...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 05. октобар 2015.

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00373)


 Четвртак, 8. октобар  2015.  Преподобна Ефросинија, свети Сергије Радоњешки

Некакав пијани облак и дах или Други живот Билтена Сазважђа ЗАВЕТИНА

(...) Уважено Друштво за заштиту животиња броји 750 чланова који могу имати утицаја. Но, како би било кад би се оно ангажовало у том смислу да се у народу смањи пијанчење и тровање вином целог једног покољења! Та губи се снага народа, пресахњује извор народног богатства, осиромашују се ум и развитак — шта ће у свом уму и у свом срцу понети ова деца народа нашега која су одрасла у покварености својих отаца? Запалило се село, и у селу црквица, изашао крчмар и довикнуо да ће ако се ману спасавања цркве и приону на спасавање крчме, изнети буре народу. Црква је изгорела, а крчму су спасли. Ови су примери засад безначајни, с обзиром на ужасе који нас чекају у будућности. Када  би уважено Друштво хтело рнакар мало да се ангажује на одстрањивању првобитних узрока, оно би тако олакшало и своју добронамерну  пропаганду.   Како   да  неко   саосећа  кад ствари стоје тако као да је неко намерно хтео да искорени сваку човечност у човеку? Да ли једино вино чини зло и квари  народ у ово наше прекрасно доба? Свуда се осећа некакав пијани облак и дах, некаква жеђ за развратом.Почело је у народу неко кварење идеје са свуда присутним клањањем материјализму. Материјализам је, за мене, у овом случају, оно клањање народа пред новцем, пред влашћу златне кесе. У народу  се наједном зацарила  мисао  да је  кеса   све, да она има сваку моћ, и да је све оно чему су га све досад, учили оцеви — глупост. Невоља ће бити ако он остане с таквим идејама, али како може да не мисли тако? Зар неће на народ развратно деловати таква власт и све оно кад је уништен воз с царским регрутима на одеској прузи, где је погинуло више од стотина Ијуди? Народ гледа и диви се таквој моћи: »Што год хоће, то и учине«, и, хтео-не хтео, почиње да сумња: »Ево где је, значи, права сила, ту је она увек и била, буди само богат па ће све бити твоје, све ћеш моћи«. Нема поквареније мисли од ове. А она је ту, и прожима полако све. Народ није ничим заштићен од таквих идеја, никаквим просвећивањем нити проповедањем супротних идеја. Кроз целу Русију пролази сада већ готово двадесет хиљада врста железничких пруга, и на њима свуда и онај последњи  чиновник пропагира сличне идеје, гледа на све тако као да има неограничену власт над вама, над вашом судбином, над вашом чашћу — само ако се нађете код њега на железничкој прузи. Недавно је један шеф станице, својом влашћу и својом руком, извукао из вагона једну даму која  је туда путовала, и предао је некаквом господину који се пожалио да је то његова супруга која бежи од њег и то без Суда, без сваке помисли о томе да он нема право да то чини: јасно је, тај шеф се, иако није био у бунилу, сав одушевио овом својом моћи. Такви случајеви су непрестана саблазан за народ, он их гледа сваког дана, и изводи сигурне закључке. Ја  сам раније осуђивао г. Суворина за онај догађај с г-ном Голубејевим. Мени се чинило да не би требало тако извргнути руглу невиног човека, и то још с истицањем свих његових душевних проживљавања. Но, сада сам увелико изменио своје гледиште чак и на овакав случај. И шта ме се тиче што г. Голубејев није крив! Господин Голубејев може бити чист као суза, али зато је Воробејев крив. Ко је тај Воробејев? Апсолутно не знам, и верујем да он уопште не постоји, али — то може бити онај Воробејев који дивља на пругама, који одређује таксе како хоће, који силом избацује путнике из вагона, који уништава возове, који задржава пртљаг да трули месецима по станицама, који некажњиво наноси штете целим градовима, губернијама, царевини, и непрестано виче неким дивљачким гласом: »Чувај, с пута, ја пролазим!« Но, главна кривица тог опасног дошљака је у томе што се он издигао изнад народа, као саблазан и развратна идеја. Уосталом, због чега сам се тако окомио на Воробејева, зар је он једини оличење ове развратне идеје? Понављам, нешто виси у ваздуху, испуњено материјаиизмм и  скептицизмом: почело је обожавање незарађене добити,  уживање у нераду, превара и злочин чине се хладнокрвно, човек убија човека због једне једине рубље. Ја знани да је и раније било много рђавог, али сада је десетоструко: више. Страшно је што постоји таква идеја, рекло би се, такво неко учење, веровање. У Петрограду, пре две-три седмице, млад момак, кочијаш који тешко да је био пунолетан, возио ие ноћу старца и старицу и, приметивши да је старац пијан до бесвести, извадио је перорез и почео да коље старицу. Ухватили су га, и будала је почела да се оправдава: »Не знам како се то десило и како се ножић нашао у рукама«. И, заиста, стварно није знао. Ту вам је та средина. Њега је захват и повукао као у машину тај сврабеж разврата, та савремена тенденција у народу — незарађена добит; како човек да не проба, па макар и перорезом.»Не, наше доба има друга посла, њему није до пропаганде за заштиту животиња — то је господска забава«, ја сам слушао баш такву фразу, али је потпуно одбацујем. Нисам члан Друштва, али сам спреман да му служим и, чини мии се, већ му служим. Не знам колико сам успео да јасно изразим своју жељу да равнотежа између активности Друштва и „пролазних случајности“ буде већа, о чему сам горе нешто и рекао, али схватајући људску и дубоко племениту тежњу друштва, остајем му дубоко одан...         Ф. М. Достојевски, ДНЕВНИК ПИСЦА 1876. – ГЛАВА ТРЕЋА. – РУСКО ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА. КУРИР. „ЗЕЛЕНО ВИНО“. ЖЕЂ ЗА РАЗВРАТОМ И ВОРОБЕЈЕВ. С КРАЈА ИЛИ С ПОЧЕТКА?  - ИРО „Партизанска књига“ – Љубљана; ООУР Издавачко публицистичка делатност – Београд, 1981. – 423 стр.; стр.: 36-38.

    Сто тридесет и девет година, касније, тј. после ових далековидих, да не кажемо пророчких  увиђања великог руског писца, ми „живимо“, тј. давимо се у живом блату материјализма, доминацији развратних идеја, и често подлежемо „боленштинама модерног доба“, отровани американизмом и сатанизмом револуција  20. века.
Изнад народа су се издигле саблазни, развратне идеје, наследници –како је записао Достојевски – Воробејева.
 Воробејев вам је свуда – у штампи, у друштву, у партијама, у парламенту, у Европи, свуда по свету, и у Србији, наравно – нарочито у масовним медијима, на телевизији, у ријалити-програмима, у многим удружењима и друштвима, академијама и псеудо-академијама, књижевним ћепенцима. Све је – воробејизовано, боже ми опрости! У Србији има хиљаде и хиљаде књижевних награда, псеудо награда, нагрда, без ауторитета, дубоке симболике, и смисла правих даровања! Што је најгоре, песници пристају да их примају, те нагрде, кад оне не значе ни колико један папир. Јер и песници су изгубили своју невиност, опијени неком личном религијом, они не виде свет. Не виде, на жалост, даље од носа!
Достојевски је видео тачно и далеко: „Црква је изгорела, а крчму су спасли.“.
Свет је полудео не овог лета, ни прошлог, то траје мало дуже – а доказ су и ти силни шатори избеглица у Србији са блиског истока. Лопови су свуда, па и у градским аутобусима, иду у паровима, као пси откинути са ланца; и о томе се ћути. Јер ако могу да краду некажњено четврт века, или пола века, разни Воробеји, може и део тзв. народа...

Целовита, илустрована верзија  НовиБуСура (373)  укључује у себе преко педесетак текстуалних и других графичких прилога – петоструко више у односу на некадашње „Билтене“ – што је омогућио промењени, дестодневни ритам излажења; вероватно ће то пасиониране читаоце овог  небичног гласила широм планете обрадовати, јер је у суштини несебичан поклон. То нису тзв. „бесплатне новине“, попут „24 часа“, које живе и вегетирају захваљујући плаћеним рекламама. Новине будућности   су нешто друго,и оне су, надам се, оправдале и онај део свог назива на крају «Сурбита». Додуше, ако мислите да може и боље, много боље, пишите, јавите се, слободно предложите... 


      Понедељак, 5. октобар 2015.                 М. Л. 



*
(АЛАЈБЕГОВИНА)  ЛеЗ 0003114       ИЗРАВНАЊА. Исидора Секулић  Из МОЛИТВЕ У МАЛОЈ ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ
I
Боже, помози ми и данас. Као река сам, Голсподе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена!  и у пени цело моје дно! и ево ништа нећу да скријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао врелче исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не в рати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити? Талог мој сам ја, Господе!И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ миорну и дугу, да се одморим, Боже мој!    https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/
*
(АЛАЈБЕГОВИНА)  ЛеЗ 0003112       Ново откриће стварности и савремена српска проза - Не желим да вршим рекапитулацију свих догађаја који су последњих година запљуснули прљавом водом наш некадашњи бастион социјалистичке среће, братства и јединства и непоновљивог осећања бесмртности које парадоксално производи сваки добро опремљени логор: тумарање између жица у релативној ситости напослетку у вама изазива осећај да спољни свет и не постоји и да ћете и сами вечно трајати будући да сте имали срећу да не завршите у некој од пећи концентрационих логора или да се не смрзнете негде у Сибиру. Молим да ми опростите што се служим једном, чини се, сасвим потрошеном метафором као што је логор, али ово осећање логорске бесмртности код нас је и даље присутно, на жалост. Из овог осећања рађа се осећање безграничне оданости према управи логора, а љубав према команданту логора вам замењује све остале љубави. Растурање једног оваквог, хуманог логора, без обзира да ли је обављено из топовске канонаде и снајперске хице или је решено простим отварањем логорских капија (лично мислим да је код нас било могућно друго решење али су команданти логора схватили да би се у том случају помешали са логорашима и од њихових привилегија не би остало ништа) увек оставља као последицу избезумљени живаљ који у великој већини покушава да се на сваки начин поново домогне логорског уточишта и затвори за собом капије.
То је данас наш базични положај; одбијамо искуство слободе која је до скора била у искључивом власништву дисидената и који су, на сличан начин, изгубљени, јер им није више јасна њихова лична позиција у односу на новог, евентуалног противника, а ни слобода сама... -      Преузето из најновије књиге Љиљана Ђурђић: НЕК СВЕТ ЦРКНЕ: Есеји, Пожаревац, Едиција Браничево, 2012 (Библиотека АБ ОВО, књ. 21). - 185 стр.; 21 цм. стр.: 142-145        https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/novo-otkrice-stvarnosti-i-savremena-srpska-proza/


*
(СЕВЕРЦИ) ЛеЗ 0003207   'Њујорк тајмс': Асад и Асма у комшилуку Мире Марковић?

*

(ЧИТАВ СВЕТ) ЛеЗ 0003208   Нађена тајна продужетка живота!  - ПРЕ четири године Руси су у Сибиру наишли на бактерију стару 3,5 милиона година чији протеини наводно помажу јачању одбрамбеног механизма у људском организму, преноси The Siberian Times. Убрзо су Руси почели да убризгавају бактерију у мишеве, а потом и у људску крв, али све то једном научнику није било довољно. У потрази за "вечним животом" научник Анатолиј Бручков са задовољством је прихватио изазов и Bacillus F убризгао у - себе! 
Резултати су, како каже, невероватни

*
(СРБИСТАН)  ЛеЗ 0003209  О варварима и људима, и коментари  . - „Они су варвари”, одјекивало је летос и Европом, али су те грубе речи пречесто биле упућене сиријским избеглицама које су куцале на врата европских метропола. Мађарски премијер страхује за „европски начин живота”, али није једини који на нашем континенту о овим људима размишља као о припадницима дивљег племена. Један мој познаник се ту скоро чуди што сиријске избеглице у Београду шетају најновије моделе „ајфона”. Можда бих била као он да нисам имала срећу да на време упознам ову земљу, њене људе и културу. На базарима Дамаска и Алепа открила сам да сви говоре енглески, да памте Титову Југославију али и да прате шта се дешава са Србијом. У неким арапским земљама западна жена са нелагодом иде на улицу сама, али у Сирији сам се осећала исто тако сигурно као у било ком европском центру.

*

(ПРОТОТИП)   Иб  (Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0003101 „НЕОБИЧАН СУСРЕТ „– … Песник Лукић слути рушевине Тишине, небића. Но, ево једне
поетске и поетичке “рушевине” М. Лукића. Кудикамо више ме узбуђује, но
да је углађени потпуни сонетни венац. Савршена форма једину ману има да
нема мане. Изазов перфекције. Естетизам. И сам наслов и поднаслови су
рушевни; као кућишта, остаци. Драж тих кућишта појачавају упадљиви делови
хорор наслова, фантастике: НЕОБИЧАН СУСРЕТ, Повратак мртвих,
Фатаморгана, Књижевност и алхемија, По Христу. Сонети од 1 – 6 имају
своје бројеве. Сонети 7 и 8 недостају. Ту су од 9 – 14. Четрнаести је у ствари
несређен магистрале. Дакле, заиста, провокативна “рушевина”, поетичка.
Провокативна за психологију стварања, за генезу. Ствар усложњава прозни
додатак о генези сонетног венца за који Филип Сенковић, један од јунака и
приповедача “Влашке гозбе” и “Мистерије Сахарин”, каже: “Ове стихове
сам написао у Босиљковцу…” И други додатак под насловом “Духови” за
мене посебно атрактивна “рушевина” форме (и садржине, будући да постоји
јединство форме и садржине). Шта ли садрже изостављени сонети?Шта ли је
заменио магистрале (четрнаести сонет)? Наравно, као добар историчар
поетске архитектуре, епохе, правца, алхемије израза, као добар познавалац
дела Мирослава Лукића, неко може реконструисати садржину и технику
изостављених сонета. . Миодарг Мркић

ЛеЗ 0003102 После 40 година. – БУГАРСКА БАРАКА / Милисав Савић . – Приче у овој књизи, већином већ објављене у Видицима и Студенту, изазвале су негодовање код неких Рашчана и чак јетко огорчење према писцу.Рашчанске жене ни данас не могу да опросте писцу што је написао једну „бестидну и скандалозну“ причу као што је Рупа.Авај, тако су настали неспоразуми између њега и Рашчана!
Пишчеву измишљену Рашку људи су поистовећивали са правом и, на његову несрећу, налазили огромне сличности.
Писац је зато принуђен да каже ово: као и у свакој причи, и у овимлица и догађаји су изшшљени.
Писац додаје да је према рашчанским женама одувек имао неизмерно поштовање, дивио се њиховој лепоти и нарочито ценио њихову разбориту говорљивост.
Њега за Рашку вежу и многе пријатне успомене, а двојици Рашчана, Станоју Саковићу, молеру, и Јордану Крстовићу посвећује ове приче.
У Власову, 29. јула
https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/%D0%B8/%D0%B8%D0%B0/%D0%B8%D0%B1/

*
(ПРОТОТИП)  Ив  (Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
Међутим, његов тестамент (написан 6 година прије него што ће умрјети) је попут његових улога и карактера, истовремено тужан и урнебесно смјешан.
Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тијем да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадит. Мирјана, ако после мене остане, има ме сахранити са свијем адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојијем телом виде и чују.
Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова, које за инат хоћу, да се оно што се око гроба ради, раде и шуте.
Нека у себи пјевају. Пошто мније мријети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никаква ни говора нити једне ријечи не проговори, јербо у гробу ћу се преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свијету, јебем матер“.
Разболио се од канцера 1988. и након 3 месеца преминуо. По његовој жељи, није било ни говора ни песме попова, нити је ико од колега био присутан. Супруга Мирјана се није више удавала, а и данас чува његове ствари.

ЛеЗ 0003152 Објављен је деветнаести том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика” – Речник књижевног и народног језика састављају лексикографи Института за српски језик, а објављује га САНУ (Фото Д. Јевремовић)
„Постоји само једна књига коју стварају сви Срби. Настаје увек и свуда, где се год српска реч изговара и слуша. То је најобимнија, најпотребнија и најбоља српска књига. Њени су творитељи и они који не умеју да читају. Без ње не могу ни они који је не отварају. Већина нашег света за њу није ни чула, а свако часно њене делове казује. У њој се сабирају векови, територије, књиге из свих области науке и уметности, књижевност, имена и презимена, дијалекти, наречја, акценти и значења свих врста речи. У њој су азбучним редом наговештена сведочанства о свему што Срби смишљају, записују и говоре, о свему што су тако радили у ранијим временима. У њој су основни знакови народног умећа, трајања, посебности, наслеђивања и свега што може да стане под реч идентитет, под такав заклон и сигурно место. Она извире из сваког српског гласа, а заправо је невидљив океан чије су капи изговорене речи.”

ЛеЗ 0003153 УСНИЈА РЕЏЕПОВА, преминула.- Реџепова је једна од ретких певачица која може да се похвали богатом дискографијом и хитовима као што су „Расуле се косе моје“, „Животе мој“, „Нишка бања, топла вода“, „О, песмо моја“, „Ја са југа, ти са севера“ и многи други
  


*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003202   Очигледно / Гордана Ђилас


*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003203   Принуда / Вислава Шимборска


*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003204   ПРИРОДНА КЊИГА / Миливој Ненин
Стеван Раичковић, Фасцикла, последња, (приредио Мирослав Максимовић), „Тиски цвет“, НовиСад, 2010.
У рукама ми је тек објављена књига Стевана Раичковића под насловом Фасцикла, последњаи поднасловом „преписка са Црњанским“. Наслов се тешко може довести у питање (а смислио га је песников син, чије име ћемо открити тек при крају текста), али је поднаслов унеколико непрецизан, Јер, овде није објављена преписка Стевана Раичковића са Црњанским, већ само писма Милоша Црњанског упућена Раичковићу. (Но, писац овог приказа мора да призна да ни њему ништа прецизније није пало на памет.) Дакле, у овој књизи су из Раичковићеве рукописне заоставштине објављена писма Милоша Црњанског са коментарима самог Раичковића. (Прецизније: са верзијама тих коментара.)
      

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003205   Школа изгнанства / Петре Крду


*

(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003156   Публикованнови број књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+". - Часопис бр. 2. (новембар 2013 - јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ +  имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА,  ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге:
  Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе  из "Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ", текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о "уметности махагонија" и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу,  прилоге на тему "Зашто нема промаје",  стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте...
    

*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003157   “ЗАВЕТИНЕ+”, бр. 3 април 2014, Београд. - Новине српске ренесансе започињу размишљањем: «Због чега је Леопарди био резервисан према успеху?». Следи подсећање: «Трагом вести, публиковане 9. децембра 2012: ПРЕКО 300.000 ПОСЕТА НА САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНЕ», затим «Оркестар за свадбе, вашаре и сахране, урнебесе и рашчишћавања», па изабрани текст на табву тему српске књижевности и друштва: «Владета Р. Кошутић: МАСЕР (одломци)», песме Стојана Богдановића, и увод у веома ексклузивну тему: «Тачка на Случај тзв. великих српских писаца друге половине 20. века или Увод у дух савременог вампиризма»» Беле Тукадруза.У овом броју часописа доносе се и веома занимљиви и убедљиви прилози, како српских песника, прозних писаца, тако и препеви руских песника (препев Владимир Јагличића). У рубрици «Улак или Гласник Заветина» (Прозори Заветина» недвосмислено је изнета позиција овог књижевног часописа. У оквиру рубрике Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ публикован је руковет нових песама Владимира Јагличића (које су наравно одстојале извесно време у песниковим фијокама). И изврсна поетска проза Су Танасковић (архитекта родом из Чачка), У оквиру рубрике «Четврта Србија» публиковани су одломци «Из Старе свеске» песника Мирослава Тодоровића и «Својевсрна срамота, скандал: ИЗЈАВА Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија» (трагом часописа који су престали да излазе».        
*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003158   Припремајућинови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.. - Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?
17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт...       

*
... Чему служе та скитања српског рода 
Кроз векове преко гора и свих вода 
Да л спасење роду своме својој нади 
Србин може сам да нађе тек у бради 

Кад рукама и књигама преда главу 
Тиховањем молитвама и у посту 
Покушава да призове златну славу 
Царства древног што се тако жално осу 
       

*
(ВРТИБОГ)  ЛеЗ 0003127   ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА. СНЕГОВИМИЏОРА. РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ
ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ

Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо
једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује
на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они
песници који своју храброст показују на том пољу с тим оружјем.
Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који
излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући
и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода
постаје поезија сама по себи, као што сведочи ова најновија зиданица
од цигли-речи.
Матија БЕЋКОВИЋ
     

*

(РУЖИЧАСТИ ФЛАМИНГО И ) ЛеЗ 0003129   ДВЕ ПЕСМЕ /  Милица Краљ
УНУТРАШЊИ ЗАПИС 

Јер
Ковиље пред птичјим кљуновима се просу
Сунце згасну: унатрашке лете зебе и сове
Магла испушта  уходине  ноћне гласе
Јер
Сплетеним невенцветом не дотакнув росу
Некрштено мртво чедашце незборив зове
И вражак с рошчићима згрушану крв пасе
Јер
Пределом промилеле зелентравчице
Налегне опрезно хитра ножица јеленка
Са испуштене се снизи везиљине жице

Обноћ гредући узгредна одбегла сенка


*
(РУЖИЧАСТИ ФЛАМИНГО И )  ЛеЗ 0003130   ПЕТ  ПЕСАМА ВЛАДЕ УРОШЕВИЋА
ПОСТОЈАЊА


Ја постојим у љусци једног кристала
који сања десет милиона година да постане птица
Постојим у дубинама једног океана
који забрањује својим рибама да излазе на површину
да не би одали тајну коју чува цео свој век
Постојим у мирису једног цвета
који онима који га миришу
прича о животу који су живели пре рођења
Али овај који пише ово нисам ја:
има превише других људи
у овим речима које пише моја рука



*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003159   НЕОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ (1)  / Бела Тукадруз . - Драги Мирославе Лукићу,
 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти         
*

      
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003160   ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 ,  јун 2014.У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).
“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање) Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
.... Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).
Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!
     

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003161   МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић. - „Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем. За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома     
*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003164   Очију твојих да није, читаоче, не би се уовој књизи пробудио! /  Душан Стојковић. - ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу - бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.


*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003165   "ЗАВЕТИНЕ+", 6-7/ 2014. -   ... Садржај двоброја 6-7/2014 часописа „ЗАВЕТИНЕ+“
Ђовани Папини, Молитва Христу. — Мита Ракић, Изводи “Из нове Србије” (2) (10, 17) — Августин Ујевић Русија Русији (1,3) —   Бела Тукадруз: Музеј ренесансних духова    Александар Лукић ПУБЛИКА (1) — Улак или “Застава” “Заветина” (2) —ЕЛОИ!ЕЛОИ!ЛАМА САВАХТАНИ - избор песама из Додатка „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавника (Августин Ујевић, Ј. Дучић, Растко Петровић, Јосип Миличић, Милосав Јелић... (3, 8) — Дневник ПРЕТЕКА (3) — Растко Петровић:ЈУЧЕ И ДАНАС — Над судбином рукописа романа "Дан шести" Растка Петровића : из дневника једног од чланова КОГИТО КЛУБА (4-7) — Радомир Батуран ПОШТОВАНА РУЉО (7)   Шта се променило после четрнаест година, овде, заиста? (8) —   ПАНОРАМА НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Из рукописа) Владимир Јагличић (9) —СУРБИТА, Перваз (9) — СУРБИТА, БОЖИЋНА ПАНОРАМА САЗВЕЖЂА (ТРИДЕСТ И ЧЕТИРИ) Пролог (9,11) — ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ (11-13,15,18) — Мирослав Тодоровић: ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ (18) —Пажљиви читалац Куда Србијо? — (Необјављени рукописи) Сарадници ДБ ликвидирали (20) и др...       
*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003167   ''ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ''. - Василиј Розанов: ''ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ'' Датум: 13.05.2013
Василиј Розанов ''ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ''
Почетком XX века, руски писци, песници и философи формирали су покрет који је садржавао идеју симболизма. Та идеја издвајала их је од осталих покрета. Учесници покрета више су волели да кажу како је то посебан начин живота, а не неки уметнички метод или философски систем. Један од главних проблема симболиста био је проблем пола. Први ко је са својим јединственим стилом поставио пол као интелектуални проблем који треба разматрати у виду читања и писања био је Василиј Розанов. Његова особеност била је та што је излагао своје еротске фантазије, не да узбуди, него да запањи читаоца. Поседовао је невероватан књижевни дар који му је омогућио да у своје књиге унесе спознања до којих се тешко долази. Розанов је обоготворио пол, зашао је у проблем пола и све то записао у једној књизи која оставља неизбрисив и прогањајући утисак на читаоца и која има необичан назив: ''ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ(Метафизика Хришћанства).'' То је књига после чијег читања свако постаје упознат са проблемом пола, не остајући индиферентан према себи и другима јер после ове књиге свет и људи се гледају другим очима.
      


*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 000316Јек / Владимир Јагличић . - Горо, јек тобом усправно векује
с јелама витим: нису их помели.
Где људског гласа нема, где не кује
поткову ковач, где устукну смели:
ветар узвратни поздрав очекује,
од отпоздрава само трен га дели:
сва шума јеком давним одјекује
где стег су српства четници пронели.
  

*

(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003169   Апотеоза. -  МАЈСTОР НАД МАЈСTОРИМА /  Б. Тукадруз
Дуд пљуцка на прошје и на пећ за хлебове; у пећи дрема мачак боје пепела. Жут багрем је процветао, и плав. Кревети за рани расад црне се, као прошје. Гране смокава умотане јесу,
  и жбуње, рибизле, у мреже од губарове свиле. Гугутке у кафезу као да су скамењене. Гугутке на бресту и грлице на дивљим орасима преду од сребрне свиле успаванке за жабе испод старих ћерамида на крову.
Светлост на разбоју тка ћилим, мотиве: капије црне и затворене, јаросне ћутљиве старце проћелаве; ћуране и по неко јагње...
Мајстор над мајсторима бленеу пробушене шерпе, лонце и стабла јабукова.
У сенке дрвећа, и сенке преминулих што се враћају преко пустих градина, као сенке облака... На тавану је, на отпаду неписана историја племена осуђеног да ишчезне...
      

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003170   МЕД / Небојша Васовић . - ИЗБАВИТЕЉ
Треба нам један да нас поведе
тамо где нисмо били
јер ако ми њега поведемо
он ће се први заглавити
у кориту историје
у којем нема те свиње која газила није
мислећи да хода ка пролећу
јер то је оно што пада на памет
после дуге зиме
а свињски папак не знајући да
осим онога што се понавља
ничег другог и нема
преврнуо је корито
и све се пролило у земљу
нашу једину наду
док је „во времја оно"
још било радова у пољу
    

*


(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003171     Из сачуваног, одбијеног Рукописа „Moare parasite“ / Бела Тукадруз 
    (Неко ово може читати и као грађу за роман, иако је реч о КАМЕЛЕОНСКИМ ИГРАМА на Ђубришту, и најразличитијим видовима мимикрије)

Херојима су названи боксери, као и аждаје боговима.
Лепо име је најопаснија хаљина. Чувајте се  ствари са лепим именима....
Чувајте
 се од оних који су самачки упали међу људе, и самачки побегли од људи.
И самачки изнели из кућа тапије дедова. И самачки направили нове тапије са девет
змајева и сликом Псеће свадбе...

  
*
(ЗАВЕТИНЕ+) ЛеЗ 0003172   ЈЕР ВРЕМЕ ЈЕ ВЕЋ ДА НЕСТАНЕМ / Ралф ФРОСТ. - Шездесет шест певања за Исуса Христа и блаженог Ралфа Фроста; Бог истинити је сведок да су их нашли заједно у целофанској врећи украј гасног пиштоља:
I
Видео си Мајк Левин
Како дебелгузе зузуље стрижу
Ливинг авенијом у Јебодерину
Видео си Мајк Левис
Како ти у фрижидеру пребијен курац
Лежи несастављен у меснатим деловима
Састављај се из мозга и пљуј
По овим пичкама са Животних шеталишта
Вндео много ниси
Стићи нећеш до оних светлости из соба
Које у Детињству сањали су заједно
Твоја браћа и браћа оних који су мртви
Пљуј Мајк Левин пљуј по овим
То су последње жене што пролазе поред поред
нас Мајк Левин Долином пичака
  
*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003173   Избор из поезије најревноснијих сарадника „Заветина“. - У сусрет предстојећем Спасовдану 2013..  Бела Тукадруз, А. Лукић, Зокс, М. Тодоровић, А. Анушић, Д. Стојковић, Ђ. Николић, Душанић, Бранковић, Љ. Томљановић, Б. Томашевић

*
 
Бела Тукадруз, децембар 2011. Снимак "Заветине"
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003133   Граница Мисије, илити "Вјерују" /Б. Тукадруз   -  Написао сам својевремено : Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија. Хоће ли сазнати данас, сутра или прекосутра, на основу  преведених дела српских књижевника  – оних наметнутих и понајближе партијама на власти? За име Бога, кога све не преводе! И кога све  никада и никако неће преводити, него ће настојати да држе у гету малих тиража – фаворизовани новопартијски писци, новодемократске бирократе?Неки одлични српски писци су осуђени на ЛАС ВИЛАЈЕТ (у преводу са турског – анонимна хроника), како несналажењем државе у којој живе, помагањем институционалне игноранције, тако и несрећом српске емиграције, како оне после другог светског рата, тако и оне из шесдесетих, или осамдесетих
     

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003183   Серафимова кућа /Бела Тукадруз. -  Склоњена од главних путева, у уцепу хомољских брда, била је кућа Серафима Трималхионова. Саграђена од камена, на два спрата. Таква кућа на Дедињу би била права, милионерска вила. Серафим је довео струју са раздаљине од неколико километра.
Ту кућу не можеш видети, све док јој не приђеш на две стотине метара.
Била је на заравни, у подножју једног каменитог брега, у полукружном остатку некадашњег каменолома, не већем од 5 ари. Тај каменолом су Власи запустили одавно, јер је из стена које су разбијали динамитом, извирао поток. Не велик... Ту је Серафим сазидао кућу, од камена, који му је био на дохват руке; камену кућу не мање раскоши од пашиног конака у Врању. Испод читаве куће је био велики мрачни подрум пун џакова цемента...Летња кухиња...
    

*
Бунар у центру села, сеоски, претворен у септичку јаму!!!

(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003184   Српска мера за даљину

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003185   Богдан Поповић. Монолог владике Данила. – анализа једног песимизма / Станислав Винавер.  - .... У своје време благодарећи г. Поповићу српска је критика учинила велико откриће, које је доцније наследио г. Бранко Лазаревић, Милан Богдановић, Миодраг Ибровац и други. Ево га: Кад има да се критички оцени једно дело критичар га преприча својим речима и на то се препричавање потпише. Данас је г. Богдан Поповић отишао даље. Његов нови проналазак засењује Колумба: не треба препричавати. Узме се просто нека расправа или песма, па се каже две три речи пре ње, а затим се она дословце препише (нашто препричавати!) са речима и уметцима: "писац ово овако представља" или "али пустимо писца" ("сад долази пишчев текст"). А кад је преписан сав текст (са врло малим уметцима) онда се г. критичар просто потпише.  
     https://novinebuducnosti.wordpress.com/%D0%BF%D0%BC/bogdan-popovic-monolog-vladike-danila-analiza-jednog-pesimizma-stanislav-vinaver/ 

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003186   Мера Богдана Поповића. - Карактеристична места из недавног разговора са Богданом Поповићем. -  Има ли, у таквим околностима, српских песника који су остајали у сенци, неправедно скрајнути из разних разлога?
- Наравно, има аутора задивљујуће упорних у доказивању зле воље, или "слепила" београдских ("официјелних") критичара који прећуткују, или превиђају епохалне вредности њихових дела! Постојање неправедно скрајнуих песника, по мом мишљењу, ипак припада неповратној прошлости. Књижевна сцена у метрополи одавно је отворена за ауторе афирмисане у културним центрима из тзв. унутрашњости. Штавише, у новије време су београдски аутори све чешће објављивали у публикацијама и издавачким кућама које делују ван метрополе ...
   https://novinebuducnosti.wordpress.com/%D0%BF%D0%BC/mera-bogdana-popovica/ 

*
Отпад крај зукве, горњи ток, ни двеста метара изнад села!!Ругло крај пута, алајбегов крајолик!

(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003187   Још увек није касно. Ново Друштво СУЗ. - (Иницијатива од пре пет година)
Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ Ново удружење писаца? Постојећа удружења српских писца заслужују критике, али : ко је овде спреман за ту врсту отворене јавне критике? Можда неколико појединаца тек? Не чини ли вам се да свако од постојећих удружења има своју управу налик на какав политбиро? Ако грешим, ако су ове речи претеране, покажите и докажите... Погубне су последице ћутања и прећуткивања појединих писаца, далеко од свих режима, па и самог Лукића. У српском друштву, култури, књижевности, реална и стваралачка књижевна критика нису омиљене! Баш зато, у свим постојећим удружењима српских писаца има превише чланова, а у понеким толико, као да је реч о каквим клубовима филателиста или каквих љубитеља поезије! Било би добро да сва постојећа књижевна удружења објаве списак својих члановима са неопходним био-библиографским подацима, како би се утврдило колико на тим списковима има "мртвих душа". То за почетак.
     


*  
(ЗАВЕТИНЕ+)   ЛеЗ 0003188   ОКОВИ /Бела Тукадруз  
Сваки човек је окован собом, сећањима, својим љубавима, амбисима прошлости, аветима и неизреченом сетом, бекрајном...
Белешке раскивају те окове. Дневници, као Коперников систем, укидају чврсте тачке, и оно шгто је мировало почиње да лебди...
 "ЗА БУДАЛУ ИМА ПОСАО И НА БОЖИЋ"
Каже Раде Јаје (у аутобусу Кучево - Београд; 11. 11. 1982). Виталан пензионер, косе беле као снег; седамдесетогодишњак. Првоборац. Оженио се по други пут, женом која му по годинама може бити ћерка. Помагао је мом оцу у тешка времена; доносио му писаћу машину... И поче аутобуска представа. Зидар, неки Миле из Бреснице, Јајин рођак рече : - Ми смо ти поштена фамилија, што очи виде руке одмах узимају. Јаја поћутавши мало кроз смех узврати : - Ми смо ти велики лопови, брате, ето ко смо ми!
      

*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003189   Поводом  „Старогпокварењака“ / Бела Тукадруз . -  Шта, уствари, представља, то, што је насловљено  насловом “Стари покварењак”?Одломак из интимног дневника? Стихове?
Тема живота и његове пролазности опседала је многе песнике и писце.
“Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да
 му је сав смисао и сва  вредност у  том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани,” пише Иво Андрић. На другом месту  Андрић сматра: ”Живот нас начне негде дубоко у нама; неприметно и неосетно означи место са којег старење треба да отпочне свој рад, а оно онда наставља и довршава посао” (ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Сабрана дјела Иве Андрића, друго издање, Свјетлост, Сарајево, 1977, 576 стр.; стр. 82).
Ко или шта је покренуло оно што је Богдановић насловио као “Стари покварењак”? Животна свирепост која постоји према старијим и слабијим људима?
Можемо нагађати. Шта добијамо нагађањима?
“Стари покварењак”, Стојана Богдановића,
 по свему судећи, није најбоља, најубедљивија песма,  овог песника, али је репрезентативан пример, једног, рекао бих,  недовољно, познатог опуса  на самом рубу периферије савременог српског песништва. 
     

*
(ЗАВЕТИНЕ+)   ЛеЗ 0003190   Сито и решето . – Књижевнакритика. - Мали подсетник ЗАВЕТИНА+  ...
... Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – није лако. Свакако је добар показатељ. Из више разлога.Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплетаГласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само наш романтизам....      
*
(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003191   ЛИЦЕМЕРИ, ЉИГАВИ ПРЕВРТЉИВЦИ / Миодраг Мркић. - Били су и чланови КПЈ и СКЈ, и Комитета, и информатори Озне , Удбе, Суп-а...
гласноговорници запада, држачи микрофона, специјализанти запада и борци за несврстаност и самоуправни социјализам наших боја...и писци књига о самоуправљању и у
xбеника и , и, и ...
После су били борци за национално биће небеског народа..., демократске слободе..., за
слободни свет..., за цивилизовану и културну Европу а не неке азијате Словене.
Наизмишљали су се у својим интервјуима и биографијама да су били борци за српско
национално биће и да су били прогањани и интимно пате што нису бар једном били у затвору.
Али они тако причају да су увек успевали да прејебу глупу самоуправну несврстану бирократију.
Истог дана када су бомбе почеле (многи су их дозивали), сада говоре супротно. Заиста
их ништа не може изненадити. Све што год дође они су му наредни.
 
    

*
(ЗАВЕТИНЕ+)   ЛеЗ 0003192   Што вам је промакло. -  Које су Вам, ко зна зашто, промакле? Или, из часописа, које сте нашли у антикварници.
Објављених пре  двадесет две године, пре две године, пре два месеца. Песничких и других...
Или из књига које су тек иашле и са којих се још није осушила штампарска фарба....
Ево, за почетак песме  Марине Цветајеве. Из Прве књиге изабраних дела Марине Цветајеве.
  

*
Валутно (+) се може, сме, оно што се сексуално (—) не сме, не може. Робом се, „стварју по себи," (-+-) с лица и наличја, дају мерити односи; а рачуном се (—) не дају обрачунавати вредности      , Сви смо дужни лагати, ништа није само .....................................

*
Живот је одувек био изнад литературе, изнад сваке форме, романа, песме. Амбиција. Умишљености. Преливао се преко међа. Неки средовечни сељак плакао је неутешно за управо преминулим оцем који је дуго боловао. Плакао је ослонивши главу о зид и нико не приђе да га утеши.
(Круг у Вишеградској беше пун оних
које су ту довели схватљиви обзири.)
Вратио сам се у своју самачку собицу
и узалудно покушавао да заспим.
Дошла је моја девојка и одмах
почела да ме кљука маковњачама и воћем
 .
Љубила ме је, скидајући хаљину, мили, мили! Она риђокоса (с којом сам допутовао из Хомоља, пре подне, двадесетдвогодишња и - већ, разведена) , радо је са мном пошла са аутобуске станице у ресторан "Балкан",а после и у моју собицу, али чим сам окренуо кључ у брави и дивље је загрлио, она се опирала :"Имам мужа! Нећу, нећу, нећу!"све док јој, скоро рвећи се са њом, не повукох летњу хаљину  изнад колена и не увалих јој се међу бутине, и тада се отимала и ја згађено одустах и понудих је цигаретом. Не освајају се жене,  у име краља и отаџбине, на јуриш! Пушила је нервозно и причала  о свом мужу и Црној Гори, о свом болесном оцу, и ја сам слушао желећи да престане коначно и да оде, да је испратим до круга болница у Вишеградској, и она се сетила зашто је допутовала у Београд, устала је и дотеривала се.На столу је било огледалце и она се нагнула да би се видела . Једном руком  се карминисала, другом је дотеривала погужвану хаљину. Устао сам и ја, да дотерам фризуру, пришао јој тако нагнутој да се огледам у њеном огледалцу.
И она ме је оном руком којом је хаљину дотеривала нежно ухватила за...
Загрлио сам је с леђа, и она је полегла грудима
  по столу...
Моја девојка ме опкорачила једном својом ногом гушећи ме својим дугим пољупцима - Мили, мили - ја сам - већ сасвим набрекао - мислио како је она Риђокоса,не скинувши хаљину,чак ни гаћице сасвим, вртела,стезала ме својим  прстеновима, усисавала јечала.
Љубав убија навика.
         

*
 
(СЕВЕРЦИ)  ЛеЗ 0003195   Штете су огромне, неко ће плаћати пенале зато. -  Хрвати процењују да је њихова штета била око милион евра дневно, казао је Лјајић. Он је на РТС-у, казао и да не очекује да ће Хрватска поново покушати да блокира границе, као и да је на одлуку о отварању српско-хрватске границе највише утицао притисак из Брисела.
Лјајић је истакао како су се у Хрватској први пут виделе реакције да се укине неразумна блокада Србији.


*


*
Свуд отпад, и у Зукви где има пастрмки!!

(ЗОВ АН ИЗАП)  ЛеЗ 0003197   Башје све тако! –  БИЛО је то овако - књига мемоара Мирјане Мире Марковић, у издању Компаније "Новости", од 1. октобра је у продаји широм Србије. Судећи према почетном интересовању, реч је о бестселеру у најави. Јер сви који желе да склопе објективну слику о догађајима у Србији и СФРЈ на основу виђења бивше политичарке, али и њени симпатизери, као да су једва дочекали да се докопају свог примерка на киосцима и књижарама.  Међу Београђанима, жељних да свежим издањем употпуне виђење српске прошлости, у четвртак је био и Мишо Мракић, некадашњи лични кувар породице Милошевић. Он је на посебан начин доживео "исповест" бивше газдарице. - Очекујем да када људи прочитају књигу спознају каква је Мира - сигуран је Мракић. 


*


*
(ЗОВ АН ИЗАП) ЛеЗ 0003199   СРБИЈА ХОМОЉЕ бисер нетакнуте природе

*
(ЗОВ АН ИЗАП)  ЛеЗ 0003200   Академско изучавањесрпског језика и књижевности на Московском универзитету почело је 1835. ....Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835. уво­ђе­њем на­став­ног пред­ме­та  Исто­ри­ја и књи­жев­ност сло­вен­ских на­реч­ја. У ње­го­вим окви­ри­ма сту­ден­ти су до­би­ја­ли ин­фор­ма­ци­је и о срп­ском је­зи­ку.  Већ је 1837.  на те­му „О на­род­ном пе­сни­штву сло­вен­ских пле­ме­на” Осип Бо­ђан­ски од­бра­нио ма­ги­стар­ски рад, у ко­јем је два­де­сет стра­на по­све­тио срп­ским пе­сма­ма.
Ка­сни­је је као про­фе­сор Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та упо­зна­вао сво­је сту­де­не са срп­ским је­зи­ком и књи­жев­но­шћу, пре све­га на осно­ву Ву­ко­вих збир­ки на­род­них умо­тво­ри­на
   
*
Лешјански манастирски пут

17. јул је 2013.  Дошао сам до двоброја београдске "Књижевности", 5-6/1981. годину.
Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.
Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.
        
(ЗАВЕТИНЕ+)   ЛеЗ 0003138   УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т.  Стојановић  -   Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна. / Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара
      

*
(ЗАВЕТИНЕ+)   ЛеЗ 0003148   ЗаНобела имамо писце али немамо воље -   СВАКИ појединац, издавач, факултет, односно удружења писаца или институције имају право да, уз образложење, сваке године предложе српског кандидата за Нобелову награду за књижевност. Српска академија наука и уметности ту могућност доследно избегава, иако редовно добија позив из Шведске академије.
По добијању Нобелове награде 1961, Андрић је рекао да је сада готово са словенским писцима, да ће је евентуално дати још неком Русу - и то је то. Није мудри писац много промашио ни у овом. Представници моћне словенске литературе нису се у последњих пола века нагледали медаље са Нобеловим ликом. Освојили су је Шолохов, Солжењицин, Милош, Сајферт, Бродски и Шимборска пре 17 година. Од тада ништа.
Није познато да ли се садашњи српски академици руководе Андрићевим предвиђањем, тек, држе се одлуке да на писмо из Стокхолма не одговарају.
- Нисам сигуран да имамо тај књижевни домет, после генерације Црњанског, Крлеже... Иако се Нобелова награда даје јако значајним писцима, постоје ту и политичке намештаљке, све те награде имају своје позадине и не верујем да имамо моћи да у томе учествујемо - каже за „Новости“ академик Светозар Кољевић.
Чланови Одељења за језик и књижевност САНУ, по речима академика Драгослава Михаиловића, држе се принципа да не предлажу писце ни за домаће награде.
- Ако бисмо учествовали у предлагању за награде у Србији, дошли бисмо до тога да стално предлажемо некога из Одељења. Ко је и како ту одлуку проширио на Нобелову награду, не умем да кажем. Ђаво би га знао да ли је добро или не да имамо кандидата за „Нобела“ - рекао је Михаиловић за наш лист.
Искуство показује да писац који претендује на ову награду мора да буде преведен на велике светске језике да би био релевантан. Академик Милосав Тешић каже за „Новости“ да таквих имамо, и сматра да би Академија уз право и одговорно образложење требало да их предлаже Нобеловом комитету:
- Предлагачи могу да буду и појединци, али ипак је САНУ институција која има највећи углед. Њен предлог, који би сви чланови одељења потписали, деловао би најозбиљније. Потписао бих кандидатуру Миодрага Павловића, Драгослава Михаиловића, Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Љубомира Симовића... Имамо озбиљне кандидате, проблем је што 
       

*
(ЗАВЕТИНЕ+)    ЛеЗ 0003150   П Р О Г Л А С / Бошко Томашевић             -    Те институције данас су запоседнуте од стране оних српских културних посленика писане речи чија је културна политика посве анахрона, претставља силазишта духа и не води српску културу Писма савременим цивилизацијским токовима и тековинама.
Неопходно је ове две инстутуције ослободити од претставника конзервативне масе, чија је идеја културе далеко испод савремене епистемè ланаца и путања писања (éцритуре) и исте предати новом, савременом Ствараоцу српске културе, који ће те две институције водити кроз 21. век.
Време је да ове две институције буду другачије мишљене и да оне саме почну другачије да мисле и другачије да пишу, објављујући посве нове знакове савременог писања.
Комесаре романтизма и естетичаре догматског романтизма, дежурне мистичаре, мученике нирване, који се ругају новуму и новим посланствима националне културе ваља склонити у Музеј. Сити смо понављања, обожавања вечности на гробљима и претварања прошлости у блуд.
Са ових простора, потребно је отворити нови пролаз ка култури света и тамо, повезани са општим културним токовима савременог Слова и писања, тражити одговоре за сопствено присуство у њој. Апсолутно модерно, без гусала и дипли у позадини!
Велике мртваце препустимо историји! Оно што је од њих ваљало, одавно је присвојено и искоришћено. Љубав према прошлим Сводовљима, окрутност је анахроних, догматизам охолих, знак самодопадљивости манастирске трулежи. Њихова последња реч написана је са Јованом Дучићем. Једно доба  са локалним реквизитаријем крстовâ, владикâ, јектенијâ - све самим стиловима 18. и 19. века - завршено је. Уморни смо од знакова анахронизама у делима Ћосића, Павловића, Симовића, Бећковића, Нога. Та Писма су прошлост, докрајчимо њихову актуелност похрањивањем у библиотеке.
          

*

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ДОНЧИЋ, Милоје, 1963-
Задах сјаја / Милоје Дончић. – 1. штампано изд.
– Београд : Заветине: ми, 2015 (Ниш : Наис-Принт). –
52 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Мобаров : поезија, есеј,
проза. Поезија 1 ; књ. 4)
Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 51-52.
ISBN 978-86-82255-15-4
COBISS.SR-ID 217977100
===========================
Дончићева књига песама ускоро излази из штампе.
Неколико песама из најновије књиге Задах сјаја:

 ЗАЛУД СТЕ ТУЂЕ
ТРЕСЛИ ШЉИВЕ

Залуд сте туђе тресли шљиве!
Ви који сте у лектире ушли као у трамвај,
Тако ћете и изаћи.
         


*
Мир манастирски: Св. Петка у мишљеновачком Лешју, Димитрије Лукић, 2011.

Следећи број НовиБуСура излази 18. октобра 2015!!

Нема коментара:

Постави коментар