...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 24. фебруар 2014.

О књизи Бранислава Зубовића /Чедомир ЉУБИЧИЋ



ВЕНЧАЊЕ МАШТЕ И ОСЕЋАЊА
( Бранислав Зубовић: Носталгија будућности, Граматик, Београд, 2013)

Над модерним човеком или, да се тако изразим, цивилизованим хомосапиенсом надвила се опасност и претња којима некадашње генерације нису биле изложене, бар не у толикој мери. Развојем мас медија данас смо сведоци у шта се претворила библијска порука: у почетку беше реч – у неодговорно брбљање без краја и конца. Заправо, реч је постала оружје, слично тољази праисторијског човека које служи да се успостави закон јачег, а онај ко има монопол над речима господар је живота и смрти.
Постоје тренуци када уметник дуже време не може да одреди слике које  у његову душу уноси небески сунчев зрак. Стварајући у таквим условима, он не примећује приближавање једног другог тренутка, оног када завршава свој рад, и тада још један блистав сјај обавештава га о чуду које се десило, обавештава га поезијом – матерњим језиком људског рода.
Човек по природи слика оно што види и како га види, живо, снажно, чудовишно: репродукује га збркано или у реду, онако како га види и чује. Тако распоређују своје слике не само дивљи језици већ и језици напредних цивилизација. Онако како их дају чула, тако их излаже песник, а мера за испевану реч је она бурма којом стваралац венчава машту и осећање, у којима се крију принципи разума, оног чврстог и конкретног разума, за разлику од искључивог и апстрактног.
Бранислав Зубовић је, управо, песник  који у немирне поетске таласе улази конкретним разумом, имајући на уму мотиве који надахњују.
Најновију песничку књигу Бранислава Зубовића (Тузла, 1976), Носталгија будућности, чине нове и изабране песме подељене у два циклуса: Лирско следовање и Бели немир. У првом циклусу су песме везаног, а у другом песме белог стиха. Тако конципирана књига не доказује ништа друго до да се поезији не може приступити са пола душе.
Песма Зимница која отвара циклус Лирска следовања, пред очи нам доноси живу слику  језичког мајсторства. Већ поменута моћ за праву меру речи овде долази до пуног изражаја, а такође, већ помињани, Зубовићев конкретан (здрав) разум најбоље су оружје против отмичара смисла и вербалних развратника.
У песми Подстанарска само привидно је у првом плану мука егзистенције, а заправо из ње извире вапај за изгубљеним рајем када су речи имале улогу и задатак да успоставе комуникацију међу људима, подуче неуке или пруже утеху немоћнима. Данас, када је отуђеност човека од сопствене природе и суштине проузроковала апокалиптичне ефекте, речи су се заразиле оном истом лажи која трује душе и савест, незнање је то олакшало, а нејасноћа ступила у службу насилника.
У песми На часу историје, Зубовић, заправо сублимира све страхове, иако је она, невина, ђачка преплашеност пред надолазећим најуочљивија. Проникавши у однос између индивидуалног и бесконачног, Зубовић сав тај вишак исторцизма не увлачи у себе већ га улива у социјално оправдавање сопственог открића.
Песник Бранислав Зубовић је, несумњиво, један од оних књижевних прегалаца чији је ум у стању да утиче на укус читаоца. Таква особеност интелекта кадра је да натера знатижељника да прими дух аутора као неку врсту заразе, да суди о његовом делу са истим расположењем којим га је песник донео на свет.
Зубовић каткад личи и на превејаног коцкара  који вешто крије кључне карте у рукаву  и потпуно неприметно их избацује на сто, онда када му је то неопходно. Такав је, на пример, и његов  филозофски однос према сумњи.
Сиоран је показао да однос према суштинским питањима егзистенције није забран за одабране јер одговоре на њих најпре траже они који сумњају у сопствену сумњу и који су истрошили ограничене залихе молитве, а стварање света за њих је био само први акт саботаже. Баш такве Сиоранове карте овај песнички коцкар вади из рукава и баца их на сто док осталим играчима потамњује блистави дух и претапа се у меланхолију, депресију, нестајање.
У песми Зидање воденице, Бранислав Зубовић, већ поменуто, венчање  маште и осећања уводи под сводове спознаје да поезија аплаудира ономе што наука презире, и обе су у праву, велике идеје нису наше већ смо ми њихов плен, а живети у свету а не замислити се о њему изледа као паразитизам.
Песмом Јутро која затвара циклус Бели немир, а уједно и књигу Носталгија будућности, песник надграђује, већ раније уочене ставове, неоспорном чињеницом да се мера и пропорција у свакој значајној књизи, а ова је то свакако, поистовећују искључиво са лепотом.
Зубовићева поетика, можда, највише подсећа на манирске слике великих мајстора. Свако је ту узет у пуном животу и тако је стављен на платно. Онај који треба да јадикује, јадикује; онај који треба да буде љут, љут је, а онај који треба да моли, моли. Све фигуре говоре, и то гласно и јасно. Ниједна рука се не покреће без потребе, или само зато да би се угодило оку, или да би се испунио простор; сви делови нам говоре једнако снажно, тако да врло често примамо у себе смисао и душу целине.
Бранислав Зубовић, песник дубоко укорењен у традицији али и веома добро огрнут топлим капутом модерних поетских токова и стремљења није од оних који безглаво трче у померање граница. Он одбацује револуционарне промене као бесмислицу и удаљавање човека од своје божанске суштине, а то је перцепција природе и свега у њој јер, како каже, религија која почива на схватању природе нужна је истина живота.
Без те истине, заварани модерним сциентизмом, принуђени смо да тумарамо универзумом без јасног циља и са лажном надом да ће нас опсенарски идеолози одвести на пут избављења. Човечанство се већ толико пута преварило да најмање што можемо да урадимо јесте да им окренемо леђа. А ту нас чека Зубовић и једино што нам је потребно је да испратимо његов узлет до сакралних висина и неслућених дубина (што је исто), јесте духовна отвореност и радозналост. Вреди покушати.

                                                                         

Нема коментара:

Постави коментар