НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00389 )

КОЛИМА ПАМЕТИ ПОТРЕБНО ЈЕ 

ДВОЈА КОЛА СРЕЋЕ

МОЈ ПОЛОЖАЈ – Уредника «ЗАВЕТИНА»

Да ли се мој положај – уредника «Заветина» може упоређивати са неким другим? Са ким? Са чим? Са живима? Или са мртвима (далеко било!)?

Пре извесног времена, препоручио сам следећи чланак, публикован иначе пре неколико година:

ЛеЗ 0006311 УЕРКА.- Мој положај. / На мојој глави нагомилани паразити. У свему томе не видим разлог за попуштање.
Једино што могу да учиним то је да, упркос свему…
За сада је важно не показивати се. Ево како сам то удесио : Имам једну љуску, оклоп или кожу , коју облачим кад ме траже. Станем на неко место, као да сам ту укопан, и кад ме пронађу, ја им оставим своју љуску, дакле, оно што личи на мене и што је изгледало као ја, и одем на друго место или у другу љуску, и тако све док, најзад, не схвате да ме баш та особина одређује, и покушавају да ме ту ухвате. Али, тада ћу и ја да пронађем неко чвршће и трајније склониште. А, за сада, важно је не показати се, важно је одржати тајност.
Ова страница је посвећена – не толико „опалом лишћу“, колико обнови, изгубљенима, у замршеном лаавиринту „Сазвежђа З“, или ако више волите „Заветина“. Када вам се учини да сте се изгубили, вратите се корак уназад овде, и полако крените поново напред, …

     То је објављено у једном есеју о пок. Леониду Шејки. И Шејка је имао на својој глави „нагомилане паразите“, као што их и ја – схватам – имам. Ни ја немам намеру за попуштањем као уредник, као што није имао ни Шејка. И ја се већ годинама „љуском“ браним. Запрепастило ме је следеће, видео сам да сајт, на коме публикујем (тзв.) Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА, има само око 832 посете, иако се после скоро годину дана стигло до 127. стране енциклопедије (свака од тих публикованих страна има најмње педесет препоручених чланака, тј. - краћих извода из чланака које публикује „Сазвежђе З“). То је бесплатна, још увек електронска енциклопедија, и могућност да се лакше прегледа и претражује публикована грађа „Заветина“) и баш је та интернет локација – најнепосећенија! У чему је ствар? Ко су посетиоци локација „Сазвежђа З“, или „Заветина“ на Мрежи? Да ли је то неколицина људи, посетилаца која верује и прати оно што радим, или су то сасвим случајни радозналци?

Сазвежђе „Заветина“ је још средином 2015. године достигло око 15 милиона прегледа – може се видети ко су све ти посетиоци, и у Србији, и у бившим републикама СФРЈ, Европи, Русији, Америци и Канади (где „Заветине“ имају највише читалаца и пратилаца) повременим праћењем посета локација „Заветина“ преко Live Traffic Feed-a у тзв. реалном времену. Сви ти посетиоци „Заветина“ широм Србије, средње и Целе Европе, Русије, Француске, Енглеске, Немачке, Шведске, Америке и Канаде знају да ако има независног новинарства и независних књижевника у Србији, који не примају никакву помоћ ни од кога, онда су то београдске или српске „Заветине“, али нико од тих посетилаца се није понудио да помогне ма у чему „Заветинама“, што је на једној страни врло добро, али што је у суштини и много лоше. У Србији добијају новчану и сваку другу помоћ разноразне организације, тобож непрофитне, разноразни издавачи и други, што значи; „Заветине“ су препуштене саме себи, и изгледа осуђене на несхватање и гребаторе свих фела, на жалост. „Заветине“ су до 2013. године помагале и писцима и нашим људима по свету, и писцима без тзв. „адресе“, али кад се показало да је та врста „љубави“ сасвим једнострана и на рачун „Заветина“, морали смо окренути други лист.

     НовиБуСур. Магазин – излазио је  у почетку  недељно, са најмање педесетак одабраних чланака или прилога; затим три пута недељно са тридесетак чланака или прилога најмање,  али  и то је премного за „Заветине“, које немају финансијере у сенци, комотне редакције, секретарице и портпароле и тд.  „Заветине „ су принуђене да смањују  обим публикованих прилога из више разлога, и надам се да ће то верни читаоци разумети и одобрити, вероватно са жаљењем.

   Жао је и мени, али љубав мора бити обострана. Пре десетак дана срео сам старе пријатеље, проверене и сигурне, који су ми испричали следеће. Били су на књижевној вечери у сали у једном од већих српских градова, где је промовисана књига осредњег писца, кога нико међу српским писцима и не сматра писцем, на којој је дошло око сто педесет  посетилаца, и кад се вече завршило, сви су стали дисциплиновано у ред, и купили, иако је  за ту безвредну књижицу требало дати  око  хиљаду и нешто динара! Или 10 Еура!  У истој тој сали, коју недељу раније, промовисано је неколико  занимљивих књига, писаних књижевно убедљиво, али није продато ни 5 примерака, иако је цена била око  300,оо дин.  Наравно,  публика је била скромна – петнаестак душа? Па у чему је ствар?  Ех, зините да вам кажем!

     Али, хајде, и да вам кажем.  Ако мислите да су они, тзв. пробрана публика што је сасвим испунила салу, и после књижевне вечери стала у ред као у Русији, и покуповала безвредно тзв. књижевно смеће по папреној цени, нека посебна публика, варате се. То су дисциплиновани  кадрови бившег режима, који су за ових четврт века једини добитници, и којима је тзв. „опозиција“  која се играла демократије дала легалитет; то су они људи који су се  у Милошевићево време  нафатирали, постали милионери и сиве еминенције.  Такви никад не би куповали књиге, рецимо Р. Домановића, када би биле прештампаване, чак и да коштају  само десет овдашњих динара.  Ето ко купује данас књиге у Србији, и ко помаже понеке писце, или издаваче...

       Морао сам ово да кажем својим евентуалним читаоцима. Не могу више да ћутим.  Пазите, опасни су непријатељи који носе маску пријатеља!  Какву ми дијаспору имамо, у суштини?

     Болело ме је што наша дијаспора не препознаје жито од кукоља. Али све мање ме боли:  јер је тај бол постао као пиринач у остави, сваког дана се помало смањује, и надам се да ће сасвим ишчезнути.

     Бринем шта ће бити са „Новибусуром“ кроз годину-две , и то драгоцено благо показујем само пријатељима.

     „Заветине“ и ја имамо сувише непријатеља, зато што смо другачији и зато што показујемо ону другу и непознату и непрепознату Србију, обраслу маховином, али ја ни једном од својих непријатеља не желим смрт, већ да поживим довољно дуго и пренесем генерацијама које долазе  део искуства вредног преношења.

   Чудни су ови дани када ово пишем. Процветале белошљиве, понегде цветају крушке и трешње.  Јуче је и званично стигло пролеће. Свему има време.  Кад се појави крушка, завршава трешња...

    Колико трешања у Србији оберу вране и чворци, а не деца која  су их жељна и којих је све мање?

    У Србији, полуопустелој, више трешње расађују дивље птице, него воћари и домаћини, куку  нама! Птице небеске нас приводе памети!....

У Београду,  Свети Теофилакт Исповедник ...  21. марта  2016   М. Лукић

 Нове стране Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА

 (Сурбитар – Библиотека Прототипа) 125   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)   

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 126   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА) 

 (Сурбитар – Библиотека Прототипа) 127   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)   

Коли (Р. Соколовић, моја жена пре две године на кеју крај лебанске реке Шуманке)

..

Очи су вага, а срце њен тег. Паметан има само један пут. (Две турске пословице)

ЛеЗ 0006409 Химере.  Српске химере:препоручени чланци. -  На рођење Химере се чекало више од четири године. Химера ипак није некакав једноставан организам, па да трудноћа траје рецимо… девет месеци. Не. Друго стање у којем се Србија нашла августа 1983, захтевало је много одрицања како би се трудноћа одржала и малена химерица здрава стигла на овај свет.И онда, тог сунчаног 24. септембра 1987. године, Химера је рођена.Они који су присуствовали порођају нису могли да одреде на кога дете највише личи. Химера је имала благи поглед Светог Саве, густе бркове Јосифа Висарионовича, риђу косу Јосипа Броза Тита, нос Душана Силног, уши Драже Михајловића, браду Карла Маркса, обрве Адолфа Хитлера, врат Владимира Иљича, чело Димитрија Љотића, образ Николаја Велимировића, дебеле усне Милана Недића, рамена Леке Ранковића, груди Розе Луксембург, шаке кнеза Лазара, стомак Бенита Мусолинија, задњицу Николе Пашића, мошнице Милоша Обилића, ноге Јозефа Гебелса и стопала Светозара Марковића.Укратко, допала се свима. Пупчану врпцу је исекао проседи човек високог чела и свињских ушију, који је одмах изјавио како је он отац детета. И тај човек је одмах побрао славу и обожавање васцелог српства. Њему се исказивала безусловна љубав, док је химерица лежала у колевци и чекала крштење.Тај свечани чин је дошао на ред 17. јула 1990. године. Оцу се није допало име Химера, већ је тражио од свештеника да јој да друго име.Прозвали су је Социјалистичка партија Србије.    

ЛеЗ 0006410  НАКОН ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНОГ ПОМЕНА.... / БелаТукадруз. - Из  "Бележнице" Уредника "Заветина". - Из једног писма  послатог у Канаду   (21. 03. 2016)

драги Господине, / добио сам данас Ваше писмо са фотокопијама, признајем нисам га очекивао.

Вратио сам се из Звижда, или Хомоља, тј.  села Мишљеновца, где смо давали помен нашем покојном оцу ових дана, а онда обилазили део имања, престрављени крајњим резултатом јебене тзв. комунистичке револуције у СФРЈ и Србији. Видели смо страву и такво опустошење, у нашем родном месту и  посебно прелепом засеоку Дубоки Поток, куда нас је пут навео док смо обилазили њиве које нам је оставио отац у наслеђе.....  - ДОЛАЗАК ПРОЛЕЋА  или Електрификација удаљеног засеока –  после неколико деценија споменик без обележја .... - Расту нови брестови - Преко Пека, који ће нас надживети, као онај Запис у селу Љешница недалеко, који броји више од пола миленијума. Брестови су се сушили у Звижду последњих деценија онако како су се осипала и села која су се празнила из године у годину. Али Природа и Бог ће ваљда опет надвладати  страву и алавост прогреса и серијске производње, који су, као и американизам, свуда  уништавали древни начин живовања...   

Слике из удаљеног засеока Дубоки Поток, из збирке Заветина

ЛеЗ 0006404  Повратком у њихову кућу, дванаестог дана после тешке операције, јунакиња наше приче, плевила је траву, сејала спанаћ, расађивала рузмарин, жалфију, тамјан... У сусрету са новим животом, прихватила је јуначки и са осмехом статус медицинског феномена, јер је преживела са свим тим метастазама... 

ЖИВОТНА ПРИЧА: Срећа убија болест! /  Жељка Радуловић ђ 15. март 2016. 20:00 ђ Морала сам да упознам непријатеља да бих га победила. Црне прогнозе да само 15-20 одсто живи дуже од пет година изнедриле нову снагу. Љубав мужа Гордона највише помогла на путу излечења - прича Драгана Махафи, новинарка и писац.  - Српској новинарки и писцу Драгани Махафи, која са мужем Гордоном живи у Белфасту, у Северној Ирској, пре две године откривен је карцином на левом јајнику. Од 7.000 жена, колико је новооткривених годишње у овој острвској земљи, хиљаде, на жалост, изгуби битку. У бајковитим месецима почетка заједничког живота са супругом Гордоном, Драгана је чула дијагнозу. Зазвучала је у први мах као најстрашнија пресуда, али после недеље ћутања, млада и храбра Српкиња одлучила је да се бори!   

ЛеЗ 0006408   Принц је заистабио одушевљен појањем ученика призренске Богословије, због чега се поздравио понаособ са њих четрдесетак колико их је било у цркви ....

   Ђаци призренске Богословије одушевили принца Чарлса / Д. Зечевић - Д. Радека ђ 20. март 2016. 07:13 ђ  Током дводневне посете Косову и Метохији принчевски пар обишао и српске светиње   

ЛеЗ 0006407  Масонерија (српска). -   Први масон Србије ради за Британце! /  Марко Лопушина ђ 20. март 2016. 10:20 ђЧланови Регуларне велике ложе настављају са оптужбама на рачун њеног старешине. РВЛС: Вујачић увео политику у масонерију, близак je Лондону   

ЛеЗ 0006406  Гуњ - јелек – прслук. - Вунено одело главу чува /  М. А. К. ђ 18. март 2016. 17:49 ђ - Изложба народних ношњи "Гуњ - јелек - прслук" У београдском Етнографском музеју. Грубо сукно је сточаре и друго становништво штитило од хладноће   

ЛеЗ 0006401  Келтски лавиринт у Злоту код Бора. -  У селу Злот поред Бора живе Драгица из Ниша и Ричард из Новог Мексика. У природном амбијенту деле судбину, али и позитивне мисли. Наиме, он је човек који је годинама учио медитацију од индијског гуруа, а сада помаже и другима да, шетајући такозваним келтским лавиринтом, излече свој ум од негативних утицаја и лоших мисли. Суштина је у ходању тим лавиринтом, кроз кругове и у непрестаној молитви, док шетате. - Објављено је 25.11.2015. 

ЛеЗ 0006402  НИСКА СТРЕЈА, ВИСОК ЂУВЕГИЈА...Разговор са песником Белатукадрузом (1). - Крајем августа 2012. изашла је из штампе у издању пожаревачке "Едиције БРАНИЧЕВО" нова књига песника БЕЛАТУКАДРУЗА "Мoara parasita" ("Пуста воденица"). Тим поводом је Иван ШИШМАН, аутор једне од првих библиографских књига о богатом опусу Белатукадруза, замолио аутора да каже нешто о најновијијој књизи и можда прочита једну песму по свом избору...

7. septembar 2012  (Објављено је 08.10.2012.)     

Расту нови брестови -Преко Пека...

Вести из света, са разних страна

ЛеЗ 0006411 Руски културни центар у Паризу / ĐorđeKoniković   

ЛеЗ 0006356    Блогери крче терен у комуникацијама / ДЕН ГИЛМОР. - ... Крајем 2002. године, један од најмоћнијих чла-нова Конгреса Сједињених Америчких Држава научио је лекцију из моћи нових медија. На ро-ђенданској прослави свога колеге, сенатор Трент Лот, републиканац из Мисисипија, с носталгијом је поменуо један ружан део америчке историје, време када је расна сегрегација била званична државна политика у већем делу земље. Та изјава је привукла мало пажње званичних медија.
Међутим, неки писци интернет дневника који су тада тек настајали и који су се звали „веблогови“, скраћено „блогови“, нису били спремни да преко тога олако пре-ђу, већ су дали одушка свом бесу. Било да су припадали левици или десници, ти блогери, како се ти писци називају, исказивали су свој бес. Нешто гнева било је усмерено на медије због тога што овом случају нису поклонили пажњу; после само неколико дана напада блогера, нај-веће медијске куће одлучиле су да се и саме укључе у кампању   

Агнешка Шишка, пољска уметница у успону...

ЛеЗ 0006365    ЈЕГУЉЕ/ Александар Лукић  У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.  

Мотив са Пека - Лакомица

ЛеЗ 0006366    СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?   

ЛеЗ 0006367    *** /  Фернандо Песоа

Допире кроз магловити дан нешто из заборава,
Наилази нечујно, свечери, погодна прилика за губитак.
Успављујем се, без сна, под ведрим небом живота.

Узалуд ми говоре да поступци имају последице.
Узалуд ми је што знам да поступци носе последице.
Узалуд све је, узалуд све је, узалуд све је.

Кроз магловити дамн ниоткуд не допире ништа....  

ЛеЗ 0006368    Кашуби - најстарији народ у Пољској. ПољскиСрби? -  Гдањск -Када као туриста дођете у Гдањск и околину, не треба да знате пољски да би сте се споразумевали са локалним становништвом. Овде већину житеља чине Кашуби, стари словенски народ, који одлично разуме српски. Доктор славистике Душан Пажђерски је човек за ког се данас говори да је први свету открио овај нови народ.  

ЛеЗ 0006362    Моје је само седење у мраку / Радивој Шајтинац. НЕОСВЕТЉЕНИ ДАРОВИ

Моје је само седење у мраку
То ми припада,томе припадам
Недостојна су и незаслужена друга власништва
Ухватим шапат незадовољника,
Својски прогутан ко лек под језик
Онај у који безвољно селим наду из рутине

Све те распете картонске кутијице
Двобојно или истобојно саће
Из ког вадим труње прописаних и наметнутих навика
Сваким погледим ка остави
Сваким покретом ка витрини
У кој је сабијена јутарња магла,подневни хлад
Вечерња сенка.  

ЛеЗ 0006363    Мајстор ЕВГЕНИЈЕ (1955). - из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић. - Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.

Свет без мене

И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас

Алексеј Петрович Цветков

Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу....  

Бела Тукадруз, средином марта 2016.

ЛеЗ 0006359    Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове / Бела Тукадруз.- ОДЛОМЦИ – ИЗ СЛУЧАЈНОНАЂЕНОГ РУКОПИСА  Глава 4

У оваквим породицама, варошким или
сељачким, малограђанским, Синови имају
одвратност према свету очева и слици
једног вилајета Умоченог у страву као
кануре вуненог плетива у природну боју за
фарбање. Али колико је њих, који имају већ и
свој Коран, спремно да заложи, ако треба,
И свој живот и да изађу из ораовине и
вуненог сукна? Из тог света обраслог
Маховином и предрасудом да су све друге
књиге, осим тапија, лажне
И да их пишу хуље жељне славе?   

ЛеЗ 0006376    ГРЧКА ЛОЗА /Борис Лазић. -  Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.            Постоје два велика мора, два велика рама, две теме унутар српског певања (књижевности уопште): то су Јадран и Егеј, Дубровник и Грчка. Српска културна свест је упућена на оба крила европског духа и оба до нас допиру кроз форме и садржаје тих приморја, тих културних, цивилизацијских,средишта. Море, светлост, винова лоза и маслина су најранији симболи нашег певања и мишљења. То баштине наше службе, литургијско певање разасуто Балканом где год је цркве и појања: одатле нам најстарије слике, поређења, метафоре. Тако је и у световној литератури. Наш је свет уобличен грчком старином.             Јадран је млађи. Док Кантакузин на Новом Брду пева о смаку света дубоким и мисаоним, свечаним, отменим и на мах ...   

ЛеЗ 0006403   Актуелност овог есеја само се повећала после двадесетак година!! - Мирослав ЛУКИЋ Канали  ФИЛТРА. - Ко је Мирослав Тодоровић? Треба прочитати његову песму У спомен на палму у оази Терер и читаоцу ће се казати. Објављивање Тодоровићеве књиге ПОТОЊА ВЕРЗИЈА1, била је прилика, да поново читам књиге овог песника.Читао сам оне књиге које сам поседовао у својој библиотеци2.   

ЛеЗ 0006377    Чистили Лозовик од демона. - С. Б. Милошевић | 14. март 2016. 12:07 | У Лозовику код Велике Плане у недељу као и протекле деценије одржана је манифестација посвећена белим покладама. Постоји веровање да ће прескакањем јарге дечаци да постану мушкарци 

ЛеЗ 0006378    Ето вам га ваш Непоменик, и његова чинодејствовања! - Тито обећао Косово Албанији / И. Миладиновић | 13. март 2016. 21:40 | Коментара: 72. - Шта откривају документи из наших и руских архивских фондова - Кардељ рекао Стаљину 1947. године: Ми мислимо да Тирани уступимо ту територију. Стаљин: Како је тако примитиван народ успео да овлада Косовом  -  Јабре 13. mart 2016. 23:24 

За време рата су Албанци протерали 300 000 Срба којих је било само мало мање од Албанаца, њима нису дозволили да се врате после рата али су одмах од 45-53 довели 65 000 Албанаца а после тога још 300-400 000 до седамдесетих година. А питање је колко их се је доселило у току рата. Они са образовањем или интересом о историји то знају одавно, насељавао је Албанце масовно а етнички очишћеним Србима је забрањивао повратак, што није дао Италијанима Истру ? Словенац/Хрват ....

Б. Тукадруз ових дана  у удаљеним засеоцима с-и Србије

ЛеЗ 0006385    Маргиналије (002) / Бела Тукадруз . - Ова сам писма нашао рашчишћавајући поткровље, тј. издвајајући оно што је за – бацање. Крајем јуна 1987. пред поноћ писао сам Ц.Ђ., „српској мајци“. То је први писмо, две густо откуцае страице очајног човека. („Обистинило се: Док некоме е смркне, другоме не оже да сване. Беда!…“)

„У једно сам сигуран: играла се велика и прљава игра интрига мојих леђа…“ Актери те „игре“ су се упокојили. А то су били моји пријатељи, колеге, врло блиски људи. Толико су ми били огадили живот, када сам написао „Завидим нерођенима“. Не могу да објавим ово писмо у целини једном пријатељу, јер су потомци тих људи који су ме огорчили живи и – наравно – сасвим недужни. Па ипак, ако бих у целини штампао ово писмо, презир и осуда би пала не на узрочнике јер су покојни, него на друге живе људе који појма о томе нису имали.
Пораз је добар јер челичи…
Ја сад све повезујем – писао сам „српској мајци“ – и једнога дана ће у сновима засијати целина.Имам проклету моћ да спајам могуће са немогућим; стварност је фантастичнија од најлуђе замисли и маште.Писци, они осредњи је зато и избегавају, јер је тешка, сложена, неухватљива… 

ЛеЗ 0006386    Запис из 1971. Оно што називамо љубављу често је неки крај. Крај који гура у уздисање. Понекад ми се чини да сваки опис тога стања, ако је тачан, мирише на тапију, тестамент, старе породичне фотографије. Или на дно каквог старог ормана, где се чувају везови, чипка, тканице, и неки дукат.
Оно што називамо љубављу је Епитаф (као и свака песма, како би рекао Елиот).
Можемо ли на такву љубав пристати? И ако се потрудимо, неће ли нас наш напор
приближити животињама. Гле, оне долазе испод врба, и ми долазимо с њима.
Оно што описујемо као живот често је Недолет-поље.
Деца анђели! Она нас воде до печених јарчића или до нашиох сеоских тетака које кроз ребра сузе….

*
Часне жене овог света, треба да избегавам.
Марија Магдалена има на хиљаде хиљада, милионе милиона својих унука, данас.  

Наш отац, Мих. С. Лукић као деведестогодишњак

ЛеЗ 0006387    Порекло. - Преци Лукића доселили су се у Звижд пре Првог српског устанка, у време Пазван Оглуа, из околине Неготина, тј. из села Јасеница.* Још увек их има у Мишљеновцу, општина Кучево** - 2013. 

ЛеЗ 0006399    ПЕТ ПЕСАМА / Душан Стојковић. -  из рукописа Изабраних песама "Снивци", примљено, 2. априла 2014. (по избору уредника). -  ДРУГИ ПИШУ ТВОЈУ СМРТ 

други пишу твоју смрт

а ти је доживљаваш

налик си штипаљци коју отвориш

а она се склопи

или цвету који исто чини

али ниси налик небеској маховини

која урања под твојим ногама

кад небу закорачиш

   

ЛеЗ 0006400    БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. -Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ АРТАС, Нови Сад, 2005. Приредио Предраг Пузић  . Песма клетве

(фрагменти)

  

Проклетство на вас, Моћни и Силни,

на вас, Велики и Јаки!

што имасте у рукама својим

ма за тренут од тренута само

судбину света!

И решисте је:

узесте своју моћ не да је

безмоћним и слабим дате,

но да убијате!

Злочинци под крунама величанства,

са рукама црним од крви

побијених милијона!

Убице живота које нисте дали,

отимачи блага која текли нисте,

рушитељи срећа које градили нисте,

ружитељи олтара које дизали нисте,

уништачи права која даровали нисте,

газитељи слобода које ни дали ни имали нисте,

мучитељи жена које обљубивасте насиљем,

и место љубави улисте у њих мржњу (...)

НИСКА СТРЕЈА, ВИСОК ЂУВЕГИЈА...Разговор са песником Белатукадрузом (1)

Крајем августа 2012. изашла је из штампе у издању пожаревачке "Едиције БРАНИЧЕВО" нова књига песника БЕЛАТУКАДРУЗА "Мoara parasita" ("Пуста воденица"). Тим поводом је Иван ШИШМАН, аутор једне од првих библиографских књига о богатом опусу Белатукадруза, замолио аутора да каже нешто о најновијијој књизи и можда прочита једну песму по свом избору...

7. septembar 2012  (Објављено је 08.10.2012.)   

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00388 )

    (Уместо Увода)

Кад су овакви коментари, каква је то земља у којој живимо?

Неки од коментара уз препоручени чланак: Грачаница између поплаве историје и корена , говоре паметном и осећајном човеку много више, јер су иречени као молитва, вапај, опомена, наговештај. Та слика немањићке цркве која тоне у језеро које представља претњу и за будућа времена страшна је и говори језиком библијским, апокалиптичним сликама. Каква је Србија у огледалу? Каква је то држава и какви су то интереси да се најстарији црквени споменици тако олако жртвују? Шта је горе од тога, овде на Балкану, али и тамо на ратиштима по свету, у Ираку и Сирији, или на Косову, где руља руши и уништава српска гробља и богомоље, јер им је неко тако наредио да чине? Зато су и разумљиви ови коментари који следе. Део коментара.

Marko 10. март 2016. 09:38 Bože pomozi.
Лаки 10. март 2016. 09:30  Дакле, базилике се асфалтирају, средњевековни манастири потапају, вековни храстови чупају. Шта ти је конвертитство.
Miki 10. март 2016. 08:23  I vi ste se setili sada da pričate o ovome kada je manastir već poplavljen. Totalni medijski, najcrnji mrak, vlada u Srbiji. Strahota.
Dragan Bgd 10. март 2016. 08:22  Au, pa ovi unistavaju sve srpsko, svetinje, porodicu, obicaje.
Rasko 10. март 2016. 08:10  Pa Srbi, kako ste toliko neorganizovani i podeljeni? Nisam jedan takav naraod jos nigde vidio. Jel' se ta crkva nije mogla ranije isprazniti, ikone, i ostali predmeti na bezbedno smestiti, ranije na sva zvona lobirati da se crkva zastiti? neverovatno, rusite manastire koji su vam preci gradili, koji svedoce o vasoj, ne o tudjinskoj historiji i srednjo veovnoj kulturi Srba...Za reakciju i Srpske pravoslavne crkve i drzave nemam reci.
Stop komunizmu 10. март 2016. 08:02  Spasimo manastir i oterajmo ovu "decu komunizma"jednom za svagda iz ove nase drazave...Neznam kako neko moze da trguje manastirima pa nije im to otac ostavio u nasledstvo...TREBA SRUSITI KUCU CVECA I KRENUTI KONACNO U OBNOVU OVE JADNE ZEMLJE...DA ZABORAVIMO DRUGA IZ "LEPE NJIHOVE"I NJEGOVE SLEDBENIKE KOJI NIKAKO DA "SJASU"SA NASE GRBACE

Кад су овакви коментари, - да одговоримо на питање постављено у наслову, јасно је каква је ова земља у којој живимо – несрећна. Дубоко несрећна, располућена, подељена. Са тмастим облацима изнад глава и неким чудним кишама и поплавама, који су можда и небеска опомена?
Последњих недеља у „Заветинама“ се радило на овидљавању Библиотеке Прототипа (где се публикује последњих месеци тзв. Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА: стигло се до обраде ЛеЗ 0006298: тј. Линковано је, инвентарисано 125 страна будуће Енциклопедије, електронске енциклопедије «Заветина» , или 6298 прилога, разних, књижевних, критичких, вести, репортажа, и др. – публикованих на електронском «Сазвежђу З» последњих десетак година, и доступних не само радозналима и заинтересованима у Србији и на Балкану, већ широм Европе и осталих континената.

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, које разбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани...

На више од стотинак интернет локација «Заветина» публикована је огромна грађа. Коју новопубликована потискује. Да би и та потиснута публикована грађа била доступна и видљива временом најширим могућим круговима, отворена је једна нова библиотека «Сурбита(р)», која још увек има слободан приступ за све оне који знају српски језик и можда желе да упознају једну другу, непознату, друкчију потиснуту – Србију која нестаје. Та библиотека није доступна, да поновимо, само београђанима, или грађанима Србије који живе у већим местима, већ је доступна и онима који живе и у брдским и недоступним насељима, на периферији Србије (од Пчиње до Црне Горе и Херцеговине, од Радан планине до Трансилваније - широм целога Балкана), широм Европе и света (захваљујући интернету!).

НОВИБУСУР, овај магазин или лист, или светска, планетарна новина, напаја се из подземних извора ове – за неке који можда први пут чују за њу – фантастичне библиотеке.

Завршен је «преглед» («прекњижавање») електронског листа «Заветина» Златни Расуденац ( Лист за антибирократску књижевност и критику), који је међу најпосећенијим електронским локацијама «Сазвежђа З», од покретања. Поново је препоручено на десетине есеја, погледа, увида, записа (између осталих «Кад су сви били Тито и друге лажи», чланци «Из Карантина», нелажна књижевна критика која беспоштедно раскринкава много тога... итд.) ; многи текстови публиковани или прелиминарно штампани пре десет, или двадесет година, актуелнији су данас, него јуче. Међу њима има и текстова из рукописа књига, критичких књига, за које је узалудно тражити издавача у Србији већ четврт века. Па ипак, ти текстови су, публиковани на Златном Расуденцу, или на другим популарним локацијама «Сазвежђа З» данас доступнији најширем могућем аудиторију, захваљујући – понављам – интернету – електронским библиотекама, и њиховој доступности.

Добијам у последње време и нове рукописе са свих страна, па и од аутора које сам био прихватио као чланове «ГрупеЗз» , али их не публикујем, јер је сада приоритеније – овидљавање већ публиковане грађе, и налажење неке равнотеже у овидљавању публиковане и непубликовона грађе.

Електронске библиотеке, у оваквој земљи, и у оваком свету, сигурније су и приступачније од тзв, класичних, грађанских, градских и општинских, универзитетских и других већих библиотека, јер могу бити уништене, потпаљене од неких нових револуционарних екстремиста. Далеко било! Електронске библиотеке «Заветина», отвориле су своја врата и прозоре, не само за читаоце и посетиоце из Србије, понављамо, већ за читав свет. У томе оснивачу «Заветина» нико није помагао, ни држава у којој живи, ни филантропи домаћи и светски, осим ређих примера часних људи, пре свега писаца, који не спадају у имућне људе.

Али опет мислим, није време да се предамо; и на памети ми је пример Вука Стеф. Караџића, који је у своје време, и у Београду, упознао беспарицу, и последице «дугог језика» . Вук је веровао и надао се разумевању млађих поколења, и није одступао ни падао у летаргију. Наш народ се улењио јер је задојен лошим примерима и он ће данас гладовати и усред обиља.

Унашем народу се догодило неописано кварење – пре свега праве српске елите – сељака. Сад су елита неки други мрачни типови, или неки ликови из ријалитија. Али, и ту има лека. Оно што је тешко, стави испред себе, оно што је лако, стави иза себе. Ратови су криви овде много чему, па и уништењу српске елите, праве елите. Тајландска пословица вели: Рат је као јаје: што ће се из јаја излећи – петао или кокошка – неизвесно је, као што је неозвесно да ли ће се рат завршити победом или поразом. Други светски рат се овде завршио «победом» која је за Србе и Србију, била пораз са несагледивим последицама. У политику су упали некакви надувани дивови и моћници без доброг наследства (Татари кажу: без васпитања). И данас овом земљом господаре потомци тих и таквих, од политике, «културе», телевизије, голе власти, па – на даље. Добро васпитање је највеће добро које људи могу оставити деци. ...

У Београду, Свети Порфирије епископ Гаски... 10. марта 2016  М. Лукић



(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 121 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 122 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 123 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 124 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

 

Лексикограф Лукић, испред родне куће у Мишљеновцу ( из албума "9. март")

..

ЛеЗ 0006295 Грачаница између поплаве историје и корена. - Грачаница између воде и молитве. -Бранко ПУЗОВИЋ | 10. март 2016. 07:34 | Пробно пуњење будућег језера Стубо-Ровни потопиће манастир код Ваљева. Епархија ваљевска тражи да се језерo пуни до коте од 333 метра, како би богомоља остала на сувом. - Stop komunizmu 10. март 2016. 08:02 #3967604
Spasimo manastir i oterajmo ovu "decu komunizma"jednom za svagda iz ove nase drazave...Neznam kako neko moze da trguje manastirima pa nije im to otac ostavio u nasledstvo...TREBA SRUSITI KUCU CVECA I KRENUTI KONACNO U OBNOVU OVE JADNE ZEMLJE...DA ZABORAVIMO DRUGA IZ "LEPE NJIHOVE"I NJEGOVE SLEDBENIKE KOJI NIKAKO DA "SJASU"SA NASE GRBACE Србија у огледалу


ЛеЗ 0006296 Дух из подрума подунавских Шваба. - Војвођанске приче: Дух из подрума.Зоран РАЈИЋ | 09. март 2016. 18:38 | Подунавске Швабе основале градић у Бачкој и оставиле јединствене винарске објекте. Од Марије Терезије, сваки досељеник добио виноград на који није плаћао порез. - ПОДУНАВСКЕ Швабе, које су 1785. године основале Црвенку, вратиле су се у Немачку после Другог светског рата, а иза њих су остали винарски подруми, некад важан део друштвеног живота овог градића у Бачкој, а данас његов визуелни идентитет. Са обе стране црвеначке Улице Моше Пијаде, у подножју Телечке висоравни, нанизано је више од 30 подрума, а уз њих су остале нетакнуте, као истргнуте од заборава, и куће некадашњих виноградара и два очувана бунара. Покрајински завод за заштиту споменика културе настоји да сачува овај етно-простор, јединствен у нашој земљи. - Године 1784. атар будућег насеља премерен је на кућне и општинске плацеве, винограде, ратарска поља и пашњаке. Од укупно 15.694 катастарска јутра, 881 је припало виноградима. Према указу царице Марије Терезије, сваки досељеник је добио по виноград и ослобођен је плаћања свих пореза. Рапсодија

ЛеЗ 0006297 Графити нацистичких, фашистичких и усташких симбола, те поруке којима се позива на насиље према Србима и даље су уобичајена појава на улицама готово свих хрватских градова и насеља... - На дан смрти Анте Павелића 28. децембра, у Базилици Срца Исусова у центру Загреба одржана је миса за усташког поглавника. Као и претходне две године, и 2015. је испред Базилике одржан протест грађана који се противе миси, али их је на путу ка цркви дочекало петнаестак младића који су изненада физички насрнули на њих. Напад је трајао једва минут, а нападачи су осим шака користили и канте за смеће, након чега су побегли у непознатом смеру. Пред црквом се окупило седамдесетак демонстраната, а преко пута њих је стајала група обожавалаца лика и дела Павелића, који су салутирали „Зиг хајл“, викали окупљеним антифашистима да су Срби, певајући усташке песме. Међу окупљенима испред цркве, а касније и на самој миси, било је појединаца одевених у мајице с натписом: „Ја сам у повлаштеној мировини“ и „Црна легија“. Из полиције је ускоро саопштено да нико није пријавио напад, те да није било приведених особа. Паукова мрежа

ЛеЗ 0006294 Хрватска мора да врати Србима 50.000 станова отетих у већини случајева почетком рата када су њихови власници бежели спасавајући живу главу... - Стразбур да реагује на пљачку имовине Срба / С. МИШЉЕНОВИЋ | 10. март 2016. 08:00 |
Срби у Хрватској и даље потражују 50.000 станова који су им отети и препродани током рата. Удружење протераних са држављанством БиХ спрема нове тужбе против Загреба. - Хрватска је пред очима читаве Европе опљачкала и протерала стотине хиљада Србе који су живели тамо и нико за то не одговара већ две деценије. - Када узмете бројку од 50.000 станова и да вреде у просеку по само 20.000 евра, дођете до цифре од милијарду евра вредности, а она је сигурно и већа - каже Пузигаћа. ЈАВНОСТ

ЛеЗ 0006293 Фарса или озбиљна порука? - Шешељ запалио заставе ЕУ и НАТО. A сам дошао у суд, али судије нема, рекао је Шешељ коме је првобитно било заказано саслушање пред судијом за претходни поступак, али је отказано Највећа партија

ЛеЗ 0006291 АВГУСТ 11, 2011. Гетсиманија ( Из бележака: КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1)
(Из књиге, штампане у симболичном броју примерака, зване Метла дрвене Марије, 1 -2, Београд: мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, 2002) …. Претресам фијоке радног стола.
Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним…
Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдуже чека, то би био само делић Истине.
Ухватио ме је, око 4 поподне обилан пљусак, на Видиковцу.
Истуширао сам се и легао у поткровљу, али нисам могао да заспим. Поткровље је било налик на утробу великог брода који је преживео велику буру. Све је било у нереду ту, живот, све је припадало миту, и чекању, огромном чекању да се подигне рампа.
Прелиставао сам тврдо укоричену свеску великог формата, са мојим белешкама вођеним седамдесетих. Наишао сам на једну од Бодлерових песама у прози, преписану мојом руком, песму у којој је умирање јесењих дана песника дубоко гануло. Зарила му се у срце бритка сабља Бесконачности!

Бодлер је наслутио истину да је понирање у лепоту двобој у којем уметник пре но побеђен падне, најближе страви из које се оглашава… Златни Расуденац

ЛеЗ 0006225 Уз "Избеглички реквијем", четири коментара и једно сећање
Опет је актуелан тзв. "Балкански калифат" на тлу данашње Србије, Македоније, Косова? "Тићу" овде и после скоро четири деценије хвале, осим разумних људи и упућених; већина се ипак , још увек, није излечила од дрогирања титоизмом. У своје време сам писао, поводом изласка романа "Ћуп комитског војводе" М. Савића, и о Топличком устанку у време Првог светског рата, и о нечувеним зверствима бугарских окупатора и тоталним планом за бугаризацију српских територија, који се у много чему, поклапао за стратегијом југословенских комуниста и титића. И сам Савић, као да се није довољно удубио у одличну књигу Перовића, која документује многе ствари, које никада не треба ни заборавити ни опростити. Пробудио сам се негде после два ноћу, и сетио се свог ужег завичаја, "Тиће" и "Титуља" - конкретних особа из суседног влашког села. Који можда више нису међу живима. Као ни Бора "Коцкар", који је нестао у вртлозима другог светског рата. Као и отац В. П. , одличног цртача, и посластичара. Знао сам људе, који су знали приче о свим тим несталим људима, који нико није забележио и које, према томе, нико више и не памти. Мој ужи завичај плаћа, као и други наши крајеви, данак у корову; села полако га гутају континенталне прашуме. И ником ништа. Колико је само из североисточне Србије људи завршило, трбухом за крухом, у Европи, још док је Тића био жив! Пругом Пожаревац - Мајданпек већ годинама не пролазе путнички возови - оном чувеном пругом, што полази из Бордоа и Париза и иде преко Загреба и Београда, покрај Пека и нашег села, према Одеси. А погледајте шта политичари, и из тога краја Србије, и из Београда, у овом предизборном "позоришту" говоре о томе!... Овде се најглавније и горуће теме заобилазе, и избори се расписују, да би се још више заобилазило оно најбитније... Не спашава Турска Европу, него се Турска на најлукавији начин враћа на Балкан...Међу коментарима горњег новинског чланка, има и неколико који су и духовити, или преозбиљни. Коментатори су даровитији од писаца које сам познавао или пчознајем, без длаке на језику... (8.03.2016. - Б. Т.) Рапсодија

..

ЛеЗ 0006289 СЕПТЕМБАР 11, 2011. Цитат и коментар. Нека се Лав Толстој преврће у свом гробу!

Чини нам се, када је реч о писању КРАТКЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ХХ ВЕКА, да пред њеним писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац не сме бити вулгаран, као претходници књижевни историчари. Вулгарност није фамилијарност, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат, као што је Винавер запазио . Писац тзв.Кратке историје не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер то је једини начин да буде интиман са свима, са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у ХХ веку…

*

„…У свету огромном као улаз у космос све се кретало; кретало се и само биће. Лав Николајевич књиге није хабао. / Имао је много књига и било је просто немогуће да се све прочитају. / Претицао је своје време као што застава лепрша под ударима повољног ветра. /П остојала је та застава, њено подрхтавање између успомена и нада, тако је писао песник Баћушков, успон му је прекинуло лудило. / У енциклопедији је Лав Николајевич , сигурном и вештом руком човека који је умео да држи и лопату и оловку, обележио место у чланку МАРКСИЗАМ.. / Оловком је подвукао речи : „биће одређује свест“.

Биће је ступњевито, разновремено је, у њему се сукобљавају или упоредо мирно стоје сазнате епохе бића. / Лав Николајевич се надао да ће човечанство напустити старе обале и поћи у океан свеколиког сазнања. Створити нови свет некако без времена, а веровао је да има вечнога. / Вечна прошлост постоји и у сељачком послу; вечни су сељачко двориште и рало. Вечна су и тежачка села, вечан је рад који се не мења. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006282 ОКТОБАР 17, 2011. Хакери напали блог ВОДИЧ КРОЗ САЗВЕЖЂЕ З. - Јуче су непознати хакери, после објављивања једне вести, напали Блог „Водич кроз Саѕвежђе З“.
Ево те вести, чију смо копију сачували:

Из нових управо објављених књига:Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ
П.С.
Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као отписани, баш као Прле и Тихи, јуришали на непријатеља својим сонетима, поемама, кукумаљкама и лелечницама, ту су се острили литерарни ножи, ту су се испевавале химне оштром сечиву и уопште ту је бујао косовски божур поезије и прозе, ту се зачела идеја о патриотским наградама типа успења, поклоњења, кондира, хрисовуља, тројеручица и ту је пружена прилика сваком да искаже своје родољубље без обзира на комунистичку прошлост када су сви људи били браћа. Омасовљено чланство омасовило је продукцију, омасовљена продукција омасовила је књижевна признања па се сад и неколико стотина награда што је за лепу реч премало у односу на родољубље које писци исказују. Партијски комесари, важни чиновници једнопартијске полиције добили су шансу да на многаја љета овере српски бећарац Суве шљиве и ораси, комесари па монаси те да по манастирима уз молитве пишу своје дирљиве исповедне песме о божијој правди, покајници.
И ту се најзад, пошавши са те адресе, све стопило у једну сиву масу просечности, просечног певања и мишљења, искључиво са једним јединим закључком који се, опет, као у свему тоталитаристзичком неминовно намеће. а то је тријумф воље над здравим разумом.
И кад књижевност заувек нестане из наших крајева, књижевни доктори ће морати нешто да лече.
Одломак из есеја ФРАНЦУСКА 7 или КОД ТЕТКЕ ГРИБОЈЕДОВА. Из књиге: Вејачи овејане суштине: Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, Библиотека Аб ово. књ. 19, стр. 15-16

__________

Кога и зашто је ова вест толико изиритирала да нападне један Блог у развоју? Тај блог је посетило, како смо видели, одмах по објављивању, седамдесетак посетилаца – изузетно висока посета за један превасходно књижевни блог у једном дану! Златни Расуденац


ЛеЗ 0006283 ОКТОБАР 4, 2011. Велика испраћуша – пример романа бездане књижевности! - У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада. Златни Расуденац


ЛеЗ 0006284 АВГУСТ 29, 2011. Напад на песника Лукића у центру Пожаревца. - ПОЖАРЕВАЦ – Директор Центра за културу у Пожаревцу Александар Лукић нападнут је у суботу око 12 сати за време тонских проба у Табачкој чаршији уочи великог пожаревачког карневала, којим су отворене „Љубичевске коњичке игре“. На Лукића је насрнуо и неколико пута га ударио у главу Небојша М. (60), власник једне туристичке ангенције, због чега је полиција против њега поднела прекршајну пријаву због ремећења јавног реда и мира Златни Расуденац


ЛеЗ 0006285 Роман покреће аутентично писмо које је мој прадеда написао свом ујаку Драгиши Васићу. То писмо му није било уручено, јер је Васић већ годину дана пре тога страдао, а да то мој прадеда није знао. - ТЕШКО је данас разумети Драгишу Васића, зато што више немамо такве духове који су спојили у себи и саосећајни и критички дух. Он је особа која је са својим друштвом и својим временом прошао кроз све недаће - рекла је јуче Јелица Зупанц, представљајући књигу "Bist du Драгиша Васић", у издању "Службеног гласника". Књижара "БОБОК"

ЛеЗ 0006286 АВГУСТ 18, 2011. Браничево 5-6/2011 : Парадокс књижевне лустрације

У штампи је нови двоброј све популарнијег књижевног часописа БРАНИЧЕВО из Пожаревца у целини посвећеног парадоксу књижевне лустрације са прилозима врло угледних аутора, али и веома усамљених писаца у оквирима српсске књижевности, јавности и културе Златни Расуденац 

Србијом уздуж и попреко. Крушке у селу Ивању на Радану, које чувају опустели дом, каквих у Србији има на хиљаде!

ЛеЗ 0006287 ЈУН 26, 2011. Ђаволи су отишли, мајмуни, ипак, нису дошли

Ликове са периферије градова и живота није открио Видосав Стевановић, ни Бранко В. Радичевић у српској литератури, већ Бора Станковић, Миодраг Булатовић, често песници у прози…

Над Србијом су у размаку од две деценије извршене две катастрофалне, стихијске, перфидне, национално погубне и далекосежне насилничке акције – прво бугаризација, затим комунизација… У српској литератури о томе нема књижевно веродостојних узлета. У Ковачевићевом првом роману је донекле на оригиналан начин уклопљено старо и ново, чак и тамо где је роман упрошћен и налик на стрип. У којој је мери Ковачевићев роман нов, друкчији од претходних романа српске књижевности послератног периода? Да ли је то једна од успешнијих синтеза у нашем српском савременом роману, иако она није доведена до краја, ни изведена тријумфално?…

Одакле су дошли и како су настали јунаци Ковачевићевог романа БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА? И из живота и из литературе? Златни Расуденац


ЛеЗ 0006288 ЈУН 26, 2011. Бранко В. Радичевић, Александар Лукић, Душко Ковачевић

Тито, празни људи, лаж и истина (3) - Некакао сам пребрзо прешао преко оног што каже Ковачевићев „шематизовани“ главни јунак Марко, своме „опоненту“ (жени Наталији, позоришној глумици коју је преотео под невероватним околностима партијском компањону и куму).

„Ниједан рукопис, драга моја, нема истину! Истина постоји само у животу! Истину мораш ти да одиграш. Истине ван твог убеђења да је то што говориш истина – нема! Уметност је лаж! А уметници лажови! Само понеки песник говори истину! Само понеки мртви песник, јер живи обично лажу! „(Била једном једна земља, стр. 201). – Зар истина није једна? Је ли то Ковачевићево “оправдање” за нешто, за шта? Да ли само песници говоре истину, а прозни писци лажу, и ако је то истина, зар није апсурдна? Златни Расуденац

..

ЛеЗ 0006273 ЈУН 24, 2011.
КАД СУ СВИ БИЛИ ТИТО И ДРУГЕ ЛАЖИ (1)
Детитоизација. Недовршен посао… Осврт на „велике спаваче“

Још пре 1968. године многима је у Југославији било јасно да је тзв. борба за више циљеве, ради које су пале огромне жртве, престала да делује довољно савремено. Комунистичко поштење све мање и све ређе је бивало гесло дана. Чешће је деловало као светлећа реклама. Истеривање високе правде остајало је као неки посао резервисан за књижевне диверзанте …

„Детитоизација, као жеља за комплексном истином о епохи, не иде преко ноћи, упркос томе што чињенице из прошлости сада нагло проваљују кроз тврд, доскора непробојни оклоп званичних информација. Од тог мог текста из 1985., заборављеног и загубљеног, сачувало се само неколико одломака у „Дуги“.

Ја сам хтео да поновим следеће: откако је Дедијер са свим својим особеностима и манама – први направио промају, поотваравши силна врата и прозоре табу – тема, табу – личности, табу догађаја, кренуло је напред. И – сада имамо бујан талас историографије који је за кратко време доста учинио у осветљавању недавне прошлости, данашњице и још најављује. И за југословенску књижевност веома је важан садашњи преображај, претварање идеолошке публицистике и хагиографистике у историјску науку, у процесу самоосвешћења (њеног и нашег). Писац више није усамљен као раније, као до јуче тако рећи, и не мора све сам да ради, рецимо, када се бави периодом међуратне Југославије и ратом до 1945. Историчар му се приближио. Пишчева добит је огромна, нарочито у наше доба, када превладава поетика документарне књижевности“, записаће критичар Света Лукић ( 17. јула 1994.)поводом „прозивања“ Јосипа Броза Тита и историјских истраживања Веселина Ђуретића. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006274 ЈУН 24, 2011.
Кад су сви били Тито и друге лажи (2)
ТРАГОМ ВЕЛИКИХ СПАВАЧА (1)

Песник Јагличић је учинио јавним неке тајне, табуисане ствари: проговорио је о жртвама – фашизма и домаћег социјализма, оног у коме је рођен и одрастао. Јагличић расветљава – „мрак“. Па, добро, наћиће се већ неко да приговори, зар то исто не чини и један од прозних писаца „постмодерниста“, који је написао роман са насловом „Мрак“? Албахаријева књига „Мрак“, што се аутора ових редова тиче, јесте књига у приличној мери неуспела, у односу на Истину. Што се нашла у ширем или ужем избору, чак, за НИН – ов роман године, за то није крив њен аутор, већ жири. Компромитовали су се и ове, као уосталом и током протеклих година, изабравши сурогате и књиге делимичних, закаснелих истина.

Албахаријевог јунака, увлачи, Давор Милош, безбедњак, у невољну сарадњу са удбом, која касније постаје вољна.

Албахаријев јунак је не – именован, а „роман“ је написан у првом лицу, можемо га читати и као пишчеву исповест.

Поред свега осталог, „Мрак“ је и једна врло вешта провокација! Сјајно написана књига „делимичних“ истина, изврстан пример „конструктивне“ српске прозе. Златни Расуденац

Испред куће у Мишљеновцу, или на релацији североисток - југоисток Србије (снимак А. Лукић)

ЛеЗ 0006275 ЈУН 24, 2011. Кад су сви били Тито и друге лажи (3)

Теза : Свако време има своју меру, која је далеко од оне праве мере којом би требало мерити песнике. Свако време има своје фаворите и расна тркачка грла, која побеђују на локалним коњским тркама у суботу, и чијих се имена више нико не сећа, не само после триста других субота, него понекад и у први црни уторак који уследи. Доказ: Случај Живка Јевтића, Мирослава Лукића…

Песници у размаху и развоју, много тога могу да науче и од позног и од младог Винавера… Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике.

Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима. (Ове редове сам написао подстакнут текстом Вл. Јагличића – приказом- новинском критиком “Бршљана око младости”, прве књиге мојих сабраних песама, коју сам уврстио у своја Дела.)

Зашто немамо пожељних ПЕСНИКА – КРИТИЧАРА? Зашто се о песницима и њиховим књигама пише, или црно, или бело? Или се уопште и не пише? Пишући педесетих (поводом „сласти нашег језика“, о Ј. Продановићу), Винавер изрече тачну мисао: „МИ СМО НА ПОЧЕТКУ а не на крају. Грци су језик стилизовали стално…“ То важи и за српску „традицију“ песника – критичара. Митолошке величине официјелне и најзваничније ауторитете – Скерлића и Поповића – најбоље је, најинтелигентније критиковао баш Винавер… Златни Расуденац



ЛеЗ 0006276 ЈУН 24, 2011 . Кад су сви били Тито и друге лажи (4)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Обојено је духом „књижевне парохије“ – директних наручиоца ове антологије.

Био сам у искушењу, да у трећем издању антологије НМ, изоставим коментаре уз наведене антологија, али одолео сам му.

Шутић (ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске поезије до 1995. године), требало је да мало више чита и да има веће разумевање, или барем подједнако и за поезију млађих аутора (пре свега оних рођених до 1960. године). То није једина резерва према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ песника лирских песама, насталих после 1945. године… Српски антологичари би требало да буду одговорнији, да се узму у памет, кад представљају српску поезију свету, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача.“

Зорићеву антологију нисам директно критиковао, не зато што мислим да је урадио врло добру антологију; напротив. Не тврдим да је своју антологију сачинио, као реакцију на прво издање „Несебичног музеја“, по принципу видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ноге. Не, то не би била истина. Истина је нешто друго. То се види ко је тамо и са колико песама заступљен на први поглед. Златни Расуденац


ЛеЗ 0006277 ЈУН 24, 2011.
Кад су сви били Тито и друге лажи (5)
Црне листе. Бела књига. Пољска муштикла

Јагличић и Албахари на различите начине расветљавају мрак, у којем царују етикетиране Драинчеве мрске копије – велики спавачи, деца страве, зверолико устројство.Јагличић наставља оним путем који је антиципирао покојни Драинац пред почетак Другог светског рата; и он није толико усамљен колико се неком може учинити на први поглед.

Албахари је само један од фаворизованих представника те тзв. конструктивне, корисне књижевности. Комерсантске књижевности. Албахари пише о политичкој полицији, на свој начин, који не кошта. У исто време, у српској књижевности, песник само једне објављене песме, Пољска муштикла, стављен је на ЦРНУ ЛИСТУ. Црне листе су кружиле Југославијом и све су биле сакупљене у тзв. БЕЛОЈ КЊИЗИ, која ће бити објављена, доступна широком кругу читалаца. Па затим – убрзо – забрањена. Дуга би била прича о томе … Александар Лукић је био, или наиван, или толико лудо храбар да није ни хтео да мисли о свим последицама, проистеклим из чина објављивања Пољска муштикле… Постојали су, дакле, људи и писци друкчији од Албахарија, или Р. Ливаде, или на десетине других чије су књиге објављивали овејани, тј. монополски комунистички издавачи, који нису имали илузије о томе у каквом друштву живимо; оно није трпело јеретичко мишљење, па ни онда када је било изражено на врло ниском нивоу. Ти људи су знали да постоји Полиција мисли, како Орвел („1984“, 1984. ) назива свемоћну Тајну полицију, Политичку полицију … Политичка полиција све прати; ништа не пропушта. Она у ствари државом влада из својих дубоких окриља илегале и таме, из својих конспиративних лавирината. Они увек долазе, као и мафијаши, и узимају оно најдраже, и по неписаном правилу: када се човек најмање томе нада…

Суштинска критика и анализа титоизма изостала је деценијама, захваљујући, пре свега, вештим, АПОСТОЛИМА КРИВОТВОРЕЊА… Систему, прозелитској књижевности. Златни Расуденац


ЛеЗ 0006278 ЈУН 26, 2011.Тито, празни људи, лаж и истина (1)
Теза: Празни људи са Титом на челу добили су јединствену шансу

Рушењем Краљевине Југославије, грађани су добили слободу, „номиналну“, али не – истинску. Добили су – Републику! Републику – деспотију. Добили су црвену краљевину и црвенога краља – србомрсца. Добили су лаж: лаж од почетка до краја, лаж у новинама, часописима и књигама, лаж у поезији и прози. Само се лаж разметала!Са владавином Тита бившом краљевином Југославијом овладала је идеја достојна персијског шаха!

Треба ли то доказивати? Треба.

Докази: 001. – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, Загреб, 1956, књ. II, објавила је одредницу БРОЗ, Јосип – Тито, на скоро четири и по странице (238 – 242), из пера Јеврејина Моше Пијада, Титовог следбеника, уметника и револуционара, што се прочуо у току Другог светског рата међу Црногорцима и Србима, као један од коаутора „псећих гробаља“ (тзв. „левих скретања“) и као „законодавац“, који је порадио, да се иза леђа савезног министра за колонизацију, С. Вукосављевића, донесе 3. августа 1945. године закон, којим је забрањен Србима избеглицама ратним са Косова – повратак на Косово! Енциклопедијску одредницу о Брозу је написао, дакле, један тзв. Србин Мојсијеве вере, чији споменик и овог тренутка стоји испред највећег и најстаријег српског дневног листа „Политика“, у Београду, који се „доказао“ као револуционар на српској несрећи у грађанском рату, и који је спадао у ред оних, како би песник Драинац рекао, једностраних и безличних људи, какви су били сви одреда они однарођени Срби комунисти, преко којих јеТИТОИЗАМ калемљен на историјско биће Српског народа. Таква одредница о Јосипу Брозу Титу ничему другом није могла послужити, осим да од српскога народа, од велике већине, сакрије праву истину о Јосипу Брозу.

Јеврејин Моша Пијаде је, у ствари, исприповедао о своме Шефу једну типичну енциклопедијско – комунистичку бајку ! Златни Расуденац 

У Лебану, крај једне од лебанских река - Шуманке... (Аутор романа "Доктор Смрт"

ЛеЗ 0006279 ЈУН 25, 2011.Појава романа „Доктор Смрт“Теза: Превредновање се не може зауставити.Не могу га зауставити ни моћ из таме!Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до сада прећуткиване. Нека тако буде!

Тај роман објављен 2003. године, потписан именом Белатукадруза, отпочео је превредновање у српској књижевности, на начин тихе воде која руши брег. Друштво и култура и књижевност у којој се појавио, нису били спремни да га прихвате. Није подигао прашину попут „Изгона“ М. Селића, „Хлеба и страха“ М. Савића. Али је наставио да делује и дејствује снагом која ће се кроз време показати делотворном… Златни Расуденац

ЛеЗ 0006280 ЈУН 26, 2011.ПАКАО СРПСКЕ ДУШЕ (1).
Вођа, празни људи, лаж и истина (2)

Теза: Писци – припадници послератне генерације (Деца страве) – именовани и неименовани, недорасли су и неуверљиви; што се лепо види када се упореди оно што су писали и написали о злочину, или што је у вези са злочином, са оним што је Шекспир написао у Магбету. Шекспир је генијалан, а они нису, јер нису показали да грех никада не може бити нешто природно и логично у људском бићу; никаквом логиком и разумом не може се оправдати грех као средство људскога живота, као природни израз човековог бића. Грех гони човека из неспокојства у бес, из беса у конфузију, порок и лудило.

Момчило Селић, рецимо, кренуо је, пишући роман „ИЗГОН“, у правцу ригорозне критике полицијско – партијске државе; кренуо је, као и Милисав Савић, у откривању истина: Селић је „откривао“ ризичније“ истине; мада оба писца, када се баве феономеном личности Вође (Селић га помиње поименце, или по надимку „Стари“; Савић користи еуфемизме), само начињу „истине“ о Вођи, дубоко потиснуте… Савић дотиче табу – тему послератне српске судбине и књижевности у „Ћупу комитског војводе“ – феномен Политичке полиције, односно легенду о великим спавачима. Ту тему “развија” Селић у свом првом роману. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006272 На данашњи дан пре 25 година одржане велике демонстрације опозиције у Београду. У нередима погинули полицајац и демонстрант, повређено више од 200 људи. - Одговор режима био је жесток. Лидери опозиције су се склонили у зграду Народног позоришта, чија им је врата отворила управница Вида Огњеновић. Док су се челници СПО са балкона обраћали демонстрантима, полиција је силом покушала да растера грађане. На пребијање демонстраната Драшковић је одговорио позивом на напад. Демонстранти су пружили жесток отпор, што се претворило у вишечасовне сукобе. У њима је повређено више од 200 људи, а ухапшено је више од стотину грађана. У Масариковој улици, бежећи од демонстраната, погинуо је полицајац Недељко Косовић. Нешто касније, полиција пуца и убија седамнаестогодишњег Бранивоја Милиновића. У поподневним часовима власт је извела тенкове на београдске улице. Лидер СПО Вук Драшковић је ухапшен, а забрањен је рад ТВ Студио Б и Радија Б 92. Књижара "БОБОК"

ЛеЗ 0006266 ДЕЦЕМБАР 25, 2011 «Друга Србија» и «Све тајне бивше државе»

Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе…
Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији.

У тзв. «Политикином» КД на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година пре него у Србији!). Чиме «Политика» замлаћује своје евентуалне читаоце? Бајатим причама… Контраверзним. Према писању П., а у поводу годишњице тзв. Друге Србије, штрче фотографије Давида, Угринова, Ковача и наслов: ОТПОР УСАМЉЕНИКА, ПОТРЕБАН И ОПАСАН. И поднаслови: Толико смо били усамљени да нас реежим није доживљавао као директну опасност; Борка ПАВИЋЕВИЋ: Устројство Дубровачке републике; Све почело у Сарајеву… Златни Расуденац 

..

Са јужњацима на Радану, берући трњине на путу према манастиру...

ЛеЗ 0006265 ДЕЦЕМБАР 19, 2011. ПИСМА ИЗ КАРАНТИНА

Пред крај 2011. године, појавила се, Белатукадрузова књига есеја Из карантина у нишком часопису UNUS MUNDUS. Ово часописно издање врло критички интониране књиге огледа, ставова, размишљања о горућим темама српске поезије, може се поручити од нишког културног центра. У неким одштампаним примерцима поткрала се грешка. Недостају странице 107-113. Због тога смо решили да те недостајуће странице овде публикујемо… Златни Расуденац

ЛеЗ 0006264 ДЕЦЕМБАР 2, 2011. Писмо мр Срете Батрановића „Браничеву“

Поштовани господине Александре Лукићу!

Пратим Ваш лист „Браничево“ већ дуже време. Он се издваја од свих листова на књижевној сцени. Осим „Браничева“ читам редовно: „Градину“, „Поља“, „Траг“, „Кораке“, „Улазницу“, „Златну греду“, „Багдалу“, „Источник“, „Зору“, „Летопис Матице српске“, „Савременик“, „Свеске“, неколико београдских часописа и сомборски књижевни часопис.

„Браничево“ се издваја по активном односу према књижевној стварности у нас. У броју 3-4 чак сте позвали велики број писаца из свих средина из Србије на активну сарадњу на пољу лустрације. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006261 ФЕБРУАР 4, 2012. Књижевне елиминације наспрам тзв. најглавније, посмртне критике
Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку познати бероградски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу. Предлажем вам да погледате пажљивије и руке обе даме на тој групној слици. Фотограф их је фотографисао одоздо, што на евентуалне читаоце може деловати «ефектно», тј. као да читаоце гледају митски ликови са неких олимпских висина арбитра илити оних који су у стању да промене некоме судбину. Што се тиче осталих, тј. она друга два члана, који се представљају у јавности као критичари и песници, можете и то погледати. Предлажем, да потражите фотографију Владислава Милића – објављену 8. децембра 2011. на 51. стр. наведенеог недељника уз тзв. «Шири избор»; где се лепо виде и та два члана, као и председник им у центру, са обема рукама у џеповима! Актери тог «групног портрета» изгледа воле да се сликају, мада нешто баш и нису фотогенични! Али – могли су да се баве манекенством? Можда би били успешнији као манекени, него као књижевни арбитри? Јер…) Златни Расуденац

ЛеЗ 0006259 МАРТ 13, 2012. БАЦАЊЕ ПЕПЕЛА У ОЧИ НЕОБАВЕШТЕНОМ СВЕТУ / Раде Драинац
Осврт на пам­флет­ску кри­ти­ку

Ако би чо­век хтео у жи­во­ту да бу­де су­ди­ја ра­ди ле­по­те са­мог по­зи­ва, он­да би имао пра­во до ми­ле во­ље да се гу­би у ма­гло­ви­тим прет­по­став­ка­ма сво­јих су­до­ва и да му та­ква јед­на же­ља бу­де не­ис­црп­на пе­снич­ка и стро­го ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ка ма­шта­ри­ја; али ако је­дан чо­век већ из­ри­че су­до­ве и то а при­о­ри са не­ким пре­ћут­ним пра­вом, он­да је он ве­ро­ват­но се­би мо­рао уна­пред да по­ста­ви не­ку вр­сту мо­рал­ног и со­ци­јал­ног за­ко­на, не­ку вр­сту мо­рал­не и со­ци­јал­не ме­то­де. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006258 АПРИЛ 17, 2012. Зашто још увек овде нема превредновања?

Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности и културе, као и оне често невидљиве кочнице те исте културе и књижевности. Верујемо да ти тешки каменови воденични притискају, не само данашњу културу и литературу, већ и литературу и културу будућности у Срба.

Каква је данашња литература и култура у Срба? И зашто је тако заборавна, поједностављена? Зашто је у њој доминантни пејсаж – сури? Златни Расуденац

ЛеЗ 0006255 НОВЕМБАР 13, 2012.О СТВАРАОЦУ / Иван Иљин
Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља не сме да ограничава његово духовно сазрцање; њему не треба говорити „ради тако“ и „нестварај то и то“. Јер свака претходна цензура смета његовом стваралаштву и свако прописивање сузбија његово надахнуће Ако је он само довољно прожет осећањем одговорности, свако мешање са стране је излишно. Јер стваралачки облагорођен човек је предан Највишој моћи у Највишој димензији; он од ње добија своје усмерење и њој се повинује; и стога њему мора бити пружена слобода стваралачког мишљења Златни Расуденац

ЛеЗ 0006256 ЈУЛ 31, 2012. Дух српске књижевности – часопис БРАНИЧЕВО, јесењи број

Избор текстова на ову тему из књижевног часописа Браничево, јесењег броја који је тренутно у фази припремеСазвежђе ЗАВЕТИНА публиковало је позив на сарадњу пожаревачког часописа БРАНИЧЕВО, у тематском броју посвећеном духу српске књижевности, ... Златни Расуденац

ЛеЗ 0006201 ЈУН 14, 2011. Читајући прво фототипско издање Крфског Забавника.
Шта је критика. Шта би критика могла бити?

ФУСНОТЕ (2) Бранко Лазаревић, између осталих, одговорио је на ова питања. “КРИТИКА И КРИТИЧАР. – Критичар је, кроз историју, служио другоме. Он је био филозоф, или реторичар, или граматичар, или историчар, или психолог, или биограф, или библиограф. Тек данас он постаје оно што мора да буде: уметник”. – Бранко Лазаревић: ПУТОКАЗИ – Перерге и паралипомене за једну теорију. – Крфски Забавник, бр. 13, Крф, 15. маја 1918. године. Година II. 22 – 23 стр; 23.

Прво фототипско издање Крфског Забавника у целини је урађено према примерцима који се чувају у Библиотеци Матице српске – Сигнатура: IR IV 83.1.1. Приређивач овог издања је Миливој Ненин. – Бања Лука: Бесједа; Београд: Арс либри, 2005. – 407 стр.; 30 цм. Боље икад, него никад! Цитат горе, налази се у овом фототипском издању на 251 стр… Непотписана “Напомена издавача” (да ли ју је срочио приређивач?) константује: “Југословенски књижевни лексикон (друго, допуњено издање, Нови Сад, 1984. године), бележи укупно 17 бројева крфског Забавника, а као почетак излажења помиње се 2. април 1917. године. Прећуткује се, међутим, први покушај, или прецизније нулти број, који излази за нову 1917. годину (истина, на свега 8 страна и “потписан” само као додатак Српских новина). Но, после тог, нултог, броја појавило се још 18 бројева: први број 2. априла 1917. године, а последњи, 18. број, изишао је 15. октобра 1918. године. / У Каталогу Библиотеке Матице српске као уредници Забавника забележени су Славољуб Панић и Димитрије Стевановић. (У самом Забавнику, пак, нема имена уредника. ) Но, Предраг Протић у, већ поменутом Југословенском књижевном лексикону бележи: “Стварни уредник био је Бранко Лазаревић”. / У историјско – библиографском прегледу Милице Кисић и Бранке Булатовић Српска штампа 1768 – 1995 (Београд, 1996), као уредник Забавника наведен је Бранко Лазаревић, али се његово име налази у угластој загради – што упућује на посредан извор. У овом историјско – библиографском прегледу наведени су сви бројеви Забавника (са изузетком нултог броја), међутим, унеколико је споран списак сарадника. Наиме, неки редовни сарадници (на пример: Тодор Манојловић, Драгољуб Fилиповић, Светислав Стефановић), прећутани су, а наведени су неки који су имали само по један прилог (Станислав Винавер, на пример)…” – стр. 5.

У поговору (“Крфски Забавник”, стр. 399 – 407) овом фототипском издању Ненин пише, између осталога:”…Ми смо заинтересовани за једну другу везу и један други ток. Тражимо нешто што је у зачетку, што се тек после Првог светског рата формирало као песнички покрет, а што се једним делом уобличило и ту, на Крфу. Гојко Тешић је то назвао “интермецо модернизма”. Цитирамо:”Можда у то време модернисти нису написали значајније песме, Златни Расуденац 

ЛеЗ 0006202 ЈУН 14, 2011. Срби и српска књижевност на почетку 21. века
РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ И ИЛУЗИЈА

На почетку Наметног века наметали су као главног Бога : српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!… Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.

Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике. Она ће бити заборављена и потиснута, ма колико се то неком чинило невероватно и сумануто. Биће!

Нисам очекивао никада да ми признају да сам песник песници 20. века, ни критичари, па чак ни блиски пријатељи.

Целокупну књижевност друге половине Наметног века треба процедити кроз најфиније цедиљке, одбацивши огромне количине одштампаних страница диктираних страхом изнуђеног прилагођавања; можда ће преостати нешто?

Срби и српска књижевност на почетку 21. века немају у кога да се надају, поготово не у мудрост, преображење и старачку памет најистакнутијих књижевника српских друге половине 20. века и књижевних критичара, осим у Бога и у своје сопствене снаге. Већ су се родили и постоје песници који су у себи пронашли неопходну за борбу и стварање снагу и умеће; они су усамљени, најусамљенији у овом друштву, јер су се одбили од свих, осим од Господа. Они обнављају православну веру, дух православног реализма, као тајанствени и живи извор духовног живота. Како ћемо их препознати? њихове слике на објављују у тиражним новинама, нису чланови академије, директори електронских медија, уредници моћних издавачких кућа. Не објављују им државна предузећа сабрана (не)дела.   Златни Расуденац

ЛеЗ 0006203 ЈУН 15, 2011. ВИДЕЛА ЖАБА ДА СЕ КОЊИ КУЈУ, ПА И ОНА ДИГЛА НОГЕ
Можемо се сложити са професором Мркићем да је кич прикривање неукуса који све што се више скрива више се и види.

За ову прилику одабрали смо две песме два српска песника : Мирољуба Тодоровић( 1940) : „Гласна гаталинка“.(5) И Милосава Тешића (1947): „Шљива српска“.(6) Избор из поезије оба песника, (7) узгред буди речено, уврстио сам у сва три издања „Несебичног музеја“.

Најјаче место српске културе и књижевности 20. века су – легенде, које су подстицали преамбициозни, и којима су се хранили легиони неупућених. Штета је да се током тога предугог и наметног века нису учврстиле, између осталих, две идеје: идеја песника – критичара, и идеја књижевне полиграфије. Било је, не споримо, низ личности стваралачких, које су имале и предиспозиције за песнике – критичаре и књижевне полиграфе. Било је и вредних спомена примера мешаног писања… Не – хибридног. Не говоримо о књижевним хибридима, нити мислимо да то вреди афирмисати. Тамо где су доминирале легенде, морале су на крају преовладати илузије, књижевни илузионизам.

Завршавајући приказ Тодоровићеве књиге „Гласна гаталинка“, један од његових критичара (широј јавности релативно непознат, што само по себи још ништа не значи – Владан Панковић) тврди, да је споменута књига, истовремено и њен аутор, „гласник поетског откровења“. Да оцена није можда мало претерана? Јер, ако бисмо пошли трагом ове похвале, морали бисмо се суочити са откровењима, са суштином откровења Растка Петровића.(8) Златни Расуденац


ЛеЗ 0006205 Редакција „Блица” дошла је у посед једине оригиналне, комплетне пресуде са суђења генералу Драгољубу - Дражи Михаиловићу из јула 1946. Године. / Документ за архив САНУ. Академик Драгољуб Живојиновић каже да је откриће оригиналне пресуде Михаиловићу изузетно важна ствар за историјску науку. - Непримерено је да су се тако важни документи узимали незаконито из државних архива. То није једини документ који је нелегално нестао. Неки људи су то свесно чинили да би се сакрила њихова улога у нечасним историјским дешавањима. Најбоље би било да овај документ заврши у архиву САНУ, која ће га сигурно боље сачувати него нека државна институција - каже Драгољуб Живојиновић. Пресуда којом је Врховни суд ФНРЈ 15. јула 1946. осудио Михаиловића на смрт налазила се у приватној архиви једног од учесника процеса против команданта Југословенске војске у отаџбини. - Документ је завршио у приватној архиви по наређењу Озне и самог Тита. ПАУКОВА МРЕЖА 

Симбол северњака, сликара из Петровца на Млави - аутора знамења
 књижевне награде "Госпођин вир" - Драгише Милошевића

ЛеЗ 0006206 Поплаве...опет! - Поплаве угрозиле Чачак и околна села. Због изливања река у Лучанима проглашено ванредно стање, поплављени дом здравља и зграда болнице у Гучи, средња школа и главна трафостаница ПАУКОВА МРЕЖА


ЛеЗ 0006207 Трка за гласове већ личи на кампању шећерне репе. - ИЗБОРИ су расписани. Предизборна кампања је почела и пре пуцња за старт. Већ се "пуца" на све стране. По свим шавовима.
Трка за гласове већ личи на кампању шећерне репе. Многи би да се осладе од избора, а са њива у тракторима и приколицама са репом, на асфалт наносе нове слојеве блата. Клизава је то џада, која често води у странпутицу.
Ништа на почетку кампање од међусобног уважавања, поштовања и добрих вибрација. У игру су уведени вибратори и друга сексуална помагала, која некима подижу ниво тестостерона. Као да присуствујемо почетку снимања "Ниских страсти 2". Књижара "БОБОК"

ЛеЗ 0006208 Црква Светог Илије у Подујеву самује.... - Светињу нема ко да посети / Д. ЗЕЧЕВИЋ | 07. март 2016. 14:11 | Црква Светог Илије у Подујеву представља симбол страдања, обнове али и тужне судбине расељених срба са Космета. Ова општина, осим једног села, је од 1999. године постала етнички чиста БРИСАНИ ПРОСТОР


ЛеЗ 0006209 ЈУН 15, 2011. ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 1. - (Пример први) („Говнарски идеал“)

Но вратимо се ми Тодоровићевим хаикуима, онако како су написани…
То је доиста ноћ, невреме, ванредна ситуација.

Песник је уверљив, не противуречи себи, када каже : “ осмеси муња / над мртвим градовима / анђели посвађани“ (стр. 75). Блесак муња, дакле, обасјава, позорницу једне драме, која може бити и драма његовог народа у тренутку када пише песму, али и позорница једне метафизичке, божанске драме, јер се спомињу „анђели који су посвађани“, а знамо већ да је то алузија на отпадање једног од анђела, алузија на ђавола, луцифера. Леп је и веома гномски овај хаику: “ семенка и светлост / васељенски зев / из благуше зрачи“ (стр. 76). Тодоровић понекад испољи изванредни смисао са конкретно и сликовито: „листови перунике / у стршљеновим очима…“ Ко се загледао у стршљенове очи, макар једном у свом животу и запамтио тај израз, схватиће о каквој истинитости говорим. Има још поетски валидних хаикуа: „зрневље грожђа / пред лозом просуто / озвездано небо“ (стр. 77), или „дарови језика / у запаљеном лавиринту / орфеј пева“, или: „свићу провалије / смокве у подбрежју / пољуби отровницу“. Има и хаикуа у којима се песник исповеда: “ кршевина постаћу / прозрачна експлозија / у песми“ (стр. 78); „мотрим млечни пут / листопад у зеницама …“; или : „на морској косини / лаванда у ноздрвима / усамљени гробови“. Тодоровић у једном хаикуу спомиње „молитву мора“ (стр. 79), али то није у суштини права молитва, молитва у теолошком смислу, или у теолошко – артифицијелном смислу, у оном смислу како покојни Шејка разумева молитву : „ђубриште је за мене имало / значај прелазног искушења / модерне уметности; с тиме је / модерна уметност за мене / завршена…“ Сликање је за Шејку било облик молитве, као што је то и за понеке, сасвим ретке српске песнике. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006210 ЈУН 15, 2011. Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара. - ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 2
(Пример други) (Трагом естетског егзорцизма )

Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара, беше у српској књижевност кроз читав 20. (или Наметни) век врло узбудљиво и уносно занимање, да му нису одолели ни: Марко Ристић, Милан Богдановић, Зоран Мишић, Михиз, Миодраг Павловић, Васко Попа, Милутин Петровић, и скоро сви они, које спомиње Ћалић, и у позитивном и у негативном контексту. Књижевни авантурист је и Ћалић – Богнар.(15)

Син Божји је умро разапет на Крсту. Тако је постао средство искупљења, симбол спаса потоњих поколења. Поразмислимо поново о распетом животу Исусовом. Христов Крст, према Павлу, дели две економије: економију Закона и економију вере. У срцу хришћанина Крст стоји на граници између света пути и света духа. Теологија Крста се, према Павлу, може најсажетије изразити овако: Христ је, сагласно Писмимима, умро за наше грехе. Исус је разапет на крсту проклетника да нас откупи од проклетства Закона. Прави хришћанин се заиста боји отпада, јер би отпавши опет сам разапињао Сина Божјега. Апостол Павле није се ничим другим поносио до Крстом Исуса Христа: на том крсту је у Павлу био разапет свет и Павле у свету. Распеће је велика тема, вечна!

Велика је саблазан поигравати се са том темом! Крстоносци и верујући људи то никад не би учинили. Међутим, отпадници у најширем смислу речи, а поготову књижевни авантуристи волели су саблазан, да изазову пад, да буду повод нечијег посртања Златни Расуденац


ЛеЗ 0006211 ЈУН 16, 2011. ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И КЊИЖЕВНОСТИ
Увод у Рај и пакао српске душе (1)

Надајмо се да то није пука јавна изјава само једне анкете и једне сезоне:“Модеран песник мора доводити и самог себе и свој глас у питање, релативизовати и некадашњу идеју о песничком трону, о гласу богова. Иронија сумње у богове, умножава их, дели њихова неба и признаје њихове метаморфозе“ ( Исидоријана, 8/9, стр. 284).

„Умерени МОДЕРНИСТИ (….) су певали у своје лично име, у име римовања, у име партије. (….) Али, то је само једна мала епизода и све бих то могао да опростим и заборавим да ту и такву поезију нисам читао као неки превод, са непрекидним осећањем да је изворник негде другде. Просто, у свему томе је било версификаторског умећа, било је извесне културе, ако се културом може звати познавање општих места грчке и римске митологије те општих места светске књижевности, али није било индивидуалног печата, није било сублимације личног искуства ( искуство – рус. – уметност) искуства које још нико до сада није успео да фалсификује. (….) Сви наши најугледнији послератни песници су почели као перспективни кадровици партије, једни су били у општинским структурама, други у структурама социјалистичког савеза, трећи уредници без факултетске дипломе (таленту не треба диплома, баш као што за нову власт судији не треба диплома Правног факултета!) И данас није јасно да ли су они угледни зато што су били кадровици или је њихов углед само срећни спој талента и поткупљивости(…) “ (Чудић, Исидоријана, 8/9, стр. 282). Златни Расуденац

ЛеЗ 0006212 ЈУН 16, 2011. УСПОМЕНЕ НА ТИРАНИЈУ МЕДИОКРИТЕТА
Увод у Рај и пакао српске душе (2)
У сиротом кварту Јерусалима станујем,
где од доласка Рима влада, ред, рад и мир.
Рано се иде на спавање.
Рано на послове устаје.
Једног сам дана чуо неку грају,
у тесној мојој улици, што води Голготи.
Тукли су, пљували, и исмевали
неког човека, који је крст на леђима носио.
Видео сам светину и бес,
и затворио сам окна
да избегнем призор.
Кад све се утишало, и кад је ноћ пала,
отворио сам прозор, и видео на Гори
три распета човека, и Магдалену повијену,
у трачку месечине.
Када сам силазио низ басамаке,
сусед ми рече : Горе је распет
господин наш Исус христос, из Назарета.
Од јуче више ништа неће бити исто“.
рекао је сусед, кад сам силазио низ басамаке.
Отишао сам доцније на пијацу, да купујем за кућу.
Нисам приметио знакове промене у Јерусалиму.
Само су људи били другачији.
Скоро да не смем да вам кажем,
како другачији.
Не смем још да кажем.

Бранко Чучак : Улица Голготска б. б.42, КН, бр. 965/966. 1 и 15. јануар 1998, стр. 13

*

Ова ванредна песма објављена је у тренутку, када је прво издање антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), практично објављено. Чучак се нашао у лепом друштву са Маријом Чудином, и Предрагом Чудићем, са „Поезијом с краја столећа“, са само једном песмом. Али, и та једна песма је била довољна да укаже на његов особен индивидуални таленат, на искреност и дубљу свест о поезији с краја столећа. Поезију с краја столећа ( а крај столећа може бити последњих десет или двадесет пет година, или тридесет?), овог двадесетог, песник етикетира, као „дјевојку“,“бештију“. У стилу „деструктора“, шејкинског, песник Чучак позива „бештију“ да је „развали“, да развале заједнички „једно краљевство у рђавој владавини, / једну лутку на прагу зрелости, / један плод у галопу, једно споро напредовање“. Позива је да „детронизацију“ учине „да то буде тако очигледно, / тако збржено, / тако спетљано, / како жестоко. / Да сви виде нашу забаву, наш велики труд у журби“. Шта то значи?

Позив на раздевичење, на необуздану оргију девице? Не, већ жестоку, готово немилосрдну критику савремене поезије, какву ћемо ређе наћи и код тзв. познавалаца савремене српске поезије, српских критичара. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006213 ЈУН 16, 2011. Разарање бастиона официјелне литературе и критике
Увод у Рај и пакао српске душе (3)
Да ли на почетку трећег миленијума српска књижевност има пожељан хармоничан тип књижевника, пре свега, песника – критичара, међу најмлађима, који, узгред буди речено, већ залазе у пету или шесту деценију годину својих живота? Ко су они?(1)
Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века, тврдио сам, и понављам: започиње у Боксовима пакла.(2)
Да ли је смисао оног што се догађа данас у Србији (у култури и поезији, пре свега, затим у политици, штампи, на Универзитету, у критици….) у КОНАЧНОМ СВОЂЕЊУ РАЧУНА?
Тја, не можете очекивати од људи, књижевника, професора, које су деценијама кљукали истином како су неки песници велики, да прихвате истину… Песници Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, на жалост, ако се проникне дубље у целину њихових опуса, нису имали пожељан стваралачки развој.
Упозоравам, опет и опет: Анкетне истине нису књижевна истине. Књижевне истине – из подручја бастиона официјелне, званичне, најзваничније, српске литературе и критике су – ДЕЛИМИЧНЕ ИСТИНЕ. Златни Расуденац


ЛеЗ 0006214 УН 16, 2011. БАСТИОН ОФИЦИЈЕЛНЕ СРПСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И КРИТИКЕ Увод у Рај и пакао српске душе (4)
Тзв. „бастион официјелне српске литературе и критике“ није ни дирнут, ни дотакнут у споменутој Анкети ИСИДОРИЈАНЕ, пошто су сви тобож незадовољни постојећим стањем у поезији и критици последњих деценија: из тога правца је дувао и још увек дува болесни ветар, господо драга! Свако је у Анкети показао свој карактер, своје слаба места, свој идиотизам и склоност ка мазохизму – своје средњаштво!!Секташтво!

Дужни су, и остаће вечити дужници суштинске српске културе, схваћене заиста како је врсни умови и духови схватају. Јер док њима додељују награде, за некакве бивше заслуге, или за маглу коју су створили критичари бастиона српске официјелне литературе и критике, дотле понеки ствараоци пожељнијега стваралачкога развоја остају у магли од барута: од барута маневарске муниције испаљене из познатих бункера. Дотле, ни обичне новинске вести о појединим вредним књигама, друкчије писаним, не могу да се пробију у културним рубрикама најтиражнијих листова, „Политике“ и црвене „Борбе“. Нису због тога савремени српски критичари и поједини песници криви, наравно. Кривац је – дух књижевне парохије, вампирски дух крвопија* бастиона официјелне српске књижевне литературе и критике. Златни Расуденац

ЛеЗ 0006230 ЈУН 19, 2011. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји! Бродолом ТИТОНИКА (3)

Српском књижевношћу и културом влада (прегрубо би било рећи духовни гангстерај и књижевна лаж) – монополско књижевно предузеће илузија звано књижевна критика.
Српској књижевности су потребна истинита, а не лажна мерила мрска Господу. Српској књижевности је потребна Истина, Лепота, Усредсређење. Од књижевности вредне памћења овде нема ни К; царује оно што обични људи зову „паучина домаћег паука“; мимопролажење…
У српској књижевности је сувише прашине, суровости официјелности, бешчашћа и формалина. Таква слика опбесхрабрује. Зар је само неколико часних писаца и млађих људи помислило да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак?Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и уложи своју снагу ума у отпор логици истих, истог …

Већ тридесет и више година пишем и гледам многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света?
„Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“. Допада ми се ова тврдња Парандовског, није без основа Златни Расуденац

...

ЛеЗ 0006254 НОВЕМБАР 2, 2012.„Фатални ортодоксни Ускрс 1999“ – литерарни догађај / Миодраг Мркић

… (Из Сфере последње мистике)

Најбрже поручивање ове књиге

Наше тумачење Лукићеве поеме показује могућност нестанка света, „смака света“. Да би се то осећање доживело, потребно је у души-духу отвореност према мерама светлосних година; осећање људског века као трен трена који се налазу у нечему што нема почетка ни краја и што је апсолутно равнодушно…
Јеврејској апокалиптичној мисли претходе јеврејска мудрост и пророштво и нејеврејска, вавилонска и персијска. Синкретизам је обележје апокалипсе. Апокалипса је као жанр, условљена
историјским животом јеврејског народа. Вавилонско ропство је родило мисао да ће „Божја интервенција учинити крај историји и успоставити Божју владавину.
Ово очекивање појављује се и у заветима дванаесторице патријарха“. Златни Расуденац


ЛеЗ 0006221 ЈЕДИНИ странац професор фламенко гитаре на престижном државном Конзерваторијуму у Мадриду зове се Игор Недељковић. - Зарад поређења, еквивалент нашем Игору на Мадридској музичкој академији био би, рецимо, Шпанац на катедри Југословенске књижевности на предмету Народна књижевност. Шпански фламенко рођен је у Андалузији. Ова аутохтона култура шпанског југа датира отприлике од 1837, а кажу да је име добила од арапске речи "фелах-менгу", што значи сељак бегунац. Подразумева песму, игру, музику, сазревање, патњу. На Иберијском полуострву тврде да је она стил живота Андалужана.

А Игор Недељковић потиче из Медвеђе. Рођен је у Лесковцу пре 45 година, а у Београду је живео од тренутка када је уписао основну школу. Гитару свира од своје пете године. Године 1978, када је у Центру "Сава" први пут видео наступ славног Пака де Лусије, одлучио је да постане фламенко гитариста. Књижара "БОБОК"


ЛеЗ 0006222 "Госпођица" Иве Андрића. - Татјана Лош | 25. фебруар 2016. 16:30 | Власница часописа "Мисао", књижевница, болничарка, писала је под псеудонимом Јованка Петровић. У Великом рату је неговала рањенике и прележала тифус, а Топлички устанак једва преживела. - Саговорница "Живота плус" за крај овог разговара оставља једну интересантну причу о власници часописа "Мисао":

- Професорка Горана Раичевић ми је скренула пажњу на један изузетан детаљ који се највероватније тиче Смиље Ђаковић. Иво Андрић је према њој обликовао лик Јованке у својој "Госпођици". Књижара "БОБОК"



ЛеЗ 0006223 Професор Стојан Раденовић. - Математика ме чини бољим човеком / Ивана Мићевић | 31. јануар 2016. 19:35 | Професор Стојан Раденовић, једини Србин на листи најутицајнијих умова света. Већа ми је радост да научим једно дете него сва признања и новац. - Захваљујући својим резултатима, радовима објављеним у престижним часописима и томе што га цитирају колеге из целог света, име професора Раденовића нашло се на листи "Најутицајнијих научних умова на свету у 2015. години".

Ову публикацију сваке године, на основу броја радова у угледним часописима и броја цитата, објављује компанија "Томсон-Ројтерс", која је задужена и за формирање такозване СЦИ листе научних часописа, тј. која рангира најбоље научне часописе из целог света. У групи најутицајнијих умова нашло се 3.000 истраживача из укупно 30 области - у свакој по стотину. Професор Раденовић је око 70. места међу 100 математичара и једини међу 3.000 људи из свих области поред чијег имена стоји Србија. Скроман, дочекује нас у сутерену зграде, у просторији у којој од јутра до мрака решава математичке проблеме. Покушава да нас убеди да то није никакав велики успех и коментарише како има много сјајних младих математичара. Одмах напомиње да на списку 3.000 најугледнијих истраживача постоји још један Србин и исто математичар - професор Стево Стевић, али је он рангиран као представник Универзитета краља Абдулазиса у Саудијској Арабији. ИСТОРИЈА НЕУОКВИРЕНИХ ИКОНА


ЛеЗ 0006224 Три песме Душана Стојковића. - МРТВАЦИ

мртви долазе на свечану вечеру
њихове углачане кости једина су улазница
вратар је поприлично млад
нипошто није довољно мртав
мало помало постаје повод подозрењу
неке слободније даме посивелих костију
– скоро трулеж сама –
некада несумњиво лепе
види се по тамним ожиљцима на костима
по засекотинама на лобањи
по кречњацима зуба
једна од њих на зуб је натакла месечину
и враголасто светлуца РЕНЕСАНСА: српска ренесанса

ЛеЗ 0006267 Agnješka Siska, Krik predsvetova, Život i ostalo. - jedinica išla je ravno
jedynka szła prosto

Agnješka Siska Krik predsvetova, Žešuv 2007 (Agnieszka Syska „Krzyk przedświatów”, Zaułek Wydawniczy Świadectwo”, Bydgoszcz 2007). –

Agnješka Siska

Agnieszka Syska fot. Bogdan Abramowicz

***

grob okrečen jesi
krečen dan i noć prvu

grob si okrečen

krečen dan i noć drugu
grob okrečen jesi

krečen dan i noć treću

četvrtog dana i četvrte noći
reći ću mome suncu i mome mesecu
da zaplaču nad tobom

pun grob ЦРТА


ЛеЗ 0006271 НОВЕМБАР 22, 2011. Записи о поезији Александра Лукића у ЛМС
ЛМС. Свеска за септембар 2011. СЛАВКО ГОРДИЋ

2. IV 2011
Муса Куса, шеф либијске дипломатије, по Ђанију де Микелису најопаснији човек на свету, пребегао у Лондон. Запад опет има двоструке стандарде у бризи за људска права, једне за Ли-
бију, друге за савезнике – Бахреин и Јемен. На Детелинари, после самоубиства инвеститора, за исте станове се преотима по неколико унесрећених купаца. Лигаши смењују Драгана Којића, који је у Градској библиотеци организовао неколико стотина књижевних вечери. На лепшој страни света само су још сунце, озеленели паркови и травњаци.
Поетичко-поетски антипод прошлогодишњој књизи Тање Крагујевић могли би бити Савремени ушкопљеници Александра Лукића („Интелекта”, Ваљево 2010). Осим несрећних наслова, малих тиража и малих градова у којима су објављене – док онај главни, највећи, као што знамо, углавном гаси или држи под кључем водеће културне институције – све друго раздваја ове две књиге.
Не држиш, ипак, да има сврхе – у владајућем плурализму укуса – указивати на памфлетске грубости и пресни аутобиографизам, па чак ни на језичке погрешке, макар се и не могле релативизовати све књижевне норме и мерила. Стога се радије задржаваш на местима на којима је Лукићева песма заокупљена чудесима свакодневног сеоског живота, биљем и водом, ратарским пословима и данима, старим и новим занатима (муљањем грожђа, испирањем злата, копањем руде, ваљањем сукна, штројењем вепрова, гајењем свилене бубе) и срећно нађеним појединостима које понекад сежу из дескриптивног у померено, симболичко значење. У овој поезији „стварност ликује” тако и стога што песник у обичном или заборављеном открива новину и свежину. Тако и ту, „ливадски скакавци / омаше стабљику траве и заврше / у шољи са леденим чајем”, из реке извађен „трешњев топ зева устима / заобљенијим од шарана дивљака”, муве се „умивају трљајући предњим ножицама очи”, „пулсирање тресетишта подсећа на астму”, а „старинске оргуље окречених / собица музицирају за свет”. Крајње неуједначен и хотимично „недисциплинован”, Лукић уме да изненади и надахнутим приповедањем поетике. Златни Расуденац