НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00414 - 00415)

Увод

У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран Арханђел Михаило, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. ^[3] Увeк се jaвљaо нa мeстимa нa коjимa сe jaвљaлa и Богородицa, тaко дa прeдстaвљa нeбeску силу и зaштиту нa зeмљи. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.

Арханђел Михаило је представљен како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси. Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер се жито припрема за душе предака, а не за душу свеца, који је пред Богом жив.

Дa ли ћe Aрaнђeловдaн бити прослaвљeн уз посну или мрсну трпeзу, зaвиси од тогa нa коjи дaн пaдa. Aко пaдa у срeду или пeтaк, ондa трeбa дa будe поснa, a жито je обaвeзно. По нaродном вeровaњу слави се и јесен зaто што је кaд су свeци дeлили улогe, Aрхaнгeл Михaило добио jeсeњe и зимско врeмe - врeмe зимe и зимских тeшкоћa. Говори сe дa у ово врeмe Aрхaнгeл лутa свeтом обучeн у просjaкa дa изгрди нeвeрникe и помогнe нeвољницимa. Кaжe сe да кaкво je врeмe нa Aрaнђeловдaн, тaко ћe бити током цeлe зимe и пролeћa. Болесници овог дана оздрављају. У нeким крajeвимa Србиje, Михаило сe слaви и кaо зaштитник сточaрa jeр сe вeруje дa сaмо он можe отeрaти вуковe. Занимљиво је да се на Аранђеловдан 1960. године родио, наговештавајући самим даном рођења архангелску ватреност у служби и љубави према Богу, новомученик Харитон Црноречки. Манастир Црна Река и Манастир Светих архангела код Призрена, у којима је монаховао, посвећени су Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу

( извор )

Први пут сам, после много година, отпутовао у родно место, да бих тамо, славио Аранђелдован  у дому наших најрођенијих који су  променили свет. Ветар и невоље, тмурно време пратили су нас уочи, и за време путовања.  Први пут су ове новине окасниле, што није најстрашније; и још су се неке ствари догодиле први пут. Све те тешкоће и препреке, ујдурме и баксузлук дошао је из непознатог правца, у време кад обично Архангел лута светом преобучен у просјака.  Архангели се појављују у свету преобучени; а Бог никада; Бог шаље непознате људе да помогну – невољницима.  Зато пазите кад вам изненада дође неко непознат, гост. Госта увек шаље Бог... 

Овај двоброј је нешто обимнији из сасвим оправданог разлога.  Настајао је у троуглу између Аранђеловдана, поезије, вере и  преображаја.

Кад се чинило  да смо достигли крајњи степен туге – како би рекао Сиоран – кад више не постоји разлика између суза и камена. Кад срце постаје стена а крв клизалиште за ђаволе,  не, нисмо питали Бога да ли има још неко слободно место у рају.  Чим је сунце грануло, кренули смо  стазама на којима смо одрастали и стицали искуства и модрице.  Ветар је дувао и лизао понеку од незараслих рана, својим псећим или вучијим језиком. Јесен нас је пратила, гурала у леђа, и труљење;  ми смо ишли и ишли преко свега што трули, преко Бога труљења, према дрвећу, дрвету живота, и као бистра зелена река пред нама спирали бесмисао јесени, као што спирају срамоту одважни и упорни  који су прихватили да буду. Да живе и сведоче и да тако «спасу апсолут од гангрене».

Све што је у нама вриштало за животом захтевало је да напустимо Бога.... Ех. Шта све не чини човек за живота!

Хујали су неки чудни вртлози  стропоштавајући се низ висок кров и окомите зидове, фијучући; дувала је она ветруна, злогласна кошава, спуштајући се са Карпата, из правца где се родио Сиоран; дувала данима и ноћима. А онда је свануло једно право пролећно јутро, са широким руменим хоризонтом, који се не бих усуђивао да описујем.  Колико бог одолева нашем заносу и самоћи? То смо питали у себи у малим шумским црквицама, које су сазидали верујући у Звижду. И тада сам крај тих лековитих извора испирајући своје очи помишљао, ко Сиоран: «Спуштаај се, Боже, и не касни, ако хоћеш пламен а не пепео, јер ће ускоро да се вију пепео и прах на екватору душе».

Да ли знате да Сиоран има Молитву на ветру, која почиње речима: «Сачувај ме, боже, највеће мржње, оне из које извиру светови. Стишај ми насртљиве трептаје тела...»

Да ли је зато дувала све време кошава, да се споменемо Сиорана, и сетимо те његове молитве ветру?

Или се поигравала метеорологија?

Или нас је неко урокљив урекао успут?

Или је све то скупа узев било неизбежно искушење дављења, искушење дубине?

«Љубав исијава с оне стране човека; осваја га и руши...» (Сиоран)

Мишљеновац,  понедељак 21 новембар 2016: Аранђеловдан - Београд, уторак 29. новембар 2016 (по старом православном српском календару 7525)     М. Лукић

*

ЛеЗ 0008501   169 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. - ...  Некад разгледнице, а данас слике, стижу са свих страна света,па чак и из оних крајева који су нам се читавог живота чинили недоступним. Човек је покушавао да савлада прстор на овај или онај начин, па и фотографијама, никад се не осећајући као победник…Али само ретки су путовали далеко- далеко, хиљадама и хиљадама километара од свога родног дома. И путовања су покушај да се савлада простор, пронађе Бог, или да се душа приближи фатаморганама својим.Пратећи путовање Branke Vedder са југа Шведске до поларног арктичког круга и назад до Гетеборга на њеном профилу на Г+  могли смо да уживамо и да провиримо у те далеке крајеве европског крајњег севера, који су за већину становника ове планете обавијени снегом, ледом и поларним маглама. Исидора Секулић је путовала у ове крајеве давно, затим Црњански – па ево и Бранка – наше Пречане привлачи веропски север. Али, наравно, постоје и други наши људи по свету, на другим континетима, који путују или учествују (у за већину незамисливим експедицијама), путују као што је и професор и математичар и оснивач музичке дружине „Суз“ Михаило Петровић Алас путовао читавог живота. Ми овде отварамо ову страницу, са намером да доносимо фотографије и разгледнице путника широм планете: који су имали времена и воље да забележе својим телефоном или камером, или обичним фото-апаратом неки крајолик, детаљ, сензацију, што можда већина људи на свету није....  Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

Слике из албума "Драган (покојни брат ауторке) Branke Vedder

ЛеЗ 0008501   170 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. – …  Некад разгледнице, а данас слике, стижу са свих страна света,па чак и из оних крајева који су нам се читавог живота чинили недоступним. Човек је покушавао да савлада прстор на овај или онај начин, па и фотографијама, никад се не осећајући као победник…Али само ретки су путовали далеко- далеко, хиљадама и хиљадама километара од свога родног дома. И путовања су покушај да се савлада простор, пронађе Бог, или да се душа приближи фатаморганама својим.Пратећи путовање Branke Vedder са југа Шведске до поларног арктичког круга и назад до Гетеборга на њеном профилу на Г+  могли смо да уживамо и да провиримо у те далеке крајеве европског крајњег севера, који су за већину становника ове планете обавијени снегом, ледом и поларним маглама. Исидора Секулић је путовала у ове крајеве давно, затим Црњански – па ево и Бранка – наше Пречане привлачи веропски север. Али, наравно, постоје и други наши људи по свету, на другим континетима, који путују или учествују (у за већину незамисливим експедицијама), путују као што је и професор и математичар и оснивач музичке дружине „Суз“ Михаило Петровић Алас путовао читавог живота. Ми овде отварамо ову страницу, са намером да доносимо фотографије и разгледнице путника широм планете: који су имали времена и воље да забележе својим телефоном или камером, или обичним фото-апаратом неки крајолик, детаљ, сензацију, што можда већина људи на свету није….  Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА    

ЛеЗ 0008601      171  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА -  Џорџ ХЕРБЕРТ (1593-1633). –  Џорџ Херберт рођен је 3. априла 1593. године у велшком градићу Монтгомери, у интелектуално настројеној уметничкој породици. Песников отац умро је кад је Џорџ имао три године оставивши иза себе удовицу с десеторо деце. Његова мајка Магдалена била је заштитник и пријатељ Џона Дона (који јој је посветио своје библијске сонете) и других песника; његов старији брат Едвард био је песник и философ, познат као „отац енглеског деизма“.   По завршетку Вестминстер школе и Тринити колеџа у Кембриџу, изабран је за најбољег студента колеџа. Привукао је пажњу краља Џејмса првог и две године, потом, радио у парламенту. Од 1624. године, у парламенту представља Монтгомеришајр. Пред њим је била изгледна политичка каријера, али је краљ Џејмс умро 1625, а са њим и песникова политичка подршка   Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

**

ЛеЗ 0008562   Вељко ПЕТРОВИЋ. - НАШИ  ТРАГОВИ

Свуд, свуд се бришу наши трагови

што прашина, што буђ, што пепео,

Времена рђа, злих, прождрљива,

што агресора, силеxије бес,

вешала, пљачка, под кров угарак,

проклета кама брата изрода ;

што наследника блудних неразум,

дивљачки плес над свежим ракама

где унук претка жива закопа,

што грубе грабље незахвалности,

отровна пера, лажни језици,

збегова гладних  узверен заборав,

што изобиља пјана небрига ;

... усалу сузу, сасушену крв,

равнодушности ветар развеје...

- Свуд, свуд се бришу наши трагови

Куд нас одмами и распуди сев

велможа тучен, избезумљен сој?

Умукла наша  песма, кукњава,

оружја звек и наковња бат,

у  Јаноку, Будиму, Сибињу.

Другима сада бујају, рађају

калеми, сетве древних сараора.

Где су вам кости, ускоци, мартолози

морлаци грешни, пусти граничари? ....  Вељко ПЕТРОВИЋ. - НАШИ ТРАГОВИ

ЛеЗ 0008563   Јустин  ПОПОВИЋ. -  [НЕПОГРЕШИВО МЕРИЛО  ИСТИНЕ  И  ЛАЖИ]  

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -   Црквом и само у Цркви људи постижу циљ, смисао и свесмисао људског бића у свима световима.

Растући растом Христовим " у човека савршена", човек слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном  Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи : он зна Истину, јер има истину. Та жива божанска истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже.... Јустин ПОПОВИЋ  

ЛеЗ 0008564   Растко  ПЕТРОВИЋ. – ГДЕ ПАДЕ БУРМА ЗЛАТНА... - *

Где паде бурма златна

И невестинска румен

И снежност деверског платна

Све прође кроз ноћ и пламен

А све то беше тамо

Рођено наше село

Још одсев који само

Расветли мртво чело

Где поред плавих вода

Ко стаза до самог свода

Даровско платно бело

Сад сенке преубаве

Отаца наших венца

Не скрију жар дубраве

Јер златна бурма страве

Заблиста с дна студенца

Сватовска рука вене

У крилу пусте жене

Кроз цело јарко вече

Крај ногу врело тече

Под главом студен камен,

Амен, Амен.

_____________________________________

РАСТКО ПЕТРОВИЋ  (1898 – 1949) . Песник, приповедач, есејист, путописац.  „КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА“ друга је варијанта наслова коју је Растко наменио за своју посмртну књигу стихова. Сачинио ју је пред смрт у Вашингтону, а уредник београдске „Просвете“ Светлана Велмар – Јанковић приредила за штампу (….)  Приређивач се ипак одлучио за прву варијанту наслова јер је, како каже у напоменама уз ово издање, сматрао “ да више одговара карактеру целе збирке.“ Из ове напомене видимо да приређивач ову Расткову књигу – зборник песама и поема назива збирком, иако то она, по свим правилима и позитивним искуствима о компоновању збирке песама, не може бити. То је зборник зато што је у књизи заиста сабрано све што од своје поезије Растко није био објавио. Чак је испоштована и песникова жеља да се „збирци“ прикључе, као део целине „Вук“, раније објављена поема „Час обнове“ и, у две засебне целине, на крају књиге, поеме „Азија путује“ и „Битински пастир“, које су, такође већ биле објављене. Тако је приређивач до краја отпоштовао ауторов рукопис и његовом руком сачињен распоред целина…“ ( В. књигу  Радомир Батуран : ОТКРОВЕЊЕ РАСТКА ПЕТРОВИЋА, Научна књига, Београд, 1993,  453   стр  ;  стр. 74. и даље ) . –   В. мој  есеј  : МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ, стр. 11 – 29, у књ.  МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, Београд, Заветине, 1996.  –  Растко ПЕТРОВИЋ      

ЛеЗ 0008565   Бошко ПЕТРОВИЋ. -  БЛАГОСЛОВ

Нека буде тихо у теби мириса ђачке књиге

пре сна : нека буде у теби његов провидни мирни океан.

Нека буде тихо у теби свежега горког лишћа.

И нека тихо сипи киша у теби,

по равницама. Блага црном и тешком.

А та земља, нека те

сигурно држи на тлу.

И нека гори светлост у теби, тихо, иста

која ти се жари над малдом косом.

(Она ће - нека и то буде у теби - згаснути.)

И нека буде у теби, ако хоћеш,

велике туге меланхоличних дугих сутона,

зоре када мирише мраз,

куће кад миришу на ватру.

И пса што јури да ти радосно лизне руку.

Нека буду у теби ствари....  Бошко ПЕТРОВИЋ

ЛеЗ 0008566   Радомир  ПРОДАНОВИЋ. – ЗЕМЉА  (одломци) -  „Хајде, хајде са мном у дубоко

у дубље да извор пронађемо свој.

Ја га осећам у себи јер сам жена

али и земљу хоћу да примим у себе дубље

јер ме луда жеља нагони и њу да родим

да будем мати свега“.

Да. тако си говорила ти

најдубљом жељом што је жена има.

И у том тренутку ја ти бејах сина. Ти као жена, мати моја.

Оца не видесмо ни ти ни ја

али он беше са нама

јер је дух његов струјао кроз нас

и најављивао још једно рођење сина.

И устали смо.

Кроз протрнуло тело моје

разливао се бљесак

а кроз твоје –

ја видех опет себе.

И пошли смо кроз капију

и мало дубље зашли смо у земљу

и дубље разгрну она недра своја

а нико нас водио није

а нико нас гурао није.

Али све дубље ја осећах прах земни

да лепљиво на усне нам пада :

и би нам тако горко

и би нам најслађе животом

јер бесмо на граници тога двога.

И још дубље пођосмо

капија оста као чувар онога што је говорено

а делом ми одосмо доле

да завршимо складност разговора.

И тада тешка ми била твоја рука

тежа него смртни покров

а ја иако бих прејак

ипак је не могах сломити.

И корак по корак

ишли смо дубље до на извор.

И би нам топло, крваво топло

земља се ширила

и тонули смо дубоко;

на челу блисташе ти бисер живота од бола сковитлан

и печатом оста за навек

јер тек поче да живиш

када трећем осигура живот.

Ишли смо столећима дубином

и зелено наше спајање

вриштало је кроз земљу све дубље

а трења наша остављаху речи

док звуци од њих

певаху зелену литургију у доле.

„О жено“ – певали су гласови,

а усне мицаху нам се боно.

„О жено“ – ми руке не осећасмо своје

„О жено“ – куцала нам величанственост у грудима

што трећег кроз земљу добивасмо.

И све се сливало  у једно.

Била си мирна као мајка

била си бог

јер је отац то хтео.

И сливање свега поче да  бљешти

кроз изненађења наших душа :

јер над змељом тражисмо светлости

а оно дубина даде нам је сјајну

и све потече кроз црвену реку

у дубину доле.

Ти ниси причала ништа

јер беше храм збивања ломног

а ја певач –

исконски певах песму вечног живота

по утроби твојој.

Дрхтало је све

јер потресом пламтео је живот

тресло се све

и ронило у дубоко.

А хор оних што раније пређоше пут

звучао је кроз крваве пламове.

Све јаче и јаче бивала си мајком

све јаче и јаче праскале ти груди :

од ватре да заситиш и гладна умреш

а ја испивах себе

и замирах полако.

Још песме и звуци нису престали

још не пресахли сасвим

а наша тела у земљи  се растапаху

и сатирање наше видело рођење своје.

Земљу и дубоко лепотом открисмо

и у њој дубоко нађосмо себе

а њена песма тад поче да слави.

Ми јој рукама загрлисмо руке

и бедрима попрскасмо образ

а тада утиша се и он запева

и много хиљада гласова запева

и много хиљада гласова би један

би само њен

и чу се он кроз велику сласт.

„Дошли сте, дошли.

Знам откуда и како.

И сви долазе овако.

И сви кроз горко најслађем се враћају

и сви се ломно сломе

алÄ само мени цели долазе.“

„Дошли сте, дошли мени.

Не мени, него себи.

Дошли крвави с почетком у мисли

алÄ нама почетка нема.“

Ах, драга,

ово тешко ударање речи кроз ухо

видех да удове ти све уздрхта.

Ах драга,

ове тешке речи кроз нас

спојише нам вреле руке

и болно загрлисмо себе –

загрлисмо земљу.

__________________________________

Радомир  ПРОДАНОВИЋ (1915 – 1944).  Овај песник је погинуо, са женом и сином, у априлском бомбардовању Београда 1944. године.  „Није стигао да наврши двадесет девет година; имао је иза себе десетак година живота са поезијом и једну по обиму невелику прегршт  дефинитивних текстова. Његове су  песме сачуване, сређене и објављене, пуштене да живе међу читаоцима захваљујући песниковим пријатељима. Тако је једна поезија, прекинута на узлазној линији, непозната изван врло уског круга, нашла први пут одјек скоро две деценије после песникове смрти“ ( И. В. Лалић). Књига : ГЛАС , 1962.   Радомир ПРОДАНОВИЋ

**

ЛеЗ 0008602    НИШТА БЕЗ ФИЛМА.  -  Емир Кустурица: Демократију воде фараони М. МИРКОВИЋ | 16. новембар 2016. 21:01 | Славни редитељ одржао предавање као гост САНУ. Политичари у Европи нису очекивали Трампа. -  СВОЈЕВРСНА увертира у прославу 175. годишњице САНУ, која ће бити одржана у петак, било је гостовање Емира Кустурице. У оквиру циклуса "Гост САНУ" он је у среду требало је да одржи предавање на тему "Бог је култура", али је у свом маниру - променио тему. -  На питање "где смо ми у светској причи", редитељ је одговорио: - Ми не знамо шта нам тачно фали, али се прислањамо уз народ јер немамо ништа боље. Говорећи о америчким богаташима, Кустурица је рекао: - Демократију данас уређују фараони. Требало је убити краљеве да би фараони владали. -  НИШТА БЕЗ ФИЛМА

ЛеЗ 0008603   Аудио-визуелни архив САНУ и Центар за дигитализацију. -   КУЛТУРНА, уметничка и научна баштина Србије која се налази у музејима, архивима, приватним збиркама и на другим местима, ускоро ће у свом интегралном облику постати доступна широј јавности и научним круговима у земљи и свету преко интернет-платформи. Ово је циљ новог пројекта у оквиру Српске академије наука и уметности (САНУ), за који је формиран одбор чији је задатак да установи Аудио-визуелни архив САНУ и Центар за дигитализацију. Како за "Новости" истиче Радослав Рале Зеленовић, који је уз академика Александра Костића копредседник овог одбора, идеја је да се све што се налази у САНУ, а тамо постоји огромна заоставштина, путем дигиталне карте пласира свету   Аудио-визуелни архив САНУ

ЛеЗ 0008604   Велики инквизитор изашао из романа Достојевског и ушао у Хашки трибунал и друге судове..... - Срби 1.646 година иза браве В. Н. | 17. новембар 2016. 18:38 | Према анализи Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина досад осуђена тек 32 Бошњака и 22 Хрвата. - ПРЕД Судом БиХ досада је правоснажно осуђено 111 Срба на 1.646,5 година затвора, подаци су Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих. Исто истраживање потврђује да су пред овом правосудном установом до сада правоснажно осуђена тек 32 Бошњака на 257 и 22 Хрвата на 208 година затвора!

Кад је реч о злочинима над Србима, Суд БиХ је правоснажно осудио 22 особе (15 Бошњака и седам Хрвата), а за злочине над Бошњацима 80 особа, од којих 64 Срба.

За злочине над Србима Суд БиХ је изрекао само 183,5 година казне, што је тек 8,7 одсто свих изречених казни. С друге стране, за злочине над Бошњацима изречена је казна од 1.071 годину затвора, а за злочине над несрпским становништвом 709,5 година.   Велики инквизитор изашао из романа Достојевског и ушао у Хашки трибунал

ЛеЗ 0008506  Лакоћа ширења породичне империје.... ДОНАЛД ТРАМП. - ДОНАЛД ТРАМП - ПОВРАТАК СТАРЕ АМЕРИКЕ (2)Лакоћа ширења породичне империје. Мирко РАДОЊИЋ и Раде ДРАГОВИЋ | 12. новембар 2016. 17:00 | Када је 1943. у хотелу "Њујоркер" умро Никола Тесла, ФБИ је послао Трамповог стрица Џона, угледног научника и професора, да прегледа заоставштину српског генија. Тај део приче до данас је недоречен. - РОЂЕЊЕ под срећном звездом искуснији посматрачи одавно су препознали као основни предуслов за успешан амерички сан. Беба Доналд Џон Трамп имала је ту срећу: рођена је 1946. године у удобном гнезду имућне њујоршке породице, као четврто по реду од укупно петоро деце.

Преци Доналда Трампа по очевој линији су Немци, а по томе он истовремено припада етничкој већини - највише Американаца је управо немачког порекла - а задржава и добре предиспозиције да проведе живот међу тамошњим кремом - Американци немачког порекла су у просеку боље образовани и богатији од укупне популације   Лакоћа ширења породичне империје

ЛеЗ 0008503  ТРАМП БРАНИ СРБИЈУ: Срамота ме због бомбардовања, Срби су наши савезници! Срби су наши савезници!

ЛеЗ 0008504    Spomen - ploce u Hotel des Invalides u Parizu.... - Па, свашта се дешава. драги Ђорђе. Поздрав из Београда! / Georges Konikovic. / Прилози17.09 (пре 5 минута) /  Zdravstvujte ! Pre dve nedelje odvedem decu u Musee de l'Armee i na prvom spratu, medju mnogobrojnim 
spomen-plocama (plaques commemoratives) posvecenim francuskim ratovima, pobedama, ratnicima itd, nadjem i ove dve ploce.
Drugarski
Dj.

Spomen - ploce u Hotel des Invalides u Parizu.

ЛеЗ 0008513   Запис на топу у Hotel des Invalides у Паризу. Georges Konikovic Прилози18.36 (пре 20 минута) коме скривена копија: мени У двористу војног музеја (Hotel des Invalides) у Паризу налази се један стари топ, вероватно из Наполеонових ратова. А на топу, запис цирилицом : Посетили Берлин 11 маја 1945 г. Десетар Иван Ф. (Дњепропетровск) Сауленко Л. Д. Три дана после капитулације Немацке, у хаосу потпуно порусеног града пуног мртвих рањених гладних и несретних, руски војник Иван урезао је у бронзу неизбрисиви траг своје "посете" Берлину Другарски, Дј. (Ђорђе Кониковић, Париз)   Запис на топу у Hotel des Invalides

ЛеЗ 0008502 ШЕШЕЉ: ЈЕСИ ТИ БРЕ ДЕВЕНПОРТ НОРМАЛАН?!   Објављено је 10.11.2016.
"Британац да нас убеђује да уђемо у ЕУ а они тамо нису хтели" Иако је данас у Скупштини Србије требало да представи извештај Европске комисије о напретку Србије, Девенпорт то није могао да учини јер су представници радикала и Двери имали примедбе, између осталог, што извештај није достављен на српском језику.  ЈЕСИ ТИ БРЕ ДЕВЕНПОРТ НОРМАЛАН?!

ЛеЗ 0008521 Војислав Шешељ: Трамп и ја као председници враћамо Косово Србији!

 Трамп и ја као председници враћамо Косово Србији!

ЛеЗ 0008522  Бранко Драгаш: Срби заточеници својих политичких идола!   Срби заточеници својих политичких идола!

_**

ЛеЗ 0008395  Војислав ДЕСПОТОВ.  НИШТА СЕ ЗБИВА, НИГДЕ ПОСЕБНО

1

Ако је астрономија, глупа астрономија,

сасвим је безболно што сам и ја

открио све да клизи по плану и да застој,

исклизак, да узмем не смем

као дар - мар ману.  Војислав ДЕСПОТОВ 

ЛеЗ 0008396  БРАНКО ЂУРЂУЛОВ. НЕСРЕЋНИ ГЕНИЈЕ   БРАНКО ЂУРЂУЛОВ 

ЛеЗ 0008397  ЖАРКО ЂУРОВИЋ. РОДИТЕЉСКИ ВОЋЊАК   ЖАРКО ЂУРОВИЋ

ЛеЗ 0008398  МИЛОРАД ЂУРИЋ. – РОСА... МИЛОРАД ЂУРИЋ 

ЛеЗ 0008399  ГОЈКО ЂОГО. ВУНЕНА ВРЕМЕНА

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ

У четрдесет нул нул,

не знам ко сам,

али знам да бих с ђаволом,

у колу играо,

само да смем ђаволу казати

да је црн.

ОЗГО ЧИЗМА, ОЗДО ШИЗМА

Ми с бабама не зановетамо,

наше бајке живе на улици.

Њихови јунаци ваздан

кљуцају црве и црнце,

увече, рогове ловачке и златне значке

дарују великом поглавици.  ГОЈКО ЂОГО 

**

ЛеЗ 0008465  Снага речи, гост проф. др Велимир Абрамовић 03.11.2016.  др Велимир Абрамовић

ЛеЗ 0008466  СРБИЈА ЋЕ ДОБИТИ НОВОГ ЦАРА ДУШАНА?   СРБИЈА ЋЕ ДОБИТИ НОВОГ ЦАРА ДУШАНА? 

ЛеЗ 0008467 ЛеЗ 0008468 МАСОНСКА ЕЛИТА Бесна Због ПОБЕДЕ ДОНАЛАДА ТРАМПА   МАСОНСКА ЕЛИТА Бесна

ЛеЗ 0008469  БИХ ЋЕ НЕСТАТИ У 2017. ГОДИНИ!!!   БИХ ЋЕ НЕСТАТИ У 2017. ГОДИНИ

ЛеЗ 0008470  ТРАМП И ПУТИН ПРАВЕ  "ВЕЛИКУ СРБИЈУ"?!  ТРАМП И ПУТИН ПРАВЕ "ВЕЛИКУ СРБИЈУ

ЛеЗ 0008471  Илуминати - Теорије Завере.  Илуминати  

ЛеЗ 0008472  5 Најгорих Секти   5 Најгорих Секти 

ЛеЗ 0008473  Српске мистерије: Влашка магија. /  У разуђеном архипелагу веровања, врачања, бацања магија и проклетства један крај Србије предњачи. Верује се да је од свих магија најјача - влашка магија. Предвидање судбине гледањем у карте један је од најпопуларнијих видова влашке магије.Љубав, посебно она телесна, путена одувек је била у центру магијских пракси влашког краја. Задржати љубавника, учинити да се неко посебан заљуби у вас, спојити али и раздвојити брачне другове, решити проблеме који проистичу из љубоморе, и најзад, разбуктати или осујетити мушку снагу, све то се, код Влаха, може решити бајањем и уз мало магије.Али постоји и она тамна страна влашке магије. Постоје, вештине и знања да се некоме чини зло, пакост или чак да се он убије.У овонедељном издању Српских мистерија упознајте људе који су дотакли ту, најтамнију страну влашке магије.  Влашка магија 

ЛеЗ 0008554   "UTVARA" iz Zitnog Potoka, decembar 2015. "UTVARA"

ЛеЗ 0008474  VANZEMALJCI U DRUGOM SVETSKOM RATU - Dokumentarni Film Sa Prevodom   VANZEMALJCI U

ЛеЗ 0008475  Vanzemaljci U Podzemlju (2016) Dokumentarni Film Sa Prevodom   Vanzemaljci U Podzemlju 

ЛеЗ 0008476  Tajne mrtvih ljudi  Tajne mrtvih ljudi  

ЛеЗ 0008477  PUSTINJE SVIJETA   Polarne pustinje - HRT dokumentarni film 

PUSTINJE SVIJETA

 

Белатукадруз: Крај лековитих извора у Лешју (Мишљеновачка Св. Петка)

**

ЛеЗ 0008491  ФАКСИМИЛ ЈЕДНОГ ЛИСТА, тј. две странице из једне бележнице.. . - Све је то забележено пре - 45 ГОДИНА!Сачувано игром случаја. Особа која се спомиње на почетку ових записа, начитани и веома духовит млади човек, склон парадоксима, завршио је живот на начин загонетан.Не знам како и зашто - старећи тонуо је у пијанства с времена на време. Када су му помрли отац, мајка, сестра...врло ретко је излазио из куће...Жена га је оставила. Пријатељи су га избегавали после десет година проведених на робији због проневере новца.... Умро је и нико није знао да је умро; јер су га ретко обилазиле и комшије. Нашли су га, како су ми причали, тек после скоро две недеље након смрти. Вест за црну хронику...Имао је лепу библиотеку, ко зна шта се догодило, осим тих књига којима је бих окружен и које су вероватно из хигијенских разлога бацили на ломачу... након што су њеов леш пронашли ... Боже, зашто је тако морао да заврши?

    Све жене у његовом животу су биле - фаталне,јер...али то би била дуга прича и можда би било боље да је исприча неко ко покојнику није био пријатељ?...

О женама је знао много изрека, и цитирао их је према приликама. Док смо се дружили,тамо у нашој малој вароши. "Жена је несрећа, но не лишавај Боже ниједан дом те несреће" . Те изреке је он скупљао од јуродивих људи из вароши и околине; увек је у нашим малим варошима и селима која их окружују било јуродивих бога ради ....  ФАКСИМИЛ ЈЕДНОГ ЛИСТА

Белатукадруз: у агонији душе или природном амбијенту хришћанства

ЛеЗ 0008553   Две белешке из "Цвикера" (свеска без броја)  - 
12.јул 2002.  

Четрдесети дан како смосахранили нашу мајчицу.

управо сам је видео како се вози градским аутобусом

који је пролетео Принциповом уицом...

Како је то могуће?

* *

Понедељак,29.јул 2002. Око 20 ч.

Будућност.

Новац.

Немање.

новац може променити Будућност.

Где је ватра горела?

Пардон - пламен?

физички рад. Сутрашњи дан.

Зрикавци. ... Две белешке из "Цвикера" (свеска без броја)

 

Откриће Бранке ВрС: Бела лоза, новембар 2016.

ЛеЗ 0008555     ... ЛеЗ 0008555 / 20. априла 1955. године, Маријан Џон Маркул је ушао у лосанђелеску канцеларију ФБИ-а и испричао шокантну причу. Човек који се тада представљао као маршал Јосип Броз Тито заправо није прави Тито, него руски агент који је преузео Титов идентитет пошто је прави Јосип Броз нестао у Русији 1937. године. То стоји у ФБИ-јевој забелешци с почетка маја 1955. године. Тајне ФБИ-јеве белешке из педесетих су недавно отворене за јавност и јавно објављене. Маријан Маркул је рођен је у Ливну 1909. године, у САД се доселио 1936., а држављанство је добио 1944. пошто је две године за време Другог светског рата служио у америчкој војсци. У извештају пише да није сигурно колико су информације које он даје тачне, али се наводи и његова тврдња да је он “социјалиста и да жели да пружи информације које би могле бити важне за безбедност Сједињених Држава”. У забелешци са састанка агената ФБИ-а и Маркула стоји да је Маркул посетио Југославију 1953. године и да се у два наврата сусрео с Титом. Први састанак је трајао око сат времена, а он је том приликом приметио да маршал Тито има по пет прстију на свакој руци. Маркул тврди да је прави Тито изгубио средњи прст и кажипрст леве руке. Додао је да је Тито с којим је разговарао ’53. био образован и одлично свирао клавир. С друге стране, прави Тито је био необразован, и колико је Маркул знао, није знао да свира клавир. Између осталога, Маркул је тврдио да је Јосип Броз био висок око 180 центиметара, док је овај „лажни“ био висок тек 160 цм. Маркул је такође рекао да је човек који се у педесетима њему представљао као Тито говорио с благим руским нагласком и да је доста благо говорио. Прави Тито је говорио је одрешито и оштро. Маркул је тврдио да је прави Тито био доста болешљив и да је имао туберкулозу, и да је нестао у Русији 1937. године. Такође је изјавио да је крајем двадесетих година разговарао с правим Титом у Југославији, а видео се са њим у Паризу 1935. или 1936. године и додао да је чврсто убеђен у то да је тај човек прави Јосип Броз. Маркулова сестра и отац су имали исто мишљење После пријема код Маршала 1953. године, Маријан је посетио удату сестру у Загребу. Повели су разговор о томе да ли Тито онај прави, и сложили су се да није, барем је тако говорио Маркул. Сестра је рекла да и она и муж живе у уверењу да је Тито у Ужичкој 15 био обични преварант. Њен супруг, извесни Борис Горић је потврдио да и он није сигуран у Титов идентитет, као и да је то ствар о којој се шушка широм Југославије. У извештају се наводи како му је сестра тада рекла да ни она ни њен супруг не верују у то да је на челу Југославије прави Јосип Броз Тито и да су први пут почели да сумњају у то још 1937. године, када су чули његов глас на радију и приметили промену нагласка. Маркул још тврди како је његов отац Иван познавао правог Тита, пошто су радили у истом граду, и да се и он слаже да је реч о две различите особе. Иван Маркул и Јосип Броз су радили у истом граду, а Иван је био уверен да маршал у Београду није био исти као друг Тито – секретар комунистичке партије у Југославији. Други састанак с Титом 1953. године Маркул је имао у Загребу. Овог пута је Маријана и његову супругу Ингрид маршал готово у потпуности игнорисао. Након тог пријема код маршала, Маркул је сатима разговарао с Александром Ранковићем, за кога је тврдио да је заправо најмоћнији човек у Југославији….

маршал Јосип Броз Тито заправо није прави Тито, него руски агент који је преузео Титов идентитет пошто је прави Јосип Броз нестао у Русији 1937.

Белатукадруз: испред голубарника које је ту направио и поставио пре више од пола века (Мишљеновац, Звижд)

**

ЛеЗ 0008567    * Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске - бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исећцима, фотографијама, записима  младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто. 

Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио  са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио ... мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова - много су патетични, датовани су - тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају... можда ми се крај те "песме" допао: "Али сачекајмо да се испилим из љуспе!..."  Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори... (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду "посвећени" мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама - живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?)  ....  Рећићу само ово

Део инвентара Документационо информационог Сентра СЗ

ЛеЗ 0008568   Приповетка о три необична сусрета /  Бела Тукадруз. -  Одломци из Бележница Филипа Сенковића, из првих месеци 2000.-те године

... ФАТУМ ЉУБАВИ. - Завидели су ми јер нису знали да је заручена за странца.
Даровала ми је један диван период - у очекивању дана када ће заувек напустити Хомоље и Југославију. Била је једноставна, лепа и икрена.Сасвим је успела да зацели бразготине на души, које су ми направиле претходнице. Не својом лепотом, него душевношћу. Ово увек заборављам да напоменем: нисам лако прелазио у нову веру, нисам у новој љубави скривао главу у песак. Не, ипак је био један период када су дани пролазили и када сам ја све више волео у себи ону бубуљичаву песникињу. Све више сам био поноснији на њу, због њених стихова. Највише сам је волео онда када сам најдубље патио, када сам је неочекивано на игранци угледао у загрљају једног од својих старих пријатеља и када сам осетио - све је готово. Никакав је карактер, на жалост, зато јој име ни не спомињем.  Приповетка о три необична сусрета / Бела Тукадруз 

још једно откриће шведског фотографа Бранке ВрС:  сребрни вез

ЛеЗ 0008608   СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.... /   Белатукадруз. - СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.

ЗАКОПАНО БЛАГО'*

Нек'  се укрчка у уљу

И соку поврћа

Ребро вепра.

Пиште пилићи.

Брегунице ткају, 

Модар ко шајак, ћилим,

Негде у близини.

Крушка је медена,

Црвљива и слатка.

Миришу  коњски босиљак

И пелен.

Паун  у раму

Прозора.... СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ 

ЛеЗ 0008609   СЛИКА ПЕСМА. Белатукадруз. – Иако јелето спарно и чудно, у мени је и около мене, као зимус на оном залеђеном горском језерцету... СЛИКА ПЕСМА. Белатукадруз.

**

ЛеЗ 0008495  СВЕТА ЛУКИЋ. - [ ИЗВЕШТАВАМ ]

На околним косама је мрко,

сасвим човеколика озбиљност после порођаја

и других обављених послова.

Као на сваком другом свршетку, стварном,

привременом, оном из маште,

овде царују боје затварања спектра.

Љубичасто, пурпур, црвено, и тако укруг.

Говори се више сипкавим шумовима.

Тешку влагу издише земља - црно ђубре.

Наступа време самих гљива и маховина.

Док варош, варош удаљена губи

своју сигурност, диже се у облаке.  СВЕТА ЛУКИЋ

знак препознавања фотографа Бранке ВрС

ЛеЗ 0008499  РадмилаЛазић. - (Из АНАТОМИЈЕ КРИКА)

3

Свака смрт није коначна.

Умрла сам Већ толико пута.

Не боли.

Престала сам бити своја.

4

Снове спирам са лица.

Догоревам. А била сам ту

У овом животу. Сад

Више прошлости немам.

Не сећам се себе

Разговетно.

Лаку ноћ, кажем.

Лаку ноћ Ником и Ничему.

Узастопну бол понављам.

Дишем туђе... РадмилаЛазић 

ЛеЗ 0008500  Александар ЛУКИЋ . -  (одломак из „Европе“)  .... * * *

ЉУБАВ ТРАЖИ БЛИЗИНУ. А ја темеље, темеље

Старе Европе, или копање нових темеља, Свезначења.

Јер, ја не волим разграђивање. Ја сам за коренитије

одстрањивање болесног ткива.

Не приказује се важност појединих догађаја

подједнако јасно свима. Ноћ је била светлија

од козје длаке. Сви су спавали у кући испод

планине Ртањ чврстим сном.

Можда то беше одмах иза поноћи?

Спавао сам у једној од соба сам и само што сам

заспао зачух куцање о прозор.

Видео сам две сенке.

По ког су дошли? Ноћ нема сведока.

Пси су залајали, а затим почели да цвиле.

Верујем да све ово може послужити

као грађа за роман, који ће написати

неко други. Мени је добродошло као увод

у причу о крчми чија су улазна врата,

свеже офарбана, налик на креденац.

Моји прозори су на спрату : одатле се

пружа поглед на исто и савез развученији

од магле. Администрација будућности

биће створена по угледу на Божју,

а Божје Књиговосдтво је теже од

земаљског, јер је дупло.

Не причам причу о Србима као о

демонтираним гранатама - ја сам наслеђе

те приче..... Александар ЛУКИЋ

Цвеће које има нежне зубе, али који успешно гризу бетон . Бранка ВрС

ЛеЗ 0008510 Тодор МАНОЈЛОВИЋ. -   Из дневника

Забележићу још и смирену јесењу ноћ

изгубљеног и лагодног лутања

Дуж гломазних скоројевићких палата

И суморних заборављених старих уских плотова,

По широким безбојним новим улицама

И покуњалим пустим сокачићима,

У чијем се тада местимично прошараном

Испрекиданом мраку титрало, крило

Много необуздане чудне поезије.

На афишама и фирмама биле су исписане

Фантастичне песме и кабалистичке речи

Које смо домишљански везивали међу собом

И са звездама изнад нас.

Јер звезде су нам биле сасвим блиске,

Висиле су у грању још зеленог дрвећа

И падале су често као ватрене шишарке,

Негде, низ хоризонт од црне кадифе   Тодор МАНОЈЛОВИЋ.

ЛеЗ 0008511 Сибе МИЛИЧИЋ. - САН СВЕМИРА

Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа

И сна рукама нежним затворих свести врата :

Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа

Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?

О, колико немира са оне стране свести!

У сну, из свега бију хучни потоци крика,

Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,

Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,

Птица крваву стрелу неодољног замаха,

Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво  Сибе МИЛИЧИЋ

ЛеЗ 0008512  Ранко МЛАДЕНОВИЋ. - Велмошка молитва

Земљо моја,

земљо страсних и болних хероја!

У теби нам стезали сурово

страсти наше

Фотограф Бранка ВрС

са седам колана!

У теби нам расли свати млади

да их дамо

смрти на венчање!

У теби нам од копаља дугих

седам лета

градили носила!

О, ти наша огњена урвино!

Сакри претке

у гробу дубоко,

да кроз кости трава не проникне;

да ти никад,

мајко, никад више,

не пропада језик кроз вилице;

нити да ти,

мајко, икад више

висе змије о белим дојкама! Ранко МЛАДЕНОВИЋ

ЛеЗ 0008514  Ненад МИТРОВ. -    ОДА СИЛНОМЕ НИШТА

(.....)

Заблуде сам пио из отровног студенца

умешних мудролија Ламетрија, Хекла,

док се апсурда бљутавог нисам љуто згнушао;

тек после свега тога, теби сам у траг ушао,

познао да си ти овога света квитесенца,

из утробе да је твоје козмичка лакрдија потекла!  Ненад МИТРОВ

Бивша предратна кафана пок. мишљеновачког деловође Живана Перића

ЛеЗ 0008515  ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ. - ПРОВИРИ ЧОВЕК ИЗ ШПИЉЕ

Провири човек из шпиље,

нигде зеленила ни румени,

угарака изобиље,

угљенисане звери, угљенисано биље,

црни се згорела ломача

где је шума била,

дечја тела испечене ларве,

не разликује се псећа од људске главе,

расуте гомиле рогова, папака,

опиљци људских и зверињих зуба.

Поцрнела небеска бића :

Месецу напрсло чело,

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

ЛеЗ 0008520 Слободан МАРКОВИЋ. -  Сребрна тишина

Душану Костићу

Све што смо рекли већ некуда лети

и наше ноћи сад су можда птице,

и наши дани мали, али свети

и на прозору  непознатог лица

и грање касно и зелено што би

провело с нама до смрти у соби.

Ми смо ништа, али сузе наше

и наше руке везане су тако

да и мртве разбијају чаше

и на дну стола буде се полако,

па ако нема никог да га зграбе,

оне су саме и пред собом слабе  Слободан МАРКОВИЋ

Детаљ из Документационо - информационог центра СЗ

ЛеЗ 0008526  Никола МИЛОШЕВИЋ.  -  МЕЛАНХОЛИЧНИ НАГОВЕШТАЈ

"Заборавићеш муку, као воде која

протече опомињаћеш је се."

Постоји, међутим, још један разлог без кога овај "оглед" , врло

вероватно, не би био написан. Ја оживљавам и анализирам ову

успомену зато да бих на крају доживео меланхолични наговештај.

Шта је то меланхолични наговештај? то је нешто што се налази и на извесним сликама. Једну такву слику видео сам доста давно. У њеном средишњем делу назиру се изобличене сеоске куће, замрзнуте у огромној, прозрачној кугли месечеве светлости. Сваки предмет

оставља утисак неке необјашњиве слеђености. Све је потпуно утишано

и празно.

На једном другом платну, опет, оцртава се огромна зграда са

читавим низом једноличних отвора који се у перспективи губе, сасвим

пусти. Зграда баца сенку средином улице, на којој нема никог, изузев

беличастог, једва тек мутно назначеног обриса једне девојчице која тера

обруч. Иначе је тихо.

Меланхолични наговештај може се дочарати и помоћу речи.

На пример, ја сам у некој књизи нашао једну овакву реченицу : " Свако

сањарење траје колико сенка ласте". У контексту поменуте књиге ова

формулација има друкчији смисао, али сам је ја дотерао онако како

мени годи. Сваки пут када се сетим те реченице, замишљам сенку ласте

како пролеће по врховима траве једно пре подне, смањујући се брзо.

Све то - и та реченица, и те слике - садржи у себи исти

доживљај. То је доживљај неке скоро апсолутне тишине проткан

осећањем исвесне сетне изгубљености   Никола МИЛОШЕВИЋ

Детаљи - из Документационо информационог Центра СЗ

ЛеЗ 0008527  Драгослав  МИХАИЛОВИЋ. -  СИН

Мој син. Ко у томе малом гмизавцу није видео лепоту коју су њему

закинули? Глупо је то, наравно. Па ипак, одједном и тако страшно. Тај

мали човек, који преда мном, ево, с Тужном симболиком, подсећајући

ме на мене самог и на хиљаде других које у свом веку видех, главиња

по пустоши овог простора сударајући се са бездушношћу предмета око

себе, шта је заправо ТО? Гледам га, и као да нешто видим. Нешто

што можда не бих смео видети. Опојан као пиће а, знам, краткотрајан

као зрак, силан као глечер а слаб, рањив као листак, чист као САД а

таман, стравично нејасан као СУТРА : шта ће од тога бити? Шта је

то човек? Је ли већ предодређен за жртву, што ми се по некој благости

на његовом лицу у једном ужасном часку учини извесним?    Драгослав МИХАИЛОВИЋ

Оснивач Документарно информационог Центра СЗ, у четвртој просторији бивше "Вел. магазе".

ЛеЗ 0008538   Мирослав МАКСИМОВИЋ.-  АРМАГЕДОН

Дубље у шуми, у влажној трулежи

где дрвосече руше нежне смреке

(грање не пада, већ са неба бежи

да, уморно, у маховине меке

положи кости) секира галами,

врше се брзи људски обрачуни,

док забезекнути пањеви сами

не забеле се - хајде, душе, дуни!

јутарња се магла с бојишта диже,

а стаза избија, по  вучјем трагу,

на пропланак, двеста метара ниже,

до колибе где, стишавши дисање,

умирени радници троше снагу

на непотребне ствари, на писање.  Мирослав МАКСИМОВИЋ.

ЛеЗ 0008544   Зоран М. МАНДИЋ. - МАЛИ (П)ОГЛЕДИ

2.

Као и многи његови ликови

песник је екстремно зпознајни путник

од неуспелог самоубиства до одушевљења

животом

и заљубљености у шизофреничаре

(идеалну  жену)     ...   Зоран М. МАНДИЋ. 

ЛеЗ 0008545   Јово МАРИЋ. -  Марку Паовици

               и  Милки Домузин

претешко је бреме пало на мене

пријатељу мој

не могу више срдачно

да ти пружим руку

и теби се обраћам

љубави моја

теби која ме не разумијеш

и дубоко позлијеђујеш својим присуством

претешко је бреме пало на мене

не могу више да те цјеливам радосно

управљам заран поглед према вама

али се његов жар обраћа унутра

осмјехујем се љубавно

али се осмијех мој обраћа унутра

мутна крв кола мојим жилама

и мој живот већ бива моја смрт

оно што треба да осјећам

оно што треба да чиним у прави час

осјећам и чиним накнадно

- - - - - - - - - - - -    Јово МАРИЋ 

ЛеЗ 0008556   Душко НОВАКОВИЋ. - НАЧИН

Тешко је то разумети

Стихови су лоши

Лоши, а говоре о нечем истинском.

Лоши, а говоре о нечем истинском.  Душко НОВАКОВИЋ

**

ЛеЗ 0008552   Najčudnija Tajna (Replika na Tajnu i Zakon Privlačenja)    Najčudnija Tajna (Replika na Tajnu i Zakon Privlačenja)

ЛеЗ 0008610   Џонатан СВИФТ (1667-1745). - Џонатан Свифт рођен је у Даблину, као друго дете и једини син Ебигејл Ерик и Џонатана Свифта старијег, рођака песника Џона Драјдена. Отац је био Ирац, а мајка Енглескиња, племкиња из познате породице. Рођен је седам месеци после очеве изненадне смрти. Свифтово детињство и ране године нису довољно испитане. Изгледа да се његова мајка вратила у Енглеску, да би растао ближе њеној породици. Васпитање је на себе преузео његов ујак Годвин који га је послао на Килкејн колеџ, где је упознао будућег философа Џорџа Берклија. Године 1682. он прелази на Тринити колеџ у Даблину. После немира у Ирској 1688. године враћа се у Енглеску где му је мајка помогла да постане лични секретар дипломате сера Вилијема Темпла који је у то време иступио из активне службе да би се посветио писању мемоара и узгајању врта. Свифт се истакао у служби и стекао газдино поверење, али је за књижевност важније што је у његовом двору у Мур парку, срео Естер Џонсон, ћерку једне служавке, осам година старију од себе. Свифт јој је постао тутор и ментор. У писмима и песмама назива је Стелом; њих двоје ће остати блиски пријатељи до краја Естериног живота. Неки истраживачи тврде да су он и Стела закључили тајни брак 1716. године. Свифт је напустио Темпла 1690. године, због здравствених проблема, али се годину дана касније опет вратио натраг. Боловао је од вртоглавице и наступа неразборитости (данас се та болест зове "Менијеров синдром"), који ће га пратити до краја живота. Напокон, 1692. напушта Мур парк, да би постао свештеник Ирске цркве; од 1694. године он службује у Килруту. Живи сиромашки, у малој парохији. Тамо упознаје Џејн Воринг. Кад је одбила његову брачну понуду, одлази у Енглеску и опет се ставља у Темплову службу, где ће остати до његове смрти 1699. године. Остаје у Енглеској да доврши Темплове мемоаре, али и да би себи пронашао оно што се данас назива радним местом. Темплова породица га не воли јер је из Темплових мемоара сазнао доста породичних тајни, и он се, преко разних посредника, обраћа краљу Вилијаму да би га замолио за неко место у краљевској администрацији. Те тежње пропадају и он поново долази у Ирску; живи у Ларакору, на тридесетак километара од Даблина, на челу заједнице од педесетак душа, где се бави уређивањем врта, прокопавањем канала (у холандском стилу, какве је видео код Темпла), насађује ластавичја гнезда и обавља свој викарски посао. Повремено путује, пословима, у Даблин и Лондон. Године 1702. постао је доктор теологије на Тринити колеџу у Даблину. То пролеће проводи у Енглеској, а у Ирску се враћа у октобру заједно са Стелом и њеном пријатељицом Ребеком Дрингли - још једном домаћицом Темпловог дома. Те године објављује своју чувену "Причу о бурету" и стиче репутацију писца. Пријатељује са Поупом, Гејом и Арбатнотом са којима формира Клуб "Мартинус Скриблерус"  ...  Џонатан СВИФТ (1667-1745)

**

ЛеЗ 0008578  Миодраг ПАВЛОВИЋ. - РТАЊ

                         Прво виђење

Нису у планини становали бози

планина је за њих била сто

трпеза нешто већа

од софре смртних

широки простор врха

раван за језеро

да се див напије

да му се дода и сјајан ћуп меда

на пладњу га чека месо

скинуто са сазвежђа

не зна се кога

наук планина :

богови једу са њих у пролазу

понекад се налакте

одрже савет

поједу неки батак

и оду у просторе нама потпуно стране

па их ми тражимо

као преполовљени патуљци

у сну

Нису у планини становали бози

ал и данас над обронком се

окрепе и ослушну :

да ли се јавља  божански јатак   Миодраг Павловић

Обилазак цркве у Лешју, Св. Петке

ЛеЗ 0008579  Милорад ПАВИЋ. У сну ручак   Милорад ПАВИЋ

ЛеЗ 0008580   Борислав ПЕКИЋ. - [ ТАМО ГДЕ ЛОЗЕ ПЛАЧУ ]  

  ( ИЗБОР ИЗ ДНЕВНИКА  1948 - 1982)   Борислав ПЕКИЋ.

ЛеЗ 0008581   Владимир  В.  ПРЕДИЋ. –   ПОВРАТАК У ВИТЛЕЈЕМ

                                              Радету Предићу

* * *

Чујем јек мачева, чекају у тмини,

жедни твојих рана и под земљом црном.

Не силази њима, људском ногом мини,

чело ће ти снова оросити трном....  Владимир В. ПРЕДИЋ

 

Чахура из Лакомице, фотка Бранке ВрС

ЛеЗ 0008582   Петар ПАЈИЋ. - СРБИЈА

1

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији :

Срби седе у кафани,

што пијани, што поклани.

Срби леже покрај друма,

из глава им ниче шума.

А из сваке српске главе

теку мутне три Мораве.  Петар ПАЈИЋ. - СРБИЈА

ЛеЗ 0008583   Бранислав ПЕТРОВИЋ.-   СТИХОВИ О СМЕЋУ

1.

Дуго се веровало да је прва

Снага на свету снага  Црва.

Ал кад превлада силно смеће

Ни Црва на свету бити неће.

Ни црва ни стрва ни љуте гује,

Ни ува које слуша славује.

Ни мачке ни пса, никојег звера,

Ни ока које гледа језера.

Ни октопода, ни крабе ни раже,

Ни језика да све то каже.

Европска уметност, афричко цвеће,

Све ће да буде једно смеће.

Свему ће, свему да доака

Већ на скок спремна светска клоака... Бранислав ПЕТРОВИЋ.- СТИХОВИ О СМЕЋУ

**

ЛеЗ 0008593   Вилијем ШЕКСПИР (1564-1616). -  18

Да л с летњим даном да те упоредим?

Твоја лепота трајније је лепша.

Јер ветар мајске пупољке не штеди,

лепота лета није тако вечна.

Врелина ока небескога, каткад,

златну нијансу у боји упрости;

лепота таква зна бити прекратка,

јер промени се набор китњавости;

Ал вечно лето теби баш пристаје,

таква лепота не зна да избледи;

Смрт се не хвали ту да надмоћна је.

У песми овој ти време победи.

Док очи виде и док дишу људи

у живот овај стих ће да те буди.   Вилијем ШЕКСПИР (1564-1616).

ЛеЗ 0008594  Џон ДОН (1572-1631) - Џон Дон је рођен у Лондону, (тачан се датум не зна, између 24. јануара и 19. јуна 1572. године) као први син у породици имућног гвожђарског трговца. Међу мајчиним прецима је и Томас Мор, канцелар Хенрија Осмог који је изгубио главу зато што није хтео да се одрекне верности папи. Отац је умро кад је будући песник имао четири године, а мајка се преудала за угледног лондонског лекара. Песник је напустио универзитет јер, као католик, није могао да потпише верност краљици Елизабети, поглавару англиканске цркве. Студирао је, потом, право, па учествовао у два бојна похода. Године 1598. постао је секретар сер Томаса Егертона, лорда чувара великог печата. Одрекао се католичанства и тајно оженио Егертоновом нећаком, што је довело до разлаза с послодавцем. Због тајног брака, тадашњег озбиљног прекршаја, неко време је у затвору, а онда се, после мукотрпног судског процеса који је, како пише др Душан Пувачић, „исцрпио његова и иначе скромна финансијска средства“, с породицом настањује у кући Егертоновог посинка Франсиса Вулија. После путовања у Италију и Француску, живи у Мичаму, граду на осам миља јужно од Лондона, у својој кући, где пише антикатоличке расправе и поезију.....

Добро јутро

Где смо се срели пре но смо се срели?
На сиси мајке, већ од првог плача?
Простом кашиком сеоском смо јели?
Ил снисмо као седморо спавача?
Све те године? Лик твој ко да лебди,
али лепоте такве нигде не би:
стекох је чежњом као сан о теби.

Па добро јутро, сад, нашим душама,
што обзиру се, слеђене, у трену;
љубав је врата наша закључала,
претварајући стан у васељену.
До руба света нек други отплове,
светове златне да открију нове,
ми смо открили у себи светове.   Џон ДОН (1572-1631)

ЛеЗ 0008595 Џорџ ХЕРБЕРТ (1593-1633). -  Џорџ Херберт рођен је 3. априла 1593. године у велшком градићу Монтгомери, у интелектуално настројеној уметничкој породици. Песников отац умро је кад је Џорџ имао три године оставивши иза себе удовицу с десеторо деце. Његова мајка Магдалена била је заштитник и пријатељ Џона Дона (који јој је посветио своје библијске сонете) и других песника; његов старији брат Едвард био је песник и философ, познат као "отац енглеског деизма".   По завршетку Вестминстер школе и Тринити колеџа у Кембриџу, изабран је за најбољег студента колеџа. Привукао је пажњу краља Џејмса првог и две године, потом, радио у парламенту. Од 1624. године, у парламенту представља Монтгомеришајр. Пред њим је била изгледна политичка каријера, али је краљ Џејмс умро 1625, а са њим и песникова политичка подршка   Џорџ ХЕРБЕРТ (1593-1633).   

 

ЛеЗ 0008596  Џон МИЛТОН (1608-1674).- Џон Милтон је рођен 9. децембра 1608. године. Његов отац, бележник, био је префињен музичар, човек широког образовања и радозналог духа  који је учинио све што му је било могуће учинити за васпитање и духовни развој свог сина. Пре свега, ослободио га је материјалних брига, тако да је Милтон први пут почео да зарађује за живот онда кад је већ превалио тридесет година. Заузврат, приљежно је учио. “Од младих година посветио сам себе литератури, мој дух увек је био јачи од тела” писао је о себи, кад му је било 46 година. "Похлепа за знањем код мене је била толико велика да сам, почев од своје дванаесте године, ретко када завршавао читање и одлазио да спавам пре поноћи". Уз домаће васпитање yчио је најбољу лондонску школу тог времена, при цркви Светог Павла. Као шеснаестогодишњак постао је студент Кембриxског университета, а седам година касније већ стекао титулу магистра уметности. Могао је да остане да ради на университету, али је, тога ради, морао да прими монашки постриг, што није хтео, иако је био дубоко религиозан. Иако је довршио своје формално образовање, наставио је да учи. Населио се у Хортону, на невеликом очевом имању, јер му се, као пуританцу,  престонични лондонски живот није допадао.  Отац је подржавао синовљеве књижевне амбиције. Прве стихове написао је с петнаест година. У Хортону је написао поеме Аллегро  и Ил пансеросо, на италијанском, драме "Аркадија"  и "Комос", као и елегију "Лисидас" које остају познате у уском кругу пријатеља. Жуди за славом “али мој Пегаз се недовољно расперјао да би се подигао у зрак”, пише једном свом пријатељу. Године 1638. и 1639. путује у Италију (рутом Париз, Ница, Ђенова, Легори, Пиза, Фиренца, Сијена, Рим, Напуљ, Лука, Болоња, Ферара, Венеција, Верона, Милан, Женева, па, преко Француске, натраг, кући). Италијански језик научио је још у младости па се лако споразумевао са образованим Италијанима који су га топло примили; најзнаменитији сусрет с тог путовања остаје онај с Галилејем    Џон МИЛТОН (1608-1674). 

Белатукадруз у Лакомици (крај Пека, новембар 2016)

**

ЛеЗ 0008614 - Дејан, Звездана и Гаргамел - неки од коментара уз овај чланак. Подстицајно. – Дејан пре 7 сати - Просто ме срамота, на шта смо спали када уместо актуелног председника да мењамо бољим кандидатом - човеком, ми се утапамо у свеопште лудило ниже вредности, које нам намећу стране агентуре од утицаја. Нит је Николић кадар за председника, нит је то Јанковић. Ако би да бирам, ја би да бирам не бољег већ много бољег председника - човека - државника моје Србије. И срамота ме ових глумаца - идола мојег детињства који учествују у овом понижавању моје Србије. Упропаштени смо као друштво, нема нам помоћи изгледа. ... Дејан, Звездана и Гаргамел - неки од коментара уз овај чланак.

ЛеЗ 0008615  Bésame Mucho  …. Историја настанка, стихови… цео текст    Историја настанка, стихови… цео текст

Белатукадруз, у родном дому, 21. новембар 2016.

ЛеЗ 0008625   Мирослав Лазански - Нисмо ни свесни шта се спрема? - Дугачко излагање н... Нисмо ни свесни шта се спрема?

ЛеЗ 0008626 Зашто је Његош данас живљи и актуелнији него икада?. / Матија Бећковић: Надам се да се нећемо извињавати Билу и Хилари . Марина Мирковић | 27. новембар 2016. 21:03 | Коментара: 9. / Академик Матија Бећковић за "Новости" о књизи сонета посвећеној Његошу, духовним стожерима, нашем месту између истока и запада. - - Мигел де Унамуно је пре сто година писао о унутрашњој дешпањолизацији Шпаније. После двеста година од Његошевог рођења могли бисмо говорити о дугој унутрашњој десрбизацији Србије и Срба. Једна од препрека том пројекту је Пустињак цетињски и Ловћенски тајновидац, који је учинио "да имамо себе у свом језику и спасотворца у своме песнику". Зато битка с њим и његовим делом траје и не престаје. Његов аманет да се копа на врху Ловћена је био наум без преседана. То се може разумети не само као жеља да се векује на највећем врху свог завичаја него и на најдубљој тачки сопственог дела. Она скупштина уочи Тројичина дне којом почиње "Горски вијенац" одржана је на Ловћену. Као да је и мртав хтео да продужи бојеве које је водио за живота и доврши своје дело. А какво је дело био замислио и због чега се на земљи и међу нама појавио, можемо само претпостављати. Опраштајући се од Љубе Ненадовића, рекао је: "Поздрави све тамо и нека потомство дозна бар за моје намјере, кад му дела не могах оставити!".  Зашто је Његош данас живљи и актуелнији него икада?

Белатукадруз (новембар 2016)

**

ЛеЗ 0008628  Вилијем БЛЕЈК (1757-1827).-   Вилијем Блејк рођен је 28. новембра 1757. године у Лондону, у породици средњег имовног стања. Био је треће од седморо деце, од којих је двоје умрло као одојчад. Његов отац био је трговац платном. Будући песник није похађао школу, његово образовање на себе је преузела мајка. Блејкови нису припадали званичним хришћанским црквама и претпоставља се да су припадали Моравској браћи, једној од протестанских секти чији је оснивач Јан Хус. Везаност Блејка за библијска надахнућа тумачи се тиме да је та књига, практично, била основни извор његових првих сазнања о свету. Врло рано почео је да копира класична дела античких и ренесансних мајстора. Од енглеских писаца посебно је волео Бена Џонсона и Едмунда Спенсера, а касније Милтона. Четвртог августа 1772. Блејк је почео да помаже у граверској радњи Џејмса Безајра, где ће остати седам година. На крају тог периода постаће професионални мајстор гравер. Започео је и студије сликарства на Краљевској академији, 1778. године, али је морао да одустане због беспарице. На академији је посебно заволео сликарство Рубенса и Рафаела, као и вајарско дело Микеланђелово. Године 1782. упознао је Џона Флаксмана који ће, дуго година, бити његов патрон, и Катарину Бушер, млађу од себе пет година, којом ће се оженити. Наводно је питао Катарину, „Да ли ме сажаљеваш“. Кад је она одговорила потврдно, он је рекао: „Онда те волим“.  Вилијем БЛЕЈК (1757-1827).

ЛеЗ 0008629   Роберт БЕРНС (1759-1796). -   Роберт Бернс рођен је 5. јануара 1759. на три километра од Ејра, у Аловеју, Јужни Ејршајр, у Шкотској, у сеоској породици, као најстарије од седморо деце Вилијама и Агнесе Бернс. Његов отац био је принуђен да прода породичну кућу 1766. и пресели се на фарму Моунт Олифант, јужно од Аловеја. Тамо је будући песник одрастао у сиромаштву, од малена радећи тешке физичке послове. Похађао је нешто мало редовне школе у Аловеју, образујући се самостално, читајући књиге до којих је могао доћи. У лето 1775. године срео је Меги Томсон којој је посветио две песме, што се сматра почетком његовог књижевног рада. Године 1777. породица се сели на фарму код Лохлија, близу Таболтона, где је песников отац 1784. године умро. Наставља да пише и, напоредо, да ради сеоске послове. Заљубљиве је природе. Алисон Бегби, с којом се дописује, одбија његову брачну понуду. Неко време живи у Ирвину, где покушава да изучи занат штавиоца, али је штавионица током новогодишњег славља захваћена пожаром и он се поново враћа кући, у Лохли. Власништво над фармом доспева пред суд, суђење је трајало још за живота песниковог оца. Он и његов брат Гилберт безуспешно покушавају да одбране фарму и принуђени су да се иселе на фарму у Мосгилу, код Мохлина.

У то време он већ има ванбрачну кћи Елизабету (1785-1817), са служавком Елизабетом Патон. Он и његов брат упознају групу девојака које су, у ту време, надалеко познате као "лепотице из Мохлина". Међу њима је и Џејн Армоур, кћи зидара из Мохлина, са којом се, изгледа, оженио и која ће му родити деветоро деце, од којих ће само троје преживети узраст одојчади. Но истовремено, он има љубавну аферу са Мери Кембел којој су посвећене неколике његове песме и са којом је, неко време, планирао да се пресели на Јамајку. Мери је, током тих припрема, изненада умрла, од грознице, у Гриноку.

Од 1781. Бернс је члан масонске ложе у Тарболтону. С временом ће постати истакнута личност шкотске масонерије; многа књижевничка путовања готово увек ће укључивати и масонску активност. Године 1786. он штампа прву збирку својих песама, на шкотском дијалекту енглеског. Збирка је одјекнула као сензација и начинила песниково име познатим широм земље. Он одлази у Единбург да склопи посао са тамошњим издавачем. С пажњом га примају у аристократским круговима, а шеснаестогодишњи Валтер Скот описује свој сусрет с Бернсом као један од битних догађаја свог списатељског живота. "Био је јак и робустан; његови манири су сеоски, али он није кловн, већ бира свој начин понашања са једноставношћу која увек оставља утисак и која, можда, потиче из познања сопственог ванредног талента", пише Скот.  Роберт БЕРНС (1759-1796).  

ЛеЗ 0008630  Вилијам ВОРДСВОРТ (1770-1850). -  Године 1795. упознао је Колриџа, у Сомерсету, и њих двојица су се одмах спријатељили. Године 1797. Вордсворт и Дороти се селе у Сомерсет, на неколико миља од Колриџове куће. Њих двојица заједно 1798. објављују књигу "Лирске баладе", полазиште романтичарског покрета. Касније, Вордсворт допуњује и мења своје песничке књиге, под истим називом; четврта, последња, објављена је 1805. године.

Године 1798. Вордсворт, Дороти и Колриџ отпутовали су у Немачку. Он и Дороти се враћају у Енглеску, сада у Доув Котеџ код Грејсмера, заједно с песником Робертом Саудијем, у Лејк Дистрикту (у преводу: Округ Језера). Вордсворт, Колриџ и Сауди остаће познати као песници "Језерске школе".

По повратку из Француске, после посете Анети и Каролини, Вордсворт се жени својом другарицом из детињства Мери Хачинсон, са којом је имао петоро деце. Дороти је живела заједно с братовљевом породицом. Он напорно пише и његово име постаје познато. Пријатељство с Колриџом запада у кризу, због Колриџове зависности од опијума. Двоје од петоро његове деце умиру 1812. године и он се, следеће године, с породицом и Дороти, сели у Рајдел Моунт, у Амблесајду (између Грејсмера и Рајдел Вотера), где ће остати до краја живота. Средином двадесетих поправља односе са Колриџом, након смрти заједничког пријатеља, сликара Вилијема Грина. Напоредо с невољама (Доротина болест), стижу и почасти. Он постаје почасни доктор университета Дурхам и Оксфордског, а од 1842. додељује му се државна пензија. После смрти Роберта Саудија, 1843. године, проглашен је за Поета лауреатис-а. После смрти кћери Доре, 1847, престао је да пише. Умро је од пнеумоније, 23. априла 1850. године, и сахрањен у цркви Светог Освалда у Грејсмеру.  Вилијам ВОРДСВОРТ (1770-1850).

ЛеЗ 0008631   Семјуел ТЕЈЛОР КОЛРИЏ (1772-1834). -  Колриџ је рођен 21. октобра 1772. године у градићу Отери Сент Мери, у Девоншајру, као најмлађе од десеторо деце. Његов отац био је угледни викар. Био је љубимац родитеља и рано се окренуо књижевности. У једном писму каже да је у шестој години читао Робинсона Крусоа и арапске бајке. После очеве смрти, 1781. године, послали су га, мимо његове жеље, у школу "Христова убожница", основану у шеснаестом веку, и познату по ригидности, нарочито према новоприспелим ученицима. Колриџ је једва издржавао дрил. Све то је искомпликовало однос према мајци (која га је тамо послала), док је умрлог оца песник обожавао до идеализације. Од 1791. до 1794. он је студент Исусовог колеџа у Кембриџу. Тамо упознаје извесне радикалне идеје, преко песника Роберта Саудија. Носе се мишљу да оснују утопијску комуну у дивљинама Пенсилваније. Жене се са две сестре, Саром и Едитом Фрикер, али је Колриџов брак несрећан. Исте године упознаје Вилијама Вордсворта и његову сестру Дороти. Око 1796. године почиње да узима лек лауданум, због хроничних болова који укључују и фацијалну неуралгију. Наредних година све више користи опијум и та употреба се, лагано, претвара у зависност. Вордсворту, који га посећује, говори како је песма "Кублај-Кан" настала као резултат опијатских сновиђења.....

Поноћни мраз

Мраз тајну једну представља управу,

непомогнуту ветром. Совин хук

допире, гласно! Гласније но пре.

Станари моје колибе, сви, ћуте,

остављају ме у самоћи која

зна да помрси машту; испред мене

у љуљци моје дете мирно спи.

И смирује ме! Мир чак и засмета

размишљањима, тим чудним, екстремним

ћутањем. Море, и брдо, и дрво,

као темељи безбројних живота

у сну су тихи! Танки плави пламен

у изгореној ватри, дубок, тиња;

тај плам, једино, с обода камина

још се ту јарца, твар немирна, сама.

Ставља у покрет тишину природе

у симпатији према мени који

живим ко форма неке друштвености,

једног маленог и непуног Духа

с јединим циљем да тумачим, увек,

огледало, што од самога себе

тражи да Мисли играчка не буде.

Ипак, о како често,

често, у школи, уз побожне мисли,

као предосет да расте, ја бејах

опрезан према странцу! Како често

с незатвореним књигама сањарих

о родном месту и црквеној кули,

кад јекну звона, једина музика

сиромаха, по сав вашарски дан,

кад одјекују као да ме лове

с дивљим заносом парајући уши

као наговест ствари што долазе!

Тако док гледам умируће ствари

успављује ме мир и сан ми дужи!

И мешкољим се до следећег јутра,

све док фар мога лица, моје око

не простудира умрљану књигу:

са отшкринутих врата хватам један

ужурбан блесак, и срце се буди,

у нади да ћу видети лик странца,

из града, или ујне, или сестре

с којом се некад, с оделима, играх!

О, драго дете, уснуло крај мене,

док нежно дишеш дубоко, смирено,

ти испуњаваш празнину расуту

и у мислима тренутну паузу!...   Семјуел ТЕЈЛОР КОЛРИЏ (1772-1834