НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00412)

АТЛАС, НЕБЕСКИ СВОД НА ПЛЕЋИМА,  СРПСКЕ МОБЕ, ЗАВЕТИНЕ, ИЛИ  О ИЗДАВАЊУ РУКОПИСА И КЊИГА

Статуа Атласа у шпанској Галицији  

Вероватно сте видели, претпостављам, не једном ову фигуру  Атласа?*  Она илуструје једну митску ситуацију или личност, која ми је последњих година често падала на памет. Као оснивач и уредник „Заветина“ (заједно са најужим члановима фамилије), понекад сам имао утисак да смо, као Атлас, осуђени, у овом свету у коме трајемо, да носимо претешки небески свод на својим плећима.  Нама се било смучило издаваштво у СФРЈ, и пре смрти диктатора Јосипа Броза, и покренули смо „Заветине“, на основама мобарског института.  Мобе су код Срба трајале вековима, као и песма која их је одржала,  и тако је народ преживљавао.  Мобаров институт је у ствари неизбежан начин опстајања и међусобног помагања, и увек је давао очигледне и опипљиве, животворне резултате.  Није мали број писаца у некадашњој држави који нису могли редовно, или готово никако да штампају своје књиге, из пре свега политичких или неких других разлога, али ти аутори нису имали снаге да се организују и да се супроставе једном  полупропалом, наводно утопистичком свету чанколиза, улизица и увлакача, свету који још увек траје и опстаје. За неку годину, биће скоро четири деценије, како београдске „Заветине“  живе, као „Посебна породична заветина“, као алтернативна или Независна издања, у оном суштинском смислу речи, и то је имало своју цену и још увек је има.  Најагилније језгро „Заветина“  било је у  познатом митском положају бога Атласа, који носи на својим плећима небески свод, погрбљен. „Заветине“ су издавале часописе док су могле, али  они којима су такви часописи били најпотребнији – писци, читаоци, то баш нису препознавали као нов начин издавања књига и часописа, и тако је – захваљујући официјелној штампи, једноумној пропаганди и на други начин подизан велики,   скоро огроман бедем, зид, између „Заветина“ и народа у најширем смислу речи.  „Заветине“ су време Милошевића сатеране у гето малих издавача, малотиражних издања. Србија је дуго „спремана“ за нешто у чему се данас „ваља“,  и где је српско издаваштво доведено  у положај  који је више него жалостан, и где је доминантна у ствари као роба страна књига.  „Заветине“ нису биле ни близу тајкунима, новообогаћеним, ни политичким моћницима, и делиле су судбину земље у много чему, али нису нестале, захваљујући Атласу, Српском атласу званом Инат, и мобаровом институту. Где су грешиле „Заветине“ и у чему је „грех“   београдских „Заветина“? Зашто се нису размахале? Шта је то што их је спутавало?  Српски менталитет? Али ко је о томе код нас писао директније и ангажованије од песника Небојше Васовића?* То је још увек нека врста табу теме. 

Менталите нам је крвник, као и власт која вара и одбија сваку своју кривицу. Можда дивови попут Атласа преживљавају на тешким мукама, носећи тешки свод на плећима, али колико  смртних људи и стваралаца поклекне, посрне, или буде напросто згажено од стампеда, политичког или најобичнијих говеда којима се нађу на путу?  Колико писаца, заиста независних, заиста аутентичних, заиста плодотворних, нема никакву шансу у овом свету и нестаје на жалост без трага и гласа? „Заветине“ су таквима и другима давале наду, и са њиховим нестанком и вењењм, као да нестају и оне, нестају добри обичаји и људи доброг порекла. Потражите Васовићеву књигу, отрежњујућа је у много чему,  и спада у оне књиге које чине част сваком аутору који је успео да их састави и пошаље их за живота  и савременицима и земљацима, из даљине.

     „Заветине“ су добијале писма минулих година, из који није скривано да су они који су их писали, и које нисмо познавали лично, гледали на мобаров институ као на светионик. Нисмо та писма чували и сачували. На једно сам од одговорио, и ту сам копију одговора сачувао сасвим случајно као концепт који овде штампам, јер се тиче  издавања рукописа и књига и у најгорим временима и у најнеповољнијим околностима, и ојачава некако ту метафору о издавачком атласу који на својим плећима носи небески свод и сазвежђа...

*  *

Поштована,

Хвала Вам на јављању, на добрим жељама. Данас сам био до центра града, тј. прошао сам  поред Филолошког и књижаре – некадашње књижаре МС (крај Коларца), и погледао излог те књижаре. Било је то у повратку са свечане академије у школи у којој сам последњих година радио; био сам тужан, али прибран. Излози су ме поразили; празни, и углавном страна књига!

И  ја Вама желим добро здравље, и неку наду на успех Ваше књиге, али – мислим да и није баш време за издавање књига толиког обима као што је Ваша, ако сам добро разабрао.

Што се тиче услова у којима ми радимо, ми уопште, и ми – Лукићи посебно, мислим да ти услови ниси сјајни, дапаче – како би рекли Хрвати.

Ми смо деведесетих година минулог века имали изд Предузеће „Заветина, Посебна породична заветина“, ми – мој отац, и мој брат. Објавили смо стотинак књига, и онда су Милошевићеви послушници смислили начин како да нас угасе. Ако сте радили у школи или институцији културе, морали сте се определити: или приватна фирма, или  државна. Тако да смо мој млађи брат и ја пренели права на Михаила, нашег оца који је већ био у пензији, и тако се фирма полако угасила. А ја сам се , инаџија какав сам по природи, вратио – Заветинама и мобама, на којима су или из којих су израсле београдске „Заветине“. Објављивао сам повремено књиге, своје и својих колега, овако: заједно. Значи – Заветине и аутор. Па колико смо могли, толико смо и објављивали. Понекад само у 100 примерака. Ја сам прошао кроз тај пакао или гето малих тиража заједничких издања, и томе се поново враћам и последњих година.  Мој брат је, чинило се, био друкчије среће: радио је годинама у Едицији  БРАНИЧЕВО, а последњих година је обележио, претворио у заштитни знак не само Едиције, него и знак препознавања Града Пожаревца.. А пре две године, дошли су нови господари, сменили га не само са места директора Центра за културу, него и уредника Едиције БРАНИЧЕВО, и самог часописа „Браничево“, који је у његово време био оаза нове српске књижевности. Мени се барем тако чини.

Летос, ја сам био у Мишљеновцу код Пожаревца, бринуо сам о нашем старом оцу, Александар је често долазио и ми смо решили да обновимо  „Заветине“, пошто је у српском издаваштву све отишло до врага. Решили смо да објавимо  десетак књига годишње – за почетак, али под условима  извесног књижевног мисионарства. Решили смо објављујемо књиге  чији ће рукописи да прођу кроз одређену изд. процедуру.  Пошто ми сами немамо капитал за штампање, одлучили смо да наставимо рад тиме што ћемо оживети неколико библиотека, које смо раније покренули. А међу њима, на првом месту „Библиотеку МОБАРОВ“, у којој бисмо објављивали заједно са аутором (ауторима)  наслове који нам се учине вредним. Наш услов би био: Да добијем рукопис у ПДФ, да га погледамо, прочитамо, па ако нам се свиди, да га објавимо. Дали бисмо знакове Библиотеке Мобаров, ЦИП, а тираж би одређивао аутор – онај који би платио штампарске трошкове и трошкове преламања. Ми  бисмо, од сваког наслова, без обзира на тираж, добијали – 100 примерака, које бисмо слали на одређене адресе, рекламирали, повезивали аутора и трговце, књижаре, критичаре, новинаре, организовали промоције....Наравно, од аутора који би платио штампарске трошкове, тражили бисмо да рачуне обавезно узима, оверене рачуне на име  издавача  „Мобаров институт ЗАВЕТИНЕ“ и (име аутора појединог наслова), које бисмо ми, тј. ја чували, кад дођу порезници, јер ми и не сумњамо да бисмо већ после 5. објављеног наслова били на тапету и на мети, јер мислимо и верујемо да бисмо били на мети, зато што бисмо уводили у свет нешто ново и боље у односу на ово што сада имамо, а што и није нека новина, што су смислили наши пређи стари, да би испомогли једни друге.Кад сам рекао да нам је важно мисионарење на побољшању српског издаваштва, то значи да нам нису паре на првом месту, да се гадимо оних постојећих и делатних српских „издавача каишара", који каишаре писце, поготову оне што  живе у унутрашњости. Нама је потребно само 100 примерака по наслову: 5 обавезних примерака за Народну библиотеку, 50 примерака за новинаре, критичаре, или утицајне људе у књижевности, а остатак за понуду  преводиоцима, и по неком страном издавачу.

Али опет кажем. Пошто имам жестоко и трауматично искуство – ко данас купује књигу? То кад некад дођете у Београд, па се видимо, подсетите ме да о томе усмено попричамо на ту тему, ако будете заинтересовани. Дакле,  ми смо – „Заветине“ и писци, данашњи,а посебно они са тзв. лошом адресом“ – сиротиња. И то не треба никада заборавити. Ја на то подсећам. Сад је могуће, кад се књига појави, одштампа, на интелигентан начин лобирати, покушавати, јер и пред одштампаном књигом српских писаца – стоји много препрека. Упркос свему.

Рекао сам да је све невесело. У српском издаваштву. Ви сте особа коју ја поштујем и не желим да Вам измишљам Потемкинова села.  Сваког дана ми се неко јави и пише или каже: „Лукићу, ви сте били у праву још пре 30 година, када сте основали „Заветине“, дошло је то време које сте ви (пред)видели...“ 

Можда сам ја међу последњим издавачима, који брани част српског издаваштва? Али – друштвени и други токови имају своја корита. Ја сам недавно писао колеги Душанићу, да бих ја наставио  да штампам књижевни часопис „Заветине“ и у 60 примерака, уз помоћ штапа и канапа, јер сам се „прекалио“ у паклу малих тиража, тј. монополских и ко зна све каквих извиканих издавача, али то не препоручујем другима. 

Ако сам донекле одговорио на Ваша питања, биће ми драго. 

ПС   Јесенас сам био  у Трговишту, прошли смо и кроз Врање, захваљујући мојој свастики која нас је возила да нам покаже и тај део Пчиње. Такву је на мене оставила тугу Пчиња, али када бих имао пара и ја бих сазидао малу црквицу, као ону посвећену Богородици изнад вражјих стена. Сад на телевизији  гледам  невеселе вести, стижу баш из вашег краја, али – биће боље, зар не?

Свако добро.

          (Концепт је писан као одговор на једно писмо средином 2014, када је Србија пливала у дубоким мутним водама...)

         А овај увод се одужио, али ја нисам крив због тога. Овај број се отвара КВАДРАТУРОМ СРПСКОГ КРУГА и УТИСЦИМА са овогодишњег београдског Сајма књига. Волео бих да могу да се заваравам и да подлегнем вашарској еуфорији, али - нисам више дете...

 Београд,  Свештеномученик Лукијан, Преподобни Јефтимије,  Петак, 28. октомбра   2016.   М. Лукић

____________________________

        *  После неуспеле побуне титана против богова са Олимпа, у којој је учествовао и Атлас, био је кажњен да носи заувек небески свод на својим леђима. Веровало се да Атлас заправо држи стубове на којима почива небо и то на крајњем западу у врту богова.^[3] Познији митографи су схватили Атланта само као персонификацију планине Атлас у северозападној Африци, чији врх изгледа као да подупире небеса; али су, по Хомеру, стубови који су подупирали свод стајали далеко у Атлантском океану, који је касније, према Херодоту, добио назив у част Атланта (Атласа). Он је, вероватно, у почетку био титан другог дана недеље, онај који је раздвојио воде небеског свода од вода на земљи. Киша најчешће долази у Грчку са Атлантика, нарочито са првим изласком звезда Атлантових кћери Хијада, што делом и објашњава и зашто му се дом налазио на западу.^[4] По другим предањима Атлант држи небо у северној Африци, у Аркадији, у земљи Хиперборејаца, у Беотији, Италији или Фригији. Само једанпут му се пружила прилика да се ослободи свог терета и то када је, на његову земљу дошао Херакло да микенском краљу Еуристеју донесе златне јабуке са стабла кога су чувале Атласове кћерке Хеспериде.^[3]

Атлас се понудио да сам убере јабуке, ако би се Херакло прихватио да уместо њега придржи само на тренутак небески свод. Знајући да јабуке чува несавладив змај који никада не спава, Херакло је прихватио Атласову понуду. Када се овај вратио са јабукама, понудио се да сам однесе јабуке до микенског краља. Херакло је знао да је то Атласов лукави план да се ослободи мука држања небеског свода. Зато је пристао на Атласов предлог, али га је замолио да само на трен придржи свод како би узео мало сламе и ставио на рамена које свод болно притиска. Када га је Атлас одменио, Херакло му се захвалио на златним јабукама и нестао са њима. Атлас је морао носити свој терет све до своје смрти, али га се није ослободио ни након ње.^[3]

** Великом броју Срба недостаје имагинација, што их спречава да виде ишта што није опипљиво, што не припада њиховом непосредном окружењу. Ако нису пили кафу са Ротшилдом, они неће веровати да та личност постоји, а камоли да има неки утицај на светску политику. Ако се неко није појавио на првој страни новина, онда он и нема никакву моћ - тако закључују. С једне стране пате од буквалности и не признају ништа осим материјалног, а истовремено имају подједнаку склоност ка трачу, ка ономе што је потпуно непроверљиво. Као да тиме остварују скок из сопственог ништавила у некакву ерос-причу коју могу да поделе са другима. Отуда често хрле да са другима поделе своју интиму, а препричавање онога што им се „десило" постаје стварније и од самог доживљаја. Непособност да се на достојанствен начин одживи интима указује на одсуство индивидуалности. Тако се трачевима, исповестима, ствара извесни вишак информације који повратно делује као бумеранг, тровање околине. Оно што на први поглед има извесну динамику открива се као репресивно и без политичке контроле. Сам комуникационни модел као да унапред поништава личност и приватност.

         Други проблем српског менталитета је комплекс порекла. И то се најбоље види у сусрету са другим народима. Испричаћу шта сам видео у Франкфурту, где сам пре више година провео месец дана у посети пријатељима. На периферији града постојала је једна парцела издељена на мале целине које су биле ограђене жицом, попут кавеза. Немци би после свог радног времена дошли, откључали свој комад земље који је био ограђен жицом и садили биљке. За мене - то био тренутак просветљења. Људи изнајмљују мали комад земље како би на њему садили и окопавали, како би се макар на кратко вратили природи. У Србији људе мрзи да скупе већ сазреле плодове, чак и оно што не тражи ни труда ни зноја изазива снобовски подсмех. Немац у земљи, у биљкама, види васиону, а Србин свог укаљаног деду, којег би хтео да избрише из сећања у име некаквог модерног градског живота. Исто сам видео и за време тромесечног боравка у Словенији. Словенац једва чека да побегне од градске буке и буде у природи, да сади цвеће, уреди башту. Србину је то досадно, он би да по Београду вози ферари и да му се масе због тога диве. Из ове спремности да поништи своје порекло, Србин веома лако ускаче у улогу слуге, полтрона ове или оне политичке оријентације. Из комплекса порекла (а не из некаквог искреног опредељења) потиче и болесна склоност ка обожавању свега туђег и презиру свега што је српско. Да је Христос којим случајем био Србин, ми данас не бисмо били хришћани. Нашли бисмо неког идола преко седам мора (што даље, то боље) и њему се клањали.

         Небојша Васовић: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, стр. 207-208, одломак из ретпоследњег  поглавља  «И биће једно стадо и један пастир»

*

ЛеЗ 0008351   166 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА -   СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ. Свети Игњатије Брјанчанинов:  …Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи    166 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0008401      167 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. -   Власта Велисављевић (90) глумац је откако зна за себе.. – А кад вам је било најтеже?
Моју каријеру и мој живот су, непосредно после Другог светског рата, у тешким животним условима, угрозили агенти Удбе. Да ли је у питању била ваша политика?
Сместили су ме у затвор, не због моје политике – већ због моје етике. Нисам хтео да издам кума. Био је пуковник ЈНА, а по националности Словенац. Спремао је, са колегама, државни удар. Није хтео да се одрекне љубави према Совјетском Савезу. А кумова жена и моји родитеље су, због нас двојице, били избачени из станова.
Који доказ су имали против вас?
То су биле само руске књиге које сам позајмљивао од кума. На робији сам био три године. Прво сам „летовао” на мору, на Голом отоку, а потом сам упућен на „турнеју” по другим затворима. У свима су тукли затворенике. Кад се иследници уморе од туче позивали су неке боксере да нас „доврше”. Најсуровији удбаши били су у мом првом „прихватилишту”, код нас, у Београду, на Бањици.
Шта је било са кумом, пуковником ЈНА?
Мој кум је, после помирења Тита са Русима, преко Албаније побегао у Русију. У ствари пустили су га да „побегне”. У Москви је завршио медицински факултет и остао у Русији са женом и децом…
Кад и где сте се вратили глуми?

Кад сам се, после три године робије, докопао слободе нико није хтео да ме прими у позориште. Ипак, имао сам срећу да су ме прихватили у Мостару. Тадашњег управника мостарског позоришта Сафета Чишића памтићу док сам жив. Никад ме, за разлику од многих, није гледао као робијаша већ, искључиво, као глумца па, потом, и пријатеља. Мостар памтим и по још једном посебном човеку. Био је је то Џемал Биједић, тада високи партијски функционер Босне и Херцеговине, а седамдесетих година председник југословенске владе, с којим сам се, у Мостару, дружио као са најбољим пријатељем, а ту су, уз мене, често били фудбалери Вележа.    167 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

**

ЛеЗ 0008406    КВАДРАТУРА СРПСКОГ КРУГА. -  На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности, проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду, проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике "Политике", проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској... - ОВОЈ хајци против српске памети, која је трајала од 5. децембра 1944. до јуна 1945, код нас се деценијама ћутало. Савет Београдског универзитета у јуну 2008. формирао је радну групу са задатком да припреми извештај о прогону професора из 1945. године. Радна група наилазила је на многе непремостиве тешкоће у раду и тај посао до данас није завршен. Радна група констатовала је да Суд части БУ није судио по правним и демократским начелима, као и да је његова улога била првенствено идеолошка. Није им омогућено да саопште нешто више о судбини више од 60 асистената, доцената, ванредних и редовних професора. Хроничари ће констатовати слабо познавање историје властитог универзитета и потребу за озбиљнијим проучавањима. Изузев неколико радова др Момчила Митровића и Ђорђа Станковића (Записник и извештај универзитетског комитета КПС 1945-1948. "Народни и државни непријатељи после рата у Србији") и публицистичког штива Пере Симића "Нечастиви на Београдском универзитету" овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. У Архиву Србије и Историјском архиву Београда стрпљивим радом може се доћи до докумената помоћу којих се може реконструисати судбина више од 60 професора и сарадника БУ и научних радника (НЕЧАСТИВИ НА СТУДЕНТСКОМ ТРГУ).  КВАДРАТУРА СРПСКОГ КРУГА

ЛеЗ 0008407    УТИСЦИ СА БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА. -   (према писању "Новости") -  УЗ УЛАЗНИЦУ ОД 250 ДИН. И БЕСПЛАТАН ВАУЧЕР (Мали осврт)  - Што каже наш народ: Свако посматра из свог угла, са свог ћепенка. Да ли то значи да никаквој еуфорији нема места?  Ово добијете на поклон уз купљену улазницу за улазак на сајам. На први поглед неочекивано, лепо? Бесплатан ваучер за три књиге... Избор и није баш неки, ако ћемо право. Али поклону се у зубе не гледа, зар не?

Слично је, као и кад добијете на улицама Београда "24 сата", тзв. бесплатне новине. Па од чега живи редакција тих новина, ако су бесплатне? - Од реклама.  Лист се штампа у релативно великом тиражу,  и они који оглашавају плате трошкове штампања листа - добро редакцији, добро и онима који немају ни толико да купе неке новине...

Па ипак, поклон је поклон. Београдске "Заветине" су почетком овог лета, неколико месеци пре Сајма књига, отвориле  Позајмну Виртуелну библиотеку  књига и часописа.

Преко четрдесет наслова, "Заветине", без рекламе и помпе, далеко од очију јавности, и кичерозне подршке и штампаних и неких електронских медија, деле са читаоцима Србије, бивших држава СФРЈ, Балкана, Европе, и осталих континената, ваневропских - књиге до којих се тешко може доћи по књижарама, или на сајмовима. Откуд све то знамо - па повремено нам се јаве читаоци, који су прочитали неку од књига или часописа "Заветина", који се још увек бесплатно позајмљују, преузимају. Без ичије подршке, без подршке администрације Сајма књига,  надлежног министарства културе Србије, а то је изгледа тако што смо од почетка покретања  "Заветина", изабрали другачији пут, онај мобарски, скоро ритуални...

 Позајмнa Виртуелнa библиотекa (Заветина)

**

ЛеЗ 0008310   Позајмну Виртуелну библиотеку , ОПЕТ / Белатукадруз. - Или из једног „Дневника развалина“. - Не, не слутим, не дао Бог!Макар умро усамљен и несрећан, само да наш народ не штампа, као некад,  Српске Новине, на Крфу. Или негде другде.  Није то било тако давно, и  није немогуће да се не понови! Само , што ми данас немамо   Бранка Лазаревића : колико људи данас  уопште зна – какав је крај том културном раднику, дипломати и сведоку првог реда био, и где му се гроб налази? Листам неке пожутеле странице новина  и свесака, па и непродатих примерака разних бројева листова и часописа Заветина које сам , о свом руву и круву, покретао у Србији, верујући да ће доћи боље, бољи дани, а долазило је са тзв. демократијом све горе и горе. Боже, како су све то скривали, не неки тамо Турци, или Хрвати, или ...Немци, већ Срби... они који су се заклињали у демократију, иако су сви претходно били тетовирани за сва времена од титоизма...  Заветине су  сањајућио обнови свега и слободе на првом месту завршиле  на неком Крфу, тамо их је протерао не Шваба него наша бирократија, завршиле су у некој врсти егзила и изгнанства, иако је у њихово постојања уложен велики труд и безмало деценије.

   Добро, што то није препознала и помогла ова држава, која је још увек  у суштини нека врста транзиционог провизоријума, али  - где су они, који су као и ја сањали о обнови српског друштва, српске културе и српске традиције, српске привреде и трговине, књижарства? Где су они? Није могуће да су сви завршили трагично, погинули у том културном повлачењу преко некаквих Проклетија? И ако јесу, на жалост,  где је наш обичан свет? - Али, шта ми знамо о том обичном свету? Није ли он много друкчији него што ми, или народњаци, о њему мисле?  Шта ми знамо о малом човеку? Нисмо ли га идеализовали? На крају крајева – шта ми знамо, али заиста знамо, и о самима себи?    Позајмну Виртуелну библиотеку

 ЛеЗ 0008322    Имагинарна редакција. - Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од  барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо?  На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража,  видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом  официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције...  –      На  почетку: КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ
...За данашњег читаоца, велики број књига заувек је изгубљен. Књиге су нестајале кроз време најчешће због непостојаности материјала на којем су писане и лоших услова у којима су чуване, због помахниталих царева или религиозних фанатика који су их масовно спаљивали, а било је случајева да су то чинили и сами писци. Нека дела су украдена, друга једноставно затурена. Нека никада нису написана, али и она постоје на свој начин, као генијалне идеје и превелике амбиције, страшна одрицања или тиха одустајања. Све су проглашене несталим и све се ређају с ону страну полица светске књижевности. Остале су само белешке о њима. -   =извор: Књиге које недостају ИМАГИНАРНА БИБЛИОТЕКА /Љубица Пупезин (одломак)   Скоро имагинарна редакција Сазвежђа З

ЛеЗ 0008402   "Лав против змије".  -  АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ У ПАРАЋИНУ: Само да не победи Хилари Зорана РАШИЋ | 27. октобар 2016. 07:38 | Параћинци различито реагују на огромни постер Доналда Трампа који се појавио у Главној улици. Милан Илић: Нисам досад срео никог ко подржава Клинтонове. -  - Ко год да буде тамо председник, нама је исто - сматра Душан Илић. - Американци су нас бомбардовали. Нису нам потребни ни Хилари ни Трамп, јер њихова политика је увек иста. Је л' они нашег председника јавно приказују? Не подржавам представљање ниједног кандидата, шта ће то нама у Србији!   "Лав против змије"

ЛеЗ 0008318    Два разлога бестидног понашања Скупштине УН... -  19. октобар 2016. КМ Новине. - Пише: Иван Максимовић Ако су Уједињене нације отворено „падале на испиту“ поводом спровођења начела која (декларативно) заступају, то се онда догодило најпре и најчешће у ратовима на простору бивше Југославије и то увек свесно на штету Срба, без преседана. Беспризорно и бестидно се Скупштина Уједињених нација понашала готово сваки пут када је требало спречити опасност и насиље над српским културним али пре свега верским, наслеђем и имовином. Наравно, и над другим животним областима. То из два разлога. Прво, јер је оно што други народи (на простору бивше Југославије) имају у својој заоставштини одличан показатељ њихове прошлости без одређеног националног духа, курса, трајања, постојања… Национални идентитет других се може огледати у злочинима над Србима и безмало да једино у томе има константу али то је непожељан садржај уколико не може да се изврне на неки парадоксалан начин у нешто „добро“ или макар оправда неким измишљеним српским гресима или страховито претераним последицама попут броја сребреничких жтава или масовних гробница у којима су сахрањивани несрпски народи. Одувек се игнорисала чињеница да су ти други у заједници увек могли да живе са Србима али Срби са другима никако.  Два разлога бестидног понашања Скупштине УН.

ЛеЗ 0008317    МИЛОШЕВИЋ ПИТАО ИЗДАЈИЦЕ: Последње речи које је упутио биле су… -  Извори из врха обавештајних служби потврдили су да су бројне Борџерове информације аутентичне, посебно део који се односи на прислушкивање, праћење и сарадњу са српским обавештајцима.
Коштуница био необавештен. -После дугих преговора, бивши председник Слободан Милошевић нашао се 28. јуна 2001. у комбију праћеном само једним мерцедесом. Око 19 часова, стигли су на Бањицу, где су га чекала три хеликоптера, али и Кевин Куртис, истражилац Међународног трибунала. Био је ту и нови министар унутрашњих послова Душан Михајловић, који је желео да зна колико ће времена требати да се Милошевић одмах пошаље ван земље. Куртис је рекао – 20 минута. Михајловићу је то било превише. Али права су морала да му буду прочитана, инсистирао је Куртис. Ово мора да буде право хапшење, казао је, све док се неко није досетио да председник Војислав Коштуница уопште не зна шта се догађа.
Играо је своју игру
Куртис је изашао да сачека Милошевића. Хашки оптуженик је изашао и са подсмехом рекао: „Свака вам част. Можете да платите ове људе“, показујући на затворске чуваре. Управо ће ту, док је залазило сунце, Куртис прочитати Милошевићу његова права и оптужницу....

Бивши председник је играо неку своју игру: прекидао је преводиоца тражећи му цигарету и распитујући се где је научио тако добро да говори енглески. Онда је, на путу до хеликоптера, поново застао.  „Знате ли да је данас Видовдан, Срби“, запитао је. „Знате ли да је данас Видовдан, Срби“  

ЛеЗ 0008332 Говор Слободана Милошевића, 2.окт. 2000. год. Одломак. - Бивши председник СРЈ и оснивач СПС-а Слободан Милошевић је само пар дана пре његове смене 5. октобра 2000. године одржао говор у коме је визионарски и у стилу правог пророка прорекао судбину Србије, Црне Горе и Балкана, која их је 15. година после и задесила! –  Говор Слободана Милошевића

ЛеЗ 0008375  Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума? / Небојша Васовић -  Истина о нашој Академији је потпуно супротна од оне опште прихваћене: да је то установа која промовише некакав српски национални програм. Ова установа не само што никада не стаје у одбрану српских интереса, већ спречава било који разговор на теме из наше новије историје; она не верује у науку, већ у цензуру: цензуришући своје чланове који се баве историјском науком, она индиректно предлаже да се историјска истина препусти новинарима таблоида. Врхунац правог деловања наше „националне"  академије најбоље открива њена одлука да спречи међународну раз мену енглеског превода књиге Магнум кримен академика Виктора Новака. Српска  академија плански спречава да се у иностранству сазна истина о Јасеновцу?! Шта овакав потез може представљати ако не симпатију према усташкој идеологији? Својевремени председник САНУ Никола Хајдин обећавао је да ће рад Академије очистити од примеса по-литике како би се она посветила чистој науци. На жалост, из поменутог примера се може видети да је Академија до гуше у политици и да је та политика ни мање ни више него  проусташка. А то што неки од њених чланова воле да се у јавности играју српског национализма, само је театар у функцији прикривања њене монструозне улоге.  Каква је улога САНУ у овом тренутку?

ЛеЗ 0008380  НЕБОЈША ВАСОВИЋ.   - ИНИЦИЈАЦИЈА

   

Никада не читај историје,

научне расправе, студије о

судбинама појединих народа,

или такозваног човечанства.

Књиге сасвим сигурно лажу.

Ако желиш да сазнаш истину,

пронађи некако старе новине,

од пре десет, педесет или сто година.

Видећеш да ништа није било случајно,

да су сви ратови били заказани

тачно у секунд, да су болести

и епидемије биле ширене по плану,  ...  НЕБОЈША ВАСОВИЋ. - ИНИЦИЈАЦИЈА

ЛеЗ 0008383  МИРО ГЛАВУРТИЋ.  АЗИЈА

Азија се преда мном отварала као биљка

Тибет је светлео као петролејка

И личио на лобању Вилијама Блејка

Која је исто тако била светиљка

Крварила је Азија као ружа

Губила се Азија у сивилу

Облачила се у најлепшу свилу

Видео сам како Азија своје руке пружа

Азија је биљка која труне

Која се распада и опет ниче

Азија ми се учини као лобања

Коју је оставио Ниче.

1964.    МИРО ГЛАВУРТИЋ. АЗИЈА

ЛеЗ 0008384  Иван ГАЂАНСКИ. – РЕМОНТ НЕБЕСА  Два брата Бачванина, повратник из

Америке и повратник из Русије, мртви,

седе на Добром пољу крај каменог

гуслара : - Гуди ти то, пријатељу,

онима што још нису дошли овамо.

По В. Петровићу

али

одједном иако се знало

једна две цело јато тешких чапљи доста лако

једна за другом као по програму

као видљиви чин ослобађања енергије

узлеће у већ спуштено небо

подсећајући на преварене добровољце   Иван ГАЂАНСКИ. – РЕМОНТ НЕБЕСА

ЛеЗ 0008371  РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ. - ДРАГИ ДЕМОН

О, мируј, мируј, док гађаш стрелицом мрака,

драгим опојем наравно, немиром, непознатим,

и на почетку је зло : страх и крик,

и бол се, тавни, у златној крви отвара,

и шапће : свиће ли то, свиће ли, мој душе?

Има ли светлости, има ли тајне,

из ноћи ове пламсају, из зоре тишине,

црвен, ево, зелени ево, можда валови,

израста трава црвена, из зубље таме израста,

поносит уздиже се, гле, нејасан брег!   РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ. - ДРАГИ ДЕМОН 

**

ЛеЗ 0008323    ЈОВИЦА АЋИН  . - ПРАШИНА

Прашина које те сврби по грудима
прашина коју ћемо облизивати
Прашина која се диже увис
носећи опушке и друге трагове
Прашина прашна коју сви презираху
сем Леонарда
Да, Винчија, који се дивио
њеној скромној геометрији    ЈОВИЦА АЋИН . - ПРАШИНА 

ЛеЗ 0008324   БРАНКО АЛЕКСИЋ. -  ПЕСНИК КАНЦОНЕ ПРОТИВ КУЛТУРНОГ КАНОНА

(7. ЈАНУАРА 1975 )

Да ли ће дати оно што су узели?

Пред гомилом часописа : амблеми

до пола извршеног усхићења,

али оверене крилатице

необразложених скокова у

песку времена. Пред одразом,

без преступа,

прелећући доскочиште :

да ли ће вратити оно што су узели?

Утиснуте стопе Абраксаса

пред пустим трибинама,

с новинама распршеним

у хировитом нереду одсутности :

да ли ће се разликовати?

одвојити од одраза? ... БРАНКО АЛЕКСИЋ

ЛеЗ 0008325    Традиционални међународни успон на Руј. -  Посебно хвала, пограничној полицији, која ми је омогућила да снимим све детаље са успона на Руј.Хвалааа -Планина без граница, 4.традиционални успон на Руј 1706м. - Руј (буг. Руй)је планина сместенана на крајњем југоистоку Србије,уз границу са Бугарском недалеко од Пирота,поред Звонацке Бање.Она припада Родопским планинама и представљанајзападнију тацку тог планинског венца.Највиса тацка на Рују је 1706м,а поред ње ,на планини се налази јос 7 врхова висих од 1400м. Недалеко од села Ракита,које се налази у северозападном делу планине,сместена је пограницна караула војске Србије са пратецим објектима, а у близини је некада био оперативни рудник каменог угља, који је затворен. -  Драгана ПетковићЂокић.- Објављено је 16.06.2013.  Традиционални међународни успон на Руј.

**

ЛеЗ 0008366  ИЗЈАВА СТОЛЕЋА: НЕБОЈША ВАСОВИЋ. - Шта би, по Вашем мишљењу, било најбоље решење у вези са Академијиним Српскохрватским речником?
Академици кукају: шта да радимо са речником, зар да га оставимо недовршеног! Авај, ако од 1959. нисте могли да га довршите, можда је време да га баталите и из разлога сопствене неспособности, ако не из разлога лингвистичких. Тврдим да ће пре Американци на Марсу отворити МсDonald's, него што ће Српска академија довршити израду Српскохрватског речника. Такође тврдим да смисао објављивања овог речника и није у томе да се он доврши, већ да се његова израда што више одужи како би појам српскохрватски одрадио у српској средини онај посао који му је био намењен од почетка. Још нешто, не мање важно: ко финансира овај речник? ... ИЗЈАВА СТОЛЕЋА: НЕБОЈША ВАСОВИЋ 

ЛеЗ 0008363  Бранко Цвејић/ Треба да признамо шта се тачно догађа, а то је да људи у Србији једва могу да вежу крај са крајем...  -  Нагласио је да је потребно да признамо оно што се тачно догађа, да људи тешко могу да вежу крај са крајем, да се каже - видите, ово је јако тешко, ајде да видимо како ћемо се снаћи. - "Можда је задатак политичара да ми то не чујемо. Можда је у опису њиховог места да кажу другачије, али није у опису мог посла да верујем све што кажу", рекао је Цвејић. Он је додао да је слобода не бојати се да кажеш оно што мислиш, али сви почињемо да се бојимо. "Код нас се изгубила средња класа, она пада све ниже. Постоји мали број људи који живи изузетно комфорно и богато, али мали, мали број. А остали сви како се снађе", истакао је он.

"Ако је струја јефтинија него у региону, онда и за културу мора да се да оволико, а не оволицко. Морају људи да схвате да су то основне ствари живота", рекао је Цвејић.

Каже да је прочитао како је председник рекао да "феноменално ради свој посао".

"Замислите када бих ја рекао да сам феноменалан глумац. Па то треба публика да каже, а не ја. Не мислим да феноменално ради свој посао", изјавио је Цвејић. Бранко Цвејић/ Треба да признамо шта се тачно догађа

**

ЛеЗ 0008361  Рубрика: ШИФРА "ЈЕГУЉА". - Страница, на којој ће бити доношени изводи, или већи одломци из рукописа савремених српских писаца, изван књижевних секти и ћепенака... 7.  БЕРМЕТ И АРДЕЛИЈА / Белатукадруз

1. ЗАШТО БАШ БОСИЉКОВАЦ?

...БОСИЉКОВАЦ  је - бајка - мирише на босиљак. Оно ако ћемо право, та бајка је невероватна и тужна.

Написао сам БОСИЉКОВАЦ и застао. Као да је неко ушао у Велику магазу и прекинуо ме. Седим у једној од соба Велике магазе, зиданој по плану бивше Мезулане, која више нигде не постоји осим у записима Рукописне књиге. У Језику. Собица је налик на секташку капелицу, зидови су у иконама, горе мутна кандила и светли воштаница. Седим за столом и имам утисак да ме неко озбиљно гледа. Не знам ко. Нико није ушао у собицу и ничег другог овде нема осим писаћег стола, прибора за писање, Рукописне књиге и њене посестриме - кожом повезане и истог формата, али још увек празне. Ту су још кревет, лампа, и мирише на чемпресово уље, смирну и восак.

Собица је испуњена црквеним сумраком и мирисом босиљка.

На прозорима и дању и ноћу, уместо завеса: ћилимови, како не би било светло него само чежња за њим.

Написао сам, дакле, БОСИЉКОВАЦ, уверен да ће се отворити као ковчежић, који опет треба отворити да би се опет нашао ковчежић и да би потрајала фантастична кинеска игра са ковчежићима. Вероватно у овој игри нема довољно мудрости, али:коме је мудрост помогла? Мудрост је потребна живима, јер на известан начин раствара превртљиву судбину, несреће, а пошто је све то скупа страшно и болно, то растварање је благотворно.

Драж ове фантастичне игре са ковчежићима проистиче из жеље да се Босиљковац са свим својим обичајима и успоменама, схвати и надовеже на будућа времена. 

Зашто баш Босиљковац? 

Да сам изабрао неко друго место и неке друге фамилије и прилике, да нисам изабрао моју ужу и ширу фамилију, онда бих изабрао нешто коначно.

Али, шта значи Босиљковац, моја ужа и шира фамилија ?.... Рубрика: ШИФРА "ЈЕГУЉА"

ЛеЗ 0008360  А ко је сада писац? / Небојша Васовић. -  (одломак из најновије књиге Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)

(....) Мото Античке естетике Анице Савић Ребац гласи: „Основ свег нашег сазнања је стварност, а њу можемо упознати само прецизним посматрањем. То важи и за научника и за песника. Али наше посматрање постаће плодно само ако смо способни за што разгранатије асоцијације које тек омогућују пуно разумевање; иначе остаје сиров материјал". (Античка естетика и наука о књижевности, КЗНС, Нови Сад, 1985, 37) Другим речима, перцепција и имагинација су неодвојиве чак и у науци, а камоли у уметности.

Да ли се појам ортиналног у литератури данас дефинише већ према прилици и тренутним потребама или још увек  постоје некаква мерила која указују на континуитет у схватању овог појма? Шта значи данас рећи за некога да је ортиналан стваралац?

У књизи Пропланак и ум Душан Матић примећује да постоје две врсте писаца: они који преузимају теме и формалне поступке својих претходника и иноватори који „копају руду", откривају нове садржаје и нове обликовне поступке. Као једног од најоригиналнијих српских писаца Матић истиче Растка Петровића, и то из више разлога. Он каже:

„Мислим да би наши литерарни хроничари требало да о томе поведу рачуна кад пишу, на пример, о Растку Петровићу, да је његова књижевна и уметничка култура била велика, јер је он познавао дело Џојса, Кафке и Вирџиније Вулф, дакле дела која су се тек касније афирмисала, а његово песничко бриљантно, бурно, блиставо дело било већ завршено." (Нолит, Београд, 1969, 282)

Другим речима, своју уметничку ортиналност Растко не дугује својој ерудицији. Оно најбоље у његовој литератури не може се објаснити утицајима страних и признатих писаца. Његово дело било је већ довршено и пре него што су Џојс, Кафка или Вирџинија Вулф доживели светску славу. Ако би се овакво књижевно мерило применило на Данила Киша, морали бисмо да признамо да је Киш нека врста епигона, каквим га је сматрао још Јеремић:

Сваки говор о Кишу завршава се слављењем Борхеса или којег другог великана светске књижевне сцене, као да није реч о појединцима, већ о подвигу читавог једног списатељског племена  А ко је сада писац? / Небојша Васовић.

ЛеЗ 0008311 Измишљање традиције: "винчанско писмо" /  Александар Палавестра.- (одломак) -     ….Пешићеви радови објављени су у постхумно издатој књизи Винчанско писмо (1995, потом су издате и многе друге његове књиге) где је главни текст под насловом Винчанско писмо објављен на осам страна, док се остали баве етрурским писмом, Лепенским Виром и другим сличним темама. Пешић је користио још некалибрисану радиокарбонску хронологију па је дошао до закључка да је између винчанског и протосумерског писма било свега 373 године разлике и то у корист винчанског писма. На последње три странице текста Пешић је уочио разне школе којима су припадали винчански писари и закључио је да је винчанско писмо имало азбуку од 26 слова и да је сваки словни знак имао своју гласовну вредност. Поред њих постојало је и 23 лигатура, а винчански писари су чак користили и знаке интерпункције. Даље Пешић наводи да се етрурско писмо у потпуности заснивало на винчанском и да су остали народи, у мањој или већој мери, преко посредника или без њих, преузимали знакове из винчанског писма. Целокупна аргументација и доказни поступак једног епохалног открића смештени су на неколико страница. Ипак у тражењу корена писмености Пешић и његови следбеници отишли су још даље. Писмност је пронађена и у мезолитској култури Лепенског Вира, а потом и на локалитету Љутовница. Ту су сарадници Словенског института из прохора Пчињског (такође једне у низу непознатих научних институција) пронашли 1992. године трагове писмености из раног неолита који су стари између 700.000 и 160.000 година. Љубомир Кљакић, Пешићев сарадник, објавио је ово откриће, а о њему је потом радо писала и дневна штампа. Не само да су становници ових насеља развили писменост већ и календар и космички троугао, а неки знаци нису урезани већ наношени хемијским путем па се под разним светлосним условима различито читају и дају вишеструко значење. Овај модел псеудонаучних открића водио је ка винчаници, азбуци моћног прасрпског народа који је свету подарио бројна цивилизацијска достигнућа да би потом био скрајнут од незахвалних и завидних суседа. .. Измишљање традиције: "винчанско писмо" / Александар Палавестра.

ЛеЗ 0008364  ЦРТЕ И РЕЗЕ.  КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ  /  Далибор Дрекић. -  ШУДИКОВСКИ КВАДАР Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране .... ЦРТЕ И РЕЗЕ. КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ 

ЛеЗ 0008365  Јабуке / Др Неђо Јошић. -  Најобимнија колекција имена наших јабука садржана је у чувеној песми за децу „Ево јабука!“ Њен аутор је песник Војислав Илић Млађи (1877–1944), а овде бих да цитирам једну њену строфу: Илињаче, медењаче, ивањаче и зимњаче, / петроваче, видоваче, симковаче и тикваче,/ колајначе, просењаче, тањираче, градињаче, / оврљаче, котрљаче, и слаткаче и ребраче, / мирисавке и ресавке!
Већ и наведени штури преглед назива наших аутохтоних калемљених јабука показује да је наш народ био веома инвентиван у њиховом именовању. У творби имена најчешће је полазио од важнијих обележја воћног плода. Користио је именичке: брашњара, кождека, мирисавка,љубачина, и придевске основе: жутица, зеленика, крупнаја, мекача, а глаголске основе посве ретко: звечаљка. Посезао је за различитим видовима мотивисаности – непосредним: криваја, миришљавка, шарунка, и посредним или фигуративним:лимуника, рузмаринка, циганчица. Јабуке / Др Неђо Јошић

**

ЛеЗ 0008314    План? - Шта ће овде бити публиковано временом? Поред осталог и размишљање о "Касном цвећу културе" - не само Звижда и Хомоља, североисточне Србије, већ и свих оних других крајева где живе и стварају Срби. И Србовласи. Истраживаћемо тајне уметничких и традиционалних заната, мистерију ткања, шара, веза, настојећи да проникнемо у тајне везе духовног живота и лепоте, култа умећа и благослова божјег. Доносећи сведочанства о култу мртвих код нашег народа. Да ли је то што стиже са свих страна земље Србије онај тренутак када се у култури достиже најизоштреније сазнање и највећа њена сложеност, када раздвојеност и криза откривају много тога што је скривено у културама у цвату, здравим културама? Да ли је усред варварства и кризе дошло, у дубокој чежњи, од које је оболела савремена српска култура и књижевност, хришћанско откровење, откровење духа православног реализма, дошло у сусрет из самих дубина живота и трагедије, из судбине и њених тајанствених недара? Ко ће нам на ова питања дати ваљани одговор? Појас?  Шта ће овде бити публиковано временом?

ЛеЗ 0008315   Трагом преосталог седефа. - Одабрани родослови. - Пробрано из штампе, књига, часописа, или  из занимљивих електронских локација. - ТРАГОМ  СЕДЕФА... Београдске приче: Златни трагови женског родослова / З. НИКОЛИЋ | 20. октобар 2016. 11:23 |  Бојана Вукићевић у потрази за прецима и породичним духовним благом. Аустријска племкиња Сабина Штралц фон Грубер се још у 19. веку због љубави одрекла аристократског порекла. - БОЈА РУБИНА

КАДА је 2004. године обијен породични стан у Ваљеву, нестао је породични накит који је преношен са колена на колено, осим једног седефног броша који нам Бојана с љубављу показује.

- Била сам млада, позвали су нас у полицију и тада сам схватила да никада неће наћи накит. Памтим да је ту био сјајан прстен са породичним грбом, и још један, упечатљив, са великим рубином. Тада ме је полицајац испитивао поставивши питање: "Које је боје био рубин?"

Бојана се насмејала, изазвавши у испитивачу подозрење, али иследник је поновио питање.

- Од почетка основне школе знам да рубин може да буде само црвене боје. То је морао да зна и он, ако је имао било какву жељу да га нађе. Њему, дабоме, то није успело.   Трагом преосталог седефа

ЛеЗ 0008316  ДВЕ ПЕСМЕ, ДАВНО НАПИСАНЕ, ЗАТУРЕНЕ... / Белатукадруз  / ПРЕ ТРИ ЛЕТА  (Сећајући се четвртка, 4. августа 1994.) /  Постоје села Богу иза леђа,

скоро налик на онај други свет,

надирање флоре и фауне и облака,

и спрудови на крају којих парови

риба реповима праве гнезда у плићаку...

Увукли смо се између густих ракита,

траговима белоушки и збацили

полако свлак...

Њена златна коса расу се по глибу

који се сасушио и испуцао

Миришући на муљ, на лишће ракита

на беле раде, њена бедра прлила су

као коприве...   ДВЕ ПЕСМЕ, ДАВНО НАПИСАНЕ, ЗАТУРЕНЕ... / Белатукадруз

ЛеЗ 0008327    ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ. – Б  РОДОСЛОВ

Ти спаси, спаси

све седе власи

док ноћ не стиша

три невидиша!...

Да просањаш тихо, ти уврачај Време :

да извезеш сене, неће бити нема;

да измолиш доба, нећеш прећи реку :

да отвориш очи, прве у свом веку,

- да им видаш ране, мелем за њих тражи,

- да се сроде с тобом, дланом их ублажи;

да се ноћи врате, у сусрет им хитај :

да се јавиш њима, благе само питај;

да патнике сретнеш, нек се светле руке:

да им близак будеш, ти гани све звуке,

- да прозборе тијо, да смо тајна иста,

- да извезеш везак, жица да је чиста;

да се душе зближе, ти патнике лечи :

- да је мелем тајан, тихе да су речи,

- моли се за ране, душа да ти клечи...   ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ. – Б РОДОСЛОВ

ЛеЗ 0008328    МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ. - ФРАГМЕНТИ

(ЂАВОЛИ ДОЛАЗЕ)

(...) Одавно те нема, Оља. Понекад ми у сан дођеш. Идеш и ћутиш.

Крв ти липти преко зуба. Трчим за тобом и питам те:

" Како си, добра Оља?"

Ти одмахујеш главом. Питам те :

" Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за мном?"

Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим. Кажем ти:

" Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени се, муж сам

ти. Можда бих и ја могао с тобом низ свет?"    МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ. - ФРАГМЕНТИ

ЛеЗ 0008330   МАТИЈА БЕЋКОВИЋ. -  ДОСТА ЈЕ БИЛО. ПОБУНА ЈЕЗИКА Доста је било римованих песама!

Упрљајмо се речима као деца трешњама.

Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.

Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена

И избављена из речника и писаћих машина

Једно дрво расте уз мој глас, али не пристајем да певам

Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте  МАТИЈА БЕЋКОВИЋ. - ДОСТА ЈЕ БИЛО

ЛеЗ 0008338  ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ. - РАСКОВНИК

Заборављене речи

Прекорно нас гледају.

Нико више не зна

На шта су се односиле.

За стварима и појавама

Које именоваху

Отићи ћемо и ми

А сусрести се нећемо.

Кроз речи, кроз таму,

Кроз веру и наду

Расковник тражећи

у непочин граду!  ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ. - РАСКОВНИК

**

Фотографија Бранке Веддер: са пута на крајњи север Шведске и Норвешке ...

ЛеЗ 0008313    У Сибиру постоји давно саграђена инсталација која уништава небеска тела која могу да угрозе Земљу.... -   Та инсталација изазвала је Тунгуску експлозију 1908, а задатак јој је да уништава комете и астероиде који налећу на нашу планету, каже професор Валериј Уваров. - У Сибиру постоји давно саграђена инсталација која уништава небеска тела која могу да угрозе Земљу, а не зна се ко ју је саградио и поставио, изјавио је др Валериј Уваров са а Академије  наука и техничке и националне безбедности у Санкт Петербургу британском часопису специјализованом за НЛО.

Професор Уваров, шеф Одељења за истраживање НЛО, каже да нема сумње да нисмо сами у космосу и да је једно од основних питања којима се његови људи баве – какви су интереси ванземаљаца на Земљи. Зато његов тим сарађује са америчком НАСА. У интервјуу Грејему Бирдсолу, уреднику британског часописа НЛО магазин, Уваров каже да се сада зна да је чувена Тунгуска експлозија 1908. заправо била уништење метеора пројектилом. “Пројектил је испалила материјална инсталација. не знамо ко ју је конструисао, али саграђена је пре много, много времена и постављена у Сибиру, неколико стотина километара северно од Тунгузије   У Сибиру постоји давно саграђена инсталација 

ЛеЗ 0008341 Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (1)  (Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (1) 

ЛеЗ 0008342 Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (2)  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (2)

ЛеЗ 0008343  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (3) Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (3)   

ЛеЗ 0008344  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (4)  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (4)

ЛеЗ 0008345  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (5)   Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (5)

ЛеЗ 0008346  Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (6)   Из Албума слика Мирјане Соколовић ЈЕСЕН У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ, 2016. (6)

ЛеЗ 0008355  МЛАДИ ДАНАС НЕМАЈУ НАДУ /   Душан Бацаловић . -  Са Титом на насловници "Новости" & Милена Марковић | 23. октобар 2016. 12:06 | Душан Буцаловић, савременик привредног бума СФРЈ и сведок српске трагедије на Космету. Прича успешног директора Вунарског комбината и "Универзала", кога је Броз послушао и похвалио. - СТАЛНО сањам да се враћам у моје Коморане. У нашу Дреницу. И, тај сан не траје кратко. Оно што је збиља детињства човеку се враћа с годинама. Што је старији, преживљава је све живље. Човеку, када уђе у неке године, а ја трошим осамдесет трећу, чини ми се да је важно да врати време. Да се преиспита: шта је учинио, шта је пропустио... Белези детињства, младости и каснијих година стално траже некакве рачуне. Копају некакве немире... Мој одговор је: ако си трајао часно, спокојно ћеш и до самог краја. Ето, то је мој одговор.Душан Буцаловић.  МЛАДИ ДАНАС НЕМАЈУ НАДУ / Душан Бацаловић

ЛеЗ 0008359. - Откривена тајна тестамента Јованке Броз (ИНФО) У документу који је мистериозно нестао, Јованка Чолак Кирали говори отворено о својој тетки, Титовој животној сапутници и многим другим стварима због којих су јој „српски кадрови“ дошли главе! Због овог документа, Јованка је дуго носила кривицу чак и због тога што је Тито „остарио“. Тетку, Јованку Броз, Јованка Чолак Кирали срела је новембра 1980 . -ПРВИ ИЗЛАЗАК ИЗ КУЋЕ. Равно 15 година Јованка Броз није смела да напусти своју назовивилу, и да се прошета по улици. Дозволу за излазак добила је тек 1993. године, а разлог је био посета Ечкој, где је живела њена сестричина Јованка Чолак Кирали. - Ова жена данас прича: „Чекала је месец дана сагласност и потпуно неочекивано, добила ју је. Ја сам у Ечкој у свом дому окупила фамилију, наше Личане, и то је било спектакуларно. Јованка је дошла у службеном возили, а стотине људи тискало се да је види. Сећам се и личког менија„, говори она. Нажалост, одмах по повратку у Београд, Јованкин службени аутомобил се покварио, одвезен је у сервис и она га више никад није користила.  - ОД ЛИКЕ ДО ЕЧКЕ Сестричина Јованке Броз рођена је 1951. године у Титовој Кореници у фамилији Ђерић.Име је добила по славној рођаки и животном сапутнику председника СФРЈ.Судбина жене по којој је добила име у великој мери одредила је и живот Јованке Чолак Кирали.Развела се и побегла из “мешовитог брака” у Хрватској. Деценију касније уследио је поново рат, у ком је опет Лика страдала.Најмоћнија од свих Личанки у СФРЈ тада је била увелико изопштена и немоћна, а Јованка Чолак Кирали маршаловој удовици је постала и „прозор у родни крај“.Јованка је живела у овом периоду у Минхену и Ечкој и све време је била део мреже за помоћ српском народу из дијаспоре.  Откривена тајна тестамента Јованке Броз

ЛеЗ 0008356  ГЛАВОБОЉА  И ПРЕ  ОТВАРАЊА САЈМА КЊИГА. - "Међународни Сајам књига у Београду само је џиновско огледало у коме се као под лупом виде наши пропусти око књиге" -записао је београдски новинар и писац Милан Влајчић, пре неколико деценија - донели смо факсимил не тако давно,подсетили на то. Али кога брига за ту врсту подсећања? Јер добронамерни новинар је изнео и аргументацију и слику једног стања, које се током минулих деценија није поправило ни у чему, напротив. Проблеми су се само увећали....   ГЛАВОБОЉА И ПРЕ ОТВАРАЊА САЈМА КЊИГА

ЛеЗ 0008358 Отворен Сајам књига. -   Поздрављајући у име ИР Ирана 61. Међународни београдски сајам књига, књижевница и редитељка Наргес Абјар подсетила је на то да је роман „На Дрини ћуприја” Иве Андрића, пре четрдесет година, преведен и објављен у Ирану.
– То је књига од око четири стотине страница чијим читањем се може закорачити у свет житеља малог места који на обали Дрине живе четири века. Ненаметљива моћ књиге лежи управо у томе што је у стању да са четири стотине папирних страница подигне мост који повезује четири стотине година живота и, затим, тај исти мост продужи до сваке куће у свету, до сваког језика и културе. Листање ове књиге, док седим у свом дому удаљеном неколико хиљада километара, попут птице ме одводи на реку: у летњу жегу, петнаести век, у маштарије деце која лове рибу, међу отиске стопала древних јунака... – приметила је Наргес Абјар.
По њеним речима, у Ирану се преводе и објављују скоро сва значајна светска дела. Историјат писања у Ирану сеже у древно доба, у време када су књиге исписиване на каменим плочама и, касније животињским кожама, док и превођење књига, такође, сеже у епоху Ахеменида, око пет векова пре нове ере.
– У древном Ирану реч књига се употребљавала за „свету књигу”, а писање и писменост су, исто тако, сматрани светим – додала је Наргес Абјар.-  Отворен Сајам књига

ЛеЗ 0008357  О чему је овде заправо реч? И да ли се новинари овим темама баве како би подигли тираже својих новина?

Живимо у времену које је тешко, и можда треба организовати курсеве за преживљавање? Обично у таквим временима апатије и безнађа искрсну и те приче о о закопаном благу, скривеним оставама злата и других драгоцености. Као дечак наслушао сам се таквих прича, када је ондашња држава навалила тешко бреме на сељаке у СФРЈ. Колико  нас је маштало о том чуду да ће нам се у сну рећи где да копамо и ископамо дукате? Некако  у то време сам први пут чуо једну од легенди о поп Мартину и хајдук Рајку и закопаном благу, које су наводно оставили на планинском потесу од Мајданпека до планина југоисточне Србије. О томе је, поред низа других, писао и Г-дин Субашић, пре извесног времена,и ја сам пренео тај његов текст, и може се видети напомена, коју сам тада написао :  ЛеЗ 0001405 .  Неке нове детаље о поп Мартину и хајдук Рајку нисам чуо, а колико сам могао да видим,  овог амбициозног новинара та врста упућивања које сам дао није занимала.  - Легенда о хајдуку Рајку...  -  Према легенди, хајдук Рајко је у хомољским крајевима опијао путнике и пљачкао их, а благо сакривао у пећини надомак мајданпека.. Након што су по предању Рајка обесили, пећина је постала мета многобројних ловаца на закопано благо. Хајдук Рајко је на једној руци имао 4 прста и на гробу попа Мартина у Бугарској, са којим је сарађивао, наводно је записано да је шака са 4 прста знак где је благо закопано. војводи Рајку који је живео у овим крајевима у 17. веку и, према предању, за видела служио госте у механи старог рударског насеља, а ноћу, са својим пријатељем поп Мартином, нападао турске караване и опљачкано благо, како се тада веровало, скривао управо у пећини. Према причи, поп Мартин је живео у неком селу у близини Београда (најчешће се помиње Гроцка) и док је био мали, Турци су га одвели да буде јаничар, али је некако успео да им побегне,и од тада страшно мрзи Турке”. Захваљујући његовим дојавама, Рајко је увек знао када брод из Београ креће са турским благом. А дојаве је поп Мартин Рајку прослеђивао у торби пуној ораха, при чему би у један од њих ставио поруку са тачним временом поласка турског брода.   О чему је овде заправо реч? И да ли се новинари овим темама баве како би подигли тираже својих новина?   О чему је овде заправо реч?

ЛеЗ 0008378  ДУШАН ВУКАЈЛОВИЋ. -   О СВЕТЛОСТИ,

     О НЕЖНОСТИ, О МРАКУ

Са великим одобравањем, са весељем, са страшћу без жеља,

чекам тај мир, ту непомичност и недодирљивост,

ту опомену другима, ту сласт у мени.

У том нежном додиру неће бити нежности,

ниједно надање неће бити испуњено

и никакав страх неће таћи моје срце

и оно ће се одмарати и скупљати снагу

не за покрет и не за мировање ... О СВЕТЛОСТИ, О НЕЖНОСТИ, О МРАКУ  

Радански пејсаж / М. Соколовић

ЛеЗ 0008400    Шолетови "НЕЗАВРШЕНИ ЗАПИСИ". -  Пут је ишао уз реку или је пресецао, но ми деца смо имали своје путеве, пречице. Цело је село било повезано пречицама. Оне су кратиле пут, приближавале циљ и имале своје лепе кутке,изворе, питомине, укрштања... Тако се село као жив крвоток кретало главним али и тим малим токовима. Тако се снабдевало.

Најбоље сам познавала оне путањке које су ме водиле и враћале до наших њива, ливада и појата...

Кадгод се дешавало да сам чувајући стоку која је мировалана неком одређеном месту испод неког дрвета уили стога направимо омиљено месрто коме смо се враћали.

Често,најчешће су то били храстови или оскоруше, њих смо јели целе, гњиле, ситне, слатке, пунили би желудац без могућности да се заситимо, само смо дршке бацали, стока и ми деца волели смо то воће нарочито овце које су пландовале под оскорушама најчешће.

Било је у селу разних крушака, а неке стоје и сад, генерације су надживеле многе крушке.

Овај пејсаж који ме окружује не пружа ми могућнсот да се сем у ризницама сећања позовем погледом и препознам та стабла или њихове потомке.

Крушке су нас храниле, штитиле и некако биле општеприсутне у сваком имању

         Шолетови "НЕЗАВРШЕНИ ЗАПИСИ"