижници: они из 20 века. Па према томе, „јунак“ је овог спева и сам песник. У ствари, прави јунак Митићевог спева је СТУП, СТОЛП, СТУБ. Јер, стуб је – ослонац. И кад куди савременике, зло времена и усуда, Митић – на крају свога живота- не пише памфлет о Страви епохе ( реч је о песнику који је гледао много дубље и даље, у прошлост и  будућност!) . Митић је стварао СТИЛИТЕ чезнући за СТУБОМ. Народу ( зар се не може рећи исто и за песника? ) који је изгубио пастира и одбранитеља, који беше непоколебиви столп вере и слободе христијанске (како рече Његош), треба ОСЛОНАЦ . Ослонац је СВЕТСКИ СТУБ. Митић је, као творац СТИЛИТА, имао пред собом Свевреме, Свезначење, Свечовека.
(Више: Светски стуб )


*

Понекад помишљам: како би добро било да тамо где сам одабрао да буде Музеј заветина под ведрим небом, да тамо буде и једна црквица српска, православна, на брежуљку и један ступ, столп, који би симболизовао, ступ на коме проводим инокосан највећи део свога живота. Столп а не кула крај малог православног укопног храма. Нисам само ја на том столпу, био је и покојни С. Митић,од песника, и још неки монаси, колико знам. И можда би због тога Слава музеја Заветина под ведрим небом требало да буде овај дан Преподобног Алимпија Столпника, који је дао праобразац понекима који су се издвојили не себе ради него Бога ради....

Београд, петак 9. децембар 2016 (по старом православном српском календару 7525), Свети Алимпије Столпник...     М. Лукић

_________________________________


Српска православна црква и верници прослављају 9. децембра (26. новембра по јулијанском календару) преподобног Алимпија Столпника. Као крсна слава појављује се најчешће у Босни и то у власеничком, сребреничком, градишком и дубичком протопрезвитерату.
Свети Алимпије Столпник је рођен у Адријанопољу, граду Пафлагонијском, и од малена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати.
Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења.
Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки, а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

БЕСЕДА

о циљу разделења дарова, служби и звања 
Да би се свети усавршили, на дјело 
службе, на сазидање тијела Христова
 (Еф. 4, 12). 
Зато је Дух Свети разделио дарове, и учинио једне апостолима, друге пророцима, друге опет благовесницима, и пастирима и учитељима, – да би се свети, тј. верни хришћани, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене, те је једна част и служба родитеља, друга част и служба одраслих синова и кћери, трећа част и служба неодрасле деце и слугу, но све укупно служи на корист једно другоме, тако и у дому Божјем, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово, црква Божја света. Сваки верни, помогнут од других, расте и развија се као члан тога тела, у светости и чистоти, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело, од почетка до краја времена, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи па до Суда Страшнога, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала, од цигаља живих, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту, све прекрасно, у целини и у деловима. Ево, браћо, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших.
 
О Господе Исусе, човекољубиви Господе наш, не одбаци нас као лошу грађу, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно.
Теби слава и хвала вавек. Амин.  - ИЗВОР: Св. епископ Николај жички, „Охридски пролог“.


*
ЛеЗ 0008651        172 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. -  ... Елизабет БЕРЕТ БРАУНИНГ (1806-1861). - Елизабет Берет рођена је 6. марта 1806. године у Дурхаму, као најстарије од дванаесторо деце Едварда Берета и Мери Грејем Кларк. Њен отац је 1809. године успео да заради на увозу шећера са плантажа на Јамајци и купио је доста земље у Ледберију, округ Хирфордшајр. Елизабета је добила одлично кућно образовање, какво је следовало имућним госпођицама њеног времена. Прве песме написала је између своје шесте и осме године. У четрнаестој години објавила је дугу песму "Битка на Маратону", чије је објављивање платио њен отац. У то време већ је читала латинске и грчке класике на оригиналу, као и Дантеа на италијанском. Знала је и хебрејски језик. Године 1826. објавила је своју прву књигу "Оглед о Уму и друге песме". На ту књигу су пажњу обратили студенти грчког језика, Бојд и Прајс, који су с њом започели преписку. На Бојдов предлог превела је Есхиловог "Прометеја" (објављен је 1833. године; она је превод прерадила 1850. године). Укидање ропства раних тридесетих година осетно је смањило приходе песникињиног оца и породица се, због тога, током тридесетих година, три пута сели, напокон се доселивши у Лондон. Тамо Елизабета наставља да пише, песме и драме, дописујући се са литерарним личностима свог доба. Године 1838. објављује збирку "Серафим и друге песме". Исте године стање њеног здравља је присиљује да отпутује у Торвејк, округ Девоншајр. Са њом је њен брат Едвард. Едвард ће се, ускоро, утопити у бродолому. Елизабет тешко преживљава овај ударац;  и сама скоро да постаје инвалид - пада у постељу, и више од пет следећих година виђа само неколико најближих људи из породице. Но, и даље пише. Године 1843. и 1844. објављује књиге које ће је учинити једном од најпопуларнијих песникиња свог доба - "Дечји плач", "Драма изгнанства", "Песникове визије" и, поготово, "Песме" из 1844. године које надахњују песника Роберта Браунинга да јој напише колико воли њене песме ... 172 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА
ЛеЗ 0008701        173 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. -  ... КЊИЖЕВНОСТ И ДРЖАВА. Ево једне корисне рубрике,саослонцем на занимљиву грађу.Факсимил кратког и поучног чланка из београдске „Политике„. Колико се променио тај однос КЊИЖЕВНОСТ-ДРЖАВА у последњих 111 година? Изволите, аргументујте. Радо ћемо публиковати духовите и чињеничне осврте    173 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА






*
ЛеЗ 0008649 „И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље.“ Никола Тесла / Бисерка Вучетић
Јуче у 10:36

С времена на време, у ретким тренуцима, велики дух открића силази на земљу, да саопшти неку тајну која треба да унапреди човечанство. Бира најбоље припремљеног, најзаслужнијег
и шапуће му тајну на ухо. Драгоцено сазнање долази као бљесак светлости.
Кад схвати скривено значење,
срећни изабраник види
чудесну промену:
пред његовим усхићеним очима
је један нови свет,
једва да наслућује сличност са старим.
То није пролазна илузија,
пука игра његове разигране маште
или фантом од измаглице
која ће се разићи.

ЛеЗ 0008650   У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА, политичка, културна, истинска, свеобухватна...  - одломак из романа  Мирослава Лукића МЕСЕЧЕВА СВАДБА - Мобаров институт:ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2002, стр. 99- 105.. - (...)
У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА, политичка, културна, истинска, свеобухватна, коју би чинила велика заједница некомпромитованих и млађих компетентних људи. Дај Боже, да се појави коиначио, да се избори и да ПОЛИТИЧКИМ средствима уклони све оне који су се годинама служили, и у позицији и у тзв. опозицији, речииком слаткоречивих обећања!
Дај Боже да се не понови историја, још једном, и да пружену прилику не искорисге ИСТИ, најгори, најспорнија могућност, стара и жилава као пиревина! Историја обилује примерима регресије; њено кретање је често било праволинијско! 
Моје родно место је, као и већина других места по Србији, било у шоку и мраку: у неизрецивом стравичном муку и често обасјано сабласно лепом пролећном месечином. Чинила ми се језивом, месечина, јер су онда бомбардовања била чешћа, разорнија, масовнија. Колико сам само ноћи пробдео будан: нисам могао да заспим, ништа нисам могао да учиним. Гледао сам у небо и слушао ту стравичну тишину.
Прекинуо  ју је први добровољац који се вратио са Косова, мошуљ Фок, пуштајући музику из своје куће и преко дана и преко ноћи. Па и онда када је грмело и када су брујали авиони... 
Око два по поноћи. Слушао сам Радио Слободна Европа до малопре. Чуо сам реакције политичких странака на одлуку скупштине Србије - СПС, Јула, СПО, Нове демократије, Демократске странке и других..
Било је директно укључење.
Запамтио сам речи Драгана Веселинова, Ненада Чанка, генерала Вука Обрадовића, које су непрестано етикетирали у српским провладиним медијима као издајнике и отпаднике.
Говорио је и један полигички првак Албанаца; рекао је да Срби треба да дају Вилија Бранта, који ће тражити опрост и добити га.
Одједном сам заплакао.Та иста скупштина која је 23. марта гласала за рат, сада гласа за мир! Какви су то људи? Ако имају имало части, зашто се не повуку?Србија је због своје политике дотакла дно пакла и економског и биолошког уништења.У целини узев Срби су награбусили и напатили се, и у овом бесмисленом рату и у претходних десетак година, горе него после Косовског боја! ... одломак из романа Мирослава Лукића МЕСЕЧЕВА СВАДБА

ЛеЗ 0008668   У СМЕРУ ВРТЛОГА / Владимир Јагличић. -  Мирослав Лукић: МЕСЕЧЕВА СВАДБА, роман.  Издавач «Заветине», Београд,1999. -  ...Лукић је «апсолутни» писац чијем списатељству тешко можеш накачити жанровску одређеност. Његове песме, есеји и проза се у потпуности преплићу. Будући да не пише увек на истом нивоу,вредност његовог рада иде од хронологије догађаја до дубоких увида и умних закучака о судбини појединца,епохе и света..... У СМЕРУ ВРТЛОГА / Владимир Јагличић

ЛеЗ 0008669   Промоција романа Мирољуба Милановића  02.12.2016.     Промоција романа Мирољуба Милановића

ЛеЗ 0008670   Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА. - Запис. 18. фебрура 1977, Радовча (Црна Гора). -  Извор:ДНЕВНИЦИ И БЕЛЕЖНИЦЕ БЕЛАТУКАДРУЗА (Документационо информациони Центар СЗ, Соба рукописа). - Ово је(за)писано пре четрдесет година. У једној свесци, коју сам, као и обично, вукао свуда за собом у унутрашњем џепу;свесци која је почела да се распада од старости још пре десетак година. Када сам своје бележнице и рукописе селио од једног стана до другог, од једног места до другог. Толико тога има;преписивати и стоти део, било би много; сада у овој технолошкој ери то се може и овако. Рукопис је можда нечитак, да: извињавам се због тога; писао сам на логоровању под шатором...Сетио сам се тих дана - када смо гађали из ЛПА топова на пустој планини, са које пуца у рано јутро  или у залазак леп поглед у даљину...Поздрављам те, Црна Горо!Радовче!   (4. децембар 2016.Београд Запис. 18. фебрура 1977, Радовча  

ЛеЗ 0008658   Лист Време. -  Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, дневно. "Време" је имало и додатак "Дечје Време", "Женски свет", "Време-Недеља", "Време-Четвртак" и "Време од недеље до недеље". Био је то дворски и радикално-режимски лист.   Лист Време

ЛеЗ 0008659   КЊИЖЕВНОСТ И ДРЖАВА. Ево једне корисне рубрике,саослонцем на занимљиву грађу.Факсимил кратког и поучног чланка из београдске "Политике". Колико се променио тај однос КЊИЖЕВНОСТ-ДРЖАВА у последњих 111 година? Изволите, аргументујте. Радо ћемо публиковати духовите и чињеничне осврте  КЊИЖЕВНОСТ И ДРЖАВА

ЛеЗ 0008660   Листајући старе и пожутеле новине.  НЕПОГОДА У СРБИЈИ, пре 106 година. Последњи извештаји о великим поплавама у Пеку, Стигу и Ресави  Листајући старе и пожутеле новине. НЕПОГОДА У СРБИЈИ

ЛеЗ 0008661   ТРАМП ПРАВИ НАЈВЕЋУ АРМИЈУ ИКАДА И КРЕЋЕ У СИРИЈУ - Амери,Руси,Турци зај... ТРАМП ПРАВИ НАЈВЕЋУ АРМИЈУ

ЛеЗ 0008662  ТРАМП ЗА НЕЗАВИСНУ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ?!  ТРАМП ЗА НЕЗАВИСНУ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ?!

ЛеЗ 0008663   ИНТЕРВЈУ: Светозар Радишић - Ватикан је светски центар сатанизма и обожа... Гост емисије "Интервју" био је господин проф. др Светозар Радишић, пуковник Војске Србије у пензији. Експерт за стратегију и војну доктрину, борбену готовост, „сведимензионалну одбрану“, „психолошки рат“, „неоружане облике агресије“ и „нови светски поредак“. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о агресији на Србију 1999. године, како владари из сенке владају светом, зашто су убијени Џон Кенеди и Зоран Ђинђић, да ли је Србија окупирана 5. октобра 2000. године, како се манипулације користе као ратна стратегија, како изгледају тајне америчке војне базе у којима се проучава контрола људског мозга, да ли постоје ванземаљци и колико су тачне приче о неидентификованим летећим објектима (НЛО), шта стоји иза пада НЛО-а у Розвелу и шта је проблем у таквим тврдњама, да ли је Земља равна плоча и како се те тврдње могу доказати, зашто је забрањен приступ Антартику и шта се тамо скрива, да ли је Никола Тесла одговоран за експлозије у Сибиру, да ли се рак може вештачки изазвати и да ли је Уго Чавез убијен баш на тај начин, колико су опасни мобилни телефони и друге модерне технологије, колико су људи данас везани за интернет и колико је то сигуран начин за чување података, да ли је тачно да је интернет измишљен у Пентагону, како изгледају масонске ложе данас и како оне врше одабир чланова, да ли је Светозар Радишић некада био члан масонске ложе и какве обавезе на себе мора да преузме човек који жели да постане масон, да ли српски патријарх подржава сатанизам тиме што сарађује са папом и зашто је Ватикан светски центар сатанизма и обожавања ђавола, која је разлика између црног и белог папе, како је могуће да језуит постане бели папа, зашто свету прети велика опасност од језуита, да ли је црни папа владар света из сенке, како Стари Египат и њихова магија повезује цео свет данас, да ли се континуитет масонерије вуче још из времена Старог Египта, зашто други народи не знају истину о Винчи и о Лепенском виру, да ли је српски народ најстарији на планети и како то доказујемо, да ли је Александар Вучић свестан моћи коју има као владар Србије, зашто је "Београд на води" претња по будућност грађана, шта Светозар Радишић највише замера Александру Вучићу, да ли српском народу прети изумирање од беле куге, ко уништава Војску Србије и претвара је за друштво за заштиту од поплава, зашто Војска Србије није дорасла изазовима са којим се наша држава суочава, али и о бројним другим занимљивим темама. Интервју је снимљен 30.11.2016. године у нашим просторијама, у Београду.

ЛеЗ 0008664   ОТАЏБИНИ / А. Толстој.  – Политика, 1910 .... ОТАЏБИНИ / А. Толстој.

ЛеЗ 0008665   Листајући пожутеле новине. Ппокушајте да се снађете у овим факсимилима....Или ПОП И ТРГОВАЦ КОПАЈУ БЛАГО ПОП И ТРГОВАЦ КОПАЈУ БЛАГО


ЛеЗ 0008666   ОГРОМНОСТ:Генеалогија, Завичај, Језик / М. Лукић. – Ранко Соколовић, АГНА И МАКАРИЈЕ, Службени Гласник, 2000, песме (приказ). - ОГРОМНОСТ:Генеалогија, Завичај, Језик / М. Лукић. – Ранко

ЛеЗ 0008667   Подсећам... -     Желео бих још једном да Вас нешто замолим и подсетим на самом крају ове 2016. године, надајући се да ћете уважити ову молбу и подсећање. На адресу  издавача стиже (недељно и месечно)  много више прилога, но што су „Заветине“ у ситуацији да публикују. Стижу не само прилози бивших  чланова „Групе Зз“, већ и нечланова. Да би све оно што стиже могло да буде  (прво прочитано, па потом)  публиковано, потребно је и више времена и барем још једно  два-три помоћника оснивача и главног уредника. Зато – молимо -  за стрпљење, и за уважавање  и ове околности :  „Заветине“ нису  трак-трак.веб издавач! Сви прилози који стижу пролазе уобичајену уредничку процедуру, за коју је потребно времена. Подсећам: од оног момента када су  „Заветине“ изашле из  издавачког гета, дословно,  број прилога који пристижу се повећава из недеље у недељу, тако да се не може – и да хоћемо – све  објавити према очекивањима наших сарадника, а пре свега Подсећам... 





*
ЛеЗ 0008575 Едмунд СПЕНСЕР (1552-1599). - Едмунд Спенсер родио се у породици кројача, у Лондону. После трговачке школе, студирао је на Кембриџу. Године 1570. отпутовао је у Ирску, као секретар нове енглеске управе. Године 1579. и 1580. учествовао је у борби против ирских побуњеника, за шта је, после гушења побуне, награђен поседима у Кантри Корку. Био је један од миљеника краљице Елизабете (као писац спева "Дивна краљица" који му је донео пензију), припадник високих кругова, иако је краљичин лични секретар, лорд Бергли, био његов љути непријатељ. У Ирској га и данас сматрају песником са "геноцидним идејама" кад је ирски народ у питању (написао је памфлет о томе како управљати Ирцима, где препоручује најсуровије методе, рецимо тактику "спаљене земље" итд). Пријатељевао је са песницима Сиднијем и Гревилом, са којима је основао књижевни клуб "Аеропаг". Године 1591. постао је поета лауреатис. Почетком Деветогодишњег рата, 1598, његов дворац Донерајл у Норт Корку је спаљен, а у пламену је изгорело песниково најмлађе дете. Легенда каже да је у нападу настрадала и Спенсерова супруга Елизабета Бојл. Рушевине дворца стоје и данас. Спенсер се вратио у Лондон, где је умро, 13. јануара 1599. године. Спенсерову поезију волели су Вордсворт, Китс, Бајрон и Тенисон, а он сам обожавао је Чосера.   Едмунд СПЕНСЕР (1552-1599).

ЛеЗ 0008624   Томас ЧАТЕРТОН (1752-1770). -  Томас Чатертон рођен је 20. новембра 1752. године у Бристолу. Отац песников Томас, кога су називали музичким генијем и који је и сам био песник, умро је четири месеца пре синовљевог рођења и мати је сина васпитавала сама. Већ у дванаестој години писао је поеме за које је говорио да су средњевековни записи извесног Томаса Роулија, имагинарног монаха из петнаестог века, чије је рукописе пронашао у Бристолској цркви.... С временом, писао је све више и боље, па се и глас о измишљеном Роулију ширио. То је једна од првих великих мистификација у енглеској књижевности – наредна ће припасти Џејмсу Макферсону (1736-1796) који је своја дела, настала на основу старих митова, објављивао као рукописе легендарног келтског песника Осијана, из трећег века. Чатертон је уверио неке тадашње издаваче и антикваре да је реч о оригиналима, јер је сопственом руком брижно исписао стихове у маниру петнаестовековног песништва, заједно с насловницом и именом Томаса Роулија на свесци "његових" песама. Послао је неке такве ствари чувеном прозаисти Хорасу Волполу и овај се ласкаво изразио о њима. Потом је, охрабрен, априла 1770, предузео пут у Лондон, где је намеравао да пише за престоничне новине. Но, за стихове, а поготово стихове младог провинцијалца, и тада су плаћали мало, готово ништа. Мајчин и сестрин новац који је понео са собом брзо је потрошио. Његова сусетка, г-ђа Крос, која га је повремено хранила, касније је сведочила да и по три дана не би ништа јео. Чатертонове песме нико није хтео да штампа и он је испио арсеник, 24. августа 1770, с непуних осамнаест година. Сахрањен је у лондонском кварту Холборн, али је то место, касније, прекопано. Постоји непотврђена верзија да га је, у међувремену, тајно сахранио његов ујак Ричард Филипс   Томас ЧАТЕРТОН (1752-1770).

ЛеЗ 0008643   Из "Португалски Сонети" - Елизабет Барет БраунингОбјављено је 23.08.2011.
Как Те обичам? Чуй изповедта.
Обичам Те с онези висоти,
на своя Дух, когато полети
в безкрайния простор на Вечността,
Обичам Те и тъй - със нежността
към простите неща - към Слънцето и
светлината на свещта.
Обичам Те като човек, жадуващ Свобода
и искрено отричащ гордостта.
Обичам те със страст, родена в мен
от стари рани, и със детски плам,
Обичам Те с любов на минал ден,
и паднали светци - и още, знам,
с дъха, смеха, сълзите.
В смъртен плен щом падна,
ще те любя и оттам.

Елизабет Барет Браунинг

ЛеЗ 0008656   Волт ВИТМЕН (1819-1892). - Волтер Витмен рођен је 31. маја 1819.  године у Вест Хилсу, на Лонг Ајленду. Његови родитељи били су квекери. Волт је био друго од деветоро деце. Кад је имао четири године, породица се преселила у Бруклин, живећи у оскудним условима. Витманово детињство било је тешко и сиромашно. Касније ће рећи да је једини срећан тренутак његовог живота био кад је маркиз де Лафајет посетио Бруклин, 4. јула 1825. године - подигли су га да пољуби маркиза у образ. Формално образовање напустио је у једанаестој години, да би почео да зарађује за живот. Најпре је служио као потрчко у две адвокатске канцеларије, а потом се запослио у штампарији "Патриота", па код штампара Вортингтона у Бруклину и напокон у штампарији Лонг Ајленд Стар, где повремено, анонимно, неке од својих првих стихова шаље "Њујорк Мирору". У шеснаестој години прелази у Њујорк да ради као словослагач; једва саставља крај с крајем, поготово кад наступа прва од великих америчких рецесија, такозвана "панична 1837. година"; те године су изненада пропале све банке и привреда запала у рецесију дугу пет наредних година. У мају 1836. с породицом се сели у Хемпштад, на Лонг Ајленду. Покушава поново да похађа школу, али се две године касније враћа у Њујорк где штампа сопствене новине, "Лонг Ајлендер"....

 Уличној проститутки

Не стиди се, не околиши са мном – та ја сам Волт Витмен,
штедар и снажан, као Природа.
Док те Сунце не одбаци, нећу одбацити тебе,
док воде не одбију да светлуцају због тебе и лишће
  док шуми за тебе, речи моје неће одбити да заблистају
  и да зашуште за тебе.

Девојко, обећавам да ћу ти доћи у наречен час,
  достојна буди да ме дочекаш.
Наређујем ти да будеш стрпљива и блага,
  док не дођем код тебе.

А дотле те поздрављам многозначајним погледом,
  да ме не заборавиш.  Волт ВИТМЕН (1819-1892).


                                                         




*

ЛеЗ 0008584   Милутин ПЕТРОВИЋ. Стихија  Милутин ПЕТРОВИЋ. Стихија

ЛеЗ 0008585   Александар ПЕТРОВ   [ ЧАС  ИЗ   СЛОВЕНСКЕ ПОДСВЕСТИ ]  ЧАС ИЗ СЛОВЕНСКЕ ПОДСВЕСТИ

ЛеЗ 0008586   Адам ПУСЛОЈИЋ.-  [НОВИ ГВОЗДЕНИ САД] 
                                За Ненада, трагом Васковог
                                  наслова за књигу   НОВИ ГВОЗДЕНИ САД 
 

ЛеЗ 0008587   Миодраг  ПЕРИШИЋ. ВОЈСКОВОЂА  ВОЈСКОВОЂА   

ЛеЗ 0008588   Јован ПЕЈЧИЋ. КРСТ   КРСТ


                                                           




*
ЛеЗ 0008607   "Вавилон ће горети.." 26. новембар 2016. 10:20 #4303691
Свремни Руси су свесни шта би их чекало када би САДе успеле да их баци на колена и оно што се догодило СФРЈ, Ираку, Либији, Сирији и Авганистанубила би дечија игра. Растурању Русије и понижавање њеног становништва (које "до јуче" није знало за дрогу, коцкарнице, параде противприродногблуда и све у спрези са политичарима) било би бескрајно. Ова земаља, по величини континент за себе, има наш пример и све шансе да спасе свет ако само буде будна и на време спречи 5. колону иза својих леђа!    (Коментар на чланак  Путина не заустављају ракетни системи. -Бранко ВЛАХОВИЋ | 26. новембар 2016. 09:09) 


ЛеЗ 0008633  (М. Саичић* – М. Лукићу)  09.09.2016, 22: 29. -  (Ранко Соколовић* – М. Лукићу)   09.09.2016, 22: 25   (М. Саичић* – М. Лукићу) 09.09.2016, 22: 29. ....

ЛеЗ 0008634   УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, петнаест година доцније. -  Одломци из Дневника
Недеља, 28. VII 2002. 5:40. (Библиотека у Мишљеновцу.)
Грозница.Треба се вратити у кревет.Што ти трезан мисли, то ти пијан каже. Млађи син заспао згрчен, у трпезарији. Јутро. Петлови. Сенице.
Везане су ми руке. За шта да се ухватим?
Сеница. Шљива испред балкона. Ено, сеница скакуће испред врата. Стигла чак на праг.
Покушавам да разумем.
Зеленило шимшира, ко јед. Пролазност и трагичност живота. Сав тај шимшир је засадила покојна мајка. Надживео је. Надживљава читаве генерације.
Хорови. Петлова. Али ће доћи дан кад више неће кукурикати.
Нико ме није разумео - у то сам уверен.
Завршио сам... До октобра ће бити одштампани моји Сабрани радови (Уметност махагонија).  Одломци из Дневника


ЛеЗ 0008635   СТАРАЦ КОЈИ СЕ ПОДМЛАДИО / Властимир Станисављевић Шаркаменац
Мислим да сам се пресељавао из најмлађег узраста у следећи. И баш на самој међи од сна и јаве, у лажигаћама, док сам несигурно селио равнотежу стајања, час са једне, па на другу ногу, саже ми се старац и дохвати ме једном шаком за оба обрашчића, прозборивши нешто што ми није било знано као реч. Потом, кад виде да сам се учврстио, помилова ме по коси, и неста као што нестају слике из сна у тренутку кад се отворе очи  јаве. Почео сам у том новијем узрасту већ разликовати дедину кућу од лубенице, девојку од старице и виноград од теразија. Памтим то, јер баш са таквим једним теразијама поново сам видео истог старчића док сам у лојзуузбирао гроздове кербомета и ћибрика и стављао их на овећи лист са гиже да се не упрљају на земљи. Старчић је покупио све гроздове, ставио их на један тас теразија и видео сам како је та страна отежала. Осмехнуо се и тад их вратио, један по један, на винов лист, благо ме гледајући, као да је хтео да зна шта ћу онда урадити. Ја сам их узимао исто тако, једног по једног, одувавао са њих, ако је било, оно мало земље и „зобао“ их, али не зрно по зрно, већ „два по два“. Памтим те очи на мојим очима, и те руке на мојим раменима, кад су ме стегле и ставиле да седнем на руб неке чудне свиласте му хаљине, као скут неке предивне девојачке спаваћице од кринолина, што ју је имала једна моја даља сестра, чија је баба, а сестра мога деде, отишла далеко, удвши се, у Америку, па је спаваћица отуда и стигла. Кад сам се добро најео некалемљенога грожђа, добри старац ме је поново усправио, благо погледао и нестао као и први пут, без речи, као из сна. У том посебном погледу прочитао сам неком дечјом памећу да старчић није мерио тежину мог набраног грожђа, то је могао да процени, угледавши гомилицу, него као да је кантаром мерио душу којом сам узбирао гроздове, јер док је одлазио онај тас на теразијама у његовој руци још је остао нижи. А једном смо опет чували стада оваца под планином. СТАРАЦ КОЈИ СЕ ПОДМЛАДИО
ЛеЗ 0008644   ОЛТАР МЕЂУ БОГИШИМА И БОЖИЦАМА НЕБЕСКИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ. -  (Недељко Богдановић: ОЛТАР У ПЛАНИНИ, Хаемимонтана Галаксианис, Библиотека Самовило, књ.4. Ниш, 2016.) -  Збирка песама Олтар у планини Недељка Богдановића (Бучум, 1938), доктора филолошких наука (предавао старословенски језик, историју језика и дијалектологију) и аутора више песничких и других приређених књига нарочито у пољу лексичких истраживања, је чудесно опојна књига о сазнању, о надама и намерама, које „кваре“ и најдивније редове опозитних појава: свануће-смркнуће, цветање-зрење, облачење-разведравање... И њихове најексклузивније тетиве и синапсе на спојевима складова и ритмова послова природе на непрестаној обнови света, при чему се и сам песник приказује као незаобилазни део језика те фасцинације. Читајући са посебном пажњом овај рукопис осетио сам дубоко унутрашњи говор радости у напетости да  што брже пређем пут који у структури његовог трајања раздваја почетак од краја. И још више од интезитета те радости испунило ме је задовољство са остварењем „блиског сусрета“ са књигом која плени не само филозофским истицањем фигуре олтара, као места на коме се обавља жртвени обред, него и њеног метафоричког коментара поређења са ликом и естетиком „часне трпезе“ како се иначе олтар ословљава и препознаје у верској култури хришћанства. Отуда и признање о посебности пажње с којом сам прочитао ово политиптично уздигнуто лирско здање трагајући у њему за за симболичким сличностима са остварењима, какве су се стекле у „Генетском олтару“ ..... СТАРАЦ КОЈИ СЕ ПОДМЛАДИО

ЛеЗ 0008645   ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА /  Бела Тукадруз. -  МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ
МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ
 
LAS VILAJET
ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ
ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ

ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО
ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ


ЛеЗ 0008646   “Мудрост ноћне сенке” / Радомир Батуран. - ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског метафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр.
ISBN 86-7346-544-3
CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA
ISBN 0-9686549-1-6
САДРЖАЈ
УВОД
"Мудрост ноћне сенке"
ПРВИ ДЕО
СТАРО СРПСКО МЕТАФ
IЗIЧКО ПЕСНIШТВО
Растко Немањић (Свети Сава)
(1175 – 1235) Слово о мукама
Немањина последња жеља
Слово о уму
Стефан Немањић Првовенчани
(око 1165 – 1227)
Молитва Светом Симеону
Певање похвали твојој
Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош
Теодосије
(средина
XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве
упућено Стефану Немањи
Архиепископ Данило Пећки
(око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим
Молитва у маловременој красоти
Силуан (
XIV век) Слави одбегнув
Јаков Серски (
XIV век) О Синају
Монах из Раванице
(средина
XIV в. – после 1398) Похвале његове венац 


                                                             





*
ЛеЗ 0008652   КАЛАЈИСАЊЕ. - У старије време калајџиски занат је био врло уносан, јер се посуђе од бакра употребљавало по свим кућама. И земљано посуђе се знатно употребљавало, али је свака домаћица желела да има пуне „штице" (полице) посуђа од бакра. Само сиромашне породице употребљавале су више земљано посуђе.Приликом свечаности, на гозбама и народним веоељима земљано посуђе се није постављало на сто. Једини земљани суд који се без зазора износио на сто пред госте бида је „ђувечка". Народ је сматрао да је јело зготовљено у земљаној посуди укусније. Око 1890 г. земљана ђувечка заменила се бакарном. За свадбени „сујиш" (поклон) набављало се само посуђе од бакра: „Да бидат младенци здрави и јаки куту бакар". Посуђе од бакра' „тепсија", разне величине и облика  „котлови" разних величина, почевши од „араније" (казана) од 60 до 90 ока па до једне оке, „тенџера" (шерпа), „тава" (тигања) разне величине, „тасова" (чорбалука) с поклопцима и без поклопаца, „лингера" великих и малих у којима се износи пред госте воће и колачи, „грне" с поклопцем, корита за прање рубља, пекмезарске „таве" у којима се кувао пекмез, „софра-тепсија" на којој се обедовало, „санова" (великих тањира) у којима се износило јело, затим мали „санови" за закуске и за децу, па велики и мали „ђумови" (ђугуни), „ибрици", „џезве" итд. Посуђе од бакра, било да се често или ретко употребљавало, само у извесним приликама, као лингер, јасија-тепсија, мало котленце, итд., морало је бити „калаисано". Чим би се појавила црвена пега на посуди, одмах се издвајала из посуђа да би се „калаисала". У таквој посуди се нису смели држати остаци од јела. Изузетно само слатка јела, као татлија, алва, разне зимнице куване у пекмезу, рацељ, маџун, зрна од грожђа кувана у пекмезу итд. могла су преноћити у таквим судовима без бојазни да ће се затровати од бакра.„Калаисање" судова вршило се двапут годишње. Нарочито је било обавезно да се судови калајишу уочи сеоске заветине („панађира"), кад су долазили гости и рођаци из суседних села, јер је била велика срамота за целу кућу ако би се изнело јело на сто у некалајисаним судовима. Особито се то пазило у кућама у којима је било девојака за удају или момака за женидбу. Свако село није имало стално настањеног „калајџију"... 
ЛеЗ 0008653     РИМСКИ ГРАД НА ЦЕРУ.-  Објављено је 27.07.2013.
Подручје планине Цер једно је од најбогатијих налазишта калаја у овом делу
Европе - потврдили су професори са колеџа Бруклин. Њихови стручњаци,
заједно са Београдским археолошким институтом и уз финансијску подршку
Министарства културе, спроводе истраживање културно-историјског наслеђа и
коришћења рудног богатства на овој планини у праисторији. Планирано је да
Тројанов град, који представља једно од највећих римских утврђења на овим
просторима, буде проглашен за културно добро.
РИМСКИ ГРАД НА ЦЕРУ


ЛеЗ 0008657   Тачка на "Хронологију једног оспоравања" - случај Солободана Јовановића. -  Д0годиће се оно што су генерације слободоумних људи чији културни корени потичу са ових простора, деценијама прижељкивале: Слободан Јовановић биће најзад судском пресудом рехабилитован и ослобођен жига ратног злочинца. Тако ће се дефинитивно завршити "Хронологија једног оспоравања" како је чланком у "Борби", децембра 1989, означен покушај да се помери тачка ослонца "правде" према Јовановићу коју је, књижевник Радован Зоговић још, онако острашћен, тек изашао из победничког партизанског рата, утврдио својим текстом, такође у "Борби", али 1946: "... С. Јовановић је био мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилац четничке сарадње са окупатором, "З" – идеолог." Живорад Стојковић , касније приређивач Сабраних дела Слободана Јовановића у 12 томова, на скупштини УКС, 22 децембра, часно и за то време још увек храбро, изговара ове речи: "Слободан Јовановић није сарађивао са окупатором и зато предлажем да се изврши ревизија процеса Војног суда у Београду на коме је највећи српски правник и историчар, а ништа мање и антифашиста, осуђен на 20 година робије. Била би то прилика да изађу на видело многа историјска и судска документа не само о овом процесу." Професор Правног факултета у Београду Данило Баста, чија је интелектуална аутобиографија везана за изучавање дела Слободана Јовановића, у својој књизи "Пет ликова Слободана Јовановића" Београд, 2003. у одељку "Слободан Јовановић као аналитичар тоталитаризма", дефинише да се почетком педесетих година XX века, научна мисао окренула једном новом проблему, а у њеном средишту је питање тоталитаризма. "Тај ’кратки век’ – пише Баста, на његовом измаку, како су га неки историчари називали и за које је он трајао од 1914. до 1989. године, био је, ипак, довољно дуг да се у њему испоље све страхотне последице тоталитарних диктатура – комунизма, фашизма и нацизма." Јовановић се одмах укључио у расправу о тоталитаризму, јер, како тумачи Баста, он је са сеизмографске истанчаности свога духа и оштрине своје моћи запажања, био, тако рећи "предодређен" да проникне у природу и појаву тоталитарне државе....  случај Солободана Јовановића




одлазак из М.



*
ЛеЗ 0008673   БАЧИЈА   Горњи Бигар 2013  Горњи Бигар 2013

ЛеЗ 0008674   Бачија на Бигару у Лазници 2011  Бачија на Бигару у Лазници 2011

ЛеЗ 0008675   Влашко Вече Кучево 23.02.2007 5deo.flv  Влашко Вече Кучево 23.02.2007

ЛеЗ 0008676   СТАРА ВИОЛИНА - СТАРА ВЛАЈНА  СТАРА ВИОЛИНА - СТАРА ВЛАЈНА

ЛеЗ 0008677   Виолина убија душу -Свадба у селу Тоцка 1.08.2009 Виолина убија душу -Свадба у селу

ЛеЗ 0008678   Миленкова куца у Влаолу  Миленкова куца у Влаолу

ЛеЗ 0008679   Place Dejan, place violina...  Place Dejan, place violina

ЛеЗ 0008687   Civilizacije Pre OPŠTEG POTOPA  Civilizacije Pre OPŠTEG POTOPA

ЛеЗ 0008688   POTRAGA Za MITSKOM  Civilizacijom MU  POTRAGA Za MITSKOM Civilizacijom MU

ЛеЗ 0008689   Biblijski POTOP  Biblijski POTOP

ЛеЗ 0008690   TV Reportaža Blago Srbije STARA PLANINA  Blago Srbije STARA PLANINA




Руже после Св. Аранђела...


*
ЛеЗ 0008684   IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ. - РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052 
ПЛАГИЈАТИ. - РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

ЛеЗ 0008686   Три песме из другог издања "Краљевских инсигнија"  Беле Тукадруза. -  КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 
Не врабац, ни вране, кроз  педесет година
кад  из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши  од његових речи
које чујем:
... Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори... 
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из  мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане - мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу...
            Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова  
КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА


ЛеЗ 0008699   Узурпатор / Бела Тукадруз. - Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине...
Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.
Узео  ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.
Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.
Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет. 
Узурпатор / Бела Тукадруз 
ЛеЗ 0008700   Одложен Селићев позив на суочење - на неодређено време, или...-  Овде ћу умрети, или погинути, свеједно - већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми "пресудити" за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).
Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра  Одложен Селићев позив на суочење
ЛеЗ 0008691   Листајући нове књиге српских писаца -  I.  - Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )
______

(....) Магдалена није знала ни кладенац, ни фронт на који је отац пошао. Мајка Ружица јој је само рекла да је био Битољски регрут и да је умро од сушице. Додала је још: јефтика.
Кад је имала шест година мајка је повела на црноселско гробље, да обиђу гроб оца Манојла. То име јој беше страно и далеко, а она се расплака кад јој се бодљикава дивља купина обмота око њених босих ногу и она угледа ретке капи крви. Плакала је више од страха, него од болова. Омрзла је место и гроб у коме јој непознати отац почива.
А дани детињства су као и сваком сељачком детету, па још и сирочету, били испуњени горчином. Лепе летње топлине и мајчина нежност су често биле смењиване болним тренуцима. Једанпут је то био убод оштрог шљивовог трна у боси табан, а други пут несрећа на Орловачи, коју је за цео живот запамтила.  ... -     = извор: Милисав Миленковић:ДОБА ВЕТРОВА - Београд:Просвета, 2016. - 313 стр.;21 цм. - Тираж- 250. Стр.: 307-308: У Црном селу, сезоном ветрова /Радован Бели Марковић. - Белешка о писцу: стр. 309 -310. - Слика на корицама: Питер Бројгел - Тмуран дан (почетак пролећа).
    "Ова књига је објављена и налази се у рукама читалаца захваљујући донацији Града Пожаревца". (стр.311)
     Лепо и тужно. Ако бисмо кренули с краја, тј од податка и назива слике П. Бројгела, чуди ме како рецензенту није пало на ум да предложи писцу, Миленковићу да наслов слике Бројгела преузме за наслов овог свог романа. То би било корисније од уобичајене ио формалне похвале самом аутору (без обзира да ли би романописац прихватио ту сугестију или не). Миленковићева књига се појавила у години, када некадашња "Просвета" покушава да устане из мртвих, дај Боже и да устане, на првом месту због Библиотеке Великих романа, али и оваквих књига као што је Миленковићева која је добар пример за неку нову едицију обновљене "Просвете" која би агилније и у већим тиражима штампала прозе српских писаца. И евентаулни читаоци овог  одабраног одломка сами се могу уверити, да је реч о књизи насталој у духовном поднебљу једног недовољно откривеног света североисточне Србије, којој је Миленковић поставио огледала свога детињства и успомена. Верујем да ова књига може постаћи не само писце родом из тих крајева него и друге широм Србије, оне сељачке, фалсификоване, потиснуте и скоро уништене, да покушају да оживе тај свет који има патину, снагу пословица прекаљених вековима  и  непоновљивост искуства...  (Белатукадруз)    Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )


ЛеЗ 0008694   ВУЛКАНСКА купа Треске, у атару села Јабланица, код Горњег Милановца... - "Стоунхенџ" изнад Горњег Милановца Борис СУБАШИЋ | 06. децембар 2016. 17:00 | Коментара: 3. - Репортер "Новости" у обиласку остатака тајанствене средњовековне тврђаве Неваде на Тресци. На 735 метара неосвојива утврда која је бранила Рудник. - ВУЛКАНСКА купа Треске, у атару села Јабланица, код Горњег Милановца, крије тајанствено и чудесно утврђење од гигантских камених блокова који на неким местима као честар копаља штрче из тла, а на другим чине зид од огромних камених кавдера, страница дужих од метар, између којих се ни жилет не може увући. Ти природни бедеми, који помало подсећају на чувени Стоунхенџ у Енглеској, повезани су каменим зидовима дебљине метар и по који су готово потпуно окруњени. У центру тог фантастичног пејзажа, на 735 метара надморске висине, налази се остатак кружне озидане донжон или бранич куле, с које су се видели, као на длану, путеви сребра с Рудника који су водили ка југу. Они су ишли поред утврђених градова и деспотских резиденција Борач и Честин у Гружи и даље, ка старом Расу   ВУЛКАНСКА купа Треске 
ЛеЗ 0008702   СЕЛО ГОРЊЕ ГАРЕ - ОПШТИНА ЦРНА ТРАВА / ПРАКТИЦА ДВЦ 10.1 ХДМИ РЕЦОРДИНГ  СЕЛО ГОРЊЕ ГАРЕ

ЛеЗ 0008703   4.000€ за једну песму!!!

ЛеЗ 0008693   Листајући нове књиге српских песника. -   Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО - Реавнитељ, Ниш, 2016.  - 62 стр. , 21 цм. тираж - 1000 пр.  -  Песме РАМПА У КОНЧУЉУ; МАРШУТА НАРОДНОГ БЛАГА  Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО

ЛеЗ 0008692   Млади фрулаши - Квадратура круга РТС  Млади фрулаши


Документационо информациони Центар СЗ (ВЕЛИКА МАГАЗА), Звижд, око Св. Аранђела 2016.




Следећи број излази као свечани двоброј уочи нове 2017. године

Нема коментара:

Постави коментар