...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 05. јун 2015.

КЕЛТСКА ХРОНИКА ИЛИ О НАРОДУ КВОЧКИ

.... Келти су на Јухору имали своје утврђење  и то је сада призната научна чињеница. Али утврђење је постојало и пре њиховог доласка. Потиче из много старијих времена. Келти су га вероватно само освојили, преправили и населили. Највероватније користили су га претходно и Трибали, најмоћнији и најбројнији српски праисторијски народ.
Димитријевић
По тој логици, јухорско утврђење је, због свог стратешког положаја могло бити и седиште неког другог српског племена у још дубљој праисторији. Можда је ту био војни објекат или седиште неког народа из времена Арија, односно Меда, који су живели управо овде у поддунавској Србији све до Црнога мора. Сама имена јухорских врхова - Мали и Велики Медвеђи, не потиче можда од медведа, већ од племена - Меда, чија је заштитна животиња била - медвед. Дакле, Меди - најразвијеније племе Беласта или Пеласта, односно балканских Арија, подигли су овај град на Јухору.
А можда је био значајан војни и административни центар континенталне Дарданије, пре и после Тројанског рата. Медијци или Међани се спомињу и у Хомеровој „Илијади".
У династичкој лози Дарданије спомиње се Троас (према грчкој говорној варијанти). Зар то не би могао бити Тројан (Тројас), син Ерихтонов и унук Дарданов, који је родоначелник континенталне Дарданије, а која је допирала на северу до Дунава. Можда је Тројан град у Средњем Поморављу био једно од седишта те древне српске државе. У њему је вероватно боравио цар Тројан.
Нова легенда каже да је цар Сербо добио име Тројан због тога што је оженивши се са првом женом добио три сина -тројке. И пошто је одмах - тројанио, народ му из милоште даде име - Тројан.
Бога Сербона или Серба Макеридовића, цара светског српског царства, које се простирало на три суседна континента: Европу, Азију и Африку, српски народ је звао цар Тројан, господар од три копна.
предња корица романа
Вероватно је назив Тројан добио и због тога што је после Арија и Нина Беловића, или бога Бела, Бала, Вала и слично Јбио трећи Србин који је ујединио до тада познати свет. Према античком миту Грци су Серба Макеридовића илити Бога Сербона звали Херакло, Египћани Сарпион, а Библија га назива цар Асур.
Дакле, ради се о историјском времену пре Тројанског рата, који се одиграо око 1230. године пре нове ере.
Нешто раније Бог Сребон или цар Тројан је кренуо у освајање далеког истока и Индије, и тек по његовом одласку Данајци и Ахејци спремају се десет наредних година за рат против Сербонове (Хераклове) Троје. Пре тога вероватно нису ни смели помислити на тај подухват.
И у првом веку нове Христове ере, антички град на ком почива данашња Ћуприја звао се – Тројан-град, као и много пре доласка Римљана у ове крајеве.
И по њиховом освајању, српски народ је и даље ово највеће поморавско утврђење звао - Тројан град, иако су га Римљани прозвали - Horeum margi (Моравска житница).
О томе се можемо обавестити из „Српског митолошког речника", где се у легенди о светом апостолу Андрији Првозваном, који је боравио у некој пећини изнад данашњег манастира Раванице код Ћуприје, каже да га је заповедник - Тројан града позвао на одговорност зато што шири Христов наук, у то време по римском схватању - јерес.
Свети Андрија одлази у Тројан град и пред римским командантом начини чудо. Претвори чашу млека у његовој руци у чашу крви, што уплаши римског војсковођу и намах отпусти светог човека без казне. Да су потомци Меда и у првим вековима Христове ере присутни у Средњем Поморављу може послужити и надимак који је овде добио апостол Свети..Андреја. Народ га је звао Мечкадава. А медвед је симболчина и хтонична животиња српских Меда. Касније прозваних Међани, Медијанци, Мези...
Да ли је онда баш случајно назив Тројан града толико дуго остао у српској свести и народном предању?
Зар у њему нису могли повремено боравити и столовати српски цареви, пре свега бог Сербон (Херакло) или српски цар Тројан, а јухорско утврђење на највишем планинском врху  у том случају је могло имати вишеструки значај. Између осталог да буде осматрачница са које се контролишу све капије Поморавља: Сталаћка клисура на југу, северна капија од  Јагодине и пут из Гледићклх планина који преко Јухора улази у Поморавље. Истовремено јухорски град на Великом Ветрену био је први одбрамбени бедем Тројан града са западне стране. Источна капија Средњег Поморавља могла се контролисати и бранити са утврђења на планини Баби.
А у најдубљој античкој историји Срба, овде су у такозваном „Дунавском басену народа" живела аутохтона племена Протосрба, аријевски народи, пеластијског порекла, српски абориџини, старинци или староседеоци.
Конкретно, овде се настањивало племе Меда, најразвијеније, првописмено и технолошки најразвијенији народ белих Аријеваца, а које су остала сродна племена назвала - господственим. Из овог племена поникао је Арије, први праисторијски цар Срба, који је и повео велики део племена из Дунавског изворишта народа и беле расе у колонизацију Европе, Азије, Африке и Индије, и створио прво прасрпско светско царство. То Медско царство раширило се на три континента и трајало је у распону од две хиљаде година.
Ти Протосрби су практично били „народ квочка" народ који је изумео писмо, бројни систем, а писмо и број су нераздвојна целина. (Зар словни бројеви, такозвани римски, нису јединство слова и бројне вредности). Протописмо тих Протосрба, пронађено у Лепенском виру, а посебно Винчанско писмо, откопано у Винчи код Београда, сведочи о најстаријој писмености, која је настала управо овде, у главама тих древних и умних Срба староседелаца, који су другим народима дали језик, и писмо, и бројни систем.
И само да су то урадили, па је немерљив допринос савременој светској култури и цивилизацији. А она управо и почива на писму, језику и броју. Чак и компјутер, не би могао да функцинише без нуле.
А нулу су управо измислили, и имали је записану у својим графемама, ти наши стари преци, назовимо их за ову прилику археолошком терминологијом - Винчанцима и Лепенцима.
Познато је да Јухор у себи садржи руде племенитих метала, да је и пре Римљана експлоатисан, па је овде била развијена металургија, о чему нам и данас казују бројни топоними. Осим што спомињу Римљане, нико од историчара и истраживача неће децидно да говори о томе да су се металургијом на овим просторима бавила древна, праисторијска српска племена.
Додуше, тек у последње време, у јавности се чују такви, али опрезни гласови стручњака. Заправо, нико неће јасно и гласно да каже да су се први у Европи, а можда и у свету, рударством и металургијом бавили праисторијски Срби.
У вези с тим, можда је једна од јухорских тајни коју чувају тајни чувари јухорског блага управо та: прва технолошка упутства за добијање племенитих метала? Или је то можда древна праисториска мапа где се све налазе рудишта и окна? Збирка првог, примитивног, алата или топографска карта, топионица и радионица за израду новца, накита и других украсних предмета? Зашто би се један предео испод Јухора, близу Ђерђелина и данас звао - Металиште? Место где се вадио и добијао - метал.
Део јухорске тајне, коју чувају и за коју умиру генерације Врачаревића, може да буде чак и библиотека са глиненим таблицама, на винчанском писму, праисторијске хронике Протосрба које говоре о стварним догађајима тога доба или о религиозним и свакодневним мотивима древних љјуди?
 Која би то срећа била, под условом да се пронаду златне таблице „Свете историје" коју је написао рашки песник Сорбеј, у грчком миту познат као Орфеј. Древно предање каже да их је сакрио у неком подземном светилишту на српском Балкану. Можда баш ту драгоценост и тајну чувају ови свештено-краљеви, какав је био и Сорбеј. Можда је баш то тајно благо за које умиру јухорски чувари. Ако је Пегаз, летећи ждребац - симбол песништва у антици, подјухорски народ и данас чува причу о крилатоме коњу Јабучилу, кога је чувао војвода Момчило. Седиште му је било у утврђењу које се сада у народу зове Градиште, а налази се западно од Поточца, на десној обали Великог потока. Ако Пегаза треба повезати са симболом песништва, Јухор је имао свог Пегаза од старине. Зашто онда не би било могуће да је симбол песништва био у логичкој вези са највећим српским античким песником Орфејем или Сорбејем? Сорбеј (Орфеј) боравио на овој планини и ту обављао своје мистично - религиозне и песничке церемоније. Можда баш у неком подземном светилишту на Великом Ветрену.
Лично сматрам, кад се говори о тајном јухорском благу, да се не ради о некој подземној магази, са скупоценим предметима, ћуповима злата и накита, драгог камења и слично. Мада, ни таква могућност се не може искључити.
Келтска хроника је посебно интригантна за мене. Не знам ни откада се води, ни како се пише, којим писмом и на којој подлози, где су похрањени такви записи, како се бирају летописци и шта уопште у њој пише? А у археологији је познато да је пронађено и Великоморавско писмо, линеарно и словно, чија старост је процењена на пет хиљада година пре нове ере.

= извор:  одломак из 14. поглавља  2. издања романа Мирослава Димитријевића ЧУВАРИ ТАЈНОГ БЛАГА (Беокњига, Београд, 2012,  стр.  165, стр. 117-122

Нема коментара:

Постави коментар