СПЕКТАР Заветина, Сазвежђа З

ОДГОВОРИ НА НАЈТЕЖА ПИТАЊА

Или поновно читање  дневника Марка Аурелија

 (...)

36. Азија и Европа су два сићушна места у васиони. Свеколико море је само једна кап у васиони. Атос (4) само грудва земље у васиони. Сва садашњост, само тачка у васиони. Све малено и променљиво, брзо се губи и нестаје. Све долази из васионе, долази непосредно од онога који управља васионом или се дешава посредно, под његовим утицајем. И лавља чељуст, и отров, и све штетно, као што су трње и блато, све је то само узгредна појава оних величанствених и узвишених појава. Немој, дакле, сматрати да су те ствари стране бићу које поштујеш, него мисли о њему као о праизвору свега што се на свету догађа.

37. Онај који је видео оно што сад постоји, видео је све: и оно што се вековима досад дешавало, и оно што ће се кроз векове десити. Јер је све то исте природе и истог облика.

38. Мораш мислити и на испреплетеност свих ствари у космосу и на њихов медусобни однос. Јер су, у извесном погледу, све ствари медусобно повезане и тако су све у међусобном сродству. То је зато што оне произлазе једна из друге, да би кретање било сређено и складно и да би све оно што постоји било јединствено.

39.Прилагођавај се стварима за које те је везала судбина! Воли људе са којима те је она саставила, и воли их од срца!

40. Инструменат, оруђе и свака справа добри су кад раде оно за што су начињени. Али њихов творац не присуствује њиховој употреби. Код ствари које су у природи, међутим, сила која их је створила јесте и остаје увек у њима и делује у њима. Стога њих мораш више поштовати и мораш бити убеђен да ће се и у теби деша-
вати све по твојој вољи ако се и сам придржаваш воље те силе и живиш по њој до краја свога века. Јер се тако и у космосу све врши по њеној вољи.

41. Ако се ствари које су ван твоје моћи и које ти сматраш за добре и рђаве по тебе, појаве једном као зло, или их изгубиш као добро, ти ћеш се, безусловно, свађати са боговима; рнораћеш, безусловно, мрзети и људе који су томе криви, или на које сумњаш да су могли проузроковати овакав губитак или овакву несрећу. Али и ми чинимо разне неправде кад оваквим стварима придајемо важност. А кад бисмо за добро или зло сматрали само оно што је у нашој моћи, онда не бисмо више имали разлога ни да се свађамо са боговима, нити да мрзимо неког човека.

42. Сви ми радимо за један циљ, неки са пуним разумевањем и свесно, а неки и не слутећи то. У томе смислу, чини ми се, говори и Хераклит о успаваним људима, кад каже да су и они сарадници и помоћници у раду за васиону. Сваки, разуме се, ради за заједницу, неко на овај, а неко на онај начин, и прекомерно, па и људи који гунђају против тога тока, буне се против њега и хоће да онемогуће појаве које се дешавају. Јер су космосу и такви људи потребни. Размисли на коју ћеш страну ти стати. Јер онај који управља васионом, употребиће те на сваки начин добро и одредиће ти неко место међу својим сарадницима и помоћницима. Али се ти сам цувај да не постанеш онакав члан заједнице какав је онај смешни и безвредни стих у драми коју спомиње Хризип.(5)

43.Тражи ли сунце да обавља посао кише? Или Асклепије да врши задатке Деметре, носиље плодова? А
шта чини свака звезда? Зар оне нису сасвим различите међу собом а зар ипак у своме раду не теже све за истим циљем?

44.Ако су богови одлучили нешто о мени И мојој судбини, учинили су то сигурно добро. Јер није лако замислити бога без промисли. А зашто би они доносили одлуку да ми учине неко зло? Какве би користи од тога имали они или космос о којем се богови првенствено старају? А ако нису решили ништа што би се тицало мене лично, онда су своје одлуке доносили у вези са васионом, па оно што ми се као узгредна последица ових закључака догоди морам примити радо, морам поздравити и волети. А ако, о безбожне мисли, они уопште ни о чему не решавају, онда више не треба да приносимо жртве, ни да се молимо или заклињемо, нити да чинимо друге ствари које вршимо мислећи на богове и верујући да они постоје и живе међу нама. Ако се, дакле, они заиста не брину ни за што шро се односи на нас, онда сам бар ја сам у могућности да се бринем о себи, и имам способност да стварно мислим о ономе што је за мене корисно. А за свакога је корисно оно што одговара његовом стању и његовој природи. Моја природа, међутим, поседује способност разумнога размишљања и осећања да припадам своме ближњему: то значи да је и моја домовина, уколико сам антонин или Рим, а уколико човек, космос. Оно,што је њима добро, једино је и за мене корисно.

45. Све оно што се дешава сваком поједином од нас,користи космосу. Већ то би нам морало бити довољно. Али, ако озбиљно размислиш, признаћеш да је исто тако у потпуности истина и ово: све оно што је добро за било ког човека, добро је и за остале људе. Појам „корисно"требало би овде схватити у општијем смислу кад су у питању ствари морално индиферентне.

46. Као што ти се не свиђају представе у амфитеатру и на другим сличним местима, зато што се тамо увек виде исте ствари и зато што иста изводења чине да нам гледање постаје досадно, такав је и утисак који целокупни људски живот оставља на нас. Јер све што се догађа неко је кретање нагоре и надоле, све је једно и исто и све извире из истог узрочника. А докле? (.....)


(4) Атос је данашња Света Гора на Халкидики
(5) Hrizip (Chrysippos) код Плутарха, adv. stoicos 13: Као што код драме у појединим стиховима налазимо фрагменте који не вреде много, али који ипак доприносе љупкости и лепоти целине, тако и зло, пре свега грех, мора служити божјој намери као део који зависи од општег реда.
         = извор: Марко Еурелије Антонин: Самоме себи – Београд, Дерета, 2008, стр. 114-117

 

знак препознавања

У  Шестој књизи «Разматрања о самом себи» има неколико мисли које дају одговор на питање постављено на крају параграфа 46. «Свет је» – пише Аурелије – «мешавина ствари,међусобно преплитање и одбијање атома, или је целина и ред и дело промисли. Ако је оно прво, зашто још увек желети да боравим у таквој случајној мешавини и нереду? Какву још жељу треба да имам, осим да «некако постанем земља»? Зашто се још увек узбуђујем? Макар шта учинио, нећу избећи распадање. А ако је свет оно друго, онда му се са страхопоштовањем клањам, ведар сам и имам пуно поверење у онога који њиме управља» (стр. 105).

На претходној страници (параграф 2), Марко Аурелије упозорава да «ако савесно вршиш своју дужност, мора ти бити свеједно да ли се при томе мрзнеш или ти је врућина; да ли си сањив или си се добро наспавао; куде ли те људи или  хвале; да ли ћеш ти умрети или ће ти се десити нешто друго. Јер и смрт је само једна природна појава која такође спада у живот».

Поново сам размишљао о овим редовима које сам у своје време подвукао ( још док су ми жена и отац били живи, у годинама када се чинило да ће поживети). А ево – они умреше једно за другим. Отац почетком фебруара 2016, а жена почетком лета исте године. Већ смо им дали и годину, подигли споменике. И као да никад нису били на овом свету. Аурелије дефинише «супстанцу читавог света» као «податну» («лако се може обликовати. Разум, којим је она прожета, нема никаквог разлога у себи да чини зло. У њему нема злобе, ниједној ствари он не неноси зло и ниједна ствар од њега не трпи никакву штету»). Све оно што је било видљиво и тицало се  покојног оца и покојне жене и пре него што смо им дали годину променило се и постало или дим, све оно што је било њихова супстанца и што се чинило да да ће остати иста, распало се.

Шта је у ствари свет, у суштини, покушавао сам да одгонетнем и дочарам - последњих година -  у тзв. НОВИНИ БУДУЋНОСТИ друга серија (СУРБИТА Диз) (закључно са двобројем - НОВИБУСУР 00433 - 00434 /2017). Читаоци мога листа можда нису схватали баш понајбоље природу тог листа, која је била спектар једног сазвежђа које сам створио пре више од једне деценије, и који је на свој начин овидљавао концепт  Прототипа Лексикона Едиције Заветина. То су , заиста, биле новине будућности, које је омогућила нова технолошка ера (интернет, електроника). Тај свет, у коме су расле и разрастале се те новине, није био прожет разумом, о не! Тај свет је пловио према катастрофи, или Трећем светском рату, који неће бити нимало налик на претходне ратове. Дај Боже да никада до погубног рата не дође, али....

Једне новине, па и оне које имају значајну мисију, не могу зауставити инерцију онога што је сасвим супротно од разума, коју је погурао у леђа помахнитали ветар , већ на самом почетку 21. Века. На крају тог века једну малу земљу на брдовитом Балкану, покушала је да уништи намодернијим разорним оружјем најмоћнија армада данашњег света – она која се опробала на успешном геноциду над Црвенокошцима Северне Америке. Та моћна армада намерила се на Србе, направивши од њих Европске Индијанце, тобож у име демократије и заштите – кога и чега?  И скоро да је успела у злом науму.

Који је најбољи начин да се Срби освете за злочине почињене над њима: да не узврате истом мером?

Срби немају армаду, и последњух хиљаду година, да не идемо даље и дубље, ратовали су за Крст часни и слободу  златну, тј. да сачувају свој животни простор, а не да освајају туђе територије. То је народ трагичан, од кога су историјске околности направиле апсурдни феномен : квочку народа.

Распадање Југославије, у које је Србија пре скоро стотинак година, уложила огромне крвне жртве, показало је какав је промашај била та идеја уједињења тзв. Јужних Словена. Ту своју заблуду Србија је, поново, платила крвавим данком. Страна пропаганда, предвођена пре свега америчим Великим лажима, направила је од Срба страшило света!

Историја и добре намере су, као и живот, велике варалице, и превариле су многе Србе баш онда када су заборавили на себе, тј. кад им се учинило да имају посла са озбиљним и лепим стварима, какав је – наводно - био тзв. југословенски социјализам, тј. титоизам са тобожњим људским лицем. Какво људско лице, кад се ни до дана данашњег не зна колико је тачно ликвидирано људи у Југославији од 1944. па до Титове смрти?

Незнање, испирање мозова, не само на голоточким мучилиштима, него  широм СФРЈ произвело је временом чудовишта о којима се ћути, и многи мучитељи и безбожници су измакли свакој правди и умрли природном смрћу у својим отетим кућама, или на ко зна којим дестинацијама по свету.

Пре скоро 19. векова  римски цар- филозоф Аурелије саветовао је да се појединци прилагођавају стварима за које их је везала судбина.Да воле људе са којима их је она саставила, да их воле од срца!

Може ли се то? Могу ли Срби? Могу ли Срби да раде за један циљ, „неки са пуним разумевањем и свесно, а неки и не слутећи то“ ? Колико има, првих, таквих појединаца, а колико оних других у српском роду? Чини се да је много више ових других  УСПАВАНИХ ЉУДИ, и да баш међу њима има сарадника и помоћника за васиону...

                                                                                          Ур.