(М)АДАМ ЕВА / Мирослав Димитријевић

(М)АДАМ ЕВА

Воденица мрви и последњи зрачак

Прикрада се мрак: добри стари мачак

А ја носим главу: врећу сувог жита

Да је кремен-камен мало преиспита

Тај докторат ако умница положи

Нек се опет сама с анђелима гложи

Млада помељарка још свилене пути

Гледа ме из вира купа се и ћути

Испод стомачића сјацка јој повесмо

Погледима Каина у трену зачесмо

Ева се опет за јабуку хвата

Каину зачиње и Авеља брата

Адама што се у ме удрвени

Нико не кори - ал он поцрвени:

Памти стари грех из рајскога врта

Ал шта то вреди кад му памет крта

Воденични камен у оргазму цвили

Догађа се срећа омици ил вили

Помељар уларом удара о килу:

Дура дура дура- бабина кобила

А кад се Сунце зором породило

Све би виђено што се догодило

* * *

Мадам Ева зове: поруке ми пише

Ал мени се Каин не зачиње више

ГРЕШНИК

У твом пророчишту светли Аполоне

С врата добих савет: Беж из васионе

Жалостан одох до пароха свога

А он ме подучи: Сакриј се од Бога

Психијатар умни што му мисао зебе

Даде стручан упут: Склањај се од себе

У бурдељу димном Циганин што свира:

Ни кад умреш за те неће бити мира

Пожалих се потом лепој јавној жени

Она рече: Дођи Грех није у мени

Стадох да се правдам: Није ни у

мени

Добро мој Адаме мноме се ожени

Морамо зачети човечанство ново:

Исцури и задње праведничко слово

Ти припреми Еден и дрво познања

Истушираћу се пре судњег спавања

И нико не хтеде да ме бар саслуша

А желех да питам: куд одлази душа

Када се мастилом помало исфлека

Да ли и Песника рајско место чека

ДВОРИ ВЕЧНИ

Од најбоље храстовине дана

Вечна кућа за нас је склепана

Гостинска је то соба до пута

Носимо је испод левог скута

Испод своје пурпур-багренице

Где је гризу сипци и стенице

Ту нам деца царскога поврзла

Гладна жедна боса и промрзла

Одрастају у нове храстове:

Додирују звездане сливове

А на сваком по џефердар виси:

Овде јеси – само ако ниси

Драги гости да нам се додворе:

Бомбардују наше вечне дворе

Све циљају у старо нам племство:

Погађају у своје потомство

Непријатељ нек кроз нишан гледа:

Бог куршуму у Човека не да

Кроз кућу нам разбојници лете

Пале жаре - узалуд се свете

Вечна кућа од златног беспућа

Па нек нам је од врбовог прућа

Добра нам је – боља нам не треба

Њу једемо кад немамо хлеба

Сипци смо у срченици дана:

Слатка нам је и Кумова слама

Ми пужеви с кућом испод скута:

Стићи ћемо и до Млечног пута

Не звали се како се зовемо:

Суђено нам - да први будемо

ВЕРИГЕ СВЕТА

Кошава дува – вериге се клате

Над Србијом где се још огњишта злате

Рајско Седморечје отиче крај ногу

Жури да пренесе мудре речи Богу

Ал уместо њих – гргоље вртљаци

Ћуте сељаци и муцају ђаци

Са неба гађају у Вериге Света:

Србију где је ватра и зачета

Узалуд троше барут и олово

Овде су рођени: Прва Реч и Слово

Поред Лепенског ил моравског вира

Бог седи и дума: нови Рај скицира

Кошава дува – распирује ватре

Под огњиштима први преци снатре

Мудри Рашани Меди и Винчанке

Опет пред војну притежу опанке

А у сваком од нас по предака триста

Боре се на страни анђела и Христа

Узалуд громови и пакости Злога:

Нико не победи Христа Васкрслога

    = извор: из рукописа. Видети више: "Срећан крај"