НОВИБУСУР 00437 /00438

НОВИБУСУР  00437 /00438

СУРБИТА Диз НовиБуСур – 

Новине будућности

Десетодневни избор "Заветина"

Tзв. "Америчко дрво"

Симболи и сигнали  – Увод.  Гасификација Звижда и околних општина. 

Лето 2017.-те  у Мишљеновцу

Србија постаје, дефинитивно, ШУМАДИЈА.Можда то и није тако лоше, како се другима (па и  мени) чини?

Тим речима се завршавао увод претходног двоброја. Не много после тога, ни три недеља, завршена је – гасификација села уз Пек, и овог, у коме сам већ неколико месеци. Шуме су се спустиле до последњих кућа Мишљеновца, али не само Мишљеновца, и Српца, Љешнице, Сене, Турије, Каоне, и многих других, да се чини да ће кроз коју деценију  прогутати сва та села. Те шуме нико не крчи, осим ређих изузетака и локалних лопова. Да ли је Звижду, Голубцу и Градишту била потребна гасификација? Гасификација ће, поред осталог, утицати да се убрза ширење шума, које више не могу учинити прозрачним ни крда оваца, коза, говеда. Шуме постају непроходне мрчаве, континенталне прашуме – радост дивљим свињама, ловцима, и другим зверовима дивљим.

Некада је у тим шумама око Мишљеновца било скоро стотинак салаша, три бачије (Паљевине, Мале Паљевине, Басаре) и заселак Басаре са дванаест домаћинстава. Сада од свега тога није остало много; а у последње време саграђено је неколико нових салаша (подигли су их ловци-гастарбајтери, носталгичари). Звижд се претватра, чак и Доњи Звижд, у Шумадију.

Пек личи на Амазон, на рукавце Амазона. До Дебелог Луга и Мјданпека то је права горска и чиста бзавица, а даље – река коју сви помало уништавају и трују, почев под градова и села, Мајданпека и подземних прилива флотацијског језера, које је – кад се излило – седамдесетих имало катастрофални утицај на флору и фауну Пека. И ником ништа. Па до људи који истоварују садржај септичких јама у реку кад нико не види... Пек је данас, толико запуштен, поред осталог и због примитивизма становништва које у реку баца све што им падне на памет, од најгрубљег  отпада до грађевинског отпада. У Мишљеновцу је Пек био преграђен брдима пластике високих и по неколико метара, баш тамо где су биле пре четврт века изванредно лепе плаже (доњи део Лакомице). Кад се пластика усија и почне да пуца као прангије, није интересантна ни за змије, које не воле звукове.... Ливаде уз Пек нико више не коси, па је обалама тешко и прићи. Пек се укопао веома дубоко, како кажу овдашњи, и трешње дивље и вишње уз Пек се суше на педесетак метара од обала. Некада је било другачије, радиле су воденице, ниво Пека је био подигнут, захваљујући многобројним јазовима и по неколико метара, и ваде су наводњавале земљишта уз реку, и по стотинак и више метара од тока реке. На вадама је крај башта било и долапа, који су  натапали баште... Живот сељака тада био је тежи, јер требало је годишње чистити те ваде-јаруге, али је био богатији и пунији. Радиле су воденице; многа села су имала по две и више воденица... Сад више нема ни темеља од тих воденица...Сад би села да буду предграђа градова, или барем имитација предграђа...

Ноћу је небо – изнад Мишљеновачког атара -  врло атрактивно; нема минута а да на висинама не затрепере сигнали авиона који  лете са истока на  запад... Пуно је звезда, али међу њима има и оних натоваских шпијунских направа... Неколико. Налик су на крупније звезде са репићима... Кад понекад посматрам то небо из винограда  (мираза) наше покојне мајке (са једног брежуљка који је добрим делом у нашем власништву) чини се да тих звезда има много више и да су некако ближе него када их посматрам из нашег сеоског дворишта...

Разне мисли ми падају на памет, мртви и живи; покојне сам упамтио онако како су изгледали за живота. Нисам присуствовао сахранама многих мојих земљака, и они за мене као да нису ни умрли, као да су живи. Иако их више не сусрећем у својим дугим дневним или ноћним шетњама.

Колико јуче, публикована је 233 страница ПРОТОТИПА ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЗАВЕТИНА – преко 12.000 прилога!Полако, спорије од виноградарског пужа, напредује наша Енциклопедија Заветина, Лексикон, место са кога се може посматрати, прегледати, испитивати, упознавати „Сазвежђе З“. Чега све ту нема!.... Када би све то било одштампано на папиру – колико би то било томова? Све би то, у дигиталном издању, могло да стане на један ЦД?

Можда би такво једно издање требало публиковати већ сутра, прекосутра, за сваки случај?...

(.....)

Мишљеновац, – крајем  јула 2017.    

НОВИБУСУР 00435 - 00436 /2017.

СУРБИТА Диз НовиБуСур – 

Новине будућности

Десетодневни избор "Заветина"

 

Лавиринт Сазвежђа З

Симболи и сигнали  – Увод

Лето 2017.-те  у Мишљеновцу

Трешњевача. Чај од дивљих птичијих трешања

Са овим двобројем смо закаснили  из више разлога. Навешћу један. Мрави су навалили на те трешње, дивље, птичије, црне, сочне трешње, које смо брали на међама Врта Свете Петке – тако већ више од деценије називамо предео који има сасвим други, непоетични катастарски назив. Поређали смо их на новински папир, да се просуше, а мрави су однекуд навалили. Као из мравињака, којих има под тим трешњама на бреговима. Поређали смо их у летњој редакцији „Заветина“ и чекали неколико дана, а онда  када смо видели да мрави надиру све више, изнели смо трешње за сушење на веранду, на сунце, на бетон, - и тамо су се појавилa најезда. Да ли су нам се светили што смо им преотели плодове, или су се инсекти толико размножили и по селу, сам враг  ће знати. Један део најсочнијих дивљих птичијих трешања, слађих од меда, убацили смо у неколико флаша са шљивовицом, прилично јаком; шећер из трешања је од шљивовице направио, већ после неколико дана и ноћи, нешто што је много боље од тзв. вишњеваче. Не знам са чиме би се наша заветинска трешњевача могла упоредити.

Синови су ми помагали, да оберемо те трешње када су постале сасвим зреле, толико зреле да се прсти брзо заплаве од преслатког сока трешања. Трешње су биле савим удаљене од наше куће, али близу миразовине наше покојне мајке, у трави скоро до појаса, и до њих нас је довео дух носталгије, чежње, и можда сама Света Петка?... Трешњевача ће бити јача и боља -  тамо негде после Божића, кад „укрти“, нека врста мелема...

А и чај од дивљих трешања, који се коначно просушио, од кога смо одбили мраве и ставили га у стаклену  теглу да га чувамо у наредним месецима, имаће своју арому која се не заборавља, у зимским месецима. Ове године смо дошли рано на село, у родни крај, и ту смо већ неколико месеци... За то време, или барем од нашег последњег двоброја, Света Петка је послала ветар судбине да нас погура у леђа, и запловили смо попут летњих кумулуса. Рибе су срећне у води, човек у породици. А визионари у приближавању фатаморганама.

Мрави праве своје куће – мравињаке – на местима где је природа успела да се одбрани од измета стоке и људи. Све је више мравињака, али и фазана према којима су њиве, воћњаци и виногради издашнији од мрава. Да има крава у овој околини, оне би пасле чајеве. Да има коза колико би требало да их буде, њима би – чак и да их има на хиљаде, барем једно четврт века, било потребно, да „исфризирају“  шуме у надирању око села. Бучина се полако спушта низ токове потока и у село. То више не би могао да заустави ни неки катастрофални пожар крајем јесени. Јер би на подлози великих пожара, брда пепела, следећег пролећа  све букнуло изнова неописивом снагом прашумских  енергија...

Србија постаје, дефинитивно, ШУМАДИЈА.