Болујемо од лењости духа / Миљана Краљ | 04. јун 2016. 14:45 | Милена Јефтић Ничева Костић за "Новости" о циклусу “Тропи” у Кући легата, којим гледаоце води кроз рајске пределе џунгли и прашума
ДОК нисам загазила у џунгле, мислила сам да највише енергије имају моја жита у Банату. Невероватан је то простор, са пуно дрвећа, толико различитог да ниједно стабло не личи на друго. Много је ту боја, а листови су најразличитијих форми. Човек може само да буде срећан што се затекао у таквом једном рају, који сам покушала да пренесем на моје слике.
Посетиоци који су синоћ, на отварању изложбе “Сачувајмо постојање” у Кући легата, пролазили поред слика огромних формата из циклуса “Тропи” Милене Јефтић Ничеве Костић, имали су управо тај осећај шетње кроз еденске баште, о коме ова уметница говори за наш лист.
- Волим лепоту, склад, нешто што је питомо - објашњава ауторка, која је деценијама једнако успешно и упечатљиво присутна и на ликовној, и на позоришној сцени, као сценограф и костимограф.
- Истовремено, те прашуме су узбудљиве. Еукалиптусе сам, рецимо, раније знала као витке биљке са белим цветовима, а тамо су они џиновски. Стабла су им пречника два и по метра, а висина им се само наслућује, јер се завршавају негде на небу. Драматику прашума управо чине те узбудљиве форме, боје, зраци сунца који се пробијају кроз грање. Али она не застрашује, него оплемењује.
ЛЕГАТИПОРЕД Куће легата своја дела сте завештали и Матици српској. У каквом су данас стању наши легати? Колико друштво зна да чува дарове уметника?
- Не знам за друге, али ове две куће са којима сарађујем могу само да похвалим. Радни су, имају много лепих идеја, праве изложбе, радови не чаме у депоу. Мислим, а боље је да не причам, да друге, веће куће, не дају пет пара за своје легате и пуштају их да труну.
Овај циклус настао је на основу неке врсте ликовног дневника, скицен-блокова које сте имали уз себе на путовањима по Индији, Мексику, Аустралији. Колико су вам ти цртежи били битни?
- Много ми значи да забележим оно што ћу можда касније користити. Још битније ми је то због концентрације, јер се у тим цртежима види да је линија неиспрекидана, одређена, тачна, што може само када сте дубоко усредсређени на оно што радите. Пре ових путовања, прашуме и џунгле сам гледала само на телевизији. Нисам ни сањала да ћу загазати у неке од њих. У Сиднеју ме фасцинирала ботаничка башта, која се простире на неколико хектара, а прављена је тако да личи на џунглу. Одлазила сам тамо сваког дана као да ми је ту атеље, цртала, фотографисала, камером радила... Јер, када почнем да сликам, прво размишљам у глави, после на папиру, а онда гледам и видео записе.
* Колико је за уметника важно да буде у додиру са другим пределима и културама, различим од оне из које је поникао?
- То мора да важи бар за уметнике, ако не за цео свет. Свима бих препоручила да негде иду, макар до Панчева. Добро је да се виде други пејзажи, грађевине, уметност. Мислим да сам богата, јер сам много ствари видела, а што је још боље - запамтила. Знам скоро сваки детаљ од оног што сам видела напамет, зато што ми је то доносило велику радост.
ТРИ ЧОВЕКА - ЈЕДАН КЛАНДа ли на нашој ликовној сцени постоје кланови?
- Постоје свуда, али су моћнији и већи. Овде у овој малецкој Србији има много кланова и обично један клан има три члана. И сад се ти снађи ако ниси ни у једном. Тога је увек било, али и нечег другог, неких правила. Постојали су разни откупи, али се око њих није цењкало као сад. Поред Октобарског салона, постојале су и разне друге велике изложбе, тематске поставке. Радиле су се по позиву, а то је био параметар да имаш квалитет. Сада нема параметара. Ето, Октобарски салон није више ни београдски, ни српски. Долазе инострани кустоси, који појма немају шта се овде дешава, већ се опредељују за оно што им препоручи “дотични критичар”. Није то онда пресек нашег стваралаштва. Волим и поштујем међународне изложбе, али је ипак видљива неравнотежа: ми само доводимо неког, а нико нас не позива. Остаје и отворено питање који квалитет долази код нас.
* Неке од слика ове поставке су “запаковане” као пошиљке...
- Оне имају лимене оквире и изгледају као карго, који чека да га негде пошаљу, или да је однекуд стигао. У складу са називом изложбе “Сачувајмо постојање” и то “паковање” шаље једну у основи еколошку поруку. Полако нам пред очима одумире природа. Нема птица више колико их је било, ни дрвећа, ни биљака. Морамо да чувамо ову земљу, јер нам без ње нема живота.
* Зашто је очување природе маргинализовано као тема?
- Нигде се не говори о борби за очување зеленила, као што више нема ни ликовних критика, ни било којих других уметничких приказа. Све што је хумано се брише. Наступила су друга времена. Сада је важнији новац, аутомобили, јахте, престиж, освојена места на спортским такмичењима, а не оно што имаш у срцу. О глави и да не причамо.
* Шта се десило да је утихнула ликовна критика?
- Постоје можда два-три критичара, чије критике и текстови у каталогу нешто значе. Нико до младих се не опредељује за позив критичара, иако има много образованих историчара уметности. Не знам да ли их медији не ангажују, али видим да критика готово не постоји. А и оно чега има је проблематично. Неколико критичара мисле да су богомдани, а остали их прате и не смеју да мисле својом главом. То је још горе.
* Колико смо у заостатку у односу на светска ликовна кретања?
- У свету технолошки напредују, ту достижу савршенства. То ми још не можемо, али идемо убрзано за њима. Нисам сигурна, међутим, да је то добро. Лично се залажем за заустављање цивилизације, јер се креће превише брзо. Пре 20 година нисмо знали за рачунар, ни за мобилни телефон с којим сада доручкујемо држећи га у руци, што наноси велику штету.
* Не само уметности него и човеку?
- Пре свега човеку. Исушили смо се, испразнили. Немамо емоција ни трунку. Нису осећања само она која су окренута према другом човеку, могу се волети биљке, животиње, планета, слике, песме, књиге... Ко сада чита? Млади се гнушају књиге, као што се гнушају свега. Једино што им је блиско је да иду на “Ноћ музеја”. То им је као провод. Иду са флашом пива или “кока-коле”, праве те змијуљице од редова, које кривудају лево-десно, улазећи по галеријама и музејима и не знајући шта гледају. Додуше, тако бар уђу у музеје, којих иначе немамо!
Како то одражава укупан однос друштва према баштини?
- Ми све занемарујемо. Све нам је свеједно. Жао ми је да кажем да смо лењи, али то јесте лењост духа. Не знамо шта имамо, нити то откривамо. Самим тим и власт нам је таква какви смо ми сами. Такве су нам и институције. С једне стране, жале се да добијају мало пара, а то им је истовремено и изговор да не раде ништа. И тако коло - наоколо.
Нема коментара:
Постави коментар