НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00399)

Христов венац, цвет

МИ СМО У ЕВРОПИ САМО  »ВЕТРОГОЊЕ«

Ф.М. Достојевски

Та како сте ви приступали послу? Ви сте одавно, веома давно још, почели, али шта сте учинили за тај универзални хуманизам, за тријумф ваше идеје? Ви сте почели с бесциљним лутањем по Европи, вођени лакомом жељом да постанете Европљанин, макар то било само наизглед. У току целог осамнаестог века, ми смо само мењали свој изглед. Ми смо се трудили да имамо европски укус, ми смо се чак трудили да једемо све и свашта, и нисмо се ни мрштили: »Ево« — говорили смо — »какав сам и ја Енглез, ништа без феферона не могу да поједем«. Ви мислите, можда, ја то збијам шале? Никако. Сасвим добро знам да се другачије и није могло почети. Још и пре цара Петра, у време московских царева и патријарха, један тадашњи млади московски кицош, од оних напредних, био је обукао француско одело, и на бок привезао европску сабљу. Ми смо управо морали да почнемо с тим презирањем својих и свега што је наше, и ако смо про-вели цела два века у томе не померајући се ни напред ни назад, вероватно је сама природа тако хтела, одредивши нам тај рок. Истина, ми смо се и кретали: презрење према ономе што је наше расло је из дана у дан, нарочито у време кад смо почели да се озбиљније упознајемо с Европом. Нас у Европи, уосталом, никад није збуњивала она наглашена подвојеност међу нацијама, ми нисмо примећивали јасно истакнуте и формиране типове националних особености. Ми смо почели тако што смо непосредно »одбацили све противречности«, и добили смо општељудски тип »Европљанина« — то јест, ми смо од самог почетка открили оно опште што њих све спаја, и то је веома карактеристично. Затим, током времена, кад смо постали још паметнији, ми смо се брзо прихватили цивилизације, и поверовали смо слепо и предано да се у њој налази оно »опште« које ће сјединити цело човечанство. Чак су се и Европљани чудили гледајући на нас, туђине и дошљаке, они су били задивљени том нашом вером и тим нашим усхићењем утолико више јер су они већ тада, авај, почели већ да губе сличну веру у себе. Ми смо с усхићењем дочекали појаву Русоа и Волтера, ми смо с Карамзином, нашим путником, били ганути одлуком о сазиву генералних сталежа 1789-те године, ми смо касније, истина, падали у очајање, особито крајем прве четврти овога века, заједно с нашим напредним »европљанима« који су јадиковали над пропалим надама и изневереним идеалима, али ми своју веру ипак нисмо изгубили, напротив — ми смо тешили чак и саме Европљане. Чак и они међу Русима који су били »бели« овде у домовини, у Европи су одмах постајали црвени — такође необично карактеристична црта. Затим, половином овог века, неки међу нама су прихватили француски социјализам, и то су учинили без и мало колебања, прихватили су га као могућност коначног решења проблема општељудског јединства, то јест као остварење свих оних снова који су нас дотад надахњивали. Тако смо ми, у име остварења циља, прихватили оно што представља врхунац егоизма, врхунац нечовечности, врхунац апсурда и економске пометње, који вређају људску природу, врхунац једне негације човекове слободе — али, нас све то није збуњивало нимало. Напротив, гледајући жалосну поме-теност неких дубоких европских мислилаца, ми смо похитали сасвим слободно да их без оклевања прогласимо подлацима и глупацима. Ми смо сасвим поверовали, а и сада верујемо, да је позитивна наука апсолутно у стању да одреди моралне границе које деле индивидуе и нације као целине (као да би наука — ако би тако нешто и била у стању да учини — могла да открије такве тајне пре краја искуства, то јест пре краја који је човеку одређен и досуђен на земљи). Наше спахије су продавале своје сељаке с имањима и одлазиле у Париз да штампају социјалистичке ревије, а наши Руђини су гинули на барикадама. У међувремену, ми смо се до те мере одвојили од руске земље да смо изгубили сваку представу о томе колико је такво учење туђе души руског народа. Уосталом, ми не само што смо потцењивали карактер руског народа — ми смо одбијали да признамо да народ уопште иима карактера. Ми смо заборавили и да мислирно на њега, и с осећањем деспотског мира смо били убеђени (и не постављајући питање о томе) да ће наш народ прихватити све што му ми будемо казали, заправо — што му будемо наредили. У том смислу, у нас је било много веома смешних анегдота о народу. Наши грађани света су, у односу на народ, остајали праве спахије чак и после Реформе.

И, докле смо стигли? Резултати су чудни: што је најважније — сви у Европи гледају нас с подсмехом, и наше најбоље и неоспорно наше најумније људе у Европи гледају с охолом снисходљивошћу. Од такве врсте гледања није их спасла ни емиграција из Русије, политичка емиграција и потпуно одрицање од Русије. Европљани ни по коју цену нису хтели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве: Grattez — веле они — le Russe et vous verrez le Tartare, и тако то траје све до данас. У њих смо ми ушли у пословицу. И што год смо ми више, њима угађајући, пре-зирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. Ми смо пузили пред њима, ми смо скрушено исповедали пред њима наша »европска« убеђења и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмехом, као да желе што пре да нас се отарасе и додавали су: »Нисте нас како ваља разумели«. Управо су се они чудили како то ми, пошто смо Татари (les Tartares) никако не успевамо да постанемо Руси; ми, пак, нисмо никако могли да објаснимо да ми и не желимо да постанемо Руси, него грађани света. Истина, у последње време, они су нешто чак схватили. Они су схватили да ми нешто хоћемо, нешто страшно и опасно, схватили су да нас има много — осамдесет милиона, и да ми разумемо њихове европске идеје, а они наше не — ако их буду и упознали, неће их ни схватити; они су схватили да ми говоримо свим језицима, а они говоре само својим језиком — да, много је тога што су они запазили и у шта су сумњичаво почели да гледају. Све се завршило тако што су нас назвали непријатељима и рушитељима европске цивилизације. Ево како су они схватили наше жарке жеље да постанемо грађани света!

Но, ми се никако не можемо одрећи Европе. Европа је нама друга отаџбина — ја први то страсно исповедам, и увек сам то исповедао. Европа је нама готово исто тако драга, свима нама, као и Русија; у њој борави цело Јафетово племе, а наша идеја је — уједињење свих нација које воде од тог племена, па чак и више од тога, много више — до Сима и Хама. Шта учинити, дакле?

Прво — и пре свега, ваља постати Рус. Ако је идеја универзалног хуманизма у исто време руска национална идеја, онда је најпре потребно да свак постане најпре Рус, дакле свој, и тада ће се све, после првих корака, све променити. Постати Рус, то значи престати с презирањем свога народа. И чим Европљанин буде приметио да смо ми почели да ценимо свој народ и своју националност, он ће одмах почети више да нас цени. И стварно: уколико се ми више и самосталније будемо развили у нашем националном духу, јачи ће бити одјек о нама у европскирн душама, а кад се будемо више зближили с њима, они ће нас боље и разумети. Тада неће окретати главу од нас, него ће нас пажљиво саслушати. Ми ћемо тада бити и по изгледу сасвим другачији. Кад најзад будемо своји, имаћемо људски, а не мајмунски лик. Ми ћемо тада добити изглед слободних бића, а не роба, лакеја, Потугина — тада ће нас сматрати људима, нећемо бити међународне протуве, ветрогоње европејштине, либерализма и социјализма. Ми ћемо тада с њима говорити паметније него данас, јер ћемо у нашем народу и у ризницама његова духа пронаћи нове речи које ће тада Европљанима обавезно бити разумљивије. И сами ћемо тада схватити да много онога што смо ми презирали у нашем народу — није тама него светлост, није глупост него ум, и — кад то будемо схватили, ми ћемо тој Европи обавезно рећи такву реч какву она досад није могла да чује. Ми ћемо тада схватити да стварну социјалну поруку и истину о њој не носи нико други до наш народ, схватићемо да се у његовом духу налази истинска жудња за уједињењем човечанства, за уједињењем које подразумева пуно поштовање националних индивидуалитета, њихово очување у духу потпуне слободе за људе с дефиницијом о ономе у чему се управо састоји та слобода — то ће бити јединство у љубави, гарантовано делом, живим примером, стварном потребом за истинским братством, а не гиљотином, не милионима одрубљених глава. . .

Уосталом, јесам ли ја имао намере да некога убеђујем? То је била шала. Но — човек је пун слабости: та прочитаће неки младић, неко од ових из млађег нараштаја. . .

     Извор: F.M. DOSTOJEVSKI DNEVNIK PISCA 1877 – 1881 – Partizanska knjiga – Ljubljana  OOUR Izdavačko publicistička delatnost – Beograd, Beograd, 1982, str. 25 – 28.

        Извињавам се свима онима којима је можда познат овај дневнички запис Достојевског. Велики писац никога ни у шта не убеђује, само се нада да ће то прочитати неки младић, неко од оних из млађег нараштаја. Многи су то читали, али површно, можда у журби?  Било би занимљиво када би неки наш писац сео и написао паралелу на исту тему, тј. о Србима и Европи.  Последњих двадесетак година, не раније, одлазим на југ Србије, конкретно на планину Радан и она српска села  која су насељена Србима из Црне Реке у тим планинским селима у околини Лебана и Бојника  крајем седамдесетих година деветнаестог века. Оно што сам у тим селима запазио, нарочито код Шопова, натврђег соја српског, то  је да су и ограде и куће зидали каменом, и неке од тих кућа су издржале и до данашњих дана, скоро стотинак и кусур година.  Али шта се све догодило у тих стотинак и кусур година и у Европи и у Србији, и у свету?  И шта се десило са тим селима по Арнаутлуку, како се овај крај Пусте Реке називао,  пред коначно потискивање Турака? За сто и кусур година било је више ратова, страшних, крвавих и погубних, али та су села опстајала, скоро век, тачније до шесдесетих година минулог двадесетог века. Када је почело тихо и подмукло пражњење тих села  : одласком народа, сељака у градове, оближње и даље, и у иностранство на тзв. привремени рад.  То су подстицали, ту врсту пропасти, бивши револуционари, они које жигоше Достојевски. Срби су постали Југословени, Немци, Канађани, Американци, а требало је, свакако да постану нешто друго, оно што јесу...

Срби су се стидели да постану Срби, нек неко објасни то детаљније зашто.

Постали су нешто од чега се њихови преци преврћу у гробовима, „међународне протуве, ветрогоње европејштине, либерализма и социјализма“. Постали су европски Индијанци!

Надживеће их темељи камених ограда, подруми озидани каменом, воденични каменови, гробља и мале богоугодне цркве под гранатим дубарима, гробови и понеки запис, стих, крик...

Достојесвски је врло реално и поучно писао и о Русима и о Европи. Позивам и наше писце, ако не знају боље, а оно да га следе у том смислу једног независног мислиоца, конзервативног.  Кад пишу о Србима и о Европи.

У Београду,  Силазак  Светог Духа на апостоле – Духови - Тројице ...  Недеља, 19. јун  2016   М. Лукић

Детаљ фасаде једне пропалекуће у с-и Србији (влашка сеоска ахитектура)

Сурбита(р) или  Библиотека Прототипа)  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

141  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

Краљевић Ђорђе Карађорђевић

*

ЛеЗ 0007113  Један од хероја Првог светског рата, Краљевић Ђорђе Карађорђевић . - Француски новинар, ратни дописник париског Журнала, Анри Барби описао је у књизи „Са српском војском“ како је принц Ђорђе, личним херојством и жртвовањем, преокренуо ток једне борбе. Ево тог текста који је датиран на 21. септембар 1914. године:

Стигавши у зору из Ваљева принц Ђорђе је на коњу обишао фронт битке привучен жестином борбе на Мачковом Камену и око те позициje.

Изненада је, са брда са којег је осматрао и где се зауставио, видео како се српске линије повијају. Непријатељ је већ стигао готово до висине артиљеријских батерија. Ситуација је изгледала безнадежно.

За то време, резервни батаљон се није померао, а био је сакривен у неком превоју терена.

Принц Ђорђе није оклевао ниједну секунду. Подбовши коња, јурнуо је у галопу и стигао испред тог батаљона.

– Шта в … – ви овде? – подвикнуо је он.

– Ми смо у резерви.

– „Швабе“ само што нам не узму топове а ви овде седите прекрштених руку!

– Немамо наређење.

Принц Ђорђе на коњу био је изванредна мета и непријатељски меци били су усмерени на њега. За то време, трупе које су виделе како њихова резерва јури, престају да се повлаче и, ојачане, поново кpeћy на непријатеља који, са своје стране, оклева а потом почиње да се повлачи.

Ослобођена артиљерија поново отвара ватру и ускоро је изгубљени терен повраћен.

У последњем часу, пошто је захваљујући својој енергичној интервенцији вратио победу у српске редове, једно зрно погађа и баца из седла принца Ђорђа.

Трче према њему, али он разуверава оне око себе који су се уплашили:

– Не бојте се ништа – каже им он – они мене не могу да убију! А затим … ми смо им узели Мачков Камен! … Нек „цркнем“, oнo није ништа! … Живела Србија! …

Захваљујући невероватној срећи, зрно које га је погодило у слабину заобишло је кичмени стуб, не оштећујући ниједан основни орган.

– Где је заповедник?

– Убијен!

– За мном … Ја ћу вам бити заповедник.

Батаљон је оклевао да прати овог официра којег већина није препознала. Принц Ђорђе је онда извукао сабљу:

– Војници! – викнуо је – ја сам принц Ђорђе, старији син вашег Краља! Нека храбри пођу за мном! …    Сабља Краљевића Ђорђа Карађорђевића

ЛеЗ 0007114  Краћи извод из рада  Зорана Вацића "Др Душан Стојимировић" . - У периоду између два светска рата др Душан Стојимировић има запажену улогу у хоспитализовању и лечењу принца Ђорђа Карађорђевића. Будући да су у вези са тим догађајима настале бројне контроверзе посебну пажњу посветићемо тим догађајима.Медицински разлози су условили да се Ђорђе Карађорђевић хоспитализује, а политички да му се онемогући свака његова комуникација са спољним светом. Идеолошке побуде, после 1945, условиле су да се створи мит „о принцу, кога је душевно здравог, рођени брат сместио у лудницу, не би ли могао да му отме престо и спроводи своја самовлашће“. У стварању тог мита учествовао је и један од лекара који су у Топоници лечили Ђорђа Карађорђевића, др Урош Јекић, психијатар, непосредно по Другом светском рату министар здравља Србије, потом и професор Медицинског факултета у Београду. На име др Стојимировића, кога је Јекић апострофирао као главног „тамничара“ бачена је сенка, па ће се овом приликом, покушати са осветљавањем и тог догађаја, и постављањем др Стојимировића на право место у драми која се одвијала од 1926. до 1941. Године ... http://simbolzavetina.blogspot.rs/2016/06/blog-post_17.html

Вила  или лудница у Горњој Топоници , код Ниша, у којој је Краљевић Ђорђе био заточен 15 година!!

ЛеЗ 0007111  Краљевић Ђорђе П. Карађорђевић> Kако је страшно не бити слободан, а бити принц – записао је у својим сећањима краљевић Ђорђе П. Карађорђевић. Недавно су посленици Библиографског одељења НБС пронашли један једини примерак његове књиге-брошуре Из мојих записа, из 1925, писане као сведочанство о најтежим тренуцима краљевићевог живота, од абдикације до луднице  Књижевни гласник

ЛеЗ 0007112  Црвено доба (Crveno doba) 2/6 - Злочини комуниста у Србији и Црној Гори. - Објављено је 21.09.2013.

Црвено доба - злочини комуниста у Србији и Црној Гори 1944. - 1947. - 2. епизода

Црвено доба -.злочини комуниста у Србији и Црној Гори 1944. - 1947. - 2. епизода

Документарна серија, 2004. година, 6 епизода

Аутор: Др. Душан Т. Батаковић, историчар

,,Црвено доба'' је је документарни филм који се бави систематским истребљивањем грађанске класе у Србији и Црној Гори од стране револуционарних, комунистичких власти. Пројекат се посебно бави догађајима у српским градовима након уласка комунистичких снага 1944-45, страдањем професора, индустријалаца, трговаца, лекара, адвоката, уметника, писаца, свештеника и осталих угледних грађана и чланова њихових поридица на територији Србије и Црне Горе. Истраживање је фокусирано на период од 1941. до 1947. године када је извршен највећи број хапшења и ликвидација.

Филм је настао као плод пројекта ,,Суочавање са тоталитарним наслеђем комунизма у Србији и Црној Гори'' невладине организације ,,Веће за демократске промене'', који је реализовао тим историчара и новинара (Радмила Пејић, Александар Маринковић, Саша Мишић, Зоран Скопљак, Небојша Берец, Бранко Вучковић, Иван Бецић) вођен аутором пројекта и председником Већа Душаном Т. Батаковићем. Монтажер: Петар Јаконић.

Поред грађе из архива и докумената, најважнији извор података су искази непосредних сведока, жртава или њихових потомака који су непосредно осетили револуционарну смену власти од јесени 1944 године. Сви искази, интервјуисаних сведока забележени су камером и као такви су драгоцен извор и за друга истраживања која се тичу периода пред други светски рат, сам рат и период после рата када је успостављена комунистичка власт у Југославиији. Како су интервјуисани сведоци у периоду који обрађује истраживање сада већ на крају свога биолошког века њихови искази представљају драгоцен извор информација који остаје за даља истраживања. Снимљено је преко сто сати разговора, пробрано више сати филмског материјала из Музеја југословенске кинотеке и Филмских новости који се односе на период од 1941. до средине педесетих година.

Сви сарадници на пројекту су људи без идеолошких предрасуда пришли читавом пројекту са амбицијама да рад на њему представља трезвено, на архивској грађи и на сведочанствима засновано истраживање, које не жели да ревалоризује историју, већ да на период којим се бави, баци једно ново светло, којим ће се хаос настао на овим просторима током Другог светског рата осветлити из једног новог угла.

Филм је постављен на YouTube уз дозволу аутора, Др. Душана Т. Батаковића.  СРПСКА ИСТОРИЈА Plus ultra

ЛеЗ 0007110  Фељтон "Новости" о Краљевићу Ђорђу Карађорђевићу - "Црној овци" фамилије. -   (Десети наставак фељтона) - Криви увек други /  Dr Branislav Gligorijević | 27. март 2010. 00:00 | За све своје неда?е оптуживао Паши?а и брата Александра. У страху од тровања доносио воду са Авале. - … Краљу Петру се никако није допадало што се његов син тако интимно спријатељио с Петровићем и кад је прочитао у новинама да Петровић једно своје писмо Ђорђу завршава речима “Ваш пас на ланцу”, рекао је револтирано: “Како сме један озбиљан човек тако шта написати једном дечку.”
За обичног човека његова интима је његова приватна ствар, али кад је у питању један краљевић, интересовање за његов љубавни живот побуђује жеља за сазнањем да ли он може имати потомство. Према неким најновијим подацима, могуће је да је Ђорђе из везе с једном женом, много касније, кад се већ лечио, имао ванбрачну кћер.
Ђорђево пријатељство према Михаилу Петровићу више нас занима с гледишта његовог болесног страха и бриге да се нешто не деси човеку кога је тако неизмерно волео: “Без Чичице не могу живети” - писао је Мики Аласу - “за све остало ми је свеједно, индиферентан сам потпуно према свему другом. Непрестано мислим о Вама и страхујем да Вам се не деси нешто. Они морају Вами се светити, иако нисте криви за све ово... Према томе, чувајте се Чичице мој добри, само о Вама мислим, јер сте ми све.”
Из сачуваних писама Михаила Петровића упућених Ђорђу не могу се прочитати никакве сличне нежне речи којима би он на ту исказану љубав узвраћао. Велики математичар, према Мештровићу, искрено је волео Ђорђа и гледао у њему трагичну фигуру.   ЦЈЕЛОМУДРИЈА

ЛеЗ 0007107  CARTE POSTALE, бр. 205.  Принц Ђорђе Карађорђевић (Парис) 30 Х 915.    - Михаилу Петровићу, Hotel Bellevue, GLION Montreux (Suisse)  Телеграми и писма Damianovitcha

ЛеЗ 0007108  Писмо, Принц Ђорђе Карађорђевић (30. XII 1915) - Михаилу Петровићу , Hotel Bellevue, GLION. - Први пут се публикује. Није дозвољено прештампавање и преузимање. Писмо је написано на меморандуму   Cаfe Restaurant Americain, Paris. - Телеграми и писма Damianovitcha

ЛеЗ 0007109  Пријатељство. -  Доживотно пријатељство Професора и Принца. - La verite doit preceder l utilite  (Истина је преча од користи)  Henri Poincare  - Принц о свом пријатељу и професору др Михаилу Петровићу Телеграми и писма Damianovitcha

ЛеЗ 0007117  Христов венац или још једном о Краљевићу Ђорђу П. Карађорђевићу.  -  изводи из текстова публикованих у штампаним и електронским  медијима последњих година. - ***

Лажно лудило принца Ђорђа

Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић можда је био бахат и преке нарави, али сигурно није био нервно поремећен. Као жртва закулисних политичких игара преживео је 16 година тамновања у лудници због наводне шизофреније

Век након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића (абдицирао 27. марта 1909. године), најстаријег сина краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом. Да ли је заиста био нервно поремећен, због чега је у душевној болници провео 16 година, или је био жртва преке нарави и закулисних политичких игара које су предводили његов млађи брат Александар и тадашњи председник владе Никола Пашић?
И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих, али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића. Био луд или не, успео је против себе да уједини све које је могао  ПАУКОВА МРЕЖА

*

ЛеЗ 0007106  Требало би заштитити београдска дворишта са становима за издавање. Још их има веома много па нам зато нису у фокусу опажања / Мирјана Прошић Дворнић. -  На Врачару се кућа на кућу пење / Требало би заштитити београдска дворишта са становима за издавање. Још их има веома много па нам зато нису у фокусу опажања – каже антрополог Мирјана Прошић Дворнић - Аутор: Мирјана Сретеновићчетвртак, 16.06.2016. у 19:00 - Недавно је ова професорка у Етнографском музеју одржала предавање „Културно наслеђе, шта и зашто чувамо”. Говорила је о томе како Американци чувају објекте, амбијенте, предмете, документа, и ритуале који подсећају на најважније тренутке формирања нације, друштва и њихове културе. У Америци, каже, постоји вечита дилема: сачувати за историју или продати и остварити профит. – На срећу, разум је увек побеђивао у најважнијим случајевима. Први објекат који је рестауриран и сачуван у репертоару државне меморије био је Дом независности у Филаделфији. Чува се и родна кућа и имање првог председника Џорџа Вашингтона у Вирџинији, знаменитости из рата с Мексиком, Грађанског рата, споменици учесницима ратова изван територије САД (Први и Други светски рат, Кореја, Вијетнам).  Капија Истока, врата Запада

ЛеЗ 0007105  „Манастир Студеница, археолошка открића”. -  О Студеници се, коначно, скоро све зна и то све налази се пред читаоцима у монографији „Манастир Студеница, археолошка открића”, првој овакве врсте код нас, која је издата прошле године (Републички завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт), а чији је аутор др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института САНУ. Овај комплекс један је од ретких који је систематски истраживан и то у целини и чији је вековни живот сада осветљен, након што су истраживања, која су почела још средином прошлог века, у почетку архитектонска а потом и археолошка, недавно окончана. Ишчитавање слојева земље који илуструју историју ове светиње водило је Поповића и колеге кроз лавиринт проналазака – од истраживања самих храмова и здања, преко артефаката од керамике, стакла и предмета култне намене, костију животиња, бронзе, сребра и олова па до гвожђа и камена. Осим Поповића и свему томе у монографији пишу и стручњаци за поједине области: Весна Бикић, Соња Стаменковић, Вујадин Иванишевић, Даница Поповић и Немања Марковић. Све пронађено богато је илустровано фотографијама, цртежима и плановима   Књижара "БОБОК"

*

ЛеЗ 0007104  СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића. - Оставка председника УО Игора Перишића & Б. Ђ. | 16. јун 2016. 20:43 | Бура у Управном одбору српског књижевног друштва због сукоба његових чланова. .. - САМО четири месеца после именовања за председника Управног одбора Српског књижевног друштва, теоретичар књижевности Игор Перишић у четвртак је поднео оставку на ту функцију. Образлажући такву одлуку, Перишић, за "Новости", каже да је, не размишљајући много, прихватио кандидатуру за место у УО СКД-а, те да је за председника изабран "зато што на гласању нису прошли неки други кандидати који би били више по вољи већине чланова УО": - Да сам више размишљао, вероватно се не бих ни прихватао обавезе да се уплићем у разноразне интересне зоне за чије је раскринкавање била често потребна детективска инвенција. Углавном, схватио сам да се СКД претворио у приватно предузеће Васе Павковића, да се нови чланови и чланице примају под његовим директним или индиректним утицајем. А ти нови чланови почесто немају везе са књижевношћу, док квалитетни млади гласови остају изван због поетичке и политичке конзервативности чланова комисије, а све више и Друштва у целини. Схватио сам и да је борба за опстанак књижевности - борба са ветрењачама   КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК 

ЛеЗ 0007077   Предраг Делибашић о књизи "Готово заборављена историја".  -  Власт не воли неподобне уметнике / Радмила Радосављевић | 12. јун 2016. 15:30 |Професор и редитељ Предраг Делибашић о књизи "Готово заборављена историја", сећањима на ране дане ју-филма... -  КО је била генерација која је са огромним ентузијазмом и идеалима 1946/1947. почела да ствара југословенски филм у још разрушеној земљи после Другог светског рата, како је изгледало бавити се "покретним сликама" у условима општег сиромаштва, са колико тешкоћа су се сусретале младе генерације аутора у епохи острашћеног и ригидног комунистичког система, како су уметници привођени на Голи оток...Одговоре на ова питања даје нам узбудљив филмски времеплов, у који нас уводи књига чувеног професора Предрага Делибашића "Готово заборављена историја". Изузетно документарно сведочанство о једном времену, са поднасловом "Сећања на ране дане југословенског филма", извод је из аутобиографије самог писца - Делибашић је забележио важне, али и трагичне догађаје о себи и личностима те епохе, партијске директиве, детаље који у нашој јавности до сада нису били познати, судбине које су лажно конструисане... -  ПОЛИЦИЈСКА ДРЖАВА- МИ данас о времену бивше Југославије често неправедно судимо и сећамо га се само по лепим стварима. А ми смо тада били полицијска држава, наш систем био је копија совјетске државне безбедности, зато су многи познати људи сматрали природним да сарађују са Удбом. Ретки су били они који то нису прихватили. После отпуштања са Голог отока, по процедури, и ја сам морао да потпишем да ћу сарађивати са полицијом. То ми је до данас остало као једна од највећих мора. Али, на сву срећу, успео сам да избегнем све задатке.   ИЗВОДИ 

ЛеЗ 0007073   Антологија опалог лишћа - Канта за смеће?  . Поклон књига Заветина за јул месец 2010. године. . ПОГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ 
            Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? 

ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?1 - како би предложио дух покојног Јефтића?

Или - КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? - како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или - КАНТА ЗА СМЕЋЕ? - према стиховима живог Доб. Смиљанића? 

            Њеног правог састављача и подстрекача, Г - дина Т. Ћирића - сакупљача овог опалог лишћа, не вреди питати. Мртва уста не говоре.        

Издавачу се чини, да је ово што је отпало, вредно да се сачува и (у)пореди  са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих тридесетак година. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи! 
(20. 12. 2003.)   МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007091 Аутопортрет са штитом и голубицом  /  Бела Тукадруз. -  Природан отпор официјелној и углавном ретроградној  тзв. савременој књижевној критици, наметачкој. - Напишем ли да је критика већине модерниста (као и
"постмодерниста") - безбожна, могао бих себе довести у неугодан
положај, кога се иначе не прибојавам, да будем прво погрешно схваћен,
затим анатемисан, "угушен" (ликвидиран). Мени је одувек деловала
неразумљиво, неубедљиво, досадно. Колико они знају, али доиста знају:
ШТА ЈЕСТЕ И ШТА НИЈЕ ПОЕЗИЈА?
Написао сам о томе књигу у два дела: аутобиографски и
теоријски. У првом делу сам испричао како сам постао, поред осталог,
доктор религиозне медицине, а у другом како сам постао критичар.
Суштински, оба осврта на исту тему, представљају згодан повод и
прилику за увођење у поетику Свечовека, Свесмисла и Свевремена. Та
књига, пружила ми је прилику да јасније сагледам неуравнотеженост
уметника ХХ века, посебно на овим балканским и српским просторима,
али и европским и светским: и не само уметника, него и човека уопште.
Стојећи на граници два света, не могу да не видим: тежа овостраног
вуче себи, тежа оностраног - себи, а човек посрће, спотиче се и пада.
Штета је, када је реч о онима које називају српским бардима, великим
песницима ХХ века, што нису били религиозни уметници; неки међу
њима су осетили да је човек позван да буде зглоб овостраног са
оностраним. Неки су то и пробали; пробали су кроз науку и
философију, кроз поезију и религију. Међутим, нема уметника/ песника
код кога се пробудило осећање бесконачности (присутно у сваком
човеку!), пробудило у правом смислу речи и пројавило кроз религију.
Код многих је остало успавано, дајући места нерелегиозности,
индиферентности, атеизму. Могу ли се назвати великим, битним,
вредним памћења песници, код којих је доминатна нерелегиозност и
атеизам? Они код којих је космичко - осећање бесконачности
наркотизирано солипсистичким егоцентризмом? Религија и религиозно
су важни јер кроз њу човек и уметник, песник, проба да нађе своју
равнотежу у васиони, како не би онострано преценио на рачун
овостраног, или обрнуто. Не говорим о луксузу, химерама, апстрактним
стварима. О неприродним. "Има нешто у човеку што не може да се
уживи у овај тридимензиони свет, у категорије времена и простора. То
нешто налази свој израз и свој језик у религији. Кроз религију човек
побеђује геоцентризам и покушава да антропоцентризмом савлада
егоизам..."
Религија продужује, проширује, продубљује, обесконачује
човекову личност. ... Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

ЛеЗ 0007094  "Тражили су од мене да им предам документацију на основу које сам написао и објавио на немачком језику књигу 'Комесари у мантијама - комунистички шпијуни у СПЦ'", рекао је Милатовић аустријским медијима .  напад на књижевника Милатовића због...  -  Успели су, како је додао, да пронађу документацију, коју је добио од убијеног некадашњег министра Павла Булатовића, као и 12 уметничких дела, и око 3.200 евра у готовони, из кућне касе и још пар вредних предмета. - "Радило се о двојици грмаља, са фантомкама на глави, који су на лошем немачком, са јужњачким нагласком, наређивали шта да радим", рекао је Милатовић франкфуртским "Вестима".    ОСВЕТА

ЛеЗ 0007095  Из нових бројева књижевних листова и часописа, "Најбоља црнина  једног дугог дана" / Б. Томашевић … КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

ЛеЗ 0007096  ИНТЕРВЈУ: Велимир Абрамовић - Никола Тесла је тајно створио најмоћније оружје...  ЗАВЕТИНЕ Суз

ЛеЗ 0007097  Дачић: Лопове неће спасити ни бог отац. -   Премијер Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је у суботу да никога не штити од истраге у Универзал банци и да оне који су пљачкали државу "не може спасити ни Бог отац, а камоли Ивица Дачић".  ЗАВЕТИНЕ Суз

**

ЛеЗ 0007065   ПОКЛОН КЊИГА МЕСЕЦА . Поклон књига - април 2015. Коли Ивањска ШОЛЕ  Царичин Амфитеатар, Београд, Заветине, 2007  . НА КРАЈУ ЈЕДНОГ ПОЧЕТКА
 
Овакве приче и књиге - немају краја. Све ово је само увод у нешто друго, једва изрециво и
бесконачно, вечно. Све сам ово нашла у забораву; ово није књига у уобичајеном смислу речи : у оном смислу како их схватају они који их обично пишу.
Дирнула сам у посебан облик памћења; ову би књигу дивно подупрле ризнице албума уметничких фотографија моје старије сестре. Нисам је писала и написала да бих се изборила за некакву своју књижевну улогу; одвратна ми је свака сујета, па и књижевна. Морала сам понешто од свега овога да напишем, болујући од нечега, што се може излечити
само лепотом, природном или уметничком и непролазном.    МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007070   Између митарења чудовишта и уметности будућности / поклон књига Заветина за септеммбар месец 2010. -  Александар Лукић:Између митарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, Браничево, 2010. године. - Књижевна и друштвена критика.Огледи.   МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007071   Тајна професора Младеновића / поклон књига ЗАВЕТИНА за август месец 2010. Године. -  Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и  српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић - 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је  докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европских језика... У разговору који је са њим водила Г-ђа Проф. Др Славица Гароња дуговеки професор и научник изнео је на видело једну велику тајну, која открива нешто недопустиво и у друштву и у свету науке и књижевности. Видећете у чему је ствар. ЗАВЕТИНЕ су одлучиле да овај разговор публикују у целини као књигу, и објаве је као дигитално и непрофитно издање, са не само свесрпским него и планетарним дометом. За изучавање српске књижевности и неславних прилика у њој у другој половини 20. века, ова књига представља врло подстицајну грађу!...  МОБАРОВ ИНСТИТУТ

**

ЛеЗ 0007092  Вирус међу Србима звани "американизација".  - Американизација као вирус међу Србима / Сузана Милошевић | 28. април 2015. 08:46 | Коментара: 16. - Шта нам је донео Холивуд и како су "девојачке вечери", Дан заљубљених и "бејби шауер" постали део наших модерних обичаја? У жељи да живимо као на великом платну, изгубили смо сопствени идентитет. -  Америчка масовна култура нам је понудила нове узоре. Поред филмске, ту је и модна машинерија, па је чак и у Србији постало популарно носити одећу која на себи има принт америчке заставе.

- Холивудизација је у суштини американизације. Људи су гледали лепе глумце, одлично расположене, у скупим аутомобилима и кућама, чије су се приче завршавале „хепиендом“. Холивуд нам је понудио све оно што бисмо хтели да имамо и будемо, „програмирао“ нам представу о идеалном животу. Генерације више нису желеле да личе на своје родитеље, већ на ликове јунаке филмова. Настало је време у којем је оно што је традиционално проглашено за назадно и застарело, а све што је долазило из холувдске машинерије се сматрало напредним. Зато се део младих и одрекао своје традиције - наводи Миливојевић.

Ипак, Холивуд своје снове није нудио само нама већ и остатку света. Његов успех наш саговорник приписује томе што се обраћао оном делу нас који зовемо „унутрашње дете“. А дете као дете, воли да ужива, да се добро осећа и да има оно што види код других малишана. То нам је Америка и понудила - идеју благостања и лепог живота.  АМЕРИКАНИЗАЦИЈА

ЛеЗ 0007115  Ужитак је створио западну културу. -  Робер Мишамблед: Ужитак је створио западну културу /  Б. ЂОРЂЕВИЋ | 17. јун 2016. 20:20 |

Француски историчар и професор за "Новости", о европској историји сексуалности од 16. века до данас. Тиранија моралних стега водила је људе у духовност, уметност. - НАСУПРОТ Мишелу Фукоу, сматрам да у језгру западне цивилизације, још од средине 16. века, стоји веома снажно потискивање сексуалних апетита, које је почело да слаби тек шездесетих година 20. века. Током дугог временског распона, тај процес, извор сукоба између индивидуалног либида и колективних идеала, није престајао да подстиче дубоку тежњу за сублимацијом, преузимајући различите културне облике који су смењивали један другог: вера, просветитељство, медицина 19. века, закони капиталистичког тржишта - каже за "Новости" француски историчар и професор Робер Мишамблед.

У Србији он представља обимну студију "Оргазам и Запад - Историја ужитка од 16. века до данас", коју је објавила "Академска књига", у преводу Марка Дрче. Мишамблед је прекјуче гостовао у Новом Саду, а јуче је одржао предавање у Културном центру Београда, од 19 сати.

У књизи показује да се оргазам може сјединити са историјом, пише о контроли еротизма, двојаким стандардима... ПАУКОВА МРЕЖА

ЛеЗ 0007116  Србија важан мост на Новом путу свиле. -  Светске агенције о посети Сија Београду. - Све светске агенције известиле су о доласку председника Кине у Србију. Амерички АП навео је, како преноси Танјуг, да је циљ посете првог човека Кине унапређење односа с „пријатељским народом” Србије. Такође, АП каже да је циљ ове посете и потврда намере Кине да повећа своје присуство на Балкану и у Европи. Ројтерс наводи да су Србија и Кина спремне да потпишу најмање 20 трговинских и инвестиционих договора током посете Сија и подсећа да две земље имају добре односе од деведесетих година прошлог века. Кина, додаје британска агенција, посету види као део иницијативе „Један појас, један пут”, која је позната и као „Нови пут свиле”, а чији је циљ да се отворе нове трговинске везе с кинеским фирмама  АМЕРИКАНИЗАЦИЈА

ЛеЗ 0007083   Вук Јеремић - генерални секретар УН ?.  -  Професор са Харварда: Јеремић је добар кандидат. ФоНет | 13. јун 2016. 22:05 | Професор историје на Харварду Нил Фергусон изјавио је да је Вук Јеремић добар кандидат за генералног секретара Уједињених нација и да се нада да ће успети   СУРБИТА Диз

ЛеЗ 0007084   У одељењу Вишег јавног тужилаштва које ради предмете рехабилитације не постоји предмет Милована Ђиласа, нити се Тужилаштву обратио било ко од учесника у том поступку. -  Ђиласа нема ко да рехабилитује /  В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ | 14. јун 2016. 18:19 |

Без помака у поступку најпознатијем југословенском дисиденту Миловану Ђиласу, процес у застоју већ две године. У београдском тужилаштву не постоји тај предмет  Књижара "БОБОК"

ЛеЗ 0007085   Породица Шимуновић, која живи у адаптираној штали, и 300 гмизаваца! .  Бољевац: „Деле” кућу са - змијама! / Љ. ТРИФУНОВИЋ | 13. јун 2016. 15:02 |Породица Шимуновић, која живи у адаптираној штали, доживела је непријатно откриће да свој простор дели са око 300 гмизаваца који су се излегли у стајском ђубриву и нашли уточиште у темељима, зидовима и тавану   Књижара "БОБОК"

*

Уредници "Заветина", Браћа Лукић

ЛеЗ 0007056       Заветине: ми  Више од  тридесет и кусур година!!

ЗАВЕТИНЕ су од свог оснивања, у времену када је дугогодишња суша претила помором, увиделе разлику између југословеснког и српског официјализма и српских основних народних снага. Призивајући неопходне и плодоносне пљускове, обнову, ЗАВЕТИНЕ су знале - чезнући за књигама трајније уметничке и научне вредности - да су извори уметничког стваралаштва у широким слојевима народа дубоки и неисцрпни, да је традиција иако потискивана на разне начине, богат рудник, али да и ту, као и у свему, треба пуно неге, подршке, поверења...

ЗАВЕТИНЕ су опстале упркос многим неповољним околностима    МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007057       Књижевне награде. -  Постоје уметници и дела који покушавају да одрже интелетуални живот чист и здрав, придржавајући се духовних закона, живе и животом природе и не уносећи у свој дух тешкоће и незгоде које нису његове...  Награде ЗАВЕТИНА  додељују се онима који су прележали велики кашаљ душе. Ове награде се додељују уметницима који су принели барем неколико жртви ономе чему их је вредело принети.  МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007058       ДРВО ЖИВОТА.  Оснивач награде је најужа Фамилија Лукић.

Награда се додељује , кад се доделе све могуће награде у Србији и Југославији.

Награда се  додељује оним књигама и ауторима који афирмишу, актуализују или проблематизују феномен изгубљене древне науке,  спектар живе традиције, књижевности и алхемије, без обзира на жанр ( поезија, есеј,  роман...).  МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007059       АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА.  Едиција ЗАВЕТИНЕ установљује књижевноуметничку награду АМБЛЕМ  ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА, која се додељује једном годишње савременим уметницима и њиховим делима,  која припадају високој српској уметности и култури. Ова награда има своје симболично знамење : кругове.Око је први круг, а Хоризонт, коме оно даје облик, други. Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...Свети Августин је представљао Божију природу као круг, чије је средиште свуда, а периферија нигде. То су речи једног великог  мислиоца, Емерсона. Људи се читавог читавог живота баве тиме, да одгонетну загонетку многоструког значења тога пра - лика. Међутим, ова награда се не додељује само за тај установљени, циркуларни смисао карактера стваралачког рада.  Награда се додељује оном уметнику коме се дало да свој рад надвиси. Наш је живот  време или рок, за који треба да упознамо истину : да се око сваког круга може повући други; да , у природи нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина, како каже Емерсон...  Та дубина је - дубина  бездане уметности; таквој се уметности додељује ова награда. Без обзира да ли је реч о поеми, књизи песама, роману, есејима, или опусу једног уметника   МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007060   Конкурси ЗАВЕТИНА.  Расветљавање стваралаштва Мирослава Лукића  "Заветине" расписују стални књижевни конкурс, почев од јануара 2007. године, за књижевне радове који ће расветљавати из свог угла стваралаштво М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗА (Мирослава Лукића):критички, аргументовано.   МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007061   конкурс за преводиоце. -  ЗАВЕТИНЕ предлажу  преводиоцима следеће књиге за превођење на немачки, енглески, румунски, шведски, руски, шпански и јапански  .... МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007062   Нови књижевни конкурси ЗАВЕТИНА. -  Побуде. - Охрабрени успехом Великог међународног књижевног конкурса 2008. године расписаног поводом 25 годишњице постојања читавог низа књижевних колекција Тим ЗАВЕТИНА донео је одлуку да књижевни конкурс претвори у трајни   МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007063   Стални књижевни конкурс Заветина  за кратки есеј  МОБАРОВ ИНСТИТУТ

ЛеЗ 0007082   Писмо „малој“ истини / Зоран Мандић. -   ... НАПОМЕНА

          Захваљујући ЗАВЕТИНАМА Мирослава Лукића (алијас Бела Тукадруз), као и неких других озбиљних и ауторитативних новинских и електронских гласила и књижевних часописа са дугачке листе мојих вишедеценијских сарадничких активности, објавио сам подужи број „малих наслова“ у којима сам на одређен есејистички начин излагао и „утезао“ моје погледе на  духовну, филозофску, интелектуалну, историјску, библијску, метафизичку, па и социо-психолошку структуру анатомије и физиологије света са поремећајима његових давно васпостављених; правила, гравитација, појава, вибрација и зрачења. Писао сам уз помоћ говора чула. Неке од тих „малих наслова“, или „малих форми“ сам уништио,  Књижара "БОБОК"

*

Цветови  Балкана, Из Бескрајних албума српских „Заветина»

ЛеЗ 0007078   БАЛКАН И СУПЕРСИЛЕ, ПРЕКРАЈАЊЕ ГРАНИЦА... -  Бивши заменик шефа ЦИА: На Балкану ће се мењати границе, на Косову, у БиХ и Македонији!
Т. Мирковић | 12. јун 2016. 22:02 | Стивен Мејер, бивши заменик шефа ЦИА за Балкан о Србији, распаду СФРЈ, РС, утицају САД у нашем региону, Западној алијанси, претњама терориста, Русији...  -  БАЛКАН И СУПЕРСИЛЕ* КОЈИ су данас интереси САД и Русије на подручју Балкана? 
- За обе државе ће ово бити споредно место за деловање и интерес. После деведесетих званични интереси САД су завршени. Амерички интереси су сада на Блиском истоку. Исто то важи и за Русију, њихови интереси се не доводе у везу с Балканом.   Књижара "БОБОК"

ЛеЗ 0007079  За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! ... -  У Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је особа која би требало да има живот достојан човека. Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. Mеђутим, све досадашње владе као да нису разумеле потребу за опстанак села. У стратегијама су били нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље. Tо је показала и њихова реализација.   . - Бранислав Гулан петак, 10.06.2016. у 08:15     ИЗВОДИ

ЛеЗ 0007080 Изводи из записа о насељавању Влаха у Браничеву. - Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку. - Питање Влаха у савременој Србији је слабо обрађивано у српској науци. Практично оно што је написао Тихомир Ђорђевић пре готово једног века у публикацији “The Truth concerning The Rumanes in Serbia” и готово дословно поновио (на српском) у поглављу о Власима у монографији “Из Србије кнеза Милоша” остало је и данас на снази као званични став српске науке. Премда Ђорђевић у својим истраживањима Влаха није озбиљније користио ни тада доступну (и то чак објављену) изворну грађу из XVIII века нико није ни покушао да доведе у питање нека његова схатања а ни да прецизира хронологију коју он даје врло широко. Кад је реч о времену књаза Милоша користио је скоро искључиво грађу из фонда Књажева канцеларија док је друге фондове занемарио премда су неки врло битни за ово питање (на пример фонд Митрополије).
У међувремену нам је постала доступна, не само нова српска већ и аустријска па и османска грађа за XVIII века а управо је то време од кад можемо да стварно пратимо континуитет данашњих Влаха у Србији. Због тога стекли су се услови да се покуша да се прецизира време када се Власи јављају у Браничеву.
Кратко време пре Т. Ђорђевића румунски историчар О. Тафрали је у својој малој књижици “Les Roumains de Bulgarie et de Serbie” изнео румунске ставове о влачком питању у Србији и Бугарској. Десетак година пре њега, чувени румунски историчар Н. Јорга се први од Румуна позабавио, на научној основи, Власима у Србији у својој дво томној монографији “ Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a Românilor”. Све што је у румунској науци писано о Власима у Србији је у ствари само понављање оног што је изнето у споменутим монографијама а често пута је најобичније политиканство. Интересантно да се ни страна историографија није озбиљније бавила питањем Влаха у Србији. Још 1861. године Г. Лежен је писао о Власима у Србији у својој монографији “Etnographie de la Turquie d’Europe” а 1889. године се Емил Пико у уводу своје књиге “Chants populaires des Roumains de Serbie” се такође дотакао овог питања. После тога су сви аутори користили резултате истраживања било српских било румунских научника без неког сопственог истраживања. (....)

Црквени пописи из периода 1733, 1734. и 1735. године

   На основу пописа парохија појединих парохија у Пожаревачком, Грочанском и Београдском ексархату 1733. године можемо да добијемо прилично тачан преглед етничког стања на простору данашње Браничевске епархије. 
   Треба напоменути да сумарни списак парохија који је дат на крају Витковићевог рада не одговара стварном стању па га нећемо овде коментарисати а ни користити…. Књижара "БОБОК" 

ЛеЗ 0007081   "Балканска трагедија, хаос и распад". -  СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ. / Како је СФРЈ систематски уништавана: Страх од српског питања
Иван МИЛАДИНОВИЋ | 12. јун 2016. 21:30 | Тито одбио "Плаву књигу", материјал о понижавајућем статусу Србије. Западни банкари су тражили укидање права вета покрајинама у Србији. -   ЗАПАД ПРОМОВИШЕ МИЛОШЕВИЋА СУЗАН Вудворд, професор са америчког универзитета Принстон, у књизи "Балканска трагедија, хаос и распад" пише да је на промоцију Слободана Милошевића утицало држање Међународног монетарног фонда, западних банака и владе САД. - То, пре свега, због тога што је виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали - навела је Вудвордова.    НЕЗАВРШЕНИ ПОСЛОВИ

*

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ ИЛИ ЈЕДНА ОД ПОСЛЕДЊИХ ВЕСТИ  КОЈА ДОСТА КАЖЕ  СВАКОМ ПАМЕТНОМ ЧОВЕКУ

ЛеЗ 0007052       Трагом једне локалне вести "Пожаревац - слепо црево?" -  Пруга која пролази кроз сам Пожаревац је у никад лошијем стању, што је последица вишегодишњег немара. Поједини делови пруге готово се и не виде од растиња или су шине готово потонуле у земљу. Пруга је у тако лошем стању да није јасно шта су Железнице до сада одржавале па желе да престану са финансирањем.  

Министар саобраћаја Зорана Михајловић навела је да ће у наредне три године бити модернизовано око 500 км пруга на којима ће се возити око 120 км/х. Међутим, више од 800км највероватније ће бити угашено јер се слабо користе и представљају трошак за „Железнице“

        = извор: Радио Боом93

        

         КОМЕНТАР: Та пруга, коју хоће да угасе, је веома важна за источну Србију, али и за саму државу Србију. То је било јасно и пред Други светски рат, када је завршен део ове пруге, због ресурса, то је било важно и после Другог светског рата, све до деведесетих година. У тим крајевима су злато, бакар и други драгоцени метали, и друге сировине, од који су вајду имали и држава СФРЈ, и Србија, најмање сами грађани ових крајева. Зашто укидати ту пругу, ехеј, да ли сте  нормални, ви који доносите одлуке, пругу која полази из Бордоа и прерко Трста, Загреба и Београда, Пожаревца, Кучева и даље може повезати  Србију са Румунијом, Одесом и Русијом? Не доносите неразумне одлуке! Прво нека се доносиоци одлука добро, и ваљано обавесте о свим аспектима ове пруге!! - Б. Тук

На трећи поглед

Цветови са Власинског језера, крајем лета 2014 (Снимак Мирјане Соколовић)