Translate

Никад не заборавите

НА СВЕТУ ЈЕ ДЕСЕТ БОГАТСТАВА И СВИХ ДЕСЕТ СУ ИСТИНА -Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глaди... – Учи народ, учи од народа... – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина. Река која тече нађе себи пут.

Странице Листови стари, дуготрајни пањеви

Портал Сазвежђе З

ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ

ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ
ПОЉЕ ДЕЛОВАЊА

четвртак, 7. децембар 2017.

НОВИБУСУР 00449 - 00450 - 00451




НОВИБУСУР 00449 - 00450 - 00451

Диз НовиБуСур – Новине будућности




СПЕКТАР Десетодневни избор "Заветина"






КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА



«Кад желим да отерам мисли од себе, о ономе што ме у овом рату чека, ја се у Риму враћам, често, у мислима, у место Рокаразо, а одлазим и у Данску, и Норвешку, и Шведску, па и на Шпицберген, у сећању», пише Милош Црњански, у првој књизи књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I. (стр. 92) Читајући то поглавље («ДУРО. ДУРО, ДУРО...»), други или трећи пут (после дужег времена) у Шведској, уочи поласка на Северни пол, посматрам карту света на мом радном столу, и одједном, помишљам и на наш, лукићски, балкански «Салаш Севераца», тамо у далеком Звижду. Помишљам на Север уопште, као страну света, постављам лењир преко карте, вертикално, у правцу упоредника дужине север-југ, али тако да лењир лежи и преко онога што некад беше Југославија, односно Србија. Изненађен сам околношћу да на једном од упоредника планете Земље леже и Шпицберген, Шведска и Норвешка, Пољска, Србија, Румунија, Грчка, Медитеран, Либија, Ангола, Намибија, Јужно Афричка Унија… И ја се у мислима враћам, не Београду, него свом родном месту, тј. «Салашу Севераца». Замишљам трешње на Главичици, зреле, и траву до појаса кроз коју ходам према трешњама. Ходам по сећању, као по опалим цветовима белог багрема, налик на месечину. И ја се приближавам оним годинама (које је имао Црњански кад је писао своју споменуту књигу, коју сада тумаче и читају као роман). Црњански је, у једном тренутку, у сећањима, у «вароши Рондерс», у једном од хотела, гледа шпанске играче, из Севиље, тј. један пар и пита се, «откуд та веза између Данске и Севиље, и мене? Сећам се и Севиље. А сасвим неочекивано, сећање ме одводи пред преисторијске натписе у Данској, које сам проучавао у Рандерсу, то вече. То су руне*. Мени — као и толикима — неразумљиве...»
Данске су му, 
руне, пише - «неразумљиве»; словенске** и не спомиње.  У својим «проучавањима» руна, Црњански је, увидео да је «читав један велики део старије, данске, литературе «, латински, и писац признаје — да о рунама упркос својим проучавањима једва да ишта зна. Па, каква су то онда, проучавања? Знање страних језика, као да му није било од неке нарочите помоћи, када је реч о рунама, а посебно о словенским.

Црњански je знаo за Перуна, Дажбога, за словенска предања и легенде и словенску стару веру...Али Црњански — по природи ствари — није могао да чита оригиналне Сањтије Перунове Веде (Књига Перунове Мудрости) једно од најстаријих словенско-аријских светих предања, које су сачували жреци – чувари древноруске инглистичке цркве православних старовераца- инглинга. Јер у том тренутку оне нису познате, ни доступне писцу…

Имам срећу да могу да читам ту књигу, која Црњанском није била ни позната ни доступна (десето издање Књиге Перунове Мудрости *** ); овде у Шведској…

Читајући, сазнајем толико тога. Целокупне Сањтије Перунове Веде састоје се из девет кругова. Сваки круг приповеда о једном од девет дана, током којих су народи Расе Велике у иријском граду Асгарду ****, разговарали са Богом Перуном.

Иријски Асгард (подигнут је године 5028 после Великог пресељења из Даарије (104 778. године п.н.е.). На његовом месту сада се налази савремени град Омск, такође на ушћу река Ом и Иртиш, чије је старословенско име Ириј. *****

Асгард Свејски, пак, изгорео је, како кажу, а на његовом згаришту је подигнута Упсала.Клима у Упсали је континентална са утицајем мора и крајњих огранака Голфске струје. Стога су зиме блаже, а лета свежија у односу на дату географску ширину. Воде: Упсала се образовала у унутрашњости, а Балтичко море је удаљено око 70 км ка истоку. Град лежи на реци Фирис, која дели град на западни и источни део. Око града има низ малих језера. Подручје Упсале било је насељено још у време праисторије. Верује се да је током раног средњег века овде било седиште паганске вере (Упсалски храм) тадашњих Нордијаца, предака данашњих Швеђана. Прво стално насеље на датом подручју спомиње се 1164. године, када се ту успоставља епископија. Оно се налази неколико километера северније, док је на месту данашњег града било пристаниште епископије. Значај трговине и каснији пожари довели су до премештања седишта на данашње место1274. године.

Кроз који дан прошишаћемо крај Упсале на путу према Северном полу (можда је боље било да смо у касно пролеће кренули према Кируни и Нарвику, а не пред крај године, уочи почетка северне поларне ноћи која траје скоро шест месеци!). Али, Северни Анђео нас је повео сада...

Када овај увод буде стигао да већине искрених пријатеља „Спектра“ и „Заветина“ уопште, ми ћемо бити на том далеком путу према крајњем Северу, можда пред чудима и фатаморганама поларних ноћи и фијука ветрова, рике ирваса?

Дотле, „Спектар“ ће на скоро месец дана бити опет јаван, доступан (нека врста новогодишњег, празничног поклона пре свега упућен онима који су нам писали последњих месеци са разних страна, жалећи што је постао приватна локација).

Hillared, Švedska, 2017. 8. децембра (по старом православном српском календару 7526....) М. Лукић


фотографија Г-ђе Branke Vedder


_______________________





* Словенско писмо (такође словенске руне[1], руница[2]) је претпостављено писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице. Изворни споменици на овом писму нису сачувани, већ само сведочанства о његовом постојању. - Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљивања покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“.[4] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[5]
Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[6]

**Једно од последњих великих словенских паганских светилишта, посвећено богу Световиду на острву Рујан (Риген), су уништили и опљачкали Данци 1168. године, пошто су заузели и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Аркона је била верски и политички центар словенске кнежевине на Ригену, у раном средњем веку. Острво је тада било познато као острво Рујан, по словенском племену Рујани. Храм је био посвећен богу Световиду, који је представљан са четири главе. Ту се налазило важно пророчиште у коме се одлучивало о миру и рату. Аркону је уништила данска војска (краљ Валдемар I и бискуп Абсалон од Роскилдеа). После тога, становништву је наметнуто хришћанство. Тиме је процес покрштавања Западних Словена, и Словена уопште, углавном био завршен.


*** «Оригиналне Сањтије само се наизглед могу назвати књигом, јер су то
заправо плоче од племенитог, нерђајућег метала исписане древним х'Аријским
рунама.
Древне руне нису слова, а ни хијероглифи онако како их данас схватамо.
Руне – то су тајни ликови који носе у себи огромну количину древних знања. Та
стара рунска форма писма није ишчезла у дубини минулих векова и миленијума
попут других древних алфабета, азбука и буквица. Она је за жреце древноруске
инглистичке цркве православних старовераца – инглинга и даље основни облик
писма.
У стара времена, х'Аријска руника послужила је као темељ за изградњу
различитих упрошћених облика писма: древног санскрта, черт и резов црта и
разреза, деванагари писма, англо-саксонске и гремано-скандинавске рунике, и
многих других.
Х'Аријски рунски облик писма се предаје на духовним семинарима
древноруске инглистичке цркве православних старовераца-инглинга, како би се
сачувао и даље, за наше потомке, и како древна мудрост не би замрла у безвремену,
већ да би се и у будуће предавала с поколења у поколење.
Да би се замислило како Сањтије изгледају, треба имати у виду да се свака
Сањтија састоји од 16 шлока. Свака шлока садржи 9 редова, а у сваком реду под
једном цртом, која се зове поднебесница, исцртано је по 16 руна. На свакој плочи су
по 4 шлоке, по две са сваке стране. Девет Сањтија на 36 плоча састављају Један
Круг, и те плоче, које садрже укупно 144 шлока, повезане су помоћу три алке које
симболизују три света: Јаву (свет људи), Наву (свет духова и душа предака) и
Праву (светли свет словенско-аријских богова). Девет кругова Сањтија, који
садрже 1296 шлока, или 11664 редова, или 186624 међусобно дејствујућих
х'Аријских руна, сачињавају смислени ликовни зборник који се од најдревнијих
времена назива - ВЕДА, или, ако користимо латински облик – ЕДДА.
Сањтије су писане у форми дијалога а записане су пре око 40 000 година. У
Првом Кругу прича се о заповестима које је народима Велике Расе и Небеског Рода
дао бог Перун; о догађајима који предстоје у будућности, у току Свароговог Круга
и Деведесет Девет Кругова Живота, т.ј. током 40176 година, и много о чему
другом.
Први превод на савремени руски језик, са х'Аријске каруне (древног х'Аријског
језика) начинили су словенски жреци у Звезданом Храму, године 7452. од стварања
света, што одговара 106722. години од оснивања Иријског Асгарда (т.ј. 1944.
години од Христовог рођења), а ради поново установљених словенско-аријских и
родовских општина на територији Беловодја или, како се каже у Сањтијама, на
Светој Земљи Расе (територија од Урала до Бајкала и од Северног океана до
монголског Алтаја). То је учињено и стога што су у првим деценијама совјетске
власти, а приликом уништавања словенских општина, без трага ишчезле многе
древнословенске ведске књиге, Харате и Сањтије древних Богова, до тада чуване у
словенским и родовским општинама Беловодја.
Назив Беловодје настао је од древног назива реке Иртиш (савремено: Иртиш
Ириј тишајшиј). У древном х'Аријском језику постоји руна Ириј, чије је ликовно
значење – бела, чиста вода.
При преводу није коришћена совјетска форма писма и ортографије, већ
руска, којом је у 20-30 годинама ХХ века од Христовог рођења исказиван наш
родни сликовни језик. Многе речи су дате у својој првобитној основи, јер ни у
руском, а поготово не у совјетском језику нема аналога датим речима и ликовима.
У првих седам издања (1944, 1950, 1956, 1963, 1968, 1973, 1980 године) био
је укључен само Први Круг „Сањтије Перунове Веде“, а та су издања штампана у
малом тиражу и била дистибуирана углавном по општинама древноруске цркве
Православних старовераца-инглинга. Део тиража издања из 1968. године приликом
транспорта су запленили надлежни органи и он је „захваљујући томе“ доспео у
разне државне и обласне архиве.
Осмо издање појавило се године 7500 (1992. г. н.е.), након што је код
правосудних органа регистрован највиши руководећи орган древноруске цркве –
Орден Мисије „Џива – Храм Инглије“. То издање се појавило у библиотекама града
Омска, а и у библиотекама неколицине високошколских установа. На основу њега
студенти пишу реферате и семинарске радове о древној вери Словена и Аријаца.
Девето издање појавило се 7507. године (1999 г.н.е.) – оно је заправо
представљало почетак серије „Словенско-аријске веде“ у коју су укључени и
проширена верзија првог превода Првог Круга „Сањтије Перунове Веде“ и превод
Саге о Инглинзима“, у редакцији Патер Дија оца Александра (Хињевич А. Ј.), са
његовим коментарима о оба текста, као и другим прилозима.
Ново, десето издање „Словенско-аријских Веда“ (друго за општу употребу)
такође садржи проширену верзију првог превода „Сањтије Перунове Веде“ и „Саге
о Инглинзима“, с коментарима на оба текста, и исправком штампарских грашака,
које су се појавиле услед некомпатибилности рачунарских фонтова. Осим тога, у ту
Књигу је уметнуто и неколико допуна и измена.
Прилози садрже различита кратка обавештења о Древној вери прапредака –
инглизму. И то издање, као и претходно, намењено је новообновљеним словенско-
аријским општинама, као и свима онима који су одлучили да се дотакну тајни
Древне мудрости.
У преводу Првог Круга „Сањтија Перунове веде“ учествовало је неколико
Жрецова, и зато се звук Сањтија може учинити разноликим, али им је сачуван
неизмењен смисао. У овом издању није потпуно растумачена свака руна, стих или
шлока, јер сва објашњења могу да дају само Жреци или Капени-Инглинзи, т.ј.
Чувари Древне Мудрости у словенско-аријским храмовима и светилиштима,
Потпуни превод са опсежним тумачењима захтевао би много томова, а осим тога,
много тога из Древне Мудрости не треба откривати слугама света Таме...
Коментари за најнеразумљивија места у „Сањтијама Перунове Веде“ и
Саги о Инглинзима“ сачинио је Патер Дијем Александар, поглавар древноруске
инглистичке цркве православних старовераца – Инглинга.
У тексту, три тачке или редови сачињени од тачака означавају да се на тим
местима налази информација коју је још рано давати у откривеном облику, јер
знања, намењена служењу Добру и Правди не треба искористити на Зло...
Тренутно, Жреци древноруске цркве преводе Други Круг. Надамо се да ћете
се у деветој књизи серије „Словенско-аријске Веде“ упознати са наставком
Сањтија Перунове Веде“.
Црквено издаваштво
Асгард“ 7510 (2001г.)

**** У древној историји помињу се четири земаљска града која су се називала Асгард: Асгард Дааријски, који се налазио на врху планине Мира (света) (Меру), на светој земљи Аддрији, на Северном континенту који је потонуо у море; Асгард Иријски, о коме смо напред говорили; Асгард Согдијски, који се налазио у Малој Азији (В. Шчербаков сматра да је то град Ниса), у Согдијани, јединственој држави која је пружила достојан отпор војскама Александра Македноског; Асгард Свејски, који се налазио на територији Скандинавије. После великог пожара, у коме је тај Асгард изгорео, на његовом месту изграђен је нови град који је добио назив Упсала.
У граду Богова, у Иријском Асгарду, / на ушћу светих река Ирија и Оме налазио се и
Велики Храм Инглије – Храм Праогња. О том Великом Храму сачувано је сећање и у другом
светом предању „Саге о Инглинзима“ које се чува на Исланду, а ево шта оно каже: „Држава у Азији, источно од Танаквисља назива се земљом или пребивалиштем Аса, а њена престоница се називала Асгард. Тамо је управљао онај који се звао Один. Тамо је био Велики Храм...“ (Сага о Инглинзима)

***** Иријски Асгард разрушили су Џунгари године 7038 од Стварања света (1530. г. н.е.). Сто тридесет година након тога руски историчар и картограф Семјон Ремезов, који је састављао карту Сибира боравио је на месту разрушеног Асгарда и одатле упутио писмо цару Алексеју Михајловичу Романову да је неопходно обновити разрушени град на ушћу Оме и Иртиша. То исто је напоменуо и на 21. листу свог „Атласа Сибира“ који се појавио тек за време Петра I, године 7204 (1696 г). Године 7224. (1716),

Питања, питања, питања

Какво је стање књижевних часописа и листова, штам­ паних на папиру, данас у Србији? Колико је листова, часописа који се ишчекују са нестрпљењем и гутају од корица до корица? Зар није много више оних који су својеврсни мутанти транзиције? Када је све то започело и докле ће трајати то својеврсно мутирање и митарење чудовишта? Има ли уопште излаза из овог мрачног тунела данашњице? Ко га оличава? Ко у ствари овде представља ону другу, друкчију, непознату, придављену Србију? Види ли се на хоризонту мртвог мора нека светлост у даљини? Ко је окренут будућности, ма како она била застрашујућа? Чији су, одиста, прозори отворени, да се кроз њих мо­ же видети далеко, далеко?

РЕАГОВАЊА ЧИТАЛАЦА "Новина будућности"

..

..

___________________

Коментари, правила

Пре слања коментара молимо Вас да прочитате следећа правила: Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Сазвежђа ЗАВЕТИНА да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени. Управник и уредник Сазвежђа ЗАВЕТИНА има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог Сазвежђа...

комплетариум

ПОРТАЛ "Сазвежђа З" или УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА "Заветина"

Овде ћете наћи најпотпунији списак скоро већине блогова и веб локација Портала, када будете одлучивали - на који ћете се, можда, претплатити, сутра или прекосутра. Прегледајте. Немојте се изненадити ако се неки блогови или сајтови не "отварају", то су они који су већ заштићени...

ПЛАТИ, ПА КЛАТИ

ТВРЂАВА "КУПИНИК" У КУПИНОВУ

ТВРЂАВА "КУПИНИК" У КУПИНОВУ
Рушевине тврђаве "Купиник". - Купиново, Пећинци, 15. век. Споменик кулртуре од великог значаја