...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 05. јун 2015.

Druidska pećina na vrhu Juhora

, 

druidifeatDruidska pećina koja je otkrivena 1999. godine na Velikom Vetrenu, najvišem vrhu planine Juhor, u blizini ostataka keltskog utvrđenja iz 1. veka pre naše ere, jedina je takva građevina u jugoistočnoj i najvećem delu srednje Evrope. Sve do pre par godina pretpostavljalo se da je ovaj objekat hram ili grobnica, da bi profesor doktor Milorad Stojić iz Arheološkog instituta u Beogradu utvrdio u koje svrhe je pećina zapravo korišćena.
Prema Stojićevim rečima, objekat od megalita za koji će se kasnije ispostaviti da je druidska pećina pronađen je tokom snimanja dokumentarnog filma o juhorskom keltskom utvrđenju, na terasi ispod bedema. Otkrio ga je Života Milanović, jedan od saradnika na filmu, i o tome obavestio Stojića u pauzi snimanja.
druidiivdruidivUlaz u druidsku pećinu na Juhoru (levo) i jedna druidska pećina u Francuskoj (desno)
- Položaj kamenih blokova ukazivao je da je pećina veštačka. Kada smo ušli u nju, prošli smo kroz hodnik od nekoliko metara na čijem kraju je proširenje. Na podu je bilo malo lišća, a ispod njega smo pronašli skoro celu ukrašenu posudu i gvozdeno koplje. Ti predmeti i još neke stvari ukazivali su na kultni karakter pećine – pomišljali smo da je u pitanju grob ili neka vrsta hrama, ali nismo znali ništa određenije. Međutim, pre par godina, sasvim slučajno, shvatio sam da je reč o druidskoj pećini, i to pošto sam na internetu video fotografije druidskih pećina iz Nemačke i Francuske. Sličnost je zapanjujuća. Ponegde su i prirodne pećine korišćene u te svrhe, ali veliki broj druidskih pećina su megalitske građevine izrađene od velikih kamenih blokova, baš kao objekat na Juhoru – objašnjava naš sagovornik.
Stojić napominje da je ovo najjužnija poznata druidska pećina, hiljade kilometara udaljena od sličnih objekata u zapadnoj Evropi, te da je ovo otkriće utoliko značajnije što u većini sličnih pećina nisu nađeni nikakvi predmeti.
druidividruidiiii
Dva druida (levo) i unutrašnjost druidske pećine na Juhoru, na podu se vide ostaci posude (desno)



On kaže da je druid koji ju je koristio najverovatnije boravio u utvrđenju, a u pećinu je odlazio radi upražnjvanja kulta.

- Druidi su imali kompleksnu ulogu u keltskom društvu. Pripadali su upravljačkom staležu i obavljali dužnosti sveštenika, učitelja, sudije i iscelitelja. Gaj Julije Cezar o njima kaže da su bili oslobođeni vojske i da nisu plaćali porez, te da su se mnogi od njih posvetili nauci. U izučavanjima su provodili i po 20 godina, a sve su učili napamet, jer ništa nisu smeli da pišu. Druidska učenja su bila tajna, a obučavanje je sprovođeno u pećinama i šumama. Značajnu ulogu u njihovim obredima imala je imela koju su smatrali svetom biljkom – kaže Stojić.
Legenda o 14 pustahija
Juhor je 776 metara visoka planina u centralnoj Srbiji, južno od Jagodine, sa koje puca pogled na celo srednje Pomoravlje. Iako se do njenog vrha relativno lako dolazi, tu, osim lovaca, retko ko zalazi, jer je ovaj deo među lokalnim življem od davnina na lošem glasu. Tako se po podjuhorskim selima vekovima prenosi legenda o 14 pustahija koji se sa maglom spuštaju na konjima iz svog prebivališta na vrhu planine, da kradu tek stasale devojke.
Moguće je stoga da ni druidska pećina ni ostaci keltskog utvrđenja još ne bi bili otkriveni da se jednog novembarskog dana 1998, na Velikom Vetrenu, nisu ukrstili putevi lovaca i jedne lisice. Bežeći pred lovačkim psima, ta lisica se zavukla u svoju jazbinu, pa su lovci doveli psa jamara da je istera. Kada su, na kraju, došli do plena, ustanovili su da je lisica stradala jer se uplela u nekakvu gvožđuriju, a u čeljustima su joj pronašli parče keramike. Proširili su jamu i izvadili iz nje nekoliko gvozdenih predmeta, među kojima su bile konjske žvale, koplja i razni ukrasni predmeti.
ruidiiidruidiiKonjske žvale sa Juhora (levo) i bronzana dugmad sa znakom triskilesa, vrstom trokrake spirale (desno)
- Po izlasku na teren zaključili smo da ti predmeti potiču iz ostave jedne konjičke jedinice, pohranjene u podgrađu keltskog utvrđenja tipa opidum iz 1. veka pre naše ere. Opidumi su u 2. i 1. veku pre naše ere bili najznačajniji tip keltskog naselja, i nisu bili samo vojna utvrđenja, nego i ekonomska središta. Do tada, mnogi istaknuti keltolozi smatrali su da toliko velika naselja ne treba očekivati južno od Save i Dunava. Posebno je bilo zanimljivo to što smo u ostavi, među nekoliko stotina raznih predmeta, pronašli tačno po 14 konjskih žvala i kopalja, koliko je bilo i pustahija iz legende – ističe profesor Stojić i dodaje da se sav taj materijal čuva u Narodnom muzeju.
Kelti u našim krajevima
Kelti se, inače, prvi put pominju u Podunavlju 335. godine pre naše ere, kada je Aleksandar Veliki pošao u pohod protiv Tribala i Geta. Nakon što je izbio na Dunav, do njega je došla jedna keltska delegacija da mu izrazi poštovanje, i tom prilikom je nastala poznata izreka da se Kelti ne plaše ničega, osim da im nebo ne padne glavu. Već 292. godine pre naše ere ovaj ratnički narod krenuo je u pohod protiv Tračana, a 276. godine pre naše ere poraženi su u bici kod Delfa. Posle te bitke, njihovi potomci, Skordisci, naselili su se u srpskom podunavlju i Pomoravlju i vremenom toliko ojačali da su počeli da ugrožavaju rimske provincije.
Profesor Stojić smatra da je juhorski opidum porušen tokom pohoda rimskog vojskovođe Kornelija Scipiona Azijagena iz 74. godine pre naše ere, jednog od prvih koji je preduzet sa ciljem da se slomi vojna moć Skordiska. Mada je taj pohod uspešno okončan, Kelti su zagorčavali život Rimljanima sve do kraja stare ere. O njihovom prisustvu na našim prostorima svedoče još i nalazi u Starom Kostolcu, Vranju, Zrenjaninu i na beogradskoj Karaburmi iz 4. i 3. veka pre naše ere, kao i na desetine nalazišta u Podunavlju, Pomoravlju i istočnoj Srbiji iz 1. veka pre naše ere.

Veza sa zapadnom Evropom
Profesor Milorad Stojić iz Arheološkog instituta u Beogradu kaže da ga je svojevremeno, nakon što je u poznatom časopisu „Arheologija“ objavljen članak o juhorskom opidumu, nazvao kolega iz Francuske, koji mu je ispričao da i u nekim francuskim mestima postoji legenda o 14 pustahija koji otimaju devojke.
- Takođe, u mnogim izvorima pominje se i da su jezgro Skordiska činila tri viteza: vođa i dvojica njegovih pomoćnika. To su potvrdili i nalazi na Juhoru, jer su tri od 14 kompleta konjaničke opreme koje smo pronašli, kvalitetniji od ostalih – kaže on.
       ______ izvor: Druid sa Juhora

Нема коментара:

Постави коментар