СУРБИТА Диз НовиБуСур –
Новине будућности
Десетодневни избор "Заветина"
 |
| Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина" |
Стара наша косовска метафизика
Симболи
и сигнали – Увод
Уосталом,
и време и савременици иду у смрт и у прошлост, и од „савремености" не
видимо шта
много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији,
све правде по државама
и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом,
и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то
да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро
усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са
ставом и држањем свога
бића? Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они
који су најбољи.
Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали
народ.
Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација
усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је
у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и
концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо;
велике индустрије
за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и
памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу,
језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза...
Исидора
Секулић:ИЗРАВНАЊА. – Гутембергова галаксија, Београд 2000. „Усресређумо се“,
стр. 59
 |
| Део дворишта звишких Лукића |
Кад хоћу да пишем о пријатељима, коју су посрнули, издали, оболели или нестали, суочавам се са нечим што је равно пороку, депресији и тузи без краја. Врло мало сам пријатеља у животу имао, правих. Неки међу њима, пре него што су умрли, издали су ме, не знајући да су издали себе. И шта више о томе да се каже? И оволико је довољно. Више би требало писати о нечему што може да користи нашим синовима, унуцима и праунуцима – о лажи, на првом месту, о лажним пријатељима на другом месту. И о расејаности, на трећем месту.
Исидора Секулић је осврту „Усредсређујмо
се!“ дала наизглед необичан поднаслов: Расејаност није мана него порок.
Пишући о томе крајем овог маја, могао бих да пишем дуго, са сузама, са
уздасима.
Не жалим што сам остао сасвим сам на овој ветрометини. И далеко од политике, свих политика, свих бирократа,
интересџија и шпекулација, и шпекуланата. Коначно, нема више око мене књижевних диверзаната, сумњивих бунџија,
ласкаваца, секташа, пужева и глиста, лисица
и срачунатих гребатора, - само косовски
божурови, које је у своје време посадила наша покојна мајка, руже које цветају,
пужеви и глисте, кокошке и гугутке...И траве набујале до прсију, зелене ко јед.
И оне ситне црне и сочне дивље сазреле трешње. Мука ми је од српских књижевних
часописа, од прилога у њима, од
наметачких књижевних огласа, од свега
онога што је далеко од сваке равнотеже,
а посебно од оне последње, коју „успоставља
Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада
не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би
расејали до краја, у тешка времена“ (И. Секулић, наведени текст, стр. 60).
Видео сам недавно две три нове фотографије заборављене српске хероине из Првог
светског рата Милунке Савић, - као жене средњих година,и као баке -
најодликованије српске ратнице свих времена - какав смирен израз. Она је завршила
своју старост као Баба Сера, наплаћујући у јавном ВЕЦЕу услуге. Она се није бунила против тога - каква снага у изразу лица, Бог да јој
душу прости.
