СУРБИТА Диз НовиБуСур –
Новине будућности
Десетодневни избор "Заветина"
|
Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина" |
Стара наша косовска метафизика
Симболи
и сигнали – Увод
Уосталом,
и време и савременици иду у смрт и у прошлост, и од „савремености" не
видимо шта
много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији,
све правде по државама
и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом,
и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то
да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро
усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са
ставом и држањем свога
бића? Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они
који су најбољи.
Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали
народ.
Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација
усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је
у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и
концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо;
велике индустрије
за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и
памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу,
језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза...
Исидора
Секулић:ИЗРАВНАЊА. – Гутембергова галаксија, Београд 2000. „Усресређумо се“,
стр. 59
|
Део дворишта звишких Лукића |
Кад хоћу да пишем
о пријатељима, коју су посрнули, издали, оболели или нестали,
суочавам се са нечим што је равно пороку, депресији и тузи без краја.
Врло мало сам пријатеља у животу имао, правих. Неки међу њима, пре него што су умрли, издали су ме, не
знајући да су издали себе. И шта више о томе да се каже? И оволико је довољно.
Више би требало писати о нечему што може да користи нашим синовима, унуцима и
праунуцима – о лажи, на првом месту, о лажним пријатељима на другом месту. И о
расејаности, на трећем месту.
Исидора Секулић је осврту „Усредсређујмо
се!“ дала наизглед необичан поднаслов: Расејаност није мана него порок.
Пишући о томе крајем овог маја, могао бих да пишем дуго, са сузама, са
уздасима.
Не жалим што сам остао сасвим сам на овој ветрометини. И далеко од политике, свих политика, свих бирократа,
интересџија и шпекулација, и шпекуланата. Коначно, нема више око мене књижевних диверзаната, сумњивих бунџија,
ласкаваца, секташа, пужева и глиста, лисица
и срачунатих гребатора, - само косовски
божурови, које је у своје време посадила наша покојна мајка, руже које цветају,
пужеви и глисте, кокошке и гугутке...И траве набујале до прсију, зелене ко јед.
И оне ситне црне и сочне дивље сазреле трешње. Мука ми је од српских књижевних
часописа, од прилога у њима, од
наметачких књижевних огласа, од свега
онога што је далеко од сваке равнотеже,
а посебно од оне последње, коју „успоставља
Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада
не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би
расејали до краја, у тешка времена“ (И. Секулић, наведени текст, стр. 60).
Видео сам недавно две три нове фотографије заборављене српске хероине из Првог
светског рата Милунке Савић, - као жене средњих година,и као баке -
најодликованије српске ратнице свих времена - какав смирен израз. Она је завршила
своју старост као Баба Сера, наплаћујући у јавном ВЕЦЕу услуге. Она се није бунила против тога - каква снага у изразу лица, Бог да јој
душу прости. - Ко смо ми, бре, Срби?
Ја се са њом
не могу поредити, нити ми пада на памет да се поредим - она је била јунак,
херој свога времена, не једном је стављала свој живот на коцку, европски
генерали из Првог светског рата су се пред њом клањали, па опет, хероина
заврши као Баба Сера!! Да ли је то
могуће? Могуће! Има и доказа. Какав је то наш народ? Зашто је такав? Зашто
деградира своје хероје и велике људе? Заслужне људе?
Нисам једини који о томе размишља, верујем; то осетим када ми се, с
времена на време јаве, или стари сарадници «Заветина» , «Сазвежђа З», или они
посетиоци којима се допада то што радим као управник једног великог виртуелног
Сазвежђа. "Еј бре, Лукићу, изађи из те љуштуре, па не правиш ти то све (Сазвежђе З. И друго ) за забаву и
ради зезања, то ће остати твом народу и кад те не буде, а преко твог народа и
човечанству! Шта је теби дала твоја држава у томе послу као помоћ?»
Понекад су ми та питања постављали и огољеније и
други људи, налик на пријатеље или незадовољници разних фела. Буде ми непријатно.Не знам шта да одговорим, и
понекад замолим да променимо тему. Ако су Срби заборавили Милунку Савић,
хероину Првог светског рата, изванредну особу по много чему, и не само
заборавили већ и омаловажили, шта ја имам да тражим за себе?
"Не, ниси у
праву! Не мора да ти ништа дају, и нека ти не дају, али нека остане траг. Јер
ја тек сад видим какве си стихове писао седамдесетих, колико су ти стихови
јачи, веродостојнији, од онога што су писали у то време писци купљени јефтино а
који су добили националне пензије. ..." итд.
{Нађе се и таквих људи, као тај гимназијски професор, који знају да се уздигну
изнад себе и свога времена и да виде оно што ће многи други видети тек онда
када ми више не будемо овде. То су људи
који се, како би рекла Исидора Секулић – усредсређују,
који су концентрисани на вредности и стварање вредности. Такви људи постоје у
овој земљи, није велики њихов број, и њихову србијанску трезвеност (хвала богу што је сачувао!) - не може
ништа уништити!}
Али мени се
чини, да политика последњих деценија, она која све гради или разграђује, јесте
сумњива баш по томе што се не оснива на усредсређивању трезвених глава!
Сувише је
партијских пиона, лауфера, топова, краљица – да се послужим шаховским жаргоном –
који су потиснули интелигенцију – онако како је српским језиком описује Исидора
Секулић у споменuтом осврту – без длаке на језику, наравно.
Што је то тако? Или – ко све то намеће? Ту
заборавност, ту расејаност, тај порок, не, нисам рекао ријалити програм и
испирање мозгова преко масовних медија. Нисам.
Зашто се неко
не издвоји и не упита, оно исто што је Исидора питала:зашто сви мали народи –
па и Српски – „имају више но икада спољних непријатеља и унутрашњих кидања“?
Зар заиста нема ко коме „да указује на слабост и декадентност“, зато што смо сви „по нечем слаби и декадентни“?
Молимо вас,
послушајмо Исидору Секулић. Читајмо је поново.
И њен диван подсетник – диван аманет малим народима и свима расејаностима
чудеснога Хердерлина...*
Мишљеновац, крајем маја – почетком јуна 2017.
(по старом
православном српском календару 7526....) М.
Лукић
____________
*Мали
смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у
себи, и да буде-мо
међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле
усредсређење најбољега
у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени.
Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију
отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ
и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо
и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не
припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо
живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша - Исидора
Секулић, нав. текст. стр. 61
|
Летња редакција (1) |
*
ПРОТОТИП ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЗАВЕТИНА
ЛеЗ 0010801 208 ( Прототип Енциклопедије
ЗАВЕТИНА) - ... На Старој планини очуван је вероватно
најстарији ђурђевдански обичај. Колективна сеоска жртва заветна молитва, потиче
из времена прехришћанске религије – обред се обавља у капелици где домаћин на
жртву испред каменог крста у чијем је рељефу уклесан лик Светог Ђорђа приноси
црно јагње. Тај чин назива се заветна молитва. 208 ( Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0010851 209 ( Прототип Енциклопедије
ЗАВЕТИНА) А, ви? / Александар Лукић Кућни ред школе мутни васпитач
одржава: директор гусеница. Туђинац.
У главице ученика трпа – мађију:
новитет ударне игле система.
Лекцију памти довек. Од сад.
Дух вође: бесмртан. У реду.
Ован бодач бије челом: језа.
|
Летња редакција (2) |
**
ТАЈНОВОДСТВО
ЛеЗ 0010778
КОНЦЕРТ НА ШУМСКОЈ ТЕСТЕРИ /
Александар Лукић . - Са непуних девет година,
посетих празник
пролећа:
од давнина празник
љубави
слављен у влашком
селу.
Лецну ме јавни
догађај:
живот мајчин,
живот мој.
Сећам се да је
ветар љушкао
златне ресе
лескове - успут,
тог дана минђуше пророчица
из
Комше пресијаваху
на сунцу.
Толико сродних
душа кружи светом.
Ко деца двориштем
- колачићи: чисте риме.
Вама идемо на
радост:
блесак блеску
одговара.
Зацело на празник
љубави касније
стигли стари и
млади без околишења,
слио се ругобан
век, брекће од врења
шаренила,
развалина страсти. Стрнџања
око ватре. Ко ли
ће коме запасти? Онако?
Напретек гиздавих
снаша, стражара
ЛеЗ 0010811 А,
ви? / Александар Лукић Кућни ред школе мутни васпитач
одржава: директор
гусеница. Туђинац.
У главице ученика
трпа – мађију:
новитет ударне
игле система.
Лекцију памти
довек. Од сад.
Дух вође:
бесмртан. У реду.
Ован бодач бије
челом: језа.
Где живимо:
обични. А, ви?
Кофа ексера пуна.
Поцинкована тешка.
Бла, бла, бла!
Пукла брука о изборима.
Забушантима
прекоредна тура:
кљуц, кљуц, одозго
право у главу.
Ви, непослушни од
идеја: марш из школе
грми као са перона
школска баба сера
боже прости. Не
обазири се на црту.
Има кичму одавно сломљену.
Види, види: белог
јарца краси брада,
корнет за сладолед
испод њушке.
Поезија дешифрује
разбојнике и регруте,
искушења, мутно
време: без дилеме.
ЛеЗ 0010813 УСИРЕНЕ
ФАЦЕ / Александар Лукић . - Колико
јуче жива у барометру
показиваше минус
грозан -
минус у бесконачно
– азил се
тражио ванредан: пуцао
је камен,
и људске главе од
хладноће,
ко зрели плодови
воћа кад тресну
са грана о земљу и
распрсну.
Стрме улице добише
ванредан правац
режим једносмеран:
пут за гробље -
зимске санке клизе
низбрдо саме.
............................................................
...........................................................
Публике равнодушне
понајвише има.
Са стреха висе
леденице. Провидни бајонети.
Слично овом
невремену беше оно
доба кад пуче
тиква међународног
пролетаријата. Кад
се гласало пушкама.
Преконоћи одрпанци
у пустоши,
посташе овејани
мафијаши – у речник
заведени под
одредницу капиталисти дерикоже.
Социјалистички
синови: пришипетље.
Стара шема по
укусу актуелног система.
Транзиција:
балвани на продају, хало!
Јуриш у галоп
преко пањева. Суморно.
Свињске бутке у
излогу: распродаја.
Мале заобљене
официрске шапке.
Социјалистичка
бајка првомајског славља -
ЛеЗ 0010855 ГРБ РЕПУБЛИКЕ / Александар Лукић. - Ожиљци од ножа, метка,
или,
питање прошлости:
не боли.
Улаз – излаз: камо
реци? Камо?
Почиње сезона
лова: па, лови!
Не слини, пре
рока. Од ока:
перон наше
аутобуске станице.
Ка она је.
Изложена на благајни
лична карта
изгубљена. Чека!
Хроми, слепи,
малоумни,
већина развратних:
проси.
Представом управља
виолиниста
сишао са ума: од
радости.
Ожиљци! На образу:
или?
ЛеЗ 0010909 Александар
Лукић ОД
Друштвени цвет –
песник Од: анониман,
беше ми послат из Окружног
Комитета СКЈ
у редакцију, где
уређивах рубрику поезије,
удомљен од стране
другова да не гунђам,
а и да будем
непрестано на оку – коме треба.
Уредник поезије а
дужност: улога сефте зета,
часописа за
уметност и културу: општа благост
као сва периодика
српска тога доба: оборена сурла.
Мали даровит, вели
његов ментор преко телефона:
цикорија му није
равна. Долази! Практичан момак.
Упознај брале –
класа! Део нашег савета за културу.
На врата бану
кршан џин: закачи главу о шток.
Шта то би? Буџа
искочи, рана отворена: мостарина.
Ја њему збуњено ко
сам, он мени нешто слично: нимник!
Стишки сват,
наштимован да се не лажемо: перфект.
Портрет: сложен
као да је у Удби пакован.
На првом месту:
груба чеона кост – пегла.
Нечовечно спљоштен
боксерски нос -
мало орловски,
након туче. Ако не лаже.
ЛеЗ 0010923 Александар Лукић
ПРЕЖИВЕТИ
Рано пролеће: за
ручак
чорба од кисељака.
Да се преживи.
Захтев.
Цена за кичму
усправну.
Док је кисељака
посна трпеза.
Никаква забуна
појмовима,
јасно: јести!
Каква упутства,
каква заврзлама:
то важи код
реклама глобалних
фабрика.
За брање кисељака
– лист
по лист, не треба
дозвола.
Природа помаже:
изокола.
Јестиве биљке,
дивље воће,
рибе, нај. Упркос
силног
постигнућа урбаног
човека:
ресторана за брзу
храну,
преждеравања са
ногу: тотал.
Лоптица на табли
билијара,
мали избор: или у
рупу или
о мантинелу: не гине.
Просто.
Природа помаже, не
бира.
Носи род. Не тамо,
ни код:
пакуј ближњима за
вечеру.
Ко не верује, а?
Има их значи?
Остаће гладни:
откуцава.
Ко се досад није
научио
памети, није касно
да спозна:
прво и последње
поглавље –
без бусања у
груди: No. 1.
Природа почива
безгрешна
у целини. Свачије
место
зна где бива:
вечна. Без: додај.
Под врбицом:
мравињак.
У симбиози са
жилама храста
ЛеЗ 0010816 Змија се обмотала око ногу путнице на
задњем седишту. - ЗМИЈА дуга око метар и по која се
појавила у аутобусу "Ниш експреса" на релацији Бујановац - Београд
изазвала је општу панику међу путницима. Према речима очевидаца, гмизавац се обмотао око ноге путнице на задњем седишту, па су сви из аутобуса
непланирано морали да напусте возило на аутобуској станици у Врању. На лице
места изашли су екипа Комуналне полиције из Врања и Владица Станковић из
Удружења за заштиту гмизаваца и животне средине "Поскок" из
Владичиног Хана, који је змију изнео из аутобуса - Змија се обмотала око ногу путнице на задњем седишту
ЛеЗ 0010809 Miroljub
Petrović - NADOLAZI KATASTROFA - Užasavajuće prognoze i pojava ... NADOLAZI KATASTROFA
ЛеЗ 0010900 Злодело усташа над
Србима, Јеврејима и Ромима излази на видело... са великим закашњењем. - Тито је сакрио истину о Јасеновцу / Драган
Вујичић | 10. април 2016. 22:02 | Коментара: 18. - Академик Србољуб Живановић о комисији
која је 1964. истраживала злодела у НДХ логору: После првих извештаја и само
три месеца рада, све је стопирано. Убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и
80.000 Рома. Око 20 % жртава живо закопано . -
КАДА је Државна комисија судских
антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник
и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних
гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац,
уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним
гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5,
сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених
људи - 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а
дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих.
Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло
живо. - Овако данас, са горчином у гласу, говори за "Новости"
академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је
истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину
о овом НДХ логору са седиштем у Лондону....
Злодело усташа над Србима, Јеврејима и Ромима
ЛеЗ 0010902
УМРО ЈЕ ДРУГ ТИТО! - Ову вест прочитао је пре тачно 37 година Миодраг Миле
Здравковић, у то време већ врсни спикер РТВ Београд, и - постао легенда. Од тог
4. маја 1980, од 18.50, постао је "човек за важне вести", мада је и
пре тог историјског датума читао информације с телепринтера о Чехословачкој
1968. или о Конференцији о насврстанима у Каиру, те саопштење о Кенедијевој
смрти.
- Тешка
срца изговорио сам ове речи, јер сам пре тог тренутка кришом плакао - прича нам
Здравковић, који је рођен у Рготини код Зајечара пре девет деценија, ратовао у
НОБ-у и уз велику муку постао врсни ТВ спикер. - Десило се да је та вест
прочитана, како су касније новине писале, "колико достојанствено, толико и
потресно". Није нигде објављено да сам те ноћи стигао кући у пола три и
тихо, тихо плакао.
Након
тога, нису га дирали из редакције. Оставили су га да се неколико дана одмори и
"дође к себи".
- Више од
два месеца знао сам да ћу да прочитам ту вест - наставља чика Миле. - Светолик
Митић, након читања, упита ме да ли сам хтео да заплачем, изгледало је да сам
на ивици. Не! Гледао сам у том трену гардисту како стеже усне. Издржао је он,
издржао сам и ја. Ову реченицу требало је да прочита Лазар Колишевски, тадашњи
председник Председништва СФРЈ. Он је пуно плакао, није имао снаге. Наш сниматељ
је снимио Лазара, али није вредело. Још у фебруару речено ми је да се не
удаљавам 40 километара од Београда и да сваког секунда будем при телефону. УМРО ЈЕ ДРУГ ТИТО!
ЛеЗ 0010899 Мерседес Монмани, шпанска књижевна
критичарка... - Европа се не може
разумети без читања Андрића. - Мерседес Монмани, шпанска књижевна критичарка, у
књизи „Границама Европе” објавила есеје о три стотине писаца двадесетог и овог
века, од нордијских фјордова до обала Босфора
Европа се не може разумети без читања Андрића
|
Лета редакција (3, скромност) |
*
ЗНАК
ПРЕПОЗНАВАЊА , 1
ЛеЗ 0010807 PEVAČKA
GRUPA ŽENA IZ VUKOVCA 2005
*
|
Летња редакција, 4 ... |
*
ЗНАК
ПРЕПОЗНАВАЊА , 2
ЛеЗ 0010827 Ritualni
ples vlaške "šojmanke" pred padanje u trans
ЛеЗ 0010903 Истина изнад свега - Отац Серафим Роуз
|
Летња редакција, 4 - знак препознавања |
**
**
ЕПИТАФИ
ЛеЗ 0010944 Krepavanje Titove ergele
**
**
ДУКАТ
ЛеЗ 0010933 ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ
ЗА 2017. ГОДИНУ. / Жири Српске духовне академије из Параћина у саставу: Биљана
Бабанић, књижевница и ТВ новинар, Љиљана
Мокрицки, књижевница и Мирослав
Димитријевић, књижевник, председник Српске
духовне академије, после више сесија и консултација, на састанку одржаном
4. маја 2017. године, у згради Народне библиотеке у Параћину, једногласно
је донео следеће одлуке:
Награду РАВАНИЧАНИН, за
трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини
ове године добили су врло значајни, познати и признати српски књижевници, који
су оставили трајан печат у српској литаратури и осигурали место и у историји
књижевности. Награда Раваничанин им се додељује као признање за свеукупан
досадашњи вишедеценијски књижевни
рад и стваралаштво, односно као награда за животно дело. А лауреати овог
високог признања су: Верољуб
Вукашиновић, професор из
Трстеника, песник, прозни писац, антологичар, публициста, књижевни критичар, организатор и утемељивач
чувених „Јефимијиних дана“ и других културних сусрета и манифестација, уредник
часописа „Проза“, библиотекар и директор библиотеке у Трстенику, једном од
жаришта српске културе, аутор више књижевних дела. Добитник бројних књижевних
признања, врло високог рејтинга. Превођен на више језика, члан је УКС-а и
академик Српске духовне академије; награду Раваничанин понео је и проф. др Велибор
Лазаревић из Беле
Воде, новинар, уредник и одговорни уредник у Општеобразовној редакцији РТС-а
(од 1990. до 2005.). Уређивао серије Дворови Београда, Трагом Карађорђа, Музеји
Србије, На изворишту….. ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ
.
ЛеЗ 0010865 ВРТЛАР И
ЊЕГОВИ ВРТОВИ / Анђелко
АНУШИЋ. - (Мирослав
Тодоровић: Малина и други јади, „СВЕН“, Ниш, 2016; Душан
Стојковић: Рукопис живота
(критика о поезији Мирослава Тодоровића), Народна библиотека „Стеван Сремац“,
Ниш, 2016). - Зашто, одмах на почетку,
ова два цитатна фрагмента (први о духовном подвижништву, други о
удвојеном телесном прегнућу ) а која се (као и све у животу) мисаоно дозивају и
додирују, преплићу и једначе у својим исконским дубинама, водећи нас ка крајњим
спознајама о сопственој и суштинама које нас окружују? И зашто – запитаће се
многи – овај текст о књигама двају аутора – у (тек) једном приказу?
Зато што је песник Мирослав Тодоровић ученик
Живота и Природе. И зато што је он човек који се, најзад, и после свега, вратио у завичај (разблудни син Земље!) где се земљоделанијем монашки подвизава духовним и телесним
напорима,учећи од земље, мотрећи њене појаве и објаве, њене нутарње покрете
(порођајне трепете). Напокон, и зато што песник Мирослав Тодоровић јесте
(или би могао бити) један од ученика и „јунака“/ликова и Лазаревићевих и
Данојлићевих! Како? Па, Тодоровић је вртлар двају вртова – песничког и земаљског. ВРТЛАР И ЊЕГОВИ ВРТОВИ / Анђелко АНУШИЋ
ЛеЗ 0010875 Још поправљам све своје књиге.-
НИЈЕДНОМ човеку на свету његов сопствени живот
не изгледа чудан. То си преживео, отишао си даље, сећаш се... Не знам како да
коментаришем свој некадашњи живот, сем да мислим да сам могао да живим боље.
Зашто је била толика халабука око мојих дела, зашто су се неки људи умешали, не
умем да кажем, сем да ти људи нису били довољно паметни. Што се оцене
књижевности тиче, дошло је нормалније време. За друге неке ствари можда је и
теже него што је било. И за мене је, на крају, теже, јер сам ушао у неке дебеле
године, које нисам од себе очекивао - каже, за "Новости", академик
Драгослав Михаиловић, поводом објављивања његових сабраних књижевних дела, у
издању "Лагуне".... http://zavetinesvetionik.blogspot.rs/2015/06/blog-post.html
Нема коментара:
Постави коментар