НОВИБУСУР 00426 - 00428 / 2017.

Тодорова субота,4. март     – Благовести, петак 7. Април 2017.           

САЗВЕЖЂА. Симболи и сигнали  – Увод

III. САЗВЕЖЂА

Они који хоће да препороде човечанство а за гравитациони центар  живота поставе сам живот, не иду далеко. У томе је фаталност мухамеданства и хришћанства. За живот после живота, они своме верном понова обећавају живот: подвучен, срећнији и дужи; али, углавном, у истоме стилу. Ми знамо да морамо да умремо и да не знамо, после где ћемо. Ови су дошли да нам кажу где ћемо, и одмах нам поста као промену и ново, понова живот. Због тога нам се тешко и умире,  због тога и овај страшни страх од смрти. Будизам је отишао даље све увио у тајну, обећава нирвану, нешто што човека вуче ка непознатом  и несуштаственом, и нечем што није оно што је било.

Високима треба једна нова религија. И они имају страх од смрти, и,  један од највиших, требао би да створи једну нову веру за нове верне. Данас човек више не зна где ће. Он је на страшном беспућу. Кад прође крај гробља, он уздрхти: Зар само ту, и само овако? Јер, религије нема, и  он види само своје тело и пет стопа земље над њим.

Треба нам једна нова религија која ће да учи верне да су они сада у  предсобљу нечега великог што долази после живота, и да је „с оне стране“, једно царство апсолутно другог облика и другог садржаја: осветљења свег мрака „с ове стране“, одгонетања, непрестаног одгонетања загонетки „с ове стране“, и других које „с ове стране“ не постоје, живот без  живота који има да се развије у неки даљи и још спиритуалнији …

Двадесет трећи и двадесет четврти параграф САЗВЕЖЂА

Вјерују

23.

Бити сам. - једна од највиших социјалних филозофија за  појединца, то је: оставити људе на миру, оставити их самим себи. Не бити ни вођен нити водити: не бити ни предводник ни стадо, а још више,  ни чобан ни стадо. Великога појединца треба пустити потпуно самог у  у ову  васиону, и он ће, са својим једрима, уз повољан и плах ветар свога  духа једрити кроз њихи доносити нам своје прекоморске плодове. Сама држава   треба да се побрине и да му помогне те вожње, јер је он њена со и њена виша мисао, а не да га гони као Христа и Сократа.

24.

На висијама слободе. - Треба се потпуно ослободити. Само потпуно  слободан човек може бити прав, и висок, и дубок, и истинит. Сa собом, без вере, без друштва, без породице; само у пуној природи, под  утицајима својих живих интуиција, као под моћним сунцем, раде моћни сокови живота, развијају се и расцветавају у снажне цветове  и нове  богате плодове. Ту, на тим висијама, мисли се ослободилачка мисао, пева се жива песма, и игра се права игра живота.

Слобода је права основа сваког стварања; и тишина и мир. Ту су се родиле, у непосредној близини свега што је загонетка, религије, м и филозофије. Из те слободе, као из какве врховне команде, отшле су у свет, затрепериле га и дале му колико-толико смисла да живи, све религиозне, моралне, уметничке и научне наредбе, одредбе и упутства...

(III. САЗВЕЖЂА / Бранко Лазаревић)

ПОДВЛАЧЕЊА. - ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА. РЕЧ ЈЕ О МИСЛИ ЖАНА КОКТОА КОЈУ ЈЕ КОРТАСАР ПРЕУЗЕО, А ПРЕ МЕНЕ ЈОШ НЕКИ КЊИЖЕВНИЦИ. ДАКЛЕ, ТА РЕЧЕНИЦА ПРИПАДА МНОГИМ ПИСЦИМА, СВАКОМЕ НА СВОЈ НАЧИН, И ИСТИНСКИ МЕ ОДУШЕВЉАВА - КАРЛОС РОБЕРТО ГОМЕС БЕРАС (ПОРТОРИКО))

НИЈЕ ПРВИ ПУТ, да подсећам  на важност ових разлика (звезда и сазвежђа). Да би сте створили једно Сазвежђе, потребно је много тога. Много година, читав један живот. Чак и оно време када нисте били р0ђени. Тако ми се понекад чини. А да би то Сазвежђе опстало, потребно је да будете сам, и на висијама слободе (како би рекао неправедно заборављени Б. Лазаревић).

Откуда је, када  и како мени дошло САЗВЕЖЂЕ З?

Можда бих могао једном да испричам ту невероватну причу. Нвероватну за људе гвозденог доба и за све оне загонетке "с оне стране". Повремено сам сањао снове, које нисам умео добро ни да препричам самом себи а камоли неком другом, ни да их протумачим на најбољи начин. Били су толико невероватни неки од тих снова, неки су ме плашили, а неке сам и поново сањао,нешто измењене. У последње време, моји најближи знају, у кратком размаку, сањао сам исти сан, скоро исти, у том смислу што се одвија на истом месту у мом завичају, скоро на истој њиви. Символи и сигнали тога сна*, претпостављам, у вези су са сазвежђем. И тај сан мени не долази случајно, тек тако, то је сигнал духовних сила, које су почеле да отварају један предео и свет који је за мене скоро читавог живота био затворен. Шта је то што га отвара? Живимо у  временима несигурним, злим и боготпадним, изложени  злим мислима које долазе,углавном од духа зла и лажи. Због греха наших а по Божјем попуштању дух зла напада наш дух стрелама лажних мисли, порочних слика, рђавих сећања и фантазија. И  стварност, ова коју живимо, има своје симболе и сигнале, понеке препознајем, будећи се из снова на крају ове зиме.Сањао сам чокоте, на месту где је некад било чокота, и жену у црнини, која бере црне гроздове. Сањао сам њиве и дрвета, која су укорењена и расту из земље. И некако је можда природно и схватљиво што до сада нисам сањао своју душу, што ми је некако измицала као и дубљи смисао тих снова које сам спомињао околишно. Да ли је моја душа укорењена, као што је дрво укорењено у земљи, у небесима, јер је то њена земља из које расте? Чинило ми се понекад да јесте, минулих лета. Све док се није појавило Сазвежђе, о којем сам тек започео причу...

НОВИБУСУР 00423 - 00425 / 2017.

НОВИБУСУР 00423 - 00425 / 2017.

3. фебруар  - 3. март 2017.

..

            ***

            Зле мисли и црне слутње једног меланхолика имају своју страшну тачност

па ма колико изгледале здраву човеку апсурдне и нетачне.

            Меланхолици су као јасика, која дрхти и онда кад друга стабла и не осјећају вјетра.

Као глумац који, док још стоји за кулисом, баца сјену на позорницу, тако се јављају

догађаји у сновима и слутњама меланхолика.

            У здрава човјека је центар мишљења: живот и његова питања, а у меланхолика:

смрт и њене тајне.

            Они болују од хипертрофије душе. Они су као голи спуж ког објесна дјеца баце у трњак па се грчи и превија, али куд год се макне, удари на трн. Они су жива дисонанца овог борбеног и крутог планета.

      EX PONTO

      (одломак)  Иво    Андрић

Овај најновији троброј „Новибусура“ (фебруарски) више је него обиман и разноврстан.  Поред осталих ствари, он потврђује  чињеницу да су веома плодоносни подземни извори са којих се напаја.  Новине будућности,поједини бројеви,  нису само оно што површни и нервозни посетилац може да запази на први поглед – пар табака некаквих  неповезаних фрагмената; не, то је читава серија  члнака, извора, невидљивих прилога на које упућује линк испод сваког фрагмента у поједином  броју. Дакле, ово је лист који упућује на нелинеарно читање и упознавање, наизглед бескрајне грађе,   „Сазвежђа З“ (па ко воли ,нек изволи, рекао би можда неки грлати продавац на зеленој пијаци). Написао сам - наизглед бескрајне грађе  - и то треба појаснити, због оних који ће колико сутра или прекосутра открити Новине будућности и чекати их нестрпљиво као један не тако велики круг људи и не само у Србији и бившим републикама СФРЈ, већ и у Европи, Америци (САД, Канади), пространој Русији, али и свугде тамо где има оних наших знаних и незнаних пријатеља, расутих по свету и континентима, којима је матерњи језик српски, или хрватски. Грађа из које настају НБ јесте огромна, али не и бескрајна, што потврђује  и околност да се  крајем јануара 2017.године стигло, скоро , до евидентирања преко 10 000 прилога (понајвише књижевних, публицистичких, али и других, публикованих последњих десетак година, на електронским локацијама „Сазвежђа З“). Не знамо колико су институти у Србији и у свету стигли у овидљавању  својих стваралачких и истраживачких напрезања,  али Новине будућности, које су дошле трагом Мобаровог института, или „Заветина“, стигле су  до више од 10 000 публикованих ствари, које ће кроз који месец моћи да прелиставају, читају, поново и поново, без икакве надокнаде новчане. Иза овог напора „Сазвежђа З“, Новина будућности, Документационо информационог Центра Сазвежђа З није стала – ни српска држава, нити неке друге државе, ни српски, ни инострани филантропи, па чак ни онај број аутора, међу којима има на десетине и десетине писаца, српских, европски, руских и светских писаца, чијој су афирмацији и ширењу истине о њиховим делима допринеле на свој начин. Изостајала је чак и она симболична и солидарна помоћ, и оних писаца, који су последњих година, покушавали да делују самостално, тј. „независно“;  што је за чуђење, многи од њих су ме затрпавали својим  рукописима, иако већ имају сајтове, блогове, или чак и књижевне часописе који се штампају на папиру, али нигде нико, макар за севап – да постави на својој локацији – макар  само један линк, макар оне локације на „Сазвежђу“  где су њихови радови публиковани дуго без икаквог условљавања, осим једног јединог објављивача