НОВИБУСУР 00435 - 00436 /2017.

СУРБИТА Диз НовиБуСур – 

Новине будућности

Десетодневни избор "Заветина"

 

Лавиринт Сазвежђа З

Симболи и сигнали  – Увод

Лето 2017.-те  у Мишљеновцу

Трешњевача. Чај од дивљих птичијих трешања

Са овим двобројем смо закаснили  из више разлога. Навешћу један. Мрави су навалили на те трешње, дивље, птичије, црне, сочне трешње, које смо брали на међама Врта Свете Петке – тако већ више од деценије називамо предео који има сасвим други, непоетични катастарски назив. Поређали смо их на новински папир, да се просуше, а мрави су однекуд навалили. Као из мравињака, којих има под тим трешњама на бреговима. Поређали смо их у летњој редакцији „Заветина“ и чекали неколико дана, а онда  када смо видели да мрави надиру све више, изнели смо трешње за сушење на веранду, на сунце, на бетон, - и тамо су се појавилa најезда. Да ли су нам се светили што смо им преотели плодове, или су се инсекти толико размножили и по селу, сам враг  ће знати. Један део најсочнијих дивљих птичијих трешања, слађих од меда, убацили смо у неколико флаша са шљивовицом, прилично јаком; шећер из трешања је од шљивовице направио, већ после неколико дана и ноћи, нешто што је много боље од тзв. вишњеваче. Не знам са чиме би се наша заветинска трешњевача могла упоредити.

Синови су ми помагали, да оберемо те трешње када су постале сасвим зреле, толико зреле да се прсти брзо заплаве од преслатког сока трешања. Трешње су биле савим удаљене од наше куће, али близу миразовине наше покојне мајке, у трави скоро до појаса, и до њих нас је довео дух носталгије, чежње, и можда сама Света Петка?... Трешњевача ће бити јача и боља -  тамо негде после Божића, кад „укрти“, нека врста мелема...

А и чај од дивљих трешања, који се коначно просушио, од кога смо одбили мраве и ставили га у стаклену  теглу да га чувамо у наредним месецима, имаће своју арому која се не заборавља, у зимским месецима. Ове године смо дошли рано на село, у родни крај, и ту смо већ неколико месеци... За то време, или барем од нашег последњег двоброја, Света Петка је послала ветар судбине да нас погура у леђа, и запловили смо попут летњих кумулуса. Рибе су срећне у води, човек у породици. А визионари у приближавању фатаморганама.

Мрави праве своје куће – мравињаке – на местима где је природа успела да се одбрани од измета стоке и људи. Све је више мравињака, али и фазана према којима су њиве, воћњаци и виногради издашнији од мрава. Да има крава у овој околини, оне би пасле чајеве. Да има коза колико би требало да их буде, њима би – чак и да их има на хиљаде, барем једно четврт века, било потребно, да „исфризирају“  шуме у надирању око села. Бучина се полако спушта низ токове потока и у село. То више не би могао да заустави ни неки катастрофални пожар крајем јесени. Јер би на подлози великих пожара, брда пепела, следећег пролећа  све букнуло изнова неописивом снагом прашумских  енергија...

Србија постаје, дефинитивно, ШУМАДИЈА.

СПЕКТАР Заветина, Сазвежђа З

ОДГОВОРИ НА НАЈТЕЖА ПИТАЊА

Или поновно читање  дневника Марка Аурелија

 (...)

36. Азија и Европа су два сићушна места у васиони. Свеколико море је само једна кап у васиони. Атос (4) само грудва земље у васиони. Сва садашњост, само тачка у васиони. Све малено и променљиво, брзо се губи и нестаје. Све долази из васионе, долази непосредно од онога који управља васионом или се дешава посредно, под његовим утицајем. И лавља чељуст, и отров, и све штетно, као што су трње и блато, све је то само узгредна појава оних величанствених и узвишених појава. Немој, дакле, сматрати да су те ствари стране бићу које поштујеш, него мисли о њему као о праизвору свега што се на свету догађа.

37. Онај који је видео оно што сад постоји, видео је све: и оно што се вековима досад дешавало, и оно што ће се кроз векове десити. Јер је све то исте природе и истог облика.

38. Мораш мислити и на испреплетеност свих ствари у космосу и на њихов медусобни однос. Јер су, у извесном погледу, све ствари медусобно повезане и тако су све у међусобном сродству. То је зато што оне произлазе једна из друге, да би кретање било сређено и складно и да би све оно што постоји било јединствено.

39.Прилагођавај се стварима за које те је везала судбина! Воли људе са којима те је она саставила, и воли их од срца!

40. Инструменат, оруђе и свака справа добри су кад раде оно за што су начињени. Али њихов творац не присуствује њиховој употреби. Код ствари које су у природи, међутим, сила која их је створила јесте и остаје увек у њима и делује у њима. Стога њих мораш више поштовати и мораш бити убеђен да ће се и у теби деша-
вати све по твојој вољи ако се и сам придржаваш воље те силе и живиш по њој до краја свога века. Јер се тако и у космосу све врши по њеној вољи.

41. Ако се ствари које су ван твоје моћи и које ти сматраш за добре и рђаве по тебе, појаве једном као зло, или их изгубиш као добро, ти ћеш се, безусловно, свађати са боговима; рнораћеш, безусловно, мрзети и људе који су томе криви, или на које сумњаш да су могли проузроковати овакав губитак или овакву несрећу. Али и ми чинимо разне неправде кад оваквим стварима придајемо важност. А кад бисмо за добро или зло сматрали само оно што је у нашој моћи, онда не бисмо више имали разлога ни да се свађамо са боговима, нити да мрзимо неког човека.

42. Сви ми радимо за један циљ, неки са пуним разумевањем и свесно, а неки и не слутећи то. У томе смислу, чини ми се, говори и Хераклит о успаваним људима, кад каже да су и они сарадници и помоћници у раду за васиону. Сваки, разуме се, ради за заједницу, неко на овај, а неко на онај начин, и прекомерно, па и људи који гунђају против тога тока, буне се против њега и хоће да онемогуће појаве које се дешавају. Јер су космосу и такви људи потребни. Размисли на коју ћеш страну ти стати. Јер онај који управља васионом, употребиће те на сваки начин добро и одредиће ти неко место међу својим сарадницима и помоћницима. Али се ти сам цувај да не постанеш онакав члан заједнице какав је онај смешни и безвредни стих у драми коју спомиње Хризип.(5)

43.Тражи ли сунце да обавља посао кише? Или Асклепије да врши задатке Деметре, носиље плодова? А

НОВИБУСУР 00433 - 00434 /2017.

СУРБИТА Диз НовиБуСур –

Новине будућности

Десетодневни избор "Заветина"

Седиште летње редакције "Новибусура", "Заветина"

Стара наша косовска метафизика

Симболи и сигнали  – Увод

Уосталом, и време и савременици иду у смрт и у прошлост, и од „савремености" не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.

 Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића? Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза...  

Исидора Секулић:ИЗРАВНАЊА. – Гутембергова галаксија, Београд 2000. „Усресређумо се“, стр. 59

 

Део дворишта звишких Лукића

Кад хоћу да пишем о пријатељима, коју су посрнули, издали, оболели или  нестали,  суочавам се са нечим што је равно пороку, депресији и тузи без краја. Врло мало сам пријатеља у животу имао, правих. Неки међу њима,  пре него што су умрли, издали су ме, не знајући да су издали себе. И шта више о томе да се каже? И оволико је довољно. Више би требало писати о нечему што може да користи нашим синовима, унуцима и праунуцима – о лажи, на првом месту, о лажним пријатељима на другом месту. И о расејаности, на трећем месту.

Исидора Секулић је  осврту „Усредсређујмо се!“  дала  наизглед необичан поднаслов: Расејаност није мана него порок.

Пишући о томе крајем овог маја, могао бих да пишем дуго, са сузама, са уздасима.

Не жалим што сам остао сасвим сам на овој ветрометини. И далеко од  политике, свих политика, свих бирократа, интересџија и шпекулација, и шпекуланата. Коначно, нема више око мене  књижевних диверзаната, сумњивих бунџија, ласкаваца, секташа, пужева и глиста,  лисица  и срачунатих гребатора, - само косовски божурови, које је у своје време посадила наша покојна мајка, руже које цветају, пужеви и глисте, кокошке и гугутке...И траве набујале до прсију, зелене ко јед. И оне ситне црне и сочне дивље сазреле трешње. Мука ми је од српских књижевних часописа, од  прилога у њима, од наметачких књижевних огласа, од  свега онога што је далеко од сваке равнотеже, а посебно од оне  последње, коју  „успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена“ (И. Секулић, наведени текст, стр. 60).

 Видео сам недавно две три нове фотографије заборављене српске хероине из Првог светског рата Милунке Савић, - као жене средњих година,и као баке - најодликованије српске ратнице свих времена - какав смирен израз. Она је завршила своју  старост као Баба Сера, наплаћујући у јавном ВЕЦЕу услуге.  Она се није бунила против тога - каква снага у изразу лица, Бог да јој душу прости. - Ко смо ми, бре, Срби?