Translate

Никад не заборавите

НА СВЕТУ ЈЕ ДЕСЕТ БОГАТСТАВА И СВИХ ДЕСЕТ СУ ИСТИНА -Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глaди... – Учи народ, учи од народа... – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина. Река која тече нађе себи пут.

Странице Листови стари, дуготрајни пањеви

Портал Сазвежђе З

ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ

ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ
ПОЉЕ ДЕЛОВАЊА

недеља, 27. септембар 2015.

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00372)

  

 Понедељак, 28. септембар  2015.     Свети великомученик Никита,..



. .. «А форму и формуле  рађања новог, бољег и блиставијег, у клицању и радовању победника фамозне историје, кројиле су проводаџије у главним штабовима. Изнад и форме и суштине увијек се лепршао барјак-крпетина побједничке хипокризије: да „наша ствар одјекне"; да сву прљавштину (и физичку и метафизичку), сва страдања, посрнућа и изгинућа сакрије; да поживинчени, поманијанчени људски дух, његову веру, нацију, филозофију, науку, уметност и струку злоупотреби. Хипокризија је ту да превари, слаже, сурва у заборав све ружно, зло, наказно, у гротло нове понорнице, а истакне прагматично (само за једну употребу док не сакују нову фразу), мизерно и илузорно, које ће трајати колико и физмчки животи нових усрећитеља. Бирвактиле је стари пророк казао: „Свака крпа избледи. И црвени и црни једнако ће лоше владати". А ми, данас и овде, дотурамо: и плави и жути и сви у човековом спектру боја, и похрањујемо барјак-крпетине у музеје. Историја је понор. Историја је фамозна...“ , пише  Батуран, познатији као професор универзитетски и научник, у свом најновијем роману Кустос Мезезија, који се, чини нам се, издигао изнад многих романа последњих деценија у Србији (до данашњих дана)  својим дубоким проницањем и у веома дубоку и савремену  историју Срба и света, трагичну и пуну свега и свачега! И ето, овим цитатом започиње и овај нови број НовиБуСура, најавом, да ће од следећег броја излазити на десет дана, јер дугачије с обзиром на све услове и околности у којима излази и опстаје није могуће. Овај број садржи преко четрдесет прилога, и барем још толико је била жеља уредника да буде публиковано, али – али...
    И историја која управо „тече“ је фамозна, и ако читамо пажљивије дневнике, недељнике и месечнике, и ако дреждимо крај разноразних телевизија, видећемо многе знакове који то потврђују,  и који се лепо виде између редова  новинских извештаја, или препознатљиве и слугерањске реторике  савремене и официјелне српске књижевне критике, која упорно покушава да нам прода рог за свећу. („Каква ирелевантна група људи забављена јаловим послом! Без контакта са стварношћу, као да су изашли из неке културне секције месне заједнице....“)
На столу ми је један од ређих примерака првог двоброја  „сузовског свитка“  Друга(чија) Србија  (ИДЕНТИТЕТ, пролеће, 2007) – па то и не беше тако давно – пре осам година!  Часопис се отвара Ујевићевом констатацијом да је хумор можда најточнији начин посматрања ствари, дављења и губљења у пролазности. Хумор је више нехо лековит, помишљам сећајући се једне духовите те-ве хумористичке емисије,  у којој је узео учешће и Иван Шарић, говорећи о томе да се избеглице које управо дефилују кроз Србију и Хрватску, избеглице које су превалиле преко две и по хиљаде километара и виделе свашта и најгоре, и побегле од шест зараћених војски, да се те избеглице немају намеру задржати на Балкану, јер...Али да не препричавам. Знати и сами  већ!...
Хипокризија је ту да превари, како вели Батуран врстан романописац којег је српска књижевност добуила из најнеочкеиванијег правца, хумор да спречи превару...


      Недеља, 27. Септембар 2015. Воздвижење Часног Крста - Крстовдан                 М. Л. 


*
(БЕЛА И ШАРЕНА СРБИЈА)  ЛеЗ 0003077     Пример: Бела и шарена Србија  -  Превратничка улога „Хазарског речника” - Научни скуп „Српска проза данас” други је од пет предвиђених скупова чији је циљ да се добије обухватан приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима
увек Милисав | 17/09/2015 10:38
Увек исти људи нешто пребрајају себи у браду, па онда медији то нешто цитирају, трла баба лан. Језик је жива материја, изађите из својих пећина, слушајте народ, напредујте, не богорадите.
Hrvoj Hrvatin | 17/09/2015 15:04
Ovo je sve naivno. Ne bih o kanonu, tko sve spada u velikane i malikane, no jedno je bitno: književnost više nema ulogu kao u 18. i 19. stoljeću, te dijelom u 20. Ulogu dominantnoga kulturnog oblikovatelja preuzeli su audiovizualni mediji. Npr. i najutjecajniji svjetski pisci u posljednjih 40 i više godina (Borges, Calvino, Cormac McCarthy, ..) jednostavno ne znače što su za svijet značili Voltaire ili Tolstoj, ili za propalu Jugoslaviju Krleža i Andrić. Tempi passati.
Sanja Mandić | 17/09/2015 15:37
Kakva irelevantna grupa ljudi zabavljena jalovim poslom! Bez kontakta sa stvarnošću, kao da su izašli iz neke kulturne sekcije mesne zajednice. Ne zaslužuje komentar ovaj tekst.

*
печат, лишај

(ЗАГОНЕТНА ИСТОРИЈА) ЛеЗ 0003120   ПОНОР ИСТОРИЈЕ . ИСТОРИЈА ЈЕ ПОНОР * /  Радомир Батуран 
(извод  из Главе двадесет  девете, управо објављеног романа  Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 201 – 204)

(......) Нико ни да спомене да и Срби у Босни бране, имају право да бране, себе, своју чељад, своје куће и преко шездесет посто своје земље у Босни и Херцеговини! Упркос свему, Срби достојно стоје уз своју нацију, веру и културу, иако њихову духовну културну баштину немилосрдно данас дробе неколико околних држава. Међутим, ни то насиље „демократском Западу" не смета.
Сви смо ми у Босни запјевали ону, мало измењену, севдалинку „Босно моја, лијепа, крвава" ... Не! нисам погријешио; никада више Босна неће бити „лијепа, гиздава". Ови нараштаји опоганише је за свагда. Опогани поган погана Босну...
Ау! Шта 6и са мном и с тобом, Кустосе, у овом поганом рату? До сада сам знао да су се, од свих народа на Балкану, само Цинцари претворили у Србе, а,ево тек сад сазнајем да то чине и наши Јермени, судећи према мом кустосу Мезезији. Љуби он и богумиле и Србе православне већма него ја, наречени чатац његов Богумил Копиловић. Иако сам именом Богумил и крштењем православац, не волим ни ракете са Пала, ни зоље са Мојмила, ни хаубице ни са Хума, ни са Ковача. Убице не знају ни за вјеру ни за нацију, а некмоли за човјека и његову православне душу. Ено, урнебесају опет... Мораћемо, мој Кустосе, опет у „патаренски" саркофаг...
Историје свих цивилизација, и уз сва сазнања да их пишу победници, трагичне су и крваве, фамозне и лажне толико да обеспокојавају мислећег човека. Као археолог, кустос Мезезија је сав свој радни век провео на проучавању материјалних трагова минулих цивилизација на босанскохерцеговачкој земљи. Одавно је историју китио епитетом „фамозна" јер се храни људском крвљу и месом, а људи се и даље позивају на њу и, мање или више, с поносом хрле у њу до скончања. Они је стварају и заборављају, а она се не да једном за свагда створити нити једном за свагда заборавити. Понире и извире као понорница: сручи једну цивилизацију у понор, кркља у подземним амбисима, ледени у дубинама ове несрећне земље, крвљу натопљене и костима напуњене, да опет негде зажубори весело умилним извором, често и сазвучјем више извора, понегдје само злослутним виром, другде прелепим горским оком, 
      
*
Један од часописа на папиру "Заветина"

(ЗАВЕТИНЕ+)  ЛеЗ 0003051  одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан  - Ексклузивно.
ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ
(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 
(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!
Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…
Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.
Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно

*
(СРБИЈА У ОГЛЕДАЛУ)   ЛеЗ 0003052   Пет јаких лобија ведри и облачи широм СрбијеМинистарство је урадило упоредно-правну анализу лобирања у Европи, коју ће доставити радној групи, а очекује се да нацрт закона буде готов ове јесени.
Србија је једна од ретких европских земаља која нема уређену ову област, иако у јавност с времена на време “процури” да је ова или она неформална група изборила доношење, измене или укидање одређених закона. Сведоци последњег таквог случаја били смо почетком лета када се министар просвете Срђан Вербић жалио на утицај појединих издавачких кућа на доношење закона о уџбеницима. Пропис је тада повучен из парламента, а издавачка кућа на коју је мислио осигурала је себи много школа за пласман овогодишњих књига за ђаке.
Јавна је тајна да је код нас неформално лобирање најјаче у фармацеутској и дуванској индустрији, на већ поменутом тржишту уџбеника, а као посебно јак и често апострофиран помиње се увозниички лоби, али и лоби везан за трговину струјом и енергентима. Познаваоци прилика кажу да су све јачи лобисти и међу удружењима за заштиту животиња, ЛГБТ групама, као и еколошким удружењима. Сваки озбиљнији бизнисмен ангажује лобистичку кућу у земљи у којој хоће да развија посао или са којом тргује

*
(ПРОПАДАЊЕ ОБНОВА)  ЛеЗ 0003053   О српској књижевносто данас је веома потребно говорити, и то са великом озбиљношћу, па чак и са забринутошћу. Више од сто педесет година имали смо велику новију књижевност, као што је велика била и средњовековна и усмена књижевност, а и књижевност приморја које, нажалост, више није наше онако како је требало да буде. Ипак нам нико не може гарантовати да ћемо тако велико стваралаштво имати и убудуће и оно што се дешава у књижевној култури - политизација мање а популаризација више прети да укине овај низ великих дела који је обележио нашу прошлост



*
(ЂЕРЂЕЛИН)  ЛеЗ 0003069     БЕЛЕШКА О ЈЕДНОМ АНДРИЋЕВОМ ЗАПИСУ / Бошко ТОМАШЕВИЋ  -  драги Мирославе,
у последњем броју твојих онлине новина* издвојио си под насловом "Дело. И дубок заборав" у оквиру цитата један пасус из Андрићеве књиге "Знакови поред пута" (Пето издање, стр 197-198). У том наводу , измедју осталог, стоји: "Дело које је стекло признање изазива код многих људи дивљење и поштовање, али код једног броја њих и супротна осећања и неочекиване реакције". Андрић у следећем пасусу наставља: "На теби и на твом делу настојаће да се искале иконокласти који нагонски желе да све оно што је усправно виде како изгледа кад је оборено, манијаци воле да пљуну и приквасе управо уз тудје дело, поготово ако ужива неки глас, завидници који, не могући да порекну дело, журе да унизе и упрљају оног ко га је створио".
Овај текст кога је Иво Андрић написао да би рекао оно што га мучи, мора да изазове, из једног другог угла гледања, извесне сумње у општу примену оваквог једног става.
Став да ће се на нечијем делу искалити иконокласти и "манијаци" и исто унизити, пљујући га, сасвим лепо одговара бројним неталентованим ауторима, бројним, рецимо, српским писцима, чија су "дела", наводно, стекла признање (чије признање?, то је питање), добила угледне награде ("угледне награде" из чијих руку?) и сад исти, попут Андрића, из тако лепе заветрине, могу да кажу како њихово дело "које ужива неки глас" (чији глас?) из пуке зависти, ето, воле и желе да "пљуну манијаци" и "завидници", журећи да унизе и упрљају оног ко га је створио". Место кога си навео из Андрићевих "Знакова" идеална је завеса да се иза ње ушанчи читаво племе српског књижевног башибозука, енклава приглупих људи-песника, чије је дело добило признање из самостанских кућа полуобразованих и странчарски оријентисаних критичара, са темеља њихових обоготворених каприца, чија су глупост, књижевна брложења и бахатост легално прихваћени и подведени под кодекс тиранског Монолога са тзв. српском књижевном јавношћу. Шта је и ко претставља "српску књижевну јавност" - то је друго питање. Постоји ли она, или је плод фикције, то, такодје, стоји под знаком питања. Етаблирани шљам унутар српске књижевне критике који пише за себе и своје истомишљенике не производи никакву "српску књижевну јавност".

*
Песник А. Лукић са оцем Михајлом, на селу (2007)

(ЦРТА)  ЛеЗ 0003070     Избор из песништва Александра Лукића (препорука преводиоцима на стране језике)  -   БАДЊЕ ВЕЧЕ


Древни моји преци, где сте сад?

Чекајући бадњу вечеру, џарајући ватру –
размишљам о вама славећи.
Време је као обећано за устајање из гробова.

Ствари у соби изгледају накострешене
приправне за борбу бикова.

Тесто обредног колача што нараста
помогнуто силом квасца у тепсији,
улива мени наду већу од покојника
што се слутим осипају по снегу,
у мом несталном сећању вечери ове
намењене по среди жалости и слављу.

Тесто ће ускоро скончати у пећници.
Док се колач пече и порумени
мали симболи, представе Бога, животиња,
умешених врх колача искезиће се
као лобање древних бића.

Наливена чаша црног вина ми се нуди,
попићу је наискап. Наздравити немам коме.

Самоћи се не наздравља.

Онда ће се пред поноћ огласити звона
а пре зоре поновиће песму.
Празне улице улиће се у моју собу кроз прозор.

Исус нас је обмануо.
Богочовек касни на рођендан.

Уместо њега појешћу црну чоколаду,
и печени батак ћурке за ручак.

(Ове песме објављене су у збирци: КУКАВИЧЛУК, УКС Београд и Библиотека “Србољуб Митић” Мало Црбиће. 2012. године)

*
М. Лукић, 1925, отац писаца Лукића

(ЂЕРЂЕЛИН)  ЛеЗ 0003071     Мирослав Димитријевић СРБИ НА СЕВЕРУ ЕВРОПЕ
       Своје праисторијско српско име данас у неизмењеном облику чувају још само Лужички и Балкански Срби, док су други словенски народи, који су се у античка времена такође звали Србима (Сербима), наденули су себи друга имена. Па и поред тога, Чеси, Словаци и Пољаци, и данас у својим историјама пишу да потичу од балканских Срба, а Руси, за себе кажу да су Руси, али своју земљу зову – Расија, баш као што се звала и балканска Расија, Расција, Рашка... Бугари су себе све до 9. века Христове ере сматрали Србима, а Македонија је била јужна Србија  (раније Солунска Србија), затим Бесарабија је уствари Бела Сорабија (Бела Србија), и тако даље.
       Пре него што почнемо опширније да пишемо о Србима на северу Европе, у коју су дошли из Сибира (трећи сеобни правац из Индије) 3060. године пре нове ере и населили обале Српског мора (Балтичко), које су још звали и Ерско море, по највећем племену Ере или Ерули, и како су затекли север Европе ретко насељен, а Скандинавију потпуно празну, и да су српска Ерска или Ерулска племена  пристизала на север Европе све до 1460. године пре нове ере, желимо, дакле, прво да цитирамо нордијске и друге европске историчаре.

*
(АКАДЕМИЈА ФЕНИКС) ЛеЗ 0003078     наша смрт није нешто што треба прихватити као нормално / бошко томашевић  -  Драги Мирославе,
Хвала Ти на објављеној белешци. Пишемо, радимо, боримо се.
Лепо доба младости одавно је иза нас. Пуно је невоља и јада који су нас стекли. Твоја борба са битангама у животу и око тебе била је велика. Изашао си као частан победник са свима њима. Оне веће недаће, попут болести, непобедиве су, догадјају нам се и у младости, и у овом нашем добу када бисмо могли још мало на миру да поживимо, али пуно тога нас саплиће. Сви смо то имали или имамо у породици. Рак, када ћемо га победити, када ћемо победити не само рак, него и саму смрт? Срамота је умрети, зашто умире човек? Упућујем те на једну једину књигу у којој се говори да наша смрт није нешто што треба прихватити као нормално, него као ненормално и неприродно. Реч о књизи Владимира Вараве "Етика неприхватања смрти" ("Логос", Београд 2010).
Сећам се дана наших студија, када си ти био ведар момак, пун енергије (Видим да си пун енергије и данас, свашта си покренуо, све сам и на сопствене мишиће, уз равнодушност званичника, али не и нормалних људи. Ту си бранио наша права, право на јавност свих људи стваралаца. То је остало и то ће остати). Ја сам више био повучен, склањао се у тишине у Алпима и гледао на нас овде из безбедне удаљености. Тамо, у тим забитима, написао сам пуно тога, али је то остало тамо, понешто додје и овамо, али то што стигне не покреће ништа, падне, и заћути у пустињи које си се ти, колико ми је познато, нагледао....

*
 
Снимљено на Радану, с. Ивање, Заветине
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003072     ВАН ГОГОВА СТОЛИЦА ПОРЕД ФРОЈДОВОГ КАУЧА /  Зоран М. Мандић - Позив на писање овог текста стигао ми је из мистериозног тренутка сећања, које ми се,  с времена на време, без обзира на становите временске разлике у лавирајућем поретку опструкција годишњих доба, отвара усред сна. И то оног, који сам након буђења, могао да запишем, па чак и коментаришем. А, све то, као “покретни празник” фамозне “историје оквира”, која се заводнички у мојој глави врзма неколико деценија и тера ме да је, без емоција, равноправна нападам и браним од ње саме, уз могућност да је понекад изведем у шетњу по београдским кафанама, нарочито оним, које се тискају у и око кварта Палилуле. Иако, таква очекивања тешко падају писцу који има децу, сваки пут сам настојао да у промишљању судбине тачног броја претпостављених божијих оквира додам нешто из дисања свог мишљења. Али да се вратим основној идеји овог текста

*

(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003073     Њихов и наш Монтењ / Милан Влајчић  -  За разлику од великих култура у којима се непрекидно издају класици, у нас се чека на сабрана дела и седамдесетак година  - Главни уредник париског дневника "Фигаро" Жозеф Масе-Скарон објавио је недавно књигу посвећену утемељитељу модерног есеја Мишелу де Монтењу (1533–1592). Студија носи изазован наслов "Монтењ, наш нови филозоф", враћајући достојанство појму новог филозофа који су последњих деценија бездушно арчили сасмозвани филозофи попут Бернар-Анрија Левија, Финкелкроута, Кушнера и других мислилаца опште праксе. Ово је иначе годишњица Монтењевог рођења (470 година), и готово у истом дану објављено је неколико значајних књига посвећених свом мислиоцу, међу њима "Памет другог (Монтењ, Монтескје, Моријак)" познатог историчара културе Жана Лакутира, оји је нешто раније објавио студију "Монтењ на коњу". Ту су "Најбољи есеји" у избору и са коментарима Клода Пенганоа, док је код истог издавача објављено целовито издање Монтењевих "Есеја" (800 страница са невероватном ценом од 23 евра, у нашим динарима, смешних 1320). У истом тренутку обновљено је издање "Монтењевог живота" аутора Жана Превоа

*
      
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003074     Поезија, прави песници, непесници / Бела Тукадруз
Цитат.  - Милован Данојлић: Како је Добрислав протрчао кроз Југославију, Београд: Бигз, 1977, 287 стр. ; стр.: 143 – 146, из Главе шесте, потпоглавље Освета неприхваћеног ствараоца; с народом и за народ.
Слика са Радана, засеок Ђурашковићи
Зар је то поезија? – запитаће који површни, уз то непроницљиви читалац. Није ли очигледно да навожени стихови не заслужују пажњу иоле упућенијег критичара? Чему, онда, бављење таквим несувислостима? Шта аутор овог развученог и неодредљивог списа хоће да каже? Какво задовољство налази у оживљавању једне неважне, праведно запостављене књижевне појаве?Зашто бисмо се, поред толиких значајних имена новијег домаћег стваралаштва, задржавали на овом полуписменом почетнику? Зар наш културни и општи развој није заувек превазишао старинско гуслање и романтичарску брбљивост? Или је, можда, заговорник попартистичке поетике, па жели да укаже на дирљиву лепоту дечјих  неспретности?Зашто се усредсредио на Раденовића?Зар није, и за ту врсту испитивања, могао да нађе неког заслужнијег и познатијег песника?Не би ли било мудрије да се на овакве остатке прошлости у нама и око нас једноставно не осврћемо? 

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003075     Стање  у српској поезији крајем ХХ века / Предраг Чудић  -   ...Прецењена су сва песничка имена која су цењена и слављена. Чим је слављен од ове власти, нешто није у ред с њим. Песништво, као и свако друго стваралаштво је самодавање, а не узимање. Постоји више начина да се живи стваралац поквари (код нас има 390 књижевних награда) – лавина награђивања је најефикаснији начин.
Проблем немоћи и неспособности наше критике је проблем неспособности друштва за радикалне промене политике уопште. Док је књижевност ишла руку под руку са комунистичком политиком, тада су писци били ваљани војници партије, сад су писци синови народа, они су перјанице националног интереса и националног јединства. Конкурс за државотворне писце је отворен, рокови суи неограничени. У нашој књижевности није било ничег сем политике, све остало што се догађало догађало се у сенци

*
Б. Тукадруз, породична кућа у Мишљеновцу, Звижд, пролеће, 2014.

(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)   ЛеЗ 0003076     Исто, у српској култури и књижевност – фатум – Бела Тукадруз   1

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко "уврачао". Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем "враџбину" са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! ... Нагомилало се ... Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине


*

(ЗАВЕТИНЕ издвајају) ЛеЗ 0003054   Кнез Павле Хрватима сачувао Истру- Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско--југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав... - рекао је Мусолини.
И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у пакт. Да би дали доказ немачкој страни да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су регулисани итало-немачки.
Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писаној форми. Мусолини дословце пише кнезу намеснику:
- Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море - излазак на Егејско море и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун - писао је Мусилини. - Пошто ја схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтевало да Југославија приђе Тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, те ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума.
Овај савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење осовини, а на тај начин Југославија би остала ван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у Тројни пакт

*
(ПРТЉАГ)   ЛеЗ 0003057   Витезови остали заувек у свесци успомена  -  Писао је искључиво - оловком. Рукописе су после сређивали пријатељи. Можда ће неко од њих штампати Савове портрете великих боема
ОТИШАО је у легенду један од последњих боема Београда, писац и сликар по милости Божијој, а рибар по сопственој вољи. Саво Јокић, чији је снажни баритон одјекивао деценијама у култним београдским кафанама, али и конобама уз дебело море, тихо се искрао из овог намргођеног света, којем није био склон последњих година, и упутио на своју звезду.
Годину је увек делио напола. Познојесење, зимске и ранопролећне дане проводио је у Београду, преостали део године на мору. У Паштровићима, које је одавно својатао и сматрао их другим завичајем. Последњи пут је, врућег лета прошле године, говорио за "Новости", у Рафаиловићима, где је имао изложбу на - отвореном. Оригиналну, какво је било и све друго што је радио немирни алас између Дунава до мора сињега

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003059   АНТОЛОГИЈЕ / Зоран М. Мандић   -  .... У Пандориној
кутијици коју сваки раб божији носи од рођења под пазухом. Испод оног не-
видљивог отвора из којег излази мисао на своја чудесна ментална
путовања. И пустоловине колекционарења. Сакупљања. Хобирања.
Лобирања. Коцкања. Клађења.
Колико несрећа међу робовима библиотеке. У некаквом уверењу да
У књигама стичу неки најсопственији знак. А, све је голи болни привид. Мала
Освета душе за преваре у које је уплетена књигом. Књигама, које готово
Сви пишу. А, тек њих неколицина знаће шта је у њима. Које од њих треба понети
Са собом. У прах и пепео. У заједничко двориште без речи И наслова. Без
Статуса и знака. Без библиотеке. Без речника робова. И речника анђела. Само, Бог зна зашто је то тако. И ћути. Пуштајући све робове да греше

*

(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003060     Књижевне котерије,Размажена деца,проблеми стваралачког развоја. БОГНАРА ПРЕЦЕЊУЈУ... - (...) Богнар се не зауставља на граници метафизике и мистике;  што је добро. Понекад се понавља; често је распричан; у дугим песмама постоје празни ходови; не смета  мноштво прикривених цитата;  његов унутрашњи глас од кога зависи упућује на то да у Богнару  постоји нешто изван њега, не - литургијско, недовољно религиозно, према чему Богнар дугује лојалност, оданост, чему се предаје да би задобио  - шта?  Критичари и антологичари увек имају пред собом скривен или нескривен известан циљ, који најгрубље речено, расветљује поезију и коригује укус. Ове добронамерне примедбе износим, надајући се потајно  повољнијем стваралачком развоју Богнара, али је он могућ и директно  условљен, колико радом на развоју индивидуалног талента толико на - када је реч о српској песничкој традицији - апсорбовању  свеукупне живе традиције...

*
(БРИСАНИ ПРОСТОР)  ЛеЗ 0003061    Из "Листова на ветру" Мирослава Тодоровића  -  „Чему понављати туђе мисли? Да ли зато што у њима налазимо потврду својих? Или зато што нам представљају откровење?
Свеједно. Вреди их понављати. Чак и ако су познате нама или другима. Ако ни због чега другог, а оно зарад спаса од заборава“.
Ж. Павловић

11.мај 2015.
Клопарање градског живота. У Галерији Нишког културног центра задњи дан Изложбе Имагинарни портрети Драгише Обрадовића. Идем од портрета до портрета.

*

(БРИСАНИ ПРОСТОР)   ЛеЗ 0003062     Да су земље ЕУ оволику војску и полицију употребиле против Исламске државе колику су против миграната, победили бисмо ИСИЛ до сада  -  СРБИЈА не може бити концентрациони логор опасан жицом, са затвореним аутопутевима и границама, а да на то нико не реагује, поручио је шеф дипломатије Ивица Дачић, на годишњој конференцији ОЕБС о демократији и људским правима у Варшави, која се претворила у оштру дебату о лошој и спорој реакцији Европе на мигрантску кризу, у којој су, како је речено, поједине земље нарушиле основне вредности на којима почивају вредности Уније. - Нећемо пристати да Европа враћа избеглице у Србију, бићемо принуђени да употребимо контрамере. Већ имамо 44.000 избеглица из БиХ и Хрватске и 220.000 расељених са КиМ. Да ли је уопште икога у Европи брига шта се дешава? Хрватска пушта мигранте, а затврара границе за камионие, који су формирали колону од 20 километара. Заууставили су економију. ко ће нама да плати такву штету? Јел то Европа за коју се сви борите, за коју се ми боримо да уђемо? Србија се показала најевропскија од свих чланица ЕУ. И још треба да вас молимо да нам отворите поглавља! Ми смо мала земља, али је ово прешло сваку границу трпљења - био је оштар Дачић
*
(ЗАВЕТИНЕ издвајају) ЛеЗ 0003063     Европа нам враћа 'вишак' избеглица!  -  МРЕЖАМА ЛОВЕ ЉУДЕМАЂАРСКИ премијер Виктор Орбан тражио је од парламента да одобри постављање војске на мађарској граници, јер се на њој "не брани само Мађарска, већ цела Европа". Парламент је затим усвојио закон којим даје овлашћење влади да распореди војску која може да користи маневарску муницију, гумене метке, пиротехничка средства, сузавац и пиштољ који кроз цев испаљује мрежу за хватање људи против илегалних миграната. Нико нема ни најблажу процену колики би број људи на крају могао да заврши у Србији, али се сви слажу да ће они опет покушати да се пробију на запад. Засад се зна да је од почетка године кроз Србију укупно прошло више од 150.000 људи, а свега 600 је овде затражило заштиту. Ситуацију додатно погоршава нови мађарски закон о државним границама, који уз могућност враћања избеглица држави порекла, сада помиње и "сигурне треће земље", у које Будимпешта убраја Србију.
- Већина земаља ЕУ то не употребљава, али су Мађари искористили ову могућност - објашњавају за "Новости" у Европској комисији, али и наглашавају да Мађарска неће моћи Србији тек тако да врати мигранте, већ да с нашом земљом треба да постигне билатерални договор. На питање зашто би било ко враћао избеглице у Србију, ако су они дошли из Грчке као чланице ЕУ, у Бриселу кажу да се мигранти не региструју у потребној мери при уласку у Грчку. Разлог су недовољни административни капацитети, али и свесно избегавање миграната да то учине.

*
(ОВДЕ)  ЛеЗ 0003064     Шеф царинске испоставе Батровци Ненад Вукчевић рекао је Танјугу да је од поноћи ступила забрана и да царина и полиција Хрватске не дозвољавају улаз камиона, док се путнички саобраћај нормално одвија   -   Колона је раније била дуга 10 километара, али је на појединим деловима сабијена у две саобраћајне траке, рекао је Вукчевић додајући да је колона дуга око шест до седам километара.
Он је истакао да су возачи камиона, који имају налоге да морају да пређу тај гранични прелаз, приморани да чекају и да за њих нема другог решења, док се поједини, који немају те налоге, окрећи и иду ка спрско-мађарској граници на Хоргошу или неком другом прелазу.
„Саопштење хрватских колега је било да су теретни саобраћај обуставили због безбедности и избегличке кризе”, рекао је Вукчевић и напоменуо да на прелазу Батровци нема избеглица.
Он је истакао да српска царина не може ништа да предузме, с обзиром да је хрватска страна затворила прелаз, као и да се тако нешто - да камиони толико чекају, није догодило од 2006. године када је реконструисан прелаз Батровци

*
(ЦАРИГРАДСКИМ ДРУМОМ)  ЛеЗ 0003065     НАЈЕЗДА. -  Од поноћи у Србију стигло још 5.000 избеглица са Блиског истока. - ПРЕШЕВО – Број избеглица са Блиског истока које из Македоније у Србију прелазе код Прешева се не смањује, а процењује се да је од недеље у поноћ до јутрос у 10 сати у Србију ушло још око 5.000 људи, подаци су Црвеног крста у Прешеву.
Секретар организације Црвеног крста у Прешеву Ахмет Хаљими изјавио је за агенцију Бета да је у недељу Црвени крст поделио више од 1.600 пакета суве хране који садрже хлеб, конзерве, пециво, као и млеко које обезбеђује приватни донатор.
„Проток људи не престаје а њихов број се не смањује. Ми имамо критеријум за поделу помоћи по коме иду прво деца и млади до 18 година, затим жене и болесни, по препоруци лекара. Јуче је падала и киша па смо поделили и око 500 пари обуће и нове одеће, делили смо и ми и УНХЦР”, казао је Хаљими.Хаљими је рекао и да је за сву децу избеглица са Блиског истока до сада обезбеђивано дуготрајно млеко приватног донатора из Прешева, као и да има донатора из Новог Пазара и других градова Србије, али да су због све хладнијег времена потребна и топлија гардероба и обућа. 

*

(БЕЛА И  ШАРЕНА СРБИЈА)  ЛеЗ 0003081  Бела и црна Русија - Писали сте о ерозији руске државе и паду морала нације који се не зауставља још од времена комунизма. Да ли је таква Русија у стању да се носи са новим спољнополитичким околностима?
Руска држава није нарочито ефикасна. Ту не мислим ни на политичку или економску димензију, већ ми се чини да је највећи проблем у руском народу, у његовом менталитету. Рекао бих да је реч о средњовековном менталитету. Ми смо у потпуно другом вагону, у сасвим другој брзини у поређењу са европским земљама. У самој Русији постоје две државе. Један мањи део који називамо „белом Русијом” чине мислећи људи који желе слободу. Њихове темеље је ударио Петар Велики и све чиме се поносимо у руској култури десило се после његових реформи – Чајковски, Достојевски, Чехов... Постоји међутим и онај много бројнији део, такозвана црна Русија коју чине средњовековне масе како у Москви тако и широм земље, а међу њима Путин ужива највећу подршку. По питању менталитета још се нису отарасили робовског наслеђа и себе и даље не доживљавају као грађане. Јаз између две Русије испуњен је страхом и неповерењем...

*
(ЧИТАВ СВЕТ)  ЛеЗ 0003082   Сирија?  -   12 чињеница које многи не знају и не желе знати о Сирији. ... 12. Сирија је једина арапска земља која ништа не дугује Међународном монетарном фонду

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)   ЛеЗ 0003086     Василиј РОЗАНОВ БАВЕЋИ СЕ НУМИЗМАТИКОМ . - .... Колико је наших репутација, ако не књижевних (ниједна књижевна) онда новинарских, обливено крвљу младих. О, кад би младићи икад могли да поверују да људи који их никад нису гурали у тај крвави посао (терор) воле и поштују њихову драгоцену вечиту душу, њихову неизвесну и драгу „будућност“ (читав свет), више него те њихове „доушнике“ којима су се поверили… Али никад у то неће поверовати!… Они мисле да су усамљени, напуштени: и да су им „блиски“ они који им шапућу: „идите испред нас, ми смо већ стари и ништавни, ви сте храбри и племенити“. Тај ђаволски шапат никад није био схваћен. Њекрасов, члан Енглеског клуба, партнер милионера, гурнуо их је више него било ко други својом песмом „поведи ме у табор међу оне што пропадају“. Та песма је сва заиста прожета крвљу. Не може се замислити несрећнија омладина него што је наша. У томе се огледа сва наша стварност, која је толико бесмислена да личи на сан, која у младићима подржава ту црну и горку помисао („сви су нас напустили“). Шта су у ствари видели и чули од гвоздених генерала, од ледених саветника, од „дерикожа“-трговаца, од „скоро читавог руског народа“.

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003087     ЛАКО ЈЕ БИЛО СКЕРЛИЋУ / Радован Бели Марковић. - Помишљам нешто, овако матор, дупло старији од Скерлића, кад је напустио овај наш књижевни и српски свет, помишљам – лако је било Скерлићу. Неколико романа око њега, прегршт песника у целом видокругу, једна једина права домановићевска птица ругалица, као савременик, неколико приповедача који су више уздисали, наличили, више имитирали, копирали и још више по биртијама пили. И само један условно говорећи модеран, онако снохватичан, „чупав и занесен“ песник коме је са лакоћом и са великим густом онако сурови и неправедно, као петлу који прерано кукуриче, критиком за памћење, он, Бесни Скерла, заврнуо шију

*
(АЛАЈБЕГОВАСЛАМА)  ЛеЗ 0003088     Из „Божје визуре“, рукописа песама Мирослава Тодоровића . - По ко зна који пут пребирам по листовима. Сређујем, прецртавам, преписујем, бришем, трагам, цепам, по ко зна који пут…Видим, на папиру зачео се стих, пламичак палацне, угаси се, још мало светлуца…утихне. Па, поново, пребирам по листовима… Реченица без тачке. Кренуо сам на пут, на по пута стао, изгубио мисао, никако да се сетим, тако и ова незавршена стих реченица… И данас пребирам по фасциклама. Рашчишћавам, овај фрагмент је избледео, осушила се стабљика на сунцу, није издржала летње жеге, строфа пресушила, само линије слова по пустој белини…мотре.
  
*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003089     Иверје, есејистичког гневног ума / Миодраг Мркић. - За нас је важно да Лукић није конфекцијски
радио своје дело по шемама пророка, апокалипса.
Важно је да Лукић говори. Не говори примењена
поетика, чега има доста
 у нашој књижевности,
сателитској, из друге руке, трабантској, тривијалној.
Па и у смислу коришћења астрологије, карата
и других техника из, да кажемо, субсвета. Једном
искоришћена техника као оригинал већ после
прелази у књишкост, занат. Тренутно су за мене
сада интересантни стихови овог ренесансног универзалног
човека („Бог на земљи – човек“), стихови
који мислим тумаче, да кажемо уобичајено, усуд
песника Лукића:
 „Филозофска школа новог стила;
/ презирући славу, част и богатство, /неће наћи
дан сред германског крила: /слиједит ће њу многобројна
братства“
 (III, 67).
Ето, у својој ренесансној свеобухватности
из духа вруља ирационалног поете Нострадамуса
видимо и осветљени дух Лукића из двадесетог века
и почетка двадесет првог. Да не говоримо и о нашим
и Нострадамусовим виђењима о „ратничкој пјесми
небом што иде“ или „божанским душманима“. Да, да
не говоримо овде о Милосрдном анђелу

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003090       НОВА АНТЕЈСКА ЛИРИКА / Душан Стојковић. -  ....  Као што песник пева о њој, тако и она пева о њему. Редак је у српској поезији такав (интер)активан однос. После Вељка Петровића, ми нисмо имали песника чије је антејство било овако изразито и овако песнички плодотворно. Но, антејство Мирослава Тодоровића симбиотички је срасло са космизмом, те бисмо могли да га назовемо, ма колико то оксиморонски (за)звучало, и космичким антејством

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003095       Ко су писци који су стрељани због другачијег мишљења. -  НАПРЕЧАЦ, без поговора и доказа, немилосрдно, и брутално, са печатом „народних издајника“ многобројни српски угледни уметници и интелектуалци страдали су од руке нове комунистичке власти одмах по окончању Другог светског рата. Међу њима и књижевници од којих су неки изведени пред стрељачки строј, други били принуђени на прогонство, а трећи се определили за унутрашње изгнанство. Од почетка тог суровог прогона протекло је 70 година, што је био повод Српском књижевном друштву да припреми низ трибина под заједничким насловом „Стрељани писци“. Вечерас ће бити одржана прва, посвећена Светиславу Стефановићу (1877-1944).

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003096      Дуг поглед уназад: Заветине . -  Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“....

*

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003099       Из „Предговора“ Одабраним политичким списима Светислава Стефановића. /  Светислав Стефановић и Збор Димитрија Љотића

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003101 „НЕОБИЧАН СУСРЕТ „-  ... Песник Лукић слути рушевине Тишине, небића. Но, ево једне
поетске и поетичке “рушевине” М. Лукића. Кудикамо више ме узбуђује, но
да је углађени потпуни сонетни венац. Савршена форма једину ману има да
нема мане. Изазов перфекције. Естетизам. И сам наслов и поднаслови су
рушевни; као кућишта, остаци. Драж тих кућишта појачавају упадљиви делови
хорор наслова, фантастике: НЕОБИЧАН СУСРЕТ, Повратак мртвих,
Фатаморгана, Књижевност и алхемија, По Христу. Сонети од 1 - 6 имају
своје бројеве. Сонети 7 и 8 недостају. Ту су од 9 - 14. Четрнаести је у ствари
несређен магистрале. Дакле, заиста, провокативна “рушевина”, поетичка.
Провокативна за психологију стварања, за генезу. Ствар усложњава прозни
додатак о генези сонетног венца за који
 Филип Сенковић, један од јунака и
приповедача
 “Влашке гозбе” и “Мистерије Сахарин”, каже: “Ове стихове
сам написао у Босиљковцу...” И други додатак под насловом “Духови” за
мене посебно атрактивна “рушевина” форме (и садржине, будући да постоји
јединство форме и садржине). Шта ли садрже изостављени сонети?Шта ли је
заменио магистрале (четрнаести сонет)? Наравно, као добар историчар
поетске архитектуре, епохе, правца, алхемије израза, као добар познавалац
дела Мирослава Лукића, неко може реконструисати садржину и технику
изостављених сонета. . Миодарг Мркић

*

(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003102       После 40 година. -  БУГАРСКА БАРАКА / Милисав Савић . -  Приче у овој књизи, већином већ објављене у Видицима и Студенту, изазвале су негодовање код неких Рашчана и чак јетко огорчење према писцу.Рашчанске жене ни данас не могу да опросте писцу што је написао једну „бестидну и скандалозну" причу као што је Рупа.Авај, тако су настали неспоразуми између њега и Рашчана!
Пишчеву измишљену Рашку људи су поистовећивали са правом и, на његову несрећу, налазили огромне сличности.
Писац је зато принуђен да каже ово: као и у свакој причи, и у овимлица и догађаји су изшшљени.
Писац додаје да је према рашчанским женама одувек имао неизмерно поштовање, дивио се њиховој лепоти и нарочито ценио њихову разбориту говорљивост.
Њега за Рашку вежу и многе пријатне успомене, а двојици Рашчана,  Станоју Саковићу, молеру, и Јордану Крстовићу посвећује ове приче.
У Власову, 29. јула 1969   
  
*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003103      Велики песник Рашке / Драгомир БРАЈКОВИЋ. - Милисав Савић: БУГАРСКА БАРАКА, »Видици«, Београд  69. 


*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003104       ПОСВЕЋЕЊЕ У “УКЛЕТОГ” ПЕСНИКА. - Можда је ту неки процеп, процеп за улаз у онострано?... Пробој зида друге равни?
Овај рад о песнику Лукићу доживљавам као неки поетички природни
наставак мога релативног познавања поетике песника Мирослава Лукића и посебно
 поетике његове апокалипсе - Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Мада у неком смислу ширине и дубине, апокалипса је нешто шире и од индивидуалне апокалипсе Лукићеве и песника уопште у његовој визији; мртвих песника који су, пак, ето, можда из света постапокалиптичног. Из света крајњих свођења рачуна; дакле, из есхатолошког. Било како било, овај рад употпуњује поетичку слику о Лукићу и то са у неком смислу сродним песницима (и нашим и светским) и по њиховом поетском програму, манифесту са мотивима о општим сликама света, па и донекле мистичног. Белетристичко - лирско у интеракцији песника, својеврсних “уклетих”, песника који “играју између лудила и смрти”. Песник Лукић пева у песми “АРС ЛОНГА, ВИТА БРЕВИС”:
“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”
“...Тишина је предвече напета и плодна”
(“Каталог осујећеног песника”)
“Вечни реализам” и Лукић, и “проклети” песници кроз векове. Да,
Лукићева Тишина.
Овај мој рад је пројекција стихова наведне песме “
АРС ЛОНГА,
ВИТА БРЕВИС”. Али, по логици индивидуалне апокалипсе, о којој сам
написао неколико страна у књизи
 “Сфера последње мистике”, овај мој рад је
свесно - несвесна пројекција и мојих индивидуалних тама тела и духа - душе.
Исто се може узети да је у томе што сам изабрао да пишем о “Фаталном
ортодоксном Ускрсу 1999. године”
 избор моје индивидуалне апокалипсе,
пројекција телесно - духовног. Чињеница је да сам и не слутећи, после писања
рада
 “Сфера последње мистике” имао две операције, говори о несвесној
индивидуалној апокалипси, о њеној пројекцији.
*

(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003105       ПИСМО ИЗБУДУЋНОСТИ, ГРОБА. - Песма од 60 катрена (из романа Дневник за Сенковића, друго допуњено издање, 2002). Рима је укрштена (1- 3, 2 -4). Али, овде песник није доследан у римовању. Од десетерца до осамнаестерца (неједнаки број слогова). Могли бисмо комотно
рећи да је ова песма, поема, манифест поема. Веома је богата манифест
мотивима. Она ми даје идеју, мада су ми и ранији фрагменти и целе песме
говориле да бих ја, или песник Лукић, могли саставити неку манифест поему
Лукићеву; Лукићев
 Lart poetique попут чувене поетике Николе
Боалоа.Но вратимо се “тачкама” подтемама овог манифеста у коме су
згуснути поетички ставови песника Лукића. Поема са ставовима у којима се
налазе поетичке синтезе и о мистици песниковој, и о његовом односу према
традицији, и критика - постојећег стања у друштву и у књижевности. Читалац
вероватно примећује да се трудим да уопштим, да дам скицу бујне поетичке
материје, да се не бих расплинуо. Има романа дугих о којима не бих био у
стању да напишем десетак страна. Можда смо презасићени причама о љубави,
о моћи љубави. Нарочито код тривијалних писаца. У серијама, код обичног
света, у коњуктурној употреби, у спрези са режимима и са црквом, вером,
манипулише се са љубављу. Заиста најкомпромитованија реч и ствар. Кипти
од мржње у свету и код нас и осећања варијанти мржњи. Ето, дође ми да
оснујем
 Институт за мржњу... Лукић условљава љубав:
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Важно је да Лукић показује лирски трезвену резервисаност према
љубави, централној речи у хришћанству, “јер Бог се љубав зове”.
    

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003106       Закључневаријације (оригиналност Лукићевог мистицизма)  -  Већ се зна о извесној блискости уметности, религије и мистике.
Ђачко је знање о синкретизму. Уз рад и религију... Тај дух - душа
синкретизма изгледа вечно траје. Потврђују то песници света. Тај дух се види
и у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Види се на нивоу
самобитка, тубитка и небитка. Лукићев мистицизам и религиозност су извесни
еклектицизам који подразумева пре свега најважнију ствар - оригиналност
Лукићевог мистицизма. Осветљавање простора, пејсажа Лукићевог доживљаја
паралелног, метафизичког. Треба и овде да поновим да ја мислим да је
метафизика исто физика која још није освојена. Нешто што је јуче било
метафизика данас је физика. Као оцењивач уочавам да и Лукић то уочава, али
Лукић у свом доживљавању не прави механичку разлику између две свести -
уметничког, песничког и религиозног, мистичног. Још се примећује
еклектичност код песника: хришћанско, али и са мало народне религије. Ту
еклектичност сматрам за природну и мотивисану самобитком песника, и
тубитком ( степеном развитка и специфичним условима), и наравно
немогућношћу сазнања Апсолута, Небитка, Есенције..., или да узмем скоро
синоним тим појмовима Лукићев појам
 Тишина. Иначе тишину употребљава
систематски, мотивисано. Тишину која је у апокалипси Лукићевој мутирала у
тишину - еквивалент, синоним Апсолута (скоро тако).
Лукићево оспољавање божанских правила, принципа, пре
свега принципа његове мистике, није баш прерасло у чврст систем,
доктрину, попут великих мистичара и носилаца небеских религија
    

*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003107       Закључневаријације / Миодраг МркићСва блаженства Вечности, Празнине, Тишине, Есенције, Апсолута,
Ништа, Ништавила, Небића... Дао би, изгледа песник Лукић пре свих нас, за
тренутке негде у пустим пустарама Земље уз звуке музике. То је људско.
Ништавило, Празнина, Тишина, Апсолут... је туђе... Самоодбрана, варка...
Песник се брани песмама, па и апокалипсом. Тако потребна одбрана. Можда
материјализација омета мистички доживљај Празнине, Тишине... Тамно -
плава свитања можда могу донекле приближити, материјализовати,
подметнути реалитет мистичне Празнине, Тишине, Ништавила...
 Можда баш
она свитања, она природа североисточне Србије коју опева песник?
Треба рећи да при пуној свести (ако се тако уопште може рећи, када
су у питању ноуменони, трансцеденција) говорим, мада знам, да нема
апсолутне синонимије, а поготову када су у питању “синоними” : Биће,
Не(биће), Празнина, Апсолут, Есенција, Ништавило... Па и Лукићева
Тишина.
 
      


*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003108       Дијалог са мртвим песницима  - (одломци)
Дијалог неколико песника прошлих времена са песником
ПЕСАМА ИЗ РОМАНА, као и сам дијалог мртвих са Лукићем,
схватам као
 дијалог песника са самим собом, са својим двојником. Није лако
допрети до себе самога; допрети у таме сржи вида Апсолута који се зове
песник - “уклети” песник... Склопити уговор са собом ради себе, за себе,
јаства, за ЈА. Склопити уговор ЈА -ЈА. “Истина је једна”. Избрисати границе
између сна и јаве, ирационалног и свесног. Променити
 код Апсолута.
Поноћ. Песник је сам. Мансарда...Компјутер... Поноћ је време
духова, привиђења. Песник је сањив. Песник чита стихове из “Горског
вијенца” и не зна да ли су његови. Чашицом домаће разблажује гнев и храбри
мисао. Да ли он, Мирослав Лукић, то сам себи говори:
“Ја сам више у царству духовах,
Иако ми јошт тијело душу
задржаје и крије у себи
као пламен пештера”.
Дух Хамлетовог оца... Фауст...
 Маестро и Маргарита... дух
вампира и вештица... привиђења из света североисточне Србије.
Дух и духови... Стари и нови
      
*
(АЛАЈБЕГОВА СЛАМА)  ЛеЗ 0003109       "Капија прекопута" и"Каталог осујећеног песника" - (одломци из огледа и тумачења)
КАПИЈА ПРЕКОПУТА. (Капија заборава). (....) Ова песма даје слику психологије стварања. Можда мирис Марсела Пруста, ако бисмо били злуради и тражили утицај (који ја иначе не признајем код креативаца , - и не само ја). “Тај мирис је отворио ново поље”. Не ради се само о чулу мириса, постоје и друга чула; постоје и нијансе са којима Лукић суверено оперише: “И ништа више? Титрај листова, сени”. Да, наставља Лукић: “Како отворити кутију заборава?” ; лаке, течне, женске риме, природне, али делују као арматура. Можда га и оне воде “у искуства неизрецива”? У преображење?
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Иако иде лако, пут до “тог царства” :
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).


Свеједно је шта је у том царству - жена, девојка, љубав... ; пут 
песничког сазнања је, као што је дат у наведеним стиховима. Кажем свеједно што је загонетка кућа, птицолики дечак... Предмет сазнања није важан бар у овом тренутку. Овде истичемо поступак доласка до песничке истине
      

*
(ФОНД „ЗАВЕТИНА“) ЛеЗ 0003066     Трговиште: Комуналци спас за СтариРас!  -  Игуман Сопоћана Теоктист поздравља сваку акцију која ће допринети решавању проблема, али, пошто је и сам по струци архитекта, апелује на Министарство културе и Републички завод за заштиту споменика да се максимално и са најбољим стручњацима укључе у уклањање воде из поплављеног Трговишта и санацију поплављених остатака цркава.  - У тој жабокречини се током лета купала стока, локалитет је дуго у води, могућа су разна оштећења и све то пре зиме треба санирати, јер би од леда оштећења била још већа.  - Потребно је, и на томе посебно инсистирамо, да цео комплекс Старог Раса, све оно што је под заштитом Унеска, буде ограђен, максимално заштићен и под сталним надзором оних који су дужни да брину о светској баштини, а то су, пре свега, Министарство културе, Завод за заштиту споменика и локална самоуправа. Потребно је да се обезбеди ранохришћанска базилика са друге стране реке Рашке и слободан пролаз туристима до Цркве Светог Михајла Архангела која се налази у стенама изнад Трговишта - додаје Теоктист
   

*
(ЗАВЕТИНЕ издвајају)  ЛеЗ 0003067     Избеглице спавају на српским гробљима . Британски “Channel 4” објавио се снимак на коме се види како избеглице спавају на православном гробљу у Товарнику.
Хрватска полиција је, иначе, хтела прошле ноћи да под окриљем мрака пребаци у Србију већу групу миграната преко границе на Дунаву, близу Бачке Паланке, што је српска полиција успела да спречи, сазнаје Танјуг из два извора.
Хрватска полиција покушала је преко Шаренградске аде, хрватског речног острва на Дунаву у близини Бачке Паланке, током ноћи да у Србију врати већу групу избеглица.
Српска полиција успела је да спречи тај покушај, користећи патролне чамце са рефлекторима и ротацијама.
       

*
(ОВДЕ)  ЛеЗ 0003068     Воденичарско брашно . - Српске воденице су најзначајније тековине наше  прошлости и заложног права на сопствену историју - рекао је отварајући
сабор Живорад Бојичић, председник Општине Лајковац. - Саборовање
воденичара има свој дубок смисао, као залога и упориште једног од
најплеменитијих заната и смотра народног духа и српске традиције.
Најмлађи воденичар у Србији, Ђорђе Павловић (15) из Маркове Цркве, и јуче је
засукао рукаве у Кумовој воденици, у којој ујам узима већ пет година.
Овладао је безмало свим тајнама овог заната, којим ће се бавити и даље,
иако је уписао први разред Средње пољопривредне школе у Ваљеву...



      

Нема коментара:

Постави коментар

Питања, питања, питања

Какво је стање књижевних часописа и листова, штам­ паних на папиру, данас у Србији? Колико је листова, часописа који се ишчекују са нестрпљењем и гутају од корица до корица? Зар није много више оних који су својеврсни мутанти транзиције? Када је све то започело и докле ће трајати то својеврсно мутирање и митарење чудовишта? Има ли уопште излаза из овог мрачног тунела данашњице? Ко га оличава? Ко у ствари овде представља ону другу, друкчију, непознату, придављену Србију? Види ли се на хоризонту мртвог мора нека светлост у даљини? Ко је окренут будућности, ма како она била застрашујућа? Чији су, одиста, прозори отворени, да се кроз њих мо­ же видети далеко, далеко?

РЕАГОВАЊА ЧИТАЛАЦА "Новина будућности"

..

..

___________________

Коментари, правила

Пре слања коментара молимо Вас да прочитате следећа правила: Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Сазвежђа ЗАВЕТИНА да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени. Управник и уредник Сазвежђа ЗАВЕТИНА има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог Сазвежђа...

комплетариум

ПОРТАЛ "Сазвежђа З" или УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА "Заветина"

Овде ћете наћи најпотпунији списак скоро већине блогова и веб локација Портала, када будете одлучивали - на који ћете се, можда, претплатити, сутра или прекосутра. Прегледајте. Немојте се изненадити ако се неки блогови или сајтови не "отварају", то су они који су већ заштићени...

ПЛАТИ, ПА КЛАТИ

ТВРЂАВА "КУПИНИК" У КУПИНОВУ

ТВРЂАВА "КУПИНИК" У КУПИНОВУ
Рушевине тврђаве "Купиник". - Купиново, Пећинци, 15. век. Споменик кулртуре од великог значаја