Портал Сазвежђе З

Никад не заборавите

НА СВЕТУ ЈЕ ДЕСЕТ БОГАТСТАВА И СВИХ ДЕСЕТ СУ ИСТИНА -Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глaди... – Учи народ, учи од народа... – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина. Река која тече нађе себи пут.

Укупно приказа странице

недеља, 28. мај 2017.

НОВИБУСУР 00433 - 00434 /2017.

СУРБИТА Диз НовиБуСур
Новине будућности
Десетодневни избор "Заветина"
Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина"

Стара наша косовска метафизика

Симболи и сигнали  – Увод


Уосталом, и време и савременици иду у смрт и у прошлост, и од „савремености" не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
 Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића? Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза...  
Исидора Секулић:ИЗРАВНАЊА. – Гутембергова галаксија, Београд 2000. „Усресређумо се“, стр. 59
 
Део дворишта звишких Лукића






















Кад хоћу да пишем о пријатељима, коју су посрнули, издали, оболели или  нестали,  суочавам се са нечим што је равно пороку, депресији и тузи без краја. Врло мало сам пријатеља у животу имао, правих. Неки међу њима,  пре него што су умрли, издали су ме, не знајући да су издали себе. И шта више о томе да се каже? И оволико је довољно. Више би требало писати о нечему што може да користи нашим синовима, унуцима и праунуцима – о лажи, на првом месту, о лажним пријатељима на другом месту. И о расејаности, на трећем месту.
Исидора Секулић је  осврту „Усредсређујмо се!“  дала  наизглед необичан поднаслов: Расејаност није мана него порок.
Пишући о томе крајем овог маја, могао бих да пишем дуго, са сузама, са уздасима.
Не жалим што сам остао сасвим сам на овој ветрометини. И далеко од  политике, свих политика, свих бирократа, интересџија и шпекулација, и шпекуланата. Коначно, нема више око мене  књижевних диверзаната, сумњивих бунџија, ласкаваца, секташа, пужева и глиста,  лисица  и срачунатих гребатора, - само косовски божурови, које је у своје време посадила наша покојна мајка, руже које цветају, пужеви и глисте, кокошке и гугутке...И траве набујале до прсију, зелене ко јед. И оне ситне црне и сочне дивље сазреле трешње. Мука ми је од српских књижевних часописа, од  прилога у њима, од наметачких књижевних огласа, од  свега онога што је далеко од сваке равнотеже, а посебно од оне  последње, коју  „успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена“ (И. Секулић, наведени текст, стр. 60).
 Видео сам недавно две три нове фотографије заборављене српске хероине из Првог светског рата Милунке Савић, - као жене средњих година,и као баке - најодликованије српске ратнице свих времена - какав смирен израз. Она је завршила своју  старост као Баба Сера, наплаћујући у јавном ВЕЦЕу услуге.  Она се није бунила против тога - каква снага у изразу лица, Бог да јој душу прости. Ко смо ми, бре, Срби?

НОВИНЕ БУДУЋНОСТИ друга серија

НОВИНЕ БУДУЋНОСТИ друга серија
СУРБИТА Диз