НЕ иде се у Европу преговорима, послушношћу, или испуњавањем услова, већ лицем једне земље - културом, истиче у интервјуу за "Новости" наш и француски сликар, српски академик Лјуба Поповић.
- Када земљу подигнемо на довољан естетски ниво, из Брисела ће сами да нас зову. Не смемо да дозволимо да нас уцењују. Не може Брисел да нам кроји спољну политику. Србија је била царство. У средњем веку смо били врло моћна империја. Јака је била и предратна Југославија, па чак, доцније, и Брозова творевина. Из Краљевине Југославије, из те моћне земље, није се бежало. У њу су долазили Немци, Руси, Французи, Чеси. Само на мојој академији имали смо четири Чеха професора цртања и дизајна. Била је то обећана земља. У књизи Бранислава Глигоријевића, о животу краља Александра, на целе три странице су наведена само имена оних учених људи и уметника које је краљ редовно, готово свакодневно, позивао на двор ради консултација, да с њима размотри шта да се ради. Данас смо у култури на нули. А кад она пропадне, онда пропадају земља и народ.
* Мења ли се нешто с новом влашћу?
- Не иде се у ЕУ на начин на који је то покушавао Борис Тадић, или као што то сада покушавају "Тома Вучић Николић". Разлика између прошле власти и ове није много велика. Прошла власт је потпуно занемаривала културу. У министарство и музеје се улазило по родбинској и партијској линији. Мој однос према власти, оној прошлој, и овој садашњој, искључиво је везан за то колико доприносе култури. Уколико њу власт игнорише, нормално је да ћу и ја да игноришем ту власт.
* Да ли нам је, уопште, место у ЕУ?
- Кроз историју, неко је увек покушавао да командује Европом: Бонапарта, Хитлер, Стаљин. Сви су пропали. Дошла је, онда, нова генерација која је схватила да би, новцем, могла да држи све на узици. Велики филозоф Емил Сиоран је пред смрт у интервјуу рекао: Хитлер и Стаљин су мала деца у односу на то шта нас чека. И, шта су урадили? Од Грчке, земље историјски богате по свим основама, направили су хаос. Исисали су је, као што стенице исишу крв људску. Тренутно срозавају Словенију, Шпанију, Португалију, Кипар, уништиће и Италију. Берлускони је у праву. Мрзе га због тога. Ако имамо имало здраве памети, морамо да се окренемо себи, својим снагама, а не да слушамо наредбе из Брисела. Али западна пропаганда је веома моћна, па људи лако потпадају под њен утицај.
УСКОРО У БЕОГРАДУКРАЈЕМ маја, у београдској галерији "Еуроцентар" Живојина Иванишевића биће организована изложба великих формата Лјубе Поповића.
- Биће постављено шест слика из приватних колекција које до сада никада нису биле изложене. Међу њима ће бити и слика "Временске гробнице", чији је власник Зоран Дракулић, која се налази на корицама књиге Сарана Александријана париске издавачке куће "Серкл д'Ар" из 2003. То је моја последња комплетна монографија.
* И ви живите на Западу?
- Нисам дошао зато што сам хтео да зарађујем, него да будем близу Лувра, јер тамо могу много да научим.
* У ком правцу бисмо морали да окренемо национални компас?
- Моћна земља на планети данас је Русија. Има огромне потенцијале. Руси су православци, нама јако близак народ. Васпитавани смо на великим руским писцима и филозофима. Природно би било да сарађујемо са тако великом силом. Хвала богу да имају Путина.
* Да ли бисмо тако, уз Русе, могли да сачувамо Косово?
- Не треба сметнути с ума да је на Косову највећа америчка база у Европи. Бондстил је права тврђава. Тешко ће се она помаћи одатле. Ту се тренирају "пси рата" који се шаљу по целом свету, од Сирије, па надаље. Одатле могу да контролишу руске границе и Европу истовремено. Мора да се познаје и психологија Американаца. Немају они појма ни ко су Срби, ни ко су Албанци, нити с нама имају исти однос према прошлости, култури и археологији. Ми причамо о нашим манастирима и фрескама, али за њих је то обично камење. Усред Нјујорка су од бетона направили копију Богородичине цркве из Париза: за њих је то исто.
Али и ми сносимо кривицу. Уништили смо нашу војску. Служење отаджбини је озбиљна ствар. Сами смо своје славне генерале послали у Хаг. Имамо ми Срби неку несрећу у себи, врло чудну и тешко објашњиву. Стално се међу собом гложимо. Ми смо креативан и деструктиван народ у исто време.
ЦРНИ КВАДРАТЈОШ давно у Београду, у једној свесци сам записао:
- Ја имам један црни квадрат у мени и нешто записано на њему. Из њега излазе сподобе, из тог мрака, за које ја ништа не знам и не одговарам за њих. Мој задатак је да их обрадим ликовно онако како сам научен на Академији и оне ће ме пратити целог живота. Сад моментално радим на слици "Вереница пакла". Ту су у атељеу "Вештац" и велика слика "Изгнанство из раја". Мање радим него раније, споро, у одајама сам са свећама које тињају и полако се гасе. Припрема се у Паризу, у Музеју Орсеј, велика изложба "Црни романтизам", на радост наших концептуалиста.
* Како онда да се уклопимо у светске токове?
- Одговор на ово питање није за један интервју. Треба најпре видети како се управља земљом, водити рачуна о свом народу, и његовој прошлости, а спољна политика се сама по себи креира. Али народ смо велике историјске традиције и не би требало тако лако да се савијамо.
* Где нам се то загубила та традиција?
- Кнез Павле је више језика говорио. Учинио је пуно за сликарство. Неки политичари данас не знају ни српски. Где им је дикција? Спава ми се кад их чујем. А српски језик је леп. Треба најпре да науче да говоре, да се изражавају, да им реченица буде течна и јасна. Нека узму стручњаке да их науче. На националној телевизији, укинуто је "Уметничко вече" Зорице Пантелић и постављене су свадбе. То на прави начин сведочи о културном пропадању. Телевизија мора да образује и васпитава. Не може народ телевизији да наметне шта ће да емитује. Погледајте нашта личе новине. Не проверавају се основне чињенице, пише се све и свашта, људи се обмањују. Запуштени су најбољи биоскопи у Београду. Један од културних злочина било је и уништење Југословенске књиге у Палати Албанија. Павиљон Цвијете Зузорић, један од најлепших у Европи, први кружни музеј, пре Гугенхајма, у којем су се слике купале у светлости, преграђен је и практично уништен. Још једна несрећа је што су београдске гелерије потпуно "убијене" лошим програмима. Налази се новац за спасавање спортских клубова, а не може да се нађе за Народни музеј, који је годинама затворен. То је национална катастрофа. Месецима не може да се именује директор Музеја модерне уметности. Да ли је то могуће? Читаво благо Србије стоји по подрумима. Примера има много и све је то поражавајуће.
* Каква је улога САНУ у подстицању културног препорода?
- САНУ је Сорош "минирао" изнутра. Нјен ликовни програм није у служби српског народа. САНУ је требало да направи изложбу српског симболизма 19. века, који је од светског значаја, а онда да је пресели у париски музеј "Орсеј". Добили бисмо огроман поен. То је дато Катарини Амброзић, она је умрла, па је задатак добио Бранко Кукић, али све је пало у воду. Кад смо ми у Ваљеву правили мини-изложбу српског симболизма с Бранком Кукићем, све слике смо нашли у подруму Народног музеја. Појма немају шта имају. Не учествујем у раду Академије. Два пута су одбили моју изложбу из непознатих разлога.
* Шта је, онда, решење?
- Мора да се оформи одбор за културни спас Србије. У њега морају да уђу умни људи, из филма, писци, сликари, музичари, глумци, редитељи, а не партијски службеници. Да нас више споља не черупају. Хрвати нам присвајају ћирилицу, измишљају се босански и црногорски језик, а од српског језика се прави вашар. Морамо у свету да се представимо у правом светлу. За пола века, колико сам у Паризу, још нисмо организовали значајну културну манифестацију. А за разлику од земаља у региону, имамо шта да покажемо. Имамо ремек-дела у књижевности, филму, музици, сликарству, Кинотеку која је друга или трећа по значају у свету. Она би морала да буде уписана у културну баштину Унеска. Зашто у Паризу немамо бар две своје књижаре кад већ имамо чак око осамсто превода великих српских писаца на француски језик? Или свој мали, експериментални биоскоп? Уместо тога, постали смо жртве перформанса, који на западу одавно није актуелан. Купивши то, постали смо провинција, уместо да гајимо оно што имамо и тако извршимо "инвазију" на Париз, да се види да Србија има огромну стваралачку традицију.
НЕ ПРИМА НАГРАДЕ- ОДБИЈАМ да примам награде. Одбио сам својевремено и француску Легију части, коју ми је доделио министар културе Франсоа Леотар. Моје највеће награде су што се моја слика "Месечарка" налази у највећој светској колекцији надреалистичких слика код Данијела Филипакија у Нјујорку, што је мој велики формат ушао у "Историју симболизма" у издању "Ташена" и што сам први сликар са територије бивше Југославије ком је у Француској, 1970, објављена монографија. Ван памети је давати награде сликарима. Нормално је давати награде писцима, редитељима, јер то чини да буду боље примљени у народу.
* Ко би све то платио?
- Није ствар у парама. Сви се на то ваде. Новац се увек нађе. Најјефтинија у једној држави је култура. 
Модерна галерија у Ваљеву постоји 25 година и за то време ниједан динар није добила од Министарства за културу. У њој има само троје људи и један телефон, а она је једна од најбољих у Србији.
Велика је несрећа данас за Србију што сви кукају. То је врло ружно. Није то одлика нашег менталитета. Срби то нису. Не треба да тражимо паре из иностранства и тако себи стављамо омчу око врата.
* Где онда да их нађемо?
- У Србији! То је богата земља у сваком смислу, богомдана. Само, мора да се ради. Погрешно је, на пример, хапсити тајкуне по сваку цену. То су посебни људи, који се не рађају свакога дана. 
Умеју од једног да направе двадесет. Од њих треба учити, а њихове активности на време правилно усмеравати и контролисати. 
Ништа лакше него стрпати их у затвор. А ко ће онда да запошљава људе? Јер, држава то, очигледно, није у стању.